Kineski patrijarsi Č'ana, pet kineskih škola i poznatiji majstori

[Pacceka]

BODIDARMA, Pu-ti-ta-mo, Bodai Daruma (470-543). Dvadeset osmi indijski i prvi kineski patrijarh. Učenik Panjate i učitelj Tao-fua, Tsung-č'ie, Tao-jia i Hui-k'ea.

Bio je kraljev sin i pripadao je kasti kšatrija. On je po mahajanskoj predaji dvadeset osmi indijski i prvi kineski patrijarh Č'an budizma. Oko 520. godine došao je iz Indije u Kinu i doneo dhjana (Č'an) školu budizma. U manastiru Šao-lin je devet godina meditirao zureći u zid i za sve to vreme nije prozborio nijednu reč. Glas od njegovoj svetosti stigao je do cara Vua, koji požele da ga upozna.

"Za vreme moje vladavine podigao sam mnogo manastira, naredio da se prepiše veliki broj svetih spisa, pomagao nebrojenim monasima i monahinjama. Kolike su moje zasluge?" upita car.
"Gospodine, uopšte nemate zasluga", odvrati Bodidarma.
"Kako to?" začudi se car Vu.
"Sve su to manje vredna dela koja samo mogu uzrokovati da se rodite na nebesima ili opet na ovoj zemlji. Ona još nose tragove svetovnosti, kao seni su što prate pojave. Što se tiče pravog zaslužnog dela, ono je puno čiste mudrosti, savršeno je i tajanstveno, i njegova prava priroda prevazilazi moć ljudskog poimanja. Tako nešto ne postiže se svetovnim delima."
"Šta je prvi princip svetosti?"
  "Beskrajna praznina, gospodine, u kojoj nema ničega svetog."
  "Ko to, onda, stoji predamnom?"
  "Ne znam, gospodaru."

BODIDARMA O DVA NAČINA STUPANJA U TAO
Mnogo je vrata kroz koja se može stupiti na Put, ali, kratko rečeno, sva se svode na dvoje. Prva su "Vrata Razuma" (ili, stupanje na Put pomoću više intuicije), a druga "Vrata Ponašanja" (ili, stupanje na Put stvarnim životom). Stupanje kroz Vrata Razuma označava ostvarenje duha Budinog učenja pomoću pisanih učenja. Tim načinom dolazimo do duboke vere u Pravu Prirodu koja je kod svih svesnih bića ista. Razlog što se ne manifestuje je zatrpanost spoljašnjim stvarima i pogrešno razmišljenje. Kada čovek, odbacujući pogrešno i prigrljujući istinito, u jednodušnosti misli vežba pi-kuan (zurenje u zid), uviđa da ne postoji ni sebe ni drugi, da su mnoštvo i jedinka od iste suštine, pa se čvrsto drži tog verovanja i nikada ga ne napušta. Više nije rob reči, već je u tihoj komunikaciji sa samim Razumom, oslobođen konceptualnih razlikovanja; on je smiren i ne-aktivan. To se naziva stupanje kroz "Vrata Razuma".
Stupanje kroz "Vrata Ponašanja" sastoji se od četiri pravila, u kojima su sadržana sva ostala: 1. Kako uzvratiti mržnju; 2. Pokorno prihvatanje karme; 3. Ne žudeti ni za čim; i 4. Biti u skladu sa Darmom.

1. Šta znači "Kako uzvratiti mržnju"? Kada se onaj ko sebe disciplinuje u Putu nađe u nedaćama, treba ovako da misli: "Tokom nebrojenih prohujalih eona lutao sam kroz mnoštvo egzistencija, baveći se uvek nevažnim detaljima života na račun suštinskih, i tako stvorio bezbrojne prilike za rađanje mržnje, zlovolje i rđavo delanje. Mada u ovom životu nisam počinio nikakvo zlodelo, plodovi rđavih postupaka iz prošlosti sada se moraju iskusiti. Ni bogovi ni ljudi ne mogu mi predskazati sudbinu. Istrpeću rado i strpljivo sve bolesti koje me obore, i nikada se neću žaliti ni jadikovati. Sutra me uči da ne brinem zbog bolesti koje će me, možda, ophrvati. Zašto? Zato što kada se stvari nadziru višom inteligencijom, osnova uzročnosti biva dosegnuta." Kada se ova misao rodi u čoveku, on ulazi u sklad sa Razumom jer, budući da mržnju koristi za svoje napredovanje na Putu, upotrebljava je na najbolji mogući način. To je smisao pravila "Kako uzvratiti mržnju".

2. "Pokorno prihvatanje karme" znači: Ni u jednom biću nastalom međusobnom igrom karmičkih uslova ne postoji nikakvo sebe (atman); uživanje i patnja koje trpim takođe su posledice mojih prethodnih postupaka. Ako sam nagrađen srećom, poštovanjem itd, sve to proizlazi iz mojih minulih dela koja, po zakonu uzročnosti, utiču na moj sadašnji život. Kada se snaga karme iscrpi, plodovi koje sada uživam će nestati. Zašto im se, onda, radovati? Dobitak ili gubitak - neka prihvatam svoju karmu bilo šta da mi donosi; sam um ne zna ni za smanjivanje ni za povećavanje. Vetar uživanja (i patnje) neće me uznemiriti, jer ja sam u tihoj harmoniji sa Putem. Zbog toga je ovo nazvano "pokoravanje karmi".

3. "Ne žudeti ni za čim" znači: Svetovni čovek, u večitoj zbrci i gde god da se nađe, vezuje se za stvari i to se naziva žudnja. Mudar čovek, sa druge strane, nije kao tupav, jer proniče istinu. Njegov duh tiho boravi u nestvorenom, dok se telo kreće naokolo u skladu sa zakonom uzročnosti. Sve stvari su isprazne i ne postoji ništa primamljivo čemu bi se težilo. Tamo gde leži blistava zasluga, zasigurno vreba i mračni greh. Ovaj trojaki svet, u kome svi predugo boravimo, nalik je na kuću u požaru; svako ko ima telo pati, i niko zaista ne zna šta je pravi mir. Mudri, pošto su potpuno prozreli tu istinu, nikada se ne vezuju za nestalne stvari; njihove su misli smirene, nikada ni za čim ne žude. U sutri je zapisano: "Gde postoji žudnja, tamo je patnja; prekini sa žudnjom i bićeš blagosloven." Tako znamo da je odricanje od žudnje put ka istini. Zbog toga se uči - "ne žudeti ni za čim".

4. "Biti u skladu sa Darmom" znači da je Razum koji nazivamo Darma u svojoj suštini čist, i da je taj Razum princip praznine (šunjata) u svemu pojavnom; on je iznad zagađenosti i vezivanja, i u njemu nema ni "sebe" ni "drugih". U sutri piše: "U Darmi nema svesnih bića jer je ona oslobođena od nečistoće bića; u Darmi ne postoji "sebe" zato što je ona oslobođena od nečistoće sebičnosti. Kada mudri ovu istinu shvate i u nju poveruju, njihovi životi biće u skladu sa Darmom. Pošto u suštini Darme nema želje za posedovanjem, mudri su uvek spremni za milosrdna dela - svojim telom, životom, imanjem - oni nikada nikome ne zavide, ne znaju šta zlovolja znači. Budući da poseduju savršeno razumevanje trojakog sveta praznine, nalaze se iznad pristrasnosti i vezivanja. Samo zbog svoje volje da sva bića očiste od njihovih nečistoća, dolaze među njih kao da su njihovi, ali ne na neki utvrđen način. To je poznato kao unutarnji aspekt njihovog života. Oni, takođe, znaju kako da pomažući drugima slave i put probuđenja. Šta važi za vrlinu milosrđa, važi i za ostalih pet vrlina (iz Prađnaparamite). Mudri se drže šest vrlina savršenstva da bi se oslobodili zbrkanih misli i nemaju nikakvu posebnu svest o tome da čine dobročinstva. To znači "biti u skladu sa Darmom".

  Kada je došlo vreme da napusti Kinu i vrati se u otadžbinu, Bodidarma sakupi svoje učenike i naloži im da izlože svoje poimanje Č'ana. "Po mom shvatanju, istina je iznad afirmacije i negacije, jer takva joj je priroda", reče Tao-fu.
"Ti si dobio moju kožu", reče Bodidarma.
"Kako ja razumem, to je nalik na Anandino viđenje Budine zemlje Akšobje: vidi se jednom i nikad više", reče monahinja Tsung-č'i.
"Ti si dobila moje meso", reče Bodidarma.
"Prazna su četiri elementa a pet skandhi ne postoje. Po mom shvatanju, nema stvari koja bi se mogla pojmiti kao stvarna", reče Tao-ji.
"Ti si dobio moje kosti", reče Bodidarma.
Na kraju dođe red na Hui-k'ea koji se s poštovanjem pokloni učitelju, ali ostade da stoji i ništa ne reče.
"Ti si dobio moju srž", reče Bodidarma. Kraj Bodidarminog života obavijen je tajnom. Neki kažu da su ga otrovali protivnici, neki opet da je prešao pustinju i vratio se u Indiju, neki da je otišao u Japan. Svi se, međutim, slažu u tome da je doživeo duboku starost, po Tao-hsianu, čak preko sto pedeset godina.
 HUI-K'E, Jeka (487-593). Drugi patrijarh Č'ana u Kini i prvi Kinez-patrijarh. Učenik Bodidarme i učitelj Hsiana i Šeng-c'ana.

Šen-kuang, monah, dođe kod Bodidarme sa molbom da ga uputi u tajnu Č'ana. Bodidarma, međutim, nije na njega obraćao pažnju, već je i dalje zurio u zid. Šen-kuang ipak nije odustao. Jedne večeri stajao je nepokretno dok ga sneg nije zavejao do kolena. Bodidarma se konačno smilova, okrete se i upita:
"Šta hoćeš da uradim za tebe?"
"Došao sam po vašu dragocenu pouku; budite milostivi i pružite ruku spasa ovom bednom monahu", reče Šen-kuang.
"Uzvišena doktrina Budunog učenja može se shvatiti samo nakon dugog vežbanja, i pošto se izdrži ono što je najteže izdržati i nauči ono što je najteže naučiti. Ljudima manje vrline i mudrosti nije moguće da razumeju išta od toga. Svi njihovi napori biće uzaludni."
Da bi pokazao ozbiljnost svoje namere, Šen-kuang izvadi mač i odseče sebi levu ruku.
"To se ne traži preko drugog", primeti Bodidarma.
"Godinama sam uzalud pokušavao da nađem spokoj duši. Molim te, poštovani učitelju, uspokoji moju dušu."
"Gde je tvoja duša?", upita namrgođeni Bodidarma. "Daj je ovamo i ja ću je uspokojiti."
"Pravi razlog moje nevolje i jeste u tome što svoju dušu već godinama tražim, a nikako ne uspevam da je pronađem."
"Eto!", uzviknu Bodidarma. "Sad sam ti smirio dušu jednom zauvek."

Čuvši te reči, Šen-kuang dožive naglo probuđenje, a Bodidarma mu promeni ime u Hui-k'e. Bodidarma je učio Hui-k'ea ovako:
"Spolja se čuvaj svih veza i odnosa, i, iznutra, nemoj u srcu imati nikakvih čežnji ni priželjkivanja; kada tvoj duh postane nalik na zid koji čvrsto stoji, moći ćeš stupiti na Put."
Hui-k'e je na razne načine pokušavao da izrazi svoje shvatanje suštine duha, ali nije uspevao da uvidi istinu. Bodidarma nije prihvatao razgovor, već bi jednostavno rekao: "Ne! Ne!" i nikada mu nije objašnjavao šta je suština duha kad je ovaj u stanju bez misli. Konačno, Hui-k'e reče:
"Znam kako da se sačuvam od svih veza i odnosa."
"Sve si ih ukinuo, zar ne?" upita Bodidarma.
"Nisam ih sve ukinuo."
"Čime možeš dokazati svoju tvrdnju?"
"Ja to sve vreme znam na najrazumljiviji mogući način, ali da izrazim rečima - nemoguće je."
"To je suština duha koju prenose sve Bude. Nemoj u to sumnjati", zaključi Bodidarma.

O svom prosvetljenju Hui-k'e je izjavio: "O (mom) prosvetljenju mogu reći da ono nije potpuno poništenje; prosvetljenje je najadekvatnije saznanje - samo što se ne može izraziti rečima."
Nekih devet godina kasnije, na Bodidarmino pitanje o suštini učenja, Hui-k'e ostade nem. Bodidarma ga je tada proglasio za svog naslednika, dao mu svoju odoru i otišao neznano kud, a Hui-k'e je tako postao drugi patrijarh Č'ana u Kini.
Celog svog života Hui-k'e beše povučen. Jednom prilikom, već u dubokoj starosti, propovedao je pred kapijom hrama u isto vreme dok je u hramu visoki sveštenik takođe držao propoved. Na nesreću, Hui-k'e je privukao veću pažnju i sujetni sveštenik optužio ga je za jeres. Uhapšen je i pogubljen, u svojoj sto sedmoj godini. 

 

ŠENG-TS'AN, Sosan (?-606). Treći patrijarh. Učenik Hui-k'ea i učitelj Tao-hsina.
O njemu se malo zna jer je zbog progona Budizma morao da se krije. Tek 592. godine je sreo učenika vrednog pažnje, po imenu Tao-hsin.
Imao je četrdeset godina kada je sreo drugog patrijarha, Hui-k'ea.
"Bolujem od bolesti feng-yang . Očisti me od grehova, molim te, da bih ozdravio", zamolio je Šeng-ts'an.
"Donesi mi svoje grehe i ja ću te očistiti", odgovori Hui-k'e.
"Koliko god da se trudim, ne mogu do njih dopreti", odgovori Šeng-tsan.
"Onda sam, dakle, završio čišćenje", zaključi drugi patrijarh.
"Ko je zapravo Buda i kakvo je njegovo učenje? Samo mi još to reci, o učitelju!"
"Duh je Buda, Duh je Učenje (Darma); a Buda i Darma nisu dva. To važi i za Bratstvo (Sangha)."
Šeng-tsan je tako primio Duh i postao treći patrijarh Čana u Kini. Za sobom je ostavio metričku kompoziciju "Zapis o veri u duh" (Hsin-hsin-ming).

ZAPIS O VERI U DUH
"Savršen način ne zna za poteškoće
Osim što ne dopušta pristrasnost.
Jedino kada je oslobođen i mržnje i ljubavi
Otkriva sebe potpuno i bez prerušavanja."

TAO-HSIN, Došin (579-651), četvrti patrijarh; u njegovo vreme Č'an se podelio u dve grane. Prva, Niu-t'ou Šan, čiji je osnivač Fa-đung koji nije pripadao ortodoksnoj liniji Č'ana, kratko je trajala, dok je druga, koju je vodio Hung-jen, opstala.

"Molim te da mi pokažeš kako da se oslobodim", zamoli Tao-hsin trećeg patrijarha.
"Ko te je stavio u ropstvo?", upita Šeng-ts'an.
"Niko."
"Ako je tako, zašto onda tražiš oslobođenje?"

TAO-HSIN O NAPUŠTANJU TELA
"Metod napuštanja tela sastoji se prvenstveno od meditacije o Praznini, tokom koje se svesni um isprazni. Neka se duh, zajedno sa svojim svetom umiri u savršenom stanju spokojstva; neka se misao hitne u misteriju mirnoće i tako se duh spreči da tumara od jedne stvari do druge. Kada se duh umiri u svom najdubljem boravištu, njegove zapletenosti bivaju presečene. Kako nedokučivo! Kako duboko! Duh u svojoj apsolutnoj čistoti jeste Praznina sama. Kako se gotovo ravnodušno pojavljuje! Disanje prestaje kao u smrti. On boravi u najvećoj čistoti Darmakaje i više nije podložan budućem nastajanju. Kada se svesni um pokrene i nastane zbrka, ne mogu se izbeći patnje još jednog oblika postojanja. Stoga, neka se čovek pre svega disciplinuje u ostvarivanju savršenog stanja spokojstva u svom duhu a, takođe, i u njegovom svetu. To je, eto, način na koji treba da se sprovodi disciplina. U toj disciplini, pak, nema ničega što bi bilo konačno ostvarenje, i to ne-ostvarenje je ono što se disciplinom ostvaruje, jer Stvarnost se poima ne-upinjanjem, i ne-upinjanje je sama istina. Zbog toga u sutri stoji zapisano: 'Praznina, ne-upinjanje, obestrašćenost, bezobličnost - to je istinsko oslobođenje!' Zato se kaže da je Stvarnost ne-upinjanje..."

  Fa-đung, (584-657). Učenik Tao-hsina. Osnivač Č'an škole Niu-t'ou (Gozusan) koja se ubrzo ugasila.
Fa-đung je kao pustinjak živeo toliko svetačkim životom da su mu ptice donosile cveće i divlje zveri nisu ga napadale. Četvrti patrijarh, Tao-hsin, čuo je za njegovu svetost i odlučio da ga poseti. Videvši vukove i tigrove kako se šetaju oko Fa-đungove izbe, Tao-hsin je digao ruke u vis kao da je preplašen.
"Vidim da je to još uvek sa tobom", primetio je Fa-đung.
"Šta to vidiš?" odmah je odvratio Tao-hsin, ali pustinjak ostade nem. Malo kasnije, krišom od domaćina, četvrti patrijarh, na steni na kojoj je Fa-đung običavao da meditira, napisa ideogram koji znači "Buda" (fo). Videvši ideogram, ovaj beše šokiran.
"Vidim da je to još uvek sa tobom", reče Tao-hsin, ali Fa-đung ne shvati značenje ove primedbe. Tao-hsin ga je, svejedno, uputio u suštinu Budinog učenja. Posle ovoga ptice i divlje životinje ponašale su se prema njemu kao i prema ostalim ljudima.

HUNG-ĐEN, Gunin (601-674). Peti patrijarh. Učenik Tao-hsina i učitelj Šen-hsiua, Hui-nenga. Još kao dečak došao je kod Tao-hsina a ovaj ga upita za njegovo prezime (hsing).
"Ja imam prirodu/prezime (hsing) ali ne uobičajeno."
"Kako to?"
"To je prezime/priroda Bude (fo-hsing)."
"Onda ti nemaš imena?"
"Nemam, jer ona je u sebi prazna." (Ovde se radi o igri reči; ideogrami koji označavaju porodično ime i prirodu isto se izgovaraju - hsing.) Patrijarhu se svideo dečakov odgovor i primi ga za učenika.
Imao je mnogo učenika od kojih su dvojica, Šen-hsiu i Hui-neng, bili najistaknutiji. Oni su bili predstavnici dve struje unutar učenja Č'ana, Severne, koja je naglasak stavljala na dhyanu i Južne, koja je smatrala da je prađna važnija. Hung-đen je, po tradiciji Južne škole, za svog naslednika odredio Hui-nenga, čiji su učenici širili njegovo učenje "južno od Reke i severno od Jezera ", dok se škola Šen-hsiua ubrzo ugasila.

Šen-hsiu, Jinshu (606-706). Učenik Hung-đena. Pre nego što je prišao Č'anu, proučavao je učenje Kung-fu-cea. Starešina Severne škole, koja je sve do pojave Ma-cua i Ši-t'oua bila dominantna.

HUI-NENG, Jeno (638-713). Učenik Hung-đena i učitelj Hsing-cua, Fa-haia, Šen-huia, Fa-taa, Či-čanga, Hsian-cea, Či-taoa, Hui-čunga, Hsian-čiaoa, Nan-jueha; šesti i poslednji kineski Č'an patrijarh. Naglo probuđenje doživeo je mlad, slučajno, čuvši nekog monaha koji je recitovao "Dijamantsku sutru". Ovaj ga je uputio Hung-đenu, gde je Hui-neng, pošto se prvo postarao da obezbedi staru majku, potom i otišao.

"Odakle si?" upita peti patrijarh, Hung-đen.
"Ja sam seljak iz Hsin-čoua i želimi da postanem Buda", odgovori Hui-neng.
"Ti si sa juga, dakle divljak, a divljaci nemaju prirodu Bude.
Kako se možeš nadati da ćeš postati Buda?"
"Možda postoje severnjaci i južnjaci, ali zar se može praviti ta razlika kada je u pitanju Budina priroda?"

Ovakav odgovor veoma se svideo Hung-đenu i Hui-neng beše primljen za učenika. Kada je peti patrijarh, Hung-đen, odlučio da odredi sebi naslednika, naložio je da svaki monah napiše pesmu ukojoj će izraziti svoje viđenje suštine Č'an učenja. Šen-hsiu, jedan od najučenijih kandidata za najviše znanje, napisao je:


"Telo je kao Bodhi-drvo,
Duša je kao blistavo ogledalo.
Trudi se da uvek bude čisto,
I da se na njemu ne skuplja prašina"

Hui-neng je u manastiru radio najprostije poslove i bio je po strani. Čuvši navedenu pesmu, a pošto je bio nepismen, zamoli jednog monaha da zapiše njegovo viđenje koje je glasilo:

"Bodhi nije kao drvo
Blistavo ogledalo nigde ne sjaji
Budući da od početka ničega nema,
Gde bi se prašina mogla skupiti?"

Hung-đen je na osnovu ove pesme odlučio da Hui-neng bude naredni patrijarh.

Hui-neng je prvi jasno istakao da su prajna i dhyana jedno te isto. "Dhyana i prađna jedno su", učio je. "Gde je dhyana, tu je i prajna, gde je prađna, tu je i dhyana. One nisu odvojene jedna od druge."

"Razjasni mi Darmu, molim te", obratio se monah Hui-ming šestom patrijarhu, koji je sedeo prekrštenih nogu. 
"Pošto tražiš Darmu, prvo se oslobodi svih osećanja i svih misli, i ja ću ti je objasniti", rekao je Hui-neng.
Posle duge tišine, upitao je: "Reci mi, ne pomišljajući ni na dobro ni na zlo, kakvo je ovog časa tvoje prvobitno lice?"
Te reči izazvaše Hui-mingovo naglo probuđenje.

DHJANA I PRAĐNA
  "Učeni prijatelji, dhjana (meditacija) i prađna (mudrost) su osnove mojih Darma vrata. Nikada ne recite da se dhjana i prađna  jedna od druge razlikuju. Dhjana i prađna su jedno, a ne dve odvojene stvari. Dhjana je suština mudrosti a mudrost je primena meditacije. Kada god je mudrost na delu, dhjana je u njoj, i kada se dhjana pojavi, prožeta je mudrošću. Da bi se ovo moglo shvatiti, dhjanu i prađnu trebalo bi razumeti istovremeno. Vi, koji učite ovu doktrinu, ne biste trebali reći ni da prvo dolazi dhjana, a da se prađna iz nje rađa, niti da je prađna prva i da ona donosi dhjanu. Iz takvih shvatanja proizašlo bi da Darma ima dva aspekta, i dok bi vaše reči bile dobre, vaši duhovi bili bi u zabludi. U takvom slučaju i dhjana i prađna bile bi beskorisne, budući da ne bi bile prisutne istovremeno. Ako su i usta i duh dobro usklađeni, i iznutra i spolja biće istinsko stanje takvosti,  i dhjana i prađna biće prisutne u jednakim odnosima. Praksa samoprobuđenja ne zaisi od rasprava, pa debate o tome da li dhjana  ili prađna prethode ili slede jedna drugu odaju obmanutog čoveka. Takve rasprave nikada ne mogu biti okončane i samo će pojačati (lažne) pojmove o sebi ili Darmi, kao i prianjanje uz (lažne) koncepcije. Učeni prijatelji, čemu su nalik dhjana i prađna? One su kao svetiljka  i njena svetlost. Kad je tu svetiljka, eto i svetlosti, kada nema svetiljke, onda je mrak. Svetiljka je suština svetlosti, a svetlost je primena svetiljke. Mada se radi o dva (različita) imena, u osnovi postoji samo jedno telo. Takve su dhjana i prađna."

SEDENJE U MEDITACIJI
  "Po ovim vratima Darme, sedenje u meditaciji ne znači prvenstveno da bi trebalo zahvatati duh, da bi trebalo prianjati  uz čistotu (ideju o čistoti), a ni da bi trebalo da bude nepokretno. Kada se govori o zahvatanju duha, ne treba zaboraviti da je um u osnovi nestvaran i podložan zabludi. Stoga, i ne postoji nešto šta bi se moglo zahvatiti. Kada se govori o prianjanju uz čistotu (ideju čistote), ne zaboravite da je čovekova priroda u suštini već čista. Samo zbog pogrešnih misli apsolut biva zaklonjen. Kada nema razmišljanja, čovekova priroda sama se pojavljuje, čista i jasna. Ako duh zahvata ideju o čistoti, biće stvorena zabluda o čistoti. Budući da je zabluda sama po sebi nešto nestvarno, pogrešno je zahvatati je. Čistota nema ni lika ni obličja. Ako je čistota (ideja čistote), kao ishod postignuća, ipak uspostavljena, takvo stanovište će zakloniti pravu čovekovu prirodu i uzrokovaće robovanje čistoti. Učeni prijatelji, ako se vežbamo u sabranosti (samadhi) ne bi trebalo da gledamo da li su ljudi koje srećemo u pravu ili greše, da li su dobri ili loši, ili, pak, imaju koju drugu manu. To je onda čovekova prirodna staloženost. Učeni prijatelji, mada zabludeli ljudi ne pomeraju svoja tela, čim otvore usta, govore o vrednostima ili falinkama drugih i ocenjuju njihovo vladanje. Zahvatati duh i čistotu (ideju čistote) znači zakloniti sopstvenu prirodu."

"Ako vas neko bude pitao za postojeće, u svom odgovoru pomenite i nepostojeće. Ako vas upita o ne-postojećem, u odgovoru pomenite postojeće. Ako vas pitaju o svetovnom, pomenite duhovno. Ako vas pitaju o duhovnom, pomenite svetovno. Tako će uzajamna zavisnost dve krajnosti osvetliti značenje 'središta'. Ako na pitanja budete odgovarali na taj način, nećete se ogrešiti o naše principe."

"Hoćete li mi, molim vas, objasniti značenje izreke 'Duh je Buda'?", zamolio je monah Fa-hai.
  "Kada se prethodna misao ne rodi, to je duh, a kada se misao koja je prati ne završava, to je Buda. Duh je ono što stvara sve pojave a Buda je taj koji sve pojave odbacuje."

"Buda je govorio o tri 'vozila', a spomenuo je i 'Savršeno vozilo'. Ne shvatam tu ideju, pa vas molim da mi je razjasnite", obratio se Či-čang šestom patrijarhu.

"Trebalo bi da pogledaš u sopstveni duh i da nikada ne prianjaš uz spoljašnost. Darma ne poseduje četiri 'vozila', već se duhovi ljudi međusobno razlikuju. Oni koji se oslanjaju na ono što vide i čuju i koji su odlučili da recituju sutre, pripadaju malom vozilu. Oni koji su probuđeni u Darmi i shvataju značenje sutri pripadaju srednjem vozilu. Oni koji kultivišu sebe u primeni Darme pripadaju velikom vozilu. Oni koji shvataju sve Darme i poseduju sve Darme, koji su oslobođeni od svih zagađenja, koji odbacuju sve što je spoljašnje i koji zauzvrat ne žanju nikakve plodove, pripadaju najvišem vozilu. Vozilo je sredstvo za saopštavanje, a ne stvar o kojoj se raspravlja. Ti nastoj da sebe kultivišeš i nemoj ništa više da me pitaš. Sopstvena priroda je sama po sebi sve vreme u stanju takvosti", završio je Hui-neng.

"Ko može naučiti svetu doktrinu?" upita monah.
"Onaj ko shvata Budinu Darmu ", odvrati Hui-neng.
"Jeste li je vi naučili?"
"Ja ne shvatam Budinu Darmu ", odvrati Hui-neng.

Hui-neng je osam meseci unapred prorekao svoju smrt, kao i da  će mu pet-šest godina nakon smrti lopovi odseći i ukrasti glavu. Umro je kada je i predvideo, a nakon devet godina neki korejski monah je platio lopovu da ukrade glavu (koju je, kao relikviju, nameravao odneti u svoj manastir). Lopov je uhvaćen a glava vraćena.

[Sati]

 HUI–NENGOVI UČENICI
   Hsuan-čue (Jung-čia), Gengaku (?-713). Učenik Hui-nenga.
  Doživeo je naglo probuđenje dok je čitao sutre. Hsuan-ts'e, učenik Hui-nenga, začudivši se dubinom razumevanja koju je Hsuan-čue sam postigao, uputi ga svom učitelju, da bi ovaj potvrdio ispravnost njegovog uvida.

"Monah bi trebalo da se pridržava tri hiljade moralnih pravila, kao i osamdeset hiljada manje važnih propisa. Odakle prečasni prijatelj dolazi i zbog čega je toliko gord?" upita Hui-neng.
"Pitanje života veliko je, a smrt brzo dolazi", odvrati Hsuan-čue, ne želeći da gubi vreme na ceremonije.
"Zašto ne otelotvoriš ono što nije stvoreno i jasno ne opaziš ono što nije brzo?"
"Samo telo nije stvoreno a u osnovi jasnog opažanja nema brzine."
  "Tako je! tako je!" potvrdi patrijarh.
  Sledećeg dana Hsuan-čue dođe da se oprosti.
  "Zašto odlaziš tako brzo?" upita Hui-neng. 
"U osnovi nema kretanja i kako onda može biti brzine?" 
"Ko zna da nema kretanja?" nastavi šesti patrijarh da ga proverava.
  "Prečasni prijatelj dozvoljava sebi da razlikuje."
  "Pojmio si nestvoreno."
  "Zar nestvoreno može biti pojmljeno?"
  "Ako nema pojmljenja, odakle onda tolika oštroumnost?"
  "Oštroumnost ne dolazi od pojmljenja."
  "Odlično! Ostani još jednu noć", reče patrijarh.
Zbog toga je Hsuan-čue bio poznat kao 'onaj koji je probuđen za jednu noć'. Napisao je "Pesmu prosvetljenja" koja je bila čitana širom zemlje.

 
Č'ING-JUAN (Hsing-cu), Seigen (?-740). Sledbenik Hui-nenga i učitelj Ši-t'oua. Širio je Č'an južno od Horina.

"Šta bi čovek trebalo da radi da ne bi upao u progresivne stepene?" upita Č'ing-juan. 
"Šta praktikuješ u poslednje vreme?" odvrati Hui-neng.
"Nisam se pridržavao čak ni Osmostrukog puta." 
"U kakve onda progresivne stepene možeš upasti?" 
"Kada se čovek ne pridržava čak ni Osmostrukog puta, gde su onda progresivni stepeni?" zaključio je Č'ing-juan.

Hui-neng je imao visoko mišljenje o njemu i naimenovao ga je za starešinu monaha. 

"Neki kažu da inteligencija dolazi južno od Linga", reče Č'ing-juan.
  "Nema takve inteligencije koja bi od nekog dolazila", odvrati Ši-t'ou. 
"Otkuda onda sve one sutre u Tripitaki?"
"Sve izlaze odavde, i opet ništa ne nedostaje." 

  NAN-JUEH (Huai-đang), Nangaku (677-744). Učenik Hui-nenga i učitelj Ma-cua. Nan-jueh je (sa Tan-đanom) prvi postavio pitanje o značenju Bodidarminog dolaska sa Zapada.

Videvši Nan-jueha kako se približava, Hui-neng ga upita:
"Odakle dolaziš?" 
"Dolazim iz Tung-šana", odgovorio je Nan-jueh.
"Šta je to što je tako došlo?"
  Nan-juehu je trebalo šest godina da reši zagonetku i izjavi:
  "Čak i kad se kaže da je to nešto, beleg je već izgubljen."

"Zašto je Bodidarma došao sa zapada?" upita monah.
"Evo ga još jedan koji ide istim putem", odgovori Nan-jueh.

Šen-hui, Đine (686-760). Jedan od najmlađih učenika Hui-nenga, kod koga je došao sa petnaest godina.

"Učeni prijatelju, mora da si se namučio dok si iz daljine stigao čak dovde, ali da li si doneo sa sobom ono osnovno? Ako imaš osnovno, onda imaš i njegovog vlasnika. Šta kažeš na to?" upita ga šesti patrijarh.
"Ono što se nigde ne nalazi je osnovno, a ono što ga vidi je vlasnik", odgovori Šen-hui. 
"Kako ovaj novajlija može govoriti tako nevezano?" začudi se Hui-neng. 

"Imam nešto što nema ni glavu ni rep, ni ime ni izraz, napred ni pozadi. Znate li šta je to?" upita Hui-neng monahe. 
"To je duboki izvor svih Buda; to je Šen-huieva Budina priroda", odgovori Šen-hui. 
"Govorio sam o nečemu što nema ni imena ni izraza, a ti si pohitao da to nazoveš dubokim izvorom i Budinom prirodom. Čak i ako odeš da u pustinjačkoj kolibi nastaviš proučavanje, možeš postati samo sledbenik onih koji traže znanje i tumačenje",ukori ga Hui-neng.

Kada je Hui-neng najavio svoju smrt, svi monasi osim Šen-huia zaplakaše. Hui-neng reče:

"Mladi učitelj Šen-hui postigao je stanje u kome su dobro i zlo (za njega) isti, u kome ga ni sramota ni čast ne uznemiravaju, i u kome je oslobođen i od tuge i od  radosti."

  "Obično govorite o Vu-nien (ne-misao, ne-svest) i učite ljude da se sa tim usklade. Pitam se da li se stvarnost slaže sa tim pojmom ili ne", upita Čang-jen King.
Šen-hui odgovori: "Ne bih rekao ni da je vu-nien stvarno, niti da nije."
"Zašto?" 
"Ne mogu reći da je stvarno jer nije stvarno u smislu kako ljudi stvarnost obično shvataju; ne mogu reći ni da je ne-stvarno, jer nije u smislu u kom ljudi o ne-stvarnosti obično govore. Zato vu-nien nije ni stvarno, ni nestvarno."
"Kako bi to onda nazvao?" 
"Ne bih nikako."
"Šta bi to onda moglo da bude?"
"Nikakvo određenje nije moguće. Zbog toga kažem da vu-nien prevazilazi okvire razgovora. Jedini razlog što o tome govorimo je taj što se postavljaju pitanja s tim u vezi. Kada ne bi bilo pitanja o tome, ne bi bilo ni priče. To je kao sjajno ogledalo. Ako ispred njega nema predmeta, ništa se u njemu neće videti. Kada kažemo da u njemu nešto vidiš, to je zbog toga što nešto stoji ispred njega." ,
  "Kada ogledalo ništa ne odražava, samo odražavanje gubi svoj smisao, zar ne?" 
"Kada govorim o predmetima i njihovim odrazima, hoću da ukažem na činjenicu da je to odražavanje nešto večno što pripada prirodi ogledala i ne zavisi od prisustva ili odsustva predmeta ispred njega." 
"Kažete da to nema oblik, da prevazilazi reči, da pojmovi stvarnost i ne-stvarnost nisu odgovarajući; zašto onda govorite o odražavanju? Kakvo je to odražavanje?"
"Govorimo o odražavanju zato što je ogledalo sjajno, a njegova priroda je odražavanje. Duh koji je prisutan u svemu čist je, a u njemu je svetlost prađne (mudrosti) koja skroz-naskroz odražava ceo svet." 
"Kako se to onda može postići?"
  "Samo pogledaj u ništa(vilo)."
  "Iako je gledanje u ništa, to je ipak viđenje nečeg."
  "Iako je viđenje, za to se ne može reći da je nešto."
  "Ako se to nikako ne može nazvati, kako onda tu može biti ikakvog viđenja?"
  "Pogled u ništa(vilo) - to je istinsko viđenje, to je konačno viđenje."
 
Vang-vej beše visoki državni službenik. "Zašto se ne slažeš sa Hui-č'engom?" upita Šen-huia. Ovaj mu odgovori:
"Ne slažem se zbog toga što on smatra da prvo treba praktikovati dhjanu i da tek kada se ona ostvari prađna biva probuđena. Po mom shvatanju, istog časa dok razgovaram sa vama, tu je dhjana, tu je prađna, i one su iste. U Nirvana sutri piše da kada ima više dhjane a manje prađne dolazi do porasta neznanja; kada, pak, ima više prađne a manje dhjane, rađaju se pogrešna uverenja; ali kada su dhjana i prađna iste, to se naziva viđenje Budine prirode. Iz tog razloga je došlo do našeg neslaganja." 
"Kada se za dhjanu i prađnu kaže da su iste?" upita Vang-vej.
  "Mi govorimo o dhjani, ali što se tiče njenog tela, u njemu se ni do čega ne može doći. O prađni govorimo kada uvidimo da se u tom telu ništa ne može postići, a ono i dalje ostaje savršeno tiho i mirno, i sve vreme dejstvuje na tajanstven način koji se ne može objasniti. U njemu primećujemo da su dhjana i prađna identične."   
MA-CU (Tao-i), Bašo (709-788). Učenik Nan-jueha i učitelj Šui-laoa, Vu-jeha, P'ang-juna, Teng Jin-fenga, Tai-meia, Či-fenga, Po-linga, Sung-šana, Pen-hsia, Tai-jia, Ce-čuana, Šin-lina, Hui-haia, Ši-kuanga, Pai-čanga, Pan-čana, Čang-ia, Čien-nina, Šan-šana, Tao-tinga, Nan-č'uana.

"Šta to tražiš, sedeći vazdan tako prekrštenih nogu?", upita Nan-jueh svog učenika Ma-cua. 
"Moja želja je da postanem Buda." 
Učitelj tada uze jednu ciglu i poče da je struže o obližnju stenu. 
"Šta to radite, učitelju?", upita Ma-cu. 
"Pokušavam da napravim ogledalo", odgovori Nan-jueh. 
"Ma koliko je polirali, od cigle nećete dobiti ogledalo."
"Ma koliko ti sedeo prekrštenih nogu, nećeš postati Buda." 
"Šta mi je onda činiti?", upita Ma-cu. 
"To ti je kao kad teraš kola; kada zastanu, hoćeš li ošinuti kola ili volove?" 
Ma-cu je ćutke slušao, pa Nan-jueh nastavi:
"Da li ti vežbaš to sedenje prekrštenih nogu da bi ostvario dhyanu ili probuđenje? Ako je zbog dhyane, ona ne zavisi od sedenja ili ležanja; ako je zbog probuđenja, Buda nema fiksiranu formu. Pošto nigde ne obitava, niko ga ne može ni uhvatiti, ni pustiti da ode. Tako sedeći ti ubijaš Budu. Dokle god se ne oslobodiš sedenja, nećeš doći do istine." 

Neko upita Ma-cua: "Kako čovek sebe da disciplinuje u Taou?"
"U Taou nema ničega u čemu bi se čovek mogao disciplinovati", odgovori Ma-cu. "Ako bi u tome bilo ikakve discipline, izvršavanje take discipline značilo bi uništenje Taoa. Čovek bi onda bio kao sravaka. Ali, ako u Taou nema ni najmanje discipline, čovek ostaje neznalica."
"Kakvim razumevanjem čovek može dosegnuti Tao?"

Na to je učitelj održao sledeću propoved: "Tao je u svojoj prirodi oduvek savršen i samodovoljan. Kada čovek u životu više ne zastajkuje ni pred dobrim ni pred zlim, za njega se kaže se da je disciplinovan u Taou. Izbegavati zlo i činiti dobro, meditirati o praznini i ući u stanje samadhia - znači raditi nešto. Oni koji tragajući za Taoom grabe spoljašnje stvari, najdalji su od Taoa. Čovek treba samo da pusti da se potroše sva razmišljanja i zamišljanja koja možda gaji u trojakom svetu. Ako mu ostane makar zrnce zamišljanja, ono je njegov trojaki svet, i izvor rođenja i smrti u njemu. Ako nema ni tračka zamišljanja, čovek je potpuno otklonio izvor rođenja i smrti i poseduje neprocenjivo blago  Darmarađe . Sva zamišljanja, koja je kao neprosvećeno stvorenje gajio od vremena bespočetne prošlosti, zajedno sa izveštačenošću, hvalisanjem, umišljenošću, nadmenošću i ostalim lošim osobinama, bivaju ujedinjene u telu Jedne Suštine i sva rastopljena. U sutri je zapisano da kombinacija mnogih elemenata tvori ovo naše telo, i da rast tela jednostavno predstavlja i rast svih tih elemenata, a iščezavanje tela predstavlja iščezavanje elemenata. Kada potonji rastu, oni ne izjavljuju da će sada rasti; kada iščezavaju, ne najavljuju svoje predstojeće iščeznuće. Tako je i sa mislima, jedna prati drugu bez prekida, prethodna ne čeka potonju, svaka je samoobuhvatna i mirna. To se zove Sagaramudra-samadhi, "Okeanska meditacija", u koju su uključene sve stvari, kao što se i u okean ulivaju sve reke, ma kako se među sobom razlikovale. U tom velikom slanom okeanu sva voda ima jedan isti ukus. Čovek koji u njemu živi rasprostire sebe u sve potoke koji se u njega ulivaju. Čovek koji se kupa u velikom okeanu koristi sve vode koje su u njega utekle. Sravaka je prosvetljen, a ipak i dalje zastranjuje; običan čovek ne hodi ispravnim putem, a ipak je na neki način prosvetljen. Sravaka ne primećuje da duh, kakav je u sebi, ne poznaje stepene, da je bez uzročnosti i bez zamišljanja.
Disciplinujući sebe u delu, on ostvaruje Samadhi Praznine u kome zauvek boravi. Ma koliko bio prosvetljen, Sravaka nije na pravom putu. Iz ugla Bodisatve, to su paklene muke. Sravaka je sebe sahranio u praznini i, pošto nema uvid u samu Budinu prirodu, ne zna kako da izađe iz svoje tihe kontemplacije. 
Ako inteligentan čovek jakog karaktera prati uputstva mudrog učitelja, odjednom će uvideti suštinu stvari i shvatiti da tu nema stepena i procesa. On doživljava nagli uvid u svoju sopstvenu
Prvobitnu Prirodu. Tako u sutri možemo pročitati da obični ljudi menjaju svoja razmišljanja, ali Sravaka ne zna za takve promene (što znači da nikada ne izlazi iz svoje meditacije o apsolutnom miru).
'Zastranjivanje' stoji nasuprot 'prosvetljenju', ali ako prethodno ne dođe do zastranjivanja, neće doći ni do prosvetljenja. Sva bića, od vremena bespočetne prošlosti, nikada nisu ni bila van same Darma -suštine; vazdan boraveći u središtu Darma -suštine, oni jedu, odevaju se, razgovaraju, odgovaraju; funkcionisanje šest čula, sve što ona čine, od same je Darma -suštine. Pošto ne shvataju da treba da se vrate na Izvor, oni se povode za imenima, prate oblike, dopuštaju zbrkanim zamišljanjima da se rode i stvaraju svakovrsnu karmu. Neka se jednom u jednoj misli vrate na Izvor, i Buda-duh će tada prožeti njihovo celokupno biće.
O, monasi, neka svako od vas pogleda u svoj sopstveni duh. Nemojte se truditi da zapamtite ovo što am govorim. Ma koliko rečito govorio o nebrojenim stvarima kojih ima kao Gang zrna peska, duh se ne povećava; čak i kada je govor nemoguć, duh se ne smanjuje. Možete o tome pričati koliko god hooćete, i to je još uvek vaš sopstveni duh; uopšte ne morate o tome govoriti, i to je opet vaš sopstveni duh. Možete izdeliti svoje telo u mnoge oblike, možete emitovati zrake natprirodne svetlosti, izvesti osamnaest čuda, a sve što ćete na kraju postići neće biti ništa više od vaših sopstvenih mrtvih kostiju. 
Potpuno vlažne mrtve kosti nemaju života u sebi i nalik su na Sravaku koji sebe disciplinuje u delanju da bi postigao određeni rezultat. Mrtve kosti koje još nisu vlažne pune su života i nalikuju Bodisatvi, čiji je život u Taou čist i neuprljan zlom. Ako počnem da pričam o raznim učenjima koja je dao Tatagata, ta priča neće imati kraja, ma koliko dugo govorio. Ona su kao beskrajni niz karika u lancu. Ali kada jednom budete imali uvid u Buda-duh, ništa više nije potrebno da radite. Držao sam vas da stojite dovoljno dugo, zbogom."

Vu-je beše monah atletske građe. Kada je došao kod Ma-cua, ovaj primeti: "Kakva veličanstvena građa bez Bude u sebi." 

"Još nisam u stanju da razumem učenje Č'ana po kome je duh, zapravo, Buda."
"Duh koji ne razumeva je Buda; nema drugog Bude", reče Ma-cu.

"Rečeno je da je prvi patrijarh doneo tajnu poruku iz Indije. Šta je to bilo?" 
"Sada sam veoma zauzet, možeš doći drugi put", odgovori Ma-cu.
  "Vu-je se okrenuo da izađe iz odaje kad Ma-cu uzviknu: "O, kaluđeru!"
  Vu-je se vratio u sobu.
  "Šta je to bilo?" upitao je Ma-cu. 
Te reči su probudile Vu-jeov um. Došavši do punog razumevanja Č'ana, počeo je da se klanja.
   "O, glupog li čoveka! Kakva je korist od tvog klanjanja", beše učiteljev zaključak.

Ši-t'ou upita tek prispelog monaha: "Odakle dolaziš?"
"Iz Čiang-hsia."
"Jesi li video velikog učitelja, Ma-cua?"
"Jesam, gospodine."
Ši-t'ou tada prstom pokaza naramak drva za potpalu i upita:
"Koliko Ma-cu nalikuje na to?"
Monah nije znao šta da odgovori. Kada se vratio kod Ma-cua, prepričao mu je razgovor sa Ši-t'ouom. 
"Koliki je bio taj naramak?" upita Ma-cu.
  "Bio je izuzetno veliki."
  "Ti si zaista izuzetno snažan čovek."
  "Kako to?"
  "Tako što si nosio toliki naramak od Ši-toua čak dovde. Takav podvig može ostvariti samo snažan čovek." 

"Šta je Buda?" upita monah Ta-mei.
"Duh je Buda, i nema drugog", odvrati Ma-cu.
"Zbog čega učite da duh nije ništa drugo do Buda?" 
"Da bih prekinuo plač dece", odgovori Ma-cu.
"Šta biste rekli kad bi deca prestala da plaču?" 
"Niti duh, niti Buda." 
"Kakvo biste učili osobu koja nije ni u jednoj od te dve grupe?"
"Rekao bih da to nije nešto."
"Ako biste neočekivano sreli čoveka koji je u tome, šta biste radili?"
"Pustio bih ga da shvati veliki Tao."

"Kako čovek sebe dovodi u sklad sa Taoom?" upita monah. 
"Ja sam već izvan sklada." 
Kad je Ma-cu bolestan ležao u krevetu, monah dođe k njemu i upita: "Kako se  danas osećate?" 
"Buda sunčevog lica, Buda mesečevog lica", odgovori učitelj.

"Kakav je bio duh Bodidarme kad je došao sa Zapada?"
"Kakav je tvoj duh ovog časa?"

"Gde je krajnje ishodište Budinog učenja?" upita Pai-čang.
"Baš tamo gde odustaješ od svog života", odgovori Ma-cu.

Jednog dana, u šetnji, videvši u šumi pećinu sa ravnim dnom. Ma-cu reče monahu koji ga je pratio: "Moje telo će se ovde razgraditi sledećeg meseca." Kroz mesec dana se razboleo, okupao, seo prekrštenih nogu i umro, kao što je i predvideo.   
ŠI-T'OU, (Hsi-č'ien) Sekito (700-790). Učenik Hsing-cua i učitelj Šan-taoa, Hui-langa, Teng Jin-fenga, Jao-šana, Čen-langa, Pang-juna, Tao-vua, Hua-lina, Ši-loua, Ta-tiena.

"Moje učenje je učenje drevnih Buda i ono ne zavisi ni od meditacije (djana), ni od marljivosti bilo koje vrste. Kada ostvarite uvid kakav je ostvario Buda, shvatate da je Duh Buda i da je Buda Duh, da su Duh, Buda i svesna bića, Bodhi (probuđenje) i Kleša (strasti) od jedne iste supstance, a da se razlikuju samo u imenima. Treba da znate da suštatstvo vašeg duha niti može biti poništeno niti može večno postojati, niti je čisto niti zaprljano, da je stalno neuznemireno i samodovoljno, da je isto i kod mudrih i kod neznalica, da nije ograničeno u svom delovanju, i da se ne može podvesti pod kategorije uma (ćita), svesti (manas) ili misli (viđnana). Tri sveta, želje, oblika i ne-oblika, kao i šest staza postojanja nisu ništa drugo do manifestacije vašeg sopstvenog duha. One su kao mesec koji se ogleda u vodi ili kao odrazi u ogledalu. Kako možemo o njima govoriti kao da su rođene ili da umiru? Kada dođete do takvog poimanja, bićete opskrbljeni svime što vam je potrebno."

Tao-vu tada upita: "Ko uspeva da razume Hui-nengovo učenje?"
  "Onaj ko razume Budinu Darmu ", odvrati Ši-t'ou.
  "Da li ste vi, onda, uspeli?"
  "Ja ne razumem Budinu Darmu."
   
"Drevni mudraci su rekli da je dualizam uzeti Tao bilo kao postojeći, bilo kao ne-postojeći. Recite mi, molim vas, kako da otklonim ovu smetnju", zamolio je Ta-tien.
"Ovde ničega nema, i šta hoćeš da otklanjaš?" upita Ši-t'ou.
  Ta-tien ćutaše, pa Ši-t'ou reče:
"Pomeri grlo i jezik, da čujem šta imaš da izjaviš."
"Ničega takvog nemam."
"Ako je tako, onda smeš ući na kapiju."

Monah: "Šta je to što čini ovo Ja?" 
Ši-t'ou: "Šta hoćeš ti od mene?" 
Monah: "Ako ne pitam vas, gde onda da nađem razrešenje?"
Ši-t'ou: "Zar si ga ikada izgubio?" 

Šan-tao je šetao sa svojim učiteljem Ši-t'ouom, kad mu potonji reče da očisti stazu od granja.
"Nisam poneo nož sa sobom", reče monah.
Ši-t'ou mu pruži svoj nož, upirući sečivo na njega. 
"Molim vas, dajte mi drugi kraj", reče Šan-tao. 
"Šta želiš da uradiš sa drugim krajem?" upita Ši-t'ou. Ove reči probudile su Šan-taoa. 

"Jesi li ti monah Č'ana, ili neki drugi?" upita Ši-t'ou.
"Ja sam Č'an monah", odgovori Hua-lin. 
"Šta je Č'an?" nastavi Ši-t'ou da ispituje.
"Podizanje obrva, pomeranje očiju." 
"Pokaži mi svoje prvobitno obličje da ga vidim; nemam koristi od podizanja obrva i mrdanja očiju." 
"O, učitelju, batalite sad mrdanja obrva i očiju i vidite me gde sam."
"Batalio sam." 
"Prikazivanje je završeno", završi Hua-lin. 

Hui-lang upita Ši-t'oua: "Ko je Buda?" 
"Ti nemaš Budinu prirodu", odvrati Ši-t'ou. 
"Da li je imaju ova stvorenja što se motaju naokolo?" 
"Ona je imaju." 
"Kako to da je ja nemam?" 
"Zato što to sam ne uviđaš." 
Ove reči izazvale su Hui-langovo naglo probuđenje.

"U čemu je smisao dolaska prvog patrijarha sa Zapada?" upita Čen-lang svog učitelja Ši-t'oua. 
"Pitaj onu gredu." 
"Ne razumem, gospodine." 
"Ne razumem ni ja", beše odgovor Ši-t'oua koji je probudio Čen-langa. 
  TAO-VU (T'ien-Huang), Dogo Teno (748-807). Učenik Ši-t'oua i učitelj Lung-t'ana.

"Kakvo je krajnje učenje Budizma?" upita Tao-vu. 
"Ne može se razumeti dok se ne ostvari", odvrati Ši-t'ou. 
"Recite mi još nešto da bih razumeo." 
"Beskrajno široko je nebo i ništa ne ometa bele oblake da slobodno plove."

  "Šta da radim ako senka sumnje još postoji?" upita monah.
  "Čak i kada ga se čovek drži, Jedno se raznovrsno manifestuje", odvrati Tao-vu.
  Tan-hsia (T'ien-đan), Tanka (738-824). Učenik Ši-t'oua kome ga je uputio Ma-cu. 

Kada je Tan-hsia boravio u prestoničkom manastiru, beše toliko hladna zima da je uzeo drveni kip Bude i zapalio ga ne bi li se ogrejao. 
"Kako se usuđuješ da pališ moje Bude?!?" povikao je iznenađeni čuvar.
"Sakupljam še-li ", reče Tan-hsia, praveći se da u pepelu nešto traži. (Še-li je nesagoriva materija, obično u obliku šljunka, koja se može naći u pepelu posle kremacije svetaca)
"Kako je moguće naći še-li u pepelu drvenog Bude?" 
"Ako u drvenom Budu nema še-lia, mogu li dobiti preostala tri kipa za moju vatru?"

[Sati]

 Teng Jin-feng, To-impo (VIII vek). Učenik Ma-cua i Ši-t'oua. 
  Teng je gurao kolica, a Ma-cu je ispružio noge preko puta. "Hoćete li, molim vas, pomaći noge kako bih mogao da prođem?" zamoli učitivo.
"Stvar koja se jednom ispruži nikad se neće skupiti", odvrati učitelj. 
"Ako je tako", reče Teng, "stvar koja se jednom pokrene, nikad se neće zaustaviti." Njegova kolica pređoše preko učiteljevih nogu i povrediše ih. 
Malo kasnije Ma-cu dođe u propovedaonicu noseći sekiru i naredi da se svi skupe.  "Neka onaj ko je malopre povredio učiteljevu nogu izađe i stane ispred svih!" 
Teng izađe i ispruži vrat, spreman da primi kaznu, ali Ma-cu, umesto da mu odseče glavu, mirno odloži sekiru.

Teng Jin-feng stajaše iza Ši-t'oua koji je sekao korov. Kad Ši-t'ou pomače snop travuljine ispred Tenga, ovaj reče:
"Ti samo znaš kako da posečeš taj korov, ali ne i drugi."
Ši-t'ou podiže srp, a Teng mu ga ugrabi i zauze pozu kosača. 
"A ti si posekao drugi, ali ne znaš kako da posečeš ovaj." 
Teng Jin-feng nije umeo da odgovori.

Kada mu se približio poslednji čas, Teng se obrati monasima: 
"Video sam kako učitelji napuštaju ovaj svet u ležećem i sedećem stavu, ali ne i u stojećem. Znate li da je neki učitelj preminuo stojeći?"
"Postoje zapisi i o takvim slučajevima", odgovoriše monasi. 
"A da li vamm je poznato da je neki majstor to učinio dubeći na glavi?" 
"Ne, zaista nije."
  Na to se Teng postavio na glavu i umro, a odora mu je ostala pripijena uz telo. Kad su ga preneli na mesto određeno za kremiranje, njegovo telo je i dalje ostalo u tom neobičnom položaju. Svi su se čudili i divili. U okupljenoj gomili našla se i Tengova sestra, koja beše monahinja. Približila se njegovom telu, govoreći:
"O, brate! Dok si bio živ nisi mario za utvrđeni red i nisi se obazirao na običaje, a pošto si umro i dalje izvodiš ujdurme." Potapšala je zatim njegovo mrtvo telo koje je uz tup zvuk palo na zemlju. 
 

  JAO-ŠAN (Vei-jen), Jakusan (751-834). Učenik Ši-t'oua i Ma-cua i učitelj Jun-jena, Tung-šana, Jian-čia.
  Kad je Jao-šan prvi put došao kod Ši-t'oua, obratio mu se sledećim rečima: "Proučavao sam budističke spise i posedujem izvesno znanje; ali što se tiče učenja koje sad preovlađuje na Jugu i koje direktnim ukazivanjem na Duh i sagledavanjam sopstvene prirode čini da ostvarimo probuđenje, ništa ne znam. 
Molim vas da me poučite o tome." 
"Reći 'jeste', ne valja. Reći 'nije', takođe ne valja. Reći 'i jeste i nije', ne valja", odgovori Ši-t'ou. 
Jao-šan nije shvatio reči učitelja i ovaj ga uputi kod Ma-cua. Jao-šan je ponovio svoje pitanje, a Ma-cu mu dade sledeći odgovor: 
"Ponekad učinim da on podigne obrve ili namigne; ponekad to ne činim; ponekad mu dobro ide kad podiže obrve ili namiguje; ponekad mu ide vrlo loše kada to čini."
Čuvši te reči Jao-šan odjednom uvide tajnu Č'ana, ali nije znao kako da se izrazi. Samo se duboko poklonio.
"Čemu to klanjanje, Jao-šane?", upita Ma-cu.
"Kad sam razgovarao sa Ši-t'ouom, bilo je to kao da komarac ujeda gvozdenog bika", bilo je sve što je Jao-šan mogao da kaže.

Jao-šan je sedeo i meditirao a Ši-t'ou ga upita: "Šta radiš?"
"Ništa ne radim." 
"Ako je tako, ti besposleno sediš."
"Čak i besposleno sedenje je nešto." 
"Ako, kao što kažeš, ništa ne radiš, šta je to što ništa ne radi?" nastavio je Ši-t'ou sa ispitivanjem. 
"Čak ni mudri to ne znaju", odvrati Jao-šan.

"Izbegavajte da izustite ijednu reč o onome šta ljudsko razumevanje ne doseže. Ako to ipak učinite, izrašće vam rogovi. Šta ti na ovo kažeš?" obrati se Jao-šan svom učeniku Jian-čiau.
Ovaj se, pak, podiže i bez reči izađe iz sobe. Jun-jen, koji je takođe bio prisutan, upita:
"Zbog čega vam Jian-či nije odgovorio?"
"Danas me bole leđa. Bolje idi i pitaj njega, pošto je on razumeo", reče Jao-šan. Jun-jen požuri za Jian-čiom. "Kako to da nisi odgovorio našem učitelju?" upita ga. 
"Bolje da pitaš učitelja", odgovori Jian-či.

Jednog kišnog dana Ša-mi Kao dođe kod Jao-šana.
"I tako si ti došao", reče Jao-šan. 
"Da, učitelju."
"Veoma si pokisao, zar ne?" 
"Nemojte svirati u taj doboš."
"Ovde nema nikakvog skrovišta, i u kakav doboš se to svira?" reče Jun-jen koji se tu zadesio.
  "Ovde nema nikakvog doboša, i u kakvom skrovištu treba da se svira", dodade Jian-či, koji se takođe tu nalazio.
"Danas smo zaista imali divnu muzičku partiju", zaključi Jao-šan.

Jao-šan uze doboš i zalupa da označi da je došlo vreme obroka, a Kao Ša-mi uđe u trpezariju igrajući i noseći zdelu.
"Koja je to pesma?" upita Jao-šan. 
"Pesma broj dva." 
"Koja je pesma broj jedan?"
Kao Ša-mi ćutke napuni zdelu pirinčom i ode.

"Odakle dolaziš?" upitao je Jao-šan novopridošlog monaha.
"Južno od Jezera."
"Da li se Jezero izlilo?"
"Ne, gospodine, još se nije izlilo."
"Čudno" rekao je učitelj, "da se nakon tolikih kiša još nije izlilo". 
Pridošlica nije znao šta da odgovori, a Jun-jen, jedan od Jao-šanovih učenika primeti:
"Izliva se, nego šta", dok Tung-šan, drugi učenik, dodade: "Da li se ikada desilo da se nije izlilo?"

Jednom prilikom došlo je do sledećeg razgovora:
"Ko je Buda?" upitao je monah, Ju-ti.
"O, Ju-ti", pozva ga učitelj Tao-t'ing, učenik Ma-cua. 
"Da, učitelju!" 
"Ne traži ga drugde." 
Kada su taj razgovor prepričali Jao-šanu, on reče:
"Zaista ga je čvrsto pritegao!"
"Ne razumem šta to znači", reče monah koji je doneo priču. 
"O, monaše", pozva ga Jao-šan.
"Da, učitelju!" 
"Šta je to?" završi Jao-šan.

"Još nemam jasno saznanje o samome sebi, pa vas molim da mi kažete kako da do njega dođem", zamoli monah. 
Jao-šan neko vreme osta ćuteći a onda odgovori:
"Meni ne predstavlja teškoću da ti kažem nešto o tome. U tom slučaju moraš uvideti o čemu se radi istog časa kada je reč izgovorena. Tada bi od toga imao neke koristi. Ali ako bi o tome makar i malo umovao, omda bi moje reči bile greška i ja bih trebalo da se stidim. Zbog toga je bolje, dakle, da se usta drže zatvorena i nevolje neće moći da dođu tim putem." 

"Molim vas da me oslobodite nedoumice", zamoli monah. 
"Sačekaj do večernje propovedi. Onda ću te osloboditi", odgovori Jao-šan. 
Uveče učitelj dođe u salu i upita okupljene monahe:
"Gde je monah koji je danas želeo da ga oslobodim nedoumice?"
Monah se izdvojio iz grupe i stade pred učitelja. Jao-šan ustade iz stolice, ščepa ga i reče:
"O, monasi, ovo je jedan koji je u nedoumici." Onda oslobodi monaha i ode u svoje odaje.


Hui-hai (Tai-ču), (?-788). Učenik Ma-cua, učitelj Tsung-činga, Jun-kuanga, Fa-juana.  Autor dela Tun-vu u-tao Jao-men Lun (Rasprava o stupanju u Istinu pomoću naglog razumevanja).

"Šta očekuješ da ćeš ovde pronaći?", upita Ma-cu. 
"U potrazi sam za Budinim učenjem", odvrati Hui-hai. 
"Napustio si kuću i odlutao u tuđinu, umesto da pogledaš u riznicu koja je samo tvoja. Ja nemam ništa za tebe. Kakvo to Budino učenje želiš da nađeš?"
"Na šta ste mislili kad ste spomenuli riznicu koja je samo moja?", upita Hui-hai, klanjajući se. 
"To što je postavilo pitanje tvoja je riznica. U njoj ima svega što ti je potrebno. Možeš je slobodno koristiti, pa zašto onda ta uluda potraga za nečim što se ionako ne nalazi izvan tebe?"
Na ove reči je Hui-hai, prepoznavši svoju prirodu, dožive naglo probuđenje.

"Neće li duh, prebivajući u stanju čistote, prianjati za čistotu?" upita monah. 
"Ako se, kada postigneš stanje čistote, suzdržiš od misli 'sada moj duh prebiva u čistoti', do prianjanja neće doći", odgovori Hui-hai.

"A da li će prebivanje duha u stanju praznine uzrokovati prianjanje za prazninu?" 
"Ako budeš mislio o svom duhu kako boravi u stanju praznine, do prianjanja će doći." 
"Kada duh dosegne stanje ne-premišljanja ni o čemu, i ustali se u tom stanju, hoće li doći do prianjanja za ne-premišljanje ni o čemu?" 
"Dokle god je tvoj duh usmeren samo na prazninu, nema ičega za šta bi mogao prianjati. Ako želiš jasno da razumeš ne-premišljajući duh, dok budeš sedeo i meditirao, budi svestan samo duha i ne dozvoli sebi da donosiš sudove - drugim rečima, moraš izbeći procenjivanja u terminima dobra, zla, kao i u svim ostalim. Šta god da se desilo - desilo se, ne sedi rasuđujući o tome; jer, kada marenje za prošlost prestane samo od sebe, kažemo da nema više prošlosti. Šta god da će se desiti, još se ne dešava, pa stoga ne usmeravaj svoje nade i želje na tu stranu; jer, kada marenje za budućnost samo od sebe prestane, možemo reći da budućnosti nema. Sve što je u sadašnjosti na dohvatu je ruke; samo budi svestan svog ne-prianjanja za bilo šta - ne-prianjanja u smislu da ne dozvoliš ni trunčici naklonosti ili odbojnosti da ti uđu u duh; jer, kada marenje za sadašnjost prestane samo od sebe, kažemo da nema više sadašnjosti. Kada nema hvatanja ni za jedan od ova tri perioda, za njih se može reći da ne postoje.
Ako tvoj duh odluta, nemoj ga pratiti, i lutanje tvog duha će prestati samo od sebe. Ako tvoj duh želi da se negde zabavlja, ne prati ga i ne premišljaj o tome, i tada će se žudnja tvog duha za nekim određenim mestom okončati sama od sebe. Tako ćeš doći do ne-premišlajućeg duha - do duha koji obitava u stanju ne-premišljanja. Ako budeš potpuno svestan ne-premišljajućeg duha u sebi, otkrićeš da postoji samo premišljanje, a da nema ničega o čemu bi se moglo premišljati ili ne premišljati. Puna svesnost o duhu koji niočemu ne premišlja naziva se čista percepcija svog sopstvenog duha, ili, drugim rečima, čista percepcija svoje sopstvene prirode. Duh koji niočemu ne premišlja jeste Budin Duh, duh jednog koji je već oslobođen, Bodhi-duh, Nestvoren Duh; to je takođe poznato kao shvatanje da je priroda svih pojava nestvarna. To je ono što sutre nazivaju 'strpljivo ostvarivanje Nestvorenog'. Ako to još nisi ostvario, moraš se truditi i truditi, moraš povećati svoje napore. Kada tvoja nastojanja budu krunisana uspehom, doći ćeš do razumevanja unutar samog sebe - razumevanja koje izvire iz duha koji nigde ne boravi, pod čime se podrazumeva duh koji je oslobođen, kako od opsene, tako i od stvarnosti. Duh uznemiren ljubavlju i odbojnošću, obmanut je; duh koji je od njih oslobođen, stvaran je; a duh, tako oslobođen, doseže stanje u kome se suprotnosti vide kao prazne, i tako se ostvaruju sloboda i oslobođenje."

"Zašto nam ne dozvoljavate da recitujemo sutre, za koje se smatra da su  zabeležene reči drugih ljudi?" upita monah.
Hui-hai dade sledeće objašnjenje:
"To je kao kada papagaj ponavlja reči ljudi, a ne razume njihovo značenje. Sutre prenose misao Bude; ako ih čitate ne shvatajući smisao, to je samo ponavljanje tuđih reči. Zato čitanje sutri nije dopušteno." 
"Može li se smisao izraziti nezavisno od reči i slova?"
"Opet ponavljaš tuđe reči."
"Reči su svuda iste; zbog čega ste toliko protiv njih?"
"Slušaj, monaše, sada ću ti reći. U sutri jasno piše: 'Poučavam vas rečima punim značenja, a ne prostim rečima; obični ljudi, pak, govore prostim rečima bez dubljeg značenja. Oni koji znaju značenje prevazišli su reči bez smisla; oni koji imaju uvid u tvarnost transcendirali su pisanija. Budući da je učenje šire od reči i slova, zašto bi ga onda tražili u brojevima i frazama?' Pošto je to tako, onaj ko probudi Bodhi shvata smisao i zaboravlja na reči, imajući uvid u Stvarnost ostavlja učenje za sobom. To je kao što čovek zaboravlja na mrežu kada je riba upecana, ili na zamku kada je zec uhvaćen."

"Postoji li na svetu išta veličanstvenije od sila Prirode?" upita neki taoista.
"Postoji", odgovori Hui-hai. 
"Šta je to?"
"Moć da se te prirodne sile shvate."

"Šta je ispravno, a šta je pogrešno?" 
"Pogrešan je duh koji se usredsređuje na spoljašnost, ispravan je duh koji spoljašnost drži pod kontrolom."

"Postoji li neki poseban način kojim bi se čovek uskladio sa Taoom?" upita Juan, učitelj Vinaja škole. 
"Da, postoji", odvrati Hui-hai. 
"Koji je to način?"
"Kada si gladan, jedi; kada si umoran, spavaj."
"To i drugi ljudi rade. Da li se oni usklađuju na isti način?"
"Niukom slučaju." 
"Kako to?" 
"Kada jedu, oni nisu usredsređeni na jelo, već se prepuštaju svakojakim zamišljanjima; kada spavaju, ne predaju se snu, nego raznovrsnim zaludnim razmišljanjima. Zbog toga njihov način nije kao moj."

   P'ang-jun (740-808). Učenik Ši-t'oua i Ma-cua. Nije želeo da se zamonaši, već da radi ono šta se njemu sviđa, a sviđalo mu se da luta naokolo, razgovara o Darmi i piše pesme. Bio je oženjen i imao je sina i ćerku Ling-čao.

P'ang-jun je posetio Ši-t'oua i upitao: Koji čovek ne sledi deset hiljada darmi?"
Ši-t'ou mu brzo stavi ruku na usta. 
Sledeće godine P'ang-jun je postavio isto pitanje Ma-cuu.
"Daću ti odgovor kad jednim gutljajem budeš iskapio svu vodu Zapadne reke", odgovori Ma-cu.

"Možeš li sve da sažmeš u Jedno Vozilo?" upita Jao-šan. 
"Moj jedini posao je da svkodnevno tražim svoj put. Otkud da znam može li se sve sažeti u Jedno Vozilo", odvrati P'ang-jun. 
"Zar nisam u pravu kad kažem da Ši-t'oua nisi posetio?"
"Izabrati jednog čoveka i potom ga napustiti nije osobina bistrog čoveka." 
"Ja sam starešina manastira i imam mnogo obaveza", reče Jao-šan. 
"Dobro se čuvaj", reče P'ang-jun i pođe. 
"Izabrati jednog čoveka i zatim ga napustiti upravo je suština bistrog čoveka." 
"Važno pitanje Jednog Vozila sada je nestalo." 
"Tako je."

Tan-hsia pođe u posetu P'ang-junu, srete ga na kapiji i upita: 
"Da li je P'ang-jun kod kuće?" 
"Gladan čovek ne bira šta će jesti", odvrati P'ang-jun.
"Da li je stari P'ang kod kuće?" ponovi Tan-hsia pitanje.
"O, nebesa!" reče P'ang-jun i uđe u kuću.
"O, nebesa!" reče Tan-hsia i ode svojim putem.

"Dugo sam čekao na ovaj čas. Pitam se da li je šljiva za naš susret sazrela ili ne."
"Sazrela je", reče Ta-mei, učenik Ma-cua. "Koji bi deo ti da pojedeš?" 
"Ušećereni." 
"Koštice, onda, vrati meni", reče Ta-mei i pruži dlan, a P'ang-jun izađe.

"Govorio, ne govorio, ne možeš to izbeći. Reci mi šta je to što ne možeš izbeći?" upita Po-ling. 
P'ang-jun mu namignu.
"Savršeno!" reče Po-ling.
"Tvoje odobravanje je pogrešno."
"Kao i ostali, kao i ostali." 
"Dobro se čuvaj", reče P'ang-jun i ode.

Da li se još sećaš onoga što te je Ši-t'ou naučio?" upita Ce-čuan. 
"Zar ćemo o tome razgovarati!" začudi se P'ang-jun.
"Poznato mi je da dugotrajno praktikovanje Č'ana prilično otupljuje."
"Ti si više otupeo od mene." 
"Ti i ja smo istih godina i među nama nema mnogo razlike." 
"Ali ja sam zdraviji od tebe." 
"Nisi ti zdraviji, nego ja nemam ogrtač kao ti." 
P'ang-jun skide ogrtač. "Sada smo posve jednaki", reče. Ce-čuan se grohotom nasmejao.

Noseći korpe od bambusa, P'ang-jun se okliznu i pade. NJegova kći, Ling-čao, videvši to, dotrča do njega i leže u prašinu. 
"Šta to radiš?" viknu P'ang-jun. 
"Videla sam kako je moj otac pao, pa mu pomažem." 
"Na sreću, niko nas nije video", reče P'ang-jun. 

  PAI-ČANG (Huai-hai), Hjakuđo (720-814). Učenik Ma-cua i učitelj Huang-poa i Kuei-šana. Utemeljio je u Č'an manastirima pravilnik o ponašanju, koji je, između ostalog, sadržavao i stavku o obaveznom radu. Svaki monah, a i učitelj, morao je obavljati neki fizički, domaći posao.

Pai-čang je pratio svog učitelja Ma-cua u šetnji, kad ovaj, pokazujući jato divljih gusaka, upita:
"Šta je ono?" 
"To su divlje guske, gospodine." 
"Kuda one lete?" 
"Već su odletele, gospodine."
Ma-cu tad iznenada zgrabi Pai-čanga za nos i snažno mu ga uvrnu, a potonji glasno zakuka. 
"Kažeš da su odletele, a one su, svejedno, bile ovde od samog početka." 
Pai-čanga je oblio hladan znoj jer je u tom času doživeo naglo probuđenje.
 
Sledećeg dana, u sali za propovedi, taman kad je Ma-cu hteo da otpočne svoju besedu, Pai-čang bez reči poče da mota asuru koja se nalazila ispred kipa Bude, što je znak da je propoved završena. Ma-cu bez reči ustade iz stolice i otide u svoje odaje. Zatim pozva Pai-čanga upita ga zašto je smotao asuru pre nego što je ijedna reč bila izgovorena. 
"Juče ste uvrnuli moj nos", reče Pai-čang, "i to je bilo veoma bolno." 
"Gde su ti tada lutale misli?" upita Ma-cu. 
"Danas me nos više ne boli."

Kad je Pai-čang drugi put došao kod Ma-cua da ga pita o Č'anu, potonji se toliko glasno razdrao: "He!" da Pai-čang beše gluv tri dana.

Kad je Ma-cu upitao Pai-čanga na koji način namerava da demonstrira misao Č'ana, Pai-čang podiže svoj štap. 
"Je li to sve?" upita Ma-cu, a Pai-čang na to odloži štap.

"Da li zakon uzročnosti (karma) važi i za jogina koji je prošao kroz veliku duhovnu obuku?" 
"On ne zamagljuje zakon", odgovori Pai-čang.

Jun-jen upita Pai-čanga:
"Poštovani gospodine, vi ste svakoga dana veoma zaposleni. Za koga toliko radite?" 
"Postoji jedan čovek koji to želi." 
"Zašto on sam to ne uradi?"
"On nema kuću."

  Nezadovoljan onim šta je naučio kod Huang-poa, Tai-an dođe kod Pai-čanga. 
"Tragam za Budom, ali ne znam kako dalje da nastavim." 
"To je kao da tražiš vola jašući na njemu", odvrati Pai-čang. 
"Šta čovek da radi kada ga nađe?" 
"To je kao da se vraćaš kući na volovim leđima."
"Možete li mi pojasniti kako da se odnosim prema celoj toj stvari." 
"To je kao kad govedar, pazeći svoju telad, koristi štap i ne dozvoljava im da odlutaju u tuđi pašnjak."

Pai-čang, mada već star, pored svakodnevnih propovedi i podučavanja monaha, vodio je brigu i o manastirskoj bašti. Plašeći se za njegovo zdravlje, a budući da se učitelj oglušavao o njihove usmene zahteve da smanji napor, učenici sakriše njegov baštenski alat. Međutim, Pai-čang tada odbi da uzima hranu. "Dan bez rada, dan bez jela", rekao je. Na kraju mu vratiše alat, on opet poče da jede i sve beše kao na početku.

 

[Sati]

 Nan-č'uan (P'u-juan), Nansen (749-835). Učenik Ma-cua, učitelj Čao-čua.

Kada je T'sui, guverner oblasti, upitao petog patrijarha Hung-đena zašto je za svog naslednika od pet stotina svojih učenika izabrao baš Hui-nenga, Hung-đen reče: "Četiri stotine devedeset i devet mojih učenika razumeju šta Budino učenje jeste, svi osim Hui-nenga. On je čovek koji se ne može meriti uobičajnim merilima. Zbog toga je odora vere njemu predata." 
Gore navedenu zgodu Nan-čuan komentariše ovako:
"U dobu Praznine nema nikakvih reči; čim se Buda pojavi na zemlji, eto i reči, i otuda naše prianjanje za oznake. Kada se čvrsto držimo reči, ograničavamo sebe na razne načine, dok u Velikom Putu uopšte ne postoje takve stvari kao što su neznanje ili svetost. Sve što ima ime, njime je i ograničeno. Zbog toga je stari učitelj rekao da 'to niti je duh, niti Buda, niti nešto'. To je način na koji je vodio svoje sledbenike, dok se u ovo vreme monasi uzaludno trude da iskuse Veliki Put, podmetajući takav entitet kao što je duh. Ako misle da će na taj način ostvariti Put, onda bolje da sačekaju dok ne dođe Maitreja Buda (na kraju sveta) i onda dožive prosvetljenje. Kako se takvi ljudi mogu nadati ikakvoj duhovnoj slobodi? Svih pet stotina monaha pod petim patrijarhom, osim jedinog Hui-nenga, shvatali su Budino učenje. Hui-neng je u tom pogledu bio sasvim poseban, jer on uopšte nije razumeo Budino učenje. On je razumeo jedino Put iništa drugo."

Kad je Pai-čang upitao Nan-č'uana da li postoji nešto o čemu ne sme da govori, Nan-č'uanov odgovor beše potvrdan. 
"Šta je to?" nastavio je Pai-čang da ispituje. 
"To nije niti Buda, niti duh, niti neka stvar."
"Ipak si govorio o tome."
"Ne mogu bolje. Šta bi ti rekao?" 
"Ja nisam veliki prosvetljeni čovek." 
"Pa, već sam suviše pričao o tome", zaključi Nan-č'uan i ućuta.

  "Gde onaj koji zna nalazi svoje konačno odmorište", upita Čao-ču. 
"On će se ponovo roditi kao vo u jednom od seoskih imanja podno planine", odvrati Nan-č'uan. 
"Zahvalan sam vam za vaše uputstvo." 
"Prošle noći, u ponoć, mesec je sijao kroz prozor."

Nan-čuan i Či-čang pili su čaj. Nan-č'uan reče:
"Već dugo smo dobri prijatelji, pričali smo o mnogim stvarima i pažljivo ih vagali, a sada eto znamo gde smo, i svaki ide svojim putem. Šta bi ti rekao kada bi te neko pitao o krajnjim stvarima?" 
"Ovo mesto gde sedimo odlično je za kolibu", odgovori Či-čang. 
"Pusti sad kolibu; šta kažeš o krajnjim stvarima?"
  Či-čang odloži svoju šolju i ustade sa svog sedišta. 
"Ti si završio svoj čaj, a ja moj još nisam", reče Nan-č'uan.
"Čovek koji toliko priča ne može popiti ni kap vode", odvrati Či-čing.

Kada su se dve grupe monaha posvađali oko jednog mačeta, Nan-č'uan uze životinju, izvadi nož i reče:
"Ako neko kaže pravu reč, ova životinja će biti spasena; ako ne, posećiću je." Niko ništa ne reče i on ubi jadno mače. Uveče, kad je Čao-ču došao, učitelj mu ispriča o tom događaju, a Čao-ču bez reči stavi svoje slamnate sandale na glavu i izađe iz sobe. "Šteta što danas nisi bio sa nama, pošto bi ti spasao mače", reče za njim Nan-č'uan.

"Šta je to svakodnevna misao ?", upita monah. 
"Ako ti se spava, spavaj; ako želiš da sediš, sedi", odgovori Nan-č'uan. 
"Ne razumem."
"Kada je vrućina, nastojimo da se rashladimo; kada je hladno, okrećemo se prema vatri."

Čao-ču reče Nan-čuanu: "Molim vas, recite reč koja prevazilazi četiri izjave i stotinu negacija." (Tj. 'Šta je Apsolut?)
Nan-čuan bez reči ode u svoje odaje a Čao-čou reče:
"Naš stari učitelj obično mnogo priča, ali kada mu se postavi pitanje, ni reč ne prozbori." 
Monah primeti: "Bolje da to nisi rekao", a Čao-ču mu lupi ćušku. Nan-čuan tada zatvori vrata koja vode u njegove odaje i, posipajući pepeo naokolo, reče monasima: "Ako neko kaže pravu reč, vrata će biti otvorena." 
Mnogi monasi izložiše svoja shvatanja, ali Nan-čuan ni jednim ne beše zadovoljan.
"O, nebesa!" uskliknuo je Čao-ču, a Nan-čuan tada otvori vrata.

 
Čao-ču (T'sung-šen), Džošu (778-897). Učenik Nan-čuana i učitelj T'ieh-tsuia 

"Šta je Tao (put)?" upita Čao-ču svog učitelja Nan-čuana.
"Tvoj svakodnevni um je Tao." 
"Da li bi trebalo da se ponašam na neki poseban način da bih bio s njim u skladu?"
"Ne. Okrećući se prema njemu okrećemo se od njega." 
"Ali kako da znam šta je Put, ako se ne ponašam na neki određen način?" 
"(Pravi) Put nadilazi i znanje i ne-znanje. Znanje je iluzija, a ne-znanje ravnodušnost. Kada dođeš do tačke u kojoj više ne postoji ni tračak sumnje, to je kao ogromno prazno prostranstvo koje se beskrajno širi. Ne možeš ništa više ni tvrditi ni poricati."

PROPOVED ČAO-ČUA
"Bronzani Buda ne stavlja se u topioničku peć, drveni Buda ne stavlja se u vatru, Buda od gline ne stavlja se u vodu. Pravi Buda nalazi se u nutrini duše. Bodhi i Nirvana, Takvost i Budina priroda - sve su to spoljašnja odela koja sputavaju telo. Poznata su, takođe, i pod imenom zagađenja (kleša). Kada se ne postavljaju pitanja, nema ni zagađenja. U granicama stvarnosti, na tlu apsolutne istine, ničega i nema za šta biste se mogli vezati. Ako u vama nije rođena nijedna misao, ne može se ni zlo izroditi. Da biste dosegnuli dubine Stvarnosti, samo tiho sedite, recimo, dvadeset ili trideset godina, i ako i onda ne budete razumeli, odrubite ovom starcu glavu. Sve stvari su kao san, vizija, opojni cvet, i jurcati za njima je posve beskorisna rabota. Kada budete mogli da suzdržite svoje misli od zabludelog tumaranja tamo-amo, sve će vam biti po volji. Ništa ne dolazi spolja, zašto se onda time baviti? Od kakve je koristi ići naokolo i kao ovca zabadati nos u svaki ćošak, kupiti svakakve starudije i gurati ih u usta? Sećam se da je Ši-t'ou običavao, kad god bi ga neko nešto pitao, da kaže: 'Zatvori usta, nemoj lajati kao pas!' Ja sledim njegov primer i kažem: Zatvorite usta i nemojte lajati kao psi! Zagađenje se javlja kada se ego ističe a čistota kada se to ne čini. Vi ste kao psi lutalice, stalo vam je samo da imate nešto među zubima. Ako je tako, kada ćete uopšte doći do shvatanja Budinog učenja? Hiljade, ne, desetine hiljada ljudi idu okolo u potrazi za Budinstvom. Nema nijednoga, zaista, koji bi se mogao nazvati istinskim čovekom. Ako stvarno želite da budete učenici Kralja Praznine, čuvajte se da ne postanete neizlečivo umno bolesni. Ova Stvarnost postojala je i pre nastanka sveta; ta Stvarnost ostaće neuništena i kada sveta više ne bude. Još od susreta sa tom starinom, ja nisam niko drugi do ja - ja sam svoj gospodar. Nećete imati uspeha ako tog čoveka tražite u spoljašnjem svetu. Kada se baš ovde pojavi, ne osvrćite se i ne gledajte na pogrešnu stranu, omanućete da ga sretnete."

Tek zaređeni monah zamoli Čao-čua da ga uputi u učenja Č'ana. 
"Zar još nisi doručkovao?", začudi se Čao-ču. 
"Jesam, gospodine. Doručkovao sam." 
"Onda operi svoju činiju."

"Veliki Put nalazi vam se pred nosem, ali teško ga je opaziti", reče Čao-ču. 
"Recite nam kako izgleda da bismo ga mogli razaznati", zamoli jedan monah. 
"Južno od Reke, ili severno, kako vam je volja."
"Zar nema načina da nam to jasnije objasnite?"
"Šta si ono prvo pitao?"

"Kada se misli kreću, složenost sveta se povećava; kada se ni jedna misao ne rodi, složenost nestaje. Šta kažete na to?"
"A šta ako se misli niti rađaju, niti iščezavaju?" primeti jedan monah. 
"To pitanje odobravam."

"Suštinu ovoga teško je shvatiti. Čak je i čoveku posebnog kova, koji je oslobođen ideje o relativnosti, teško da se ne zapetlja. Kada sam bio sa Kuei-šanom, monah ga je upitao šta je razlog dolaska našeg Patrijarha sa Zapada, a on mu je odgovorio na taj način što ga je zamolio da mu doda stolicu. Pravi učitelj zaista zna kako da svojim ophođenjem i drugim ljudima ukaže na istinu."
"Šta je, zapravo, razlog dolaska našeg Patrijarha sa Zapada?" upita monah. 
"Kedar-drvo u dvorištu", odgovori Čao-ču.
"Nemojte ukazivati suštinu služeći se objektivnom činjenicom", protestvova monah.
"Taman posla", odvrati Čao-ču.
"Šta je onda razlog dolaska našeg Patrijarha sa Zapada?" ponovi monah svoje pitanje. 
"Kedar-drvo u dvorištu", odgovori Čao-ču.

"Da li je moguće da i kedar-drvo poseduje Budinu prirodu?" interesovao se monah.
"Svakako da je moguće", potvrdi Čao-ču.
"Kada ono doživljava prosvetljenje?" 
"Kad god se praznina spusti na svet." 
"A kada se praznina spušta na svet?" 
"Kada kedar-drvo dožiljava prosvetljenje."

"Šta je Č'an?", upita monah. 
"Danas je oblačno, pa neću da odgovorim", odgovori Čao-ču.

"Koja reč izražava konačnu istinu?", upita monah. 
"Da." 
Monah ne uvide nikakav smisao u odgovoru, te ponovi pitanje. 
"Nisam gluv!", razdra se Čao-ču.

"Šta ako dođem kod vas bez ičega?", upita monah.
"Odbaci." 
"Šta da odbacim ako ništa nemam?"
"Onda nosi i dalje."

"Ima li i pas Budinu prirodu?", upita monah. 
Čao-ču odgovori: "Ne."

"Idem na hodočašće. Dajte mi savet", zamoli monah. 
"Ne zadržavaj se tamo gde je Buda. Prođi brzo tamo gde Bude nema." ,

"Sve stvari mogu se svesti na Jedno; ali na šta se svodi to Jedno?", upita monah. 
"Ja, kad sam bio u pokrajini Č'ing, imao sam odoru koja je težila tri i po kile."

"Šta biste rekli za čoveka koji nema ni komadić odeće na sebi?", upita monah. 
"Šta si ono rekao da nema na sebi?" 
"Ni komadić odeće, gospodine." 
"Baš ti je to dobro, to - ni komadić odeće na sebi." 

Monah se klanjao kipu Bude a Čao-ču mu lupi ćušku. 
"Zar ukazivanje poštovanja Budi nije za pohvalu?" negodovao je  monah. 
"Jeste, za pohvalu je, ali bolje je biti i bez pohvale."

  "Čak i ako kažeš da je sve sjajno, nije baš tako; staza je i dalje obavijena tamom. Šta na to imaš da dodaš?", upita Čao-čou monaha. 
"Ja nisam ni za, ni protiv; nisam ni na jednoj strani." 
"Ako je tako, ti si u sredini."
"Nalaziti se u sredini isto je kao i biti na obe strane." 
"Ti mora da si ovde već neko vreme kad umeš da daješ takve odgovore. Ali još nisi prevazišao reči. Šta sad imaš da izjaviš?" 
"Ja znam kako da se služim rečima." 
"Zašto odmah tako ne reče?"

"Od kojih se postupaka sastoji pravilno izvršavanje dužnosti monaha?", upita monah Čao-čua. ,
  "Budi odvojen od postupaka", odgovori učitelj.

  KUEI-ŠAN (Ling-ju), Isan (771-853). Učenik Pai-čanga i učitelj Hsiang-jena, Jang-šana. Sa potonjim je osnovao školu Kuei-jang.

Kuei-šan imao je dvadeset tri godine kada je došao kod Pai-čanga, koji je odmah video da ima posla sa posebnim učenikom. Jednoga dana ga upita:
"Ko si ti?"
"Ling-ju, gospodine", odgovori Kuei-šan.
"Pročeprkaj i vidi ima li još vatre u peći."
Kuei-šan posluša svog učitelja reče:
"Nama vatre." 
Pai-čang ustade sa svog sedišta i nakon dugog čeprkanja pronađe komadić žara. Pokazujući ga Kuei-šanu, reče: "Zar ovo nije vatra?" 
Te reči su izazvale Kuei-šanovo naglo probuđenje.

PROPOVED KUEI-ŠANA
  "Duh onoga ko je stupio na Put otvoren je i oslobođen neistine; nije ni napred, nije ni pozadi, nije ni varljiv a ni pogrešan. NJegov vid i sluh su sve vreme normalni i slobodni od nepoštenja, dok oči i uši ne zatvara tokom meditacije. Dovoljno je ne dopustiti osećanjima da se igraju spoljašnjim stvarima. U stara su vremena sveci govorili samo o zlu nečistote, a ni reč ne rekoše o zlim osećanjima, izopačenim gledištima (uzrokovanim strastima) i navici razmišljanja. Njegov duh je nalik na mirno i bistro jezero, prozračan je i čist, u vu-vei stanju, neuznemiren i bez smetnji. On se naziva tragač za istinom i neuznemiren čovek."
"Treba li onaj koji je ostvario naglo probuđenje da nastavi sa vežbama?" upita monah. 
Kuei-šan odgovori: "Kada neko istinski ostvari ono bitno, sam će znati sve o tome; vežbati ili ne vežbati - dve su strane dualizma. Ako se, zahvaljujući neposrednom povodu, čovek naglo, u jednoj misli, probudi za istinu, još uvek mu preostaje silina navike koja je tu još od pamtiveka i koja se ne može odstraniti jednim udarcem. U tom slučaju čovek bi trebalo da potraži učitelja koji će ga naučiti kako da prekine tok razlikovanja uzrokovan izuzetnom karmom; ovo bi bio uobičajni postupak, što ne znači da postoji neki utvrđeni metod koji bi čovek trebalo da prati i primenjuje. Kada čovek, pošto čuje objašnjenje o stvarnom i njegovoj divnoj tajanstvenosti, nastavi da ulazi u istinu, njegov duh će sam od sebe biti čist i sveobuhvatan; (tako) čovek biva oslobođen zablude, a to što mu se stotine i hiljade divnih darmi  otkrivaju, znači (tek toliko) da je sposoban da sedne na mesto (za meditaciju), nosi odeždu i razume samoga sebe, u životu koji je sad oslobođen od zablude. Kratko rečeno, suština stvarnosti ne dozvoljava ni trunku prašine, a svi razni načini spasenja ne isključuju nijednu darmu . Kako bilo, u slučaju naglog stupanja (u stvarno), uz pomoć jedne jedine satarice (koja preseca smetnjeć, sva osećanja o svetom i profanom bivaju zbrisana i otkriva se prava suština večnosti u kojoj apslolutno i relativno nisu dualizam i koja je Budina Bhutatatha."

U šetnji, Jang-šan lupnu ivicu svoje odore i upita:
"Šta biste, plemeniti gospodine, vi u ovom času radili?" 
"U takvom času bih se uzdržao od ikakvog delanja", odgovori Kuei-šan.
"Vi imate telo, ali vam nedostaje primena."
Nakon duge tišine Kuei-šan upita:
"Kako bi se u ovom času ti ponašao?" 
"Da li vi u ovom času, plemeniti gospodine, to uopšte opažate?" 
"Ti imaš primenu, ali nemaš telo."

"Ono što si prošli put izjavio bilo je nepotpuno. Reci sada nešto, pa da vidim", obrati se Kuei-šan Jang-šanu.
"U ovom, času, gospodine, čovek bi trebalo da se uzdrži od stvaranja modela o tome." 
"To je utamničenje večne mudrosti", zaključi učitelj.

Kuei-šan se obrati Jang-šanu:
"Brzo, reci, ali nemoj zalaziti u kraljevstva mraka." 
"Nisam čak ni veru uspostavio." 
"Da li veru nisi uspostavio pošto si je već imao, ili je nisi imao, pa je nisi ni uspostavljao?"
  "U koga ubuduće da imam veru?"
  "Ako je tako, to je onda duh Šravake."
  "Ne primećujem čak ni Budu."
  "Koliko Budinih reči ima u Mahaparinirvana sutri, a koliko reči demona?" nastavi Kuei-šan da proverava svog najboljeg učenika.
"One su sve demonske reči." 
"U budućnosti niko neće moći da ti protivureči", zaključi učitelj.

Jun-jen, učenik Jao-šana, dođe u posetu. Kuei-šan ga oslovi:
"Dugo vremena si proveo u manastiru na Jao-šanovoj planini. Kako je bio veliki Jao-šan?" 
"Postojao je i posle nirvane." 
"Kako je bilo to posle nirvane?"
"Voda koja to poprska ne može (to) pokvasiti", reče Jun-jen, a onda upita:
"A kakav je bio tvoj učitelj, veliki Pai-čang?"
   "To je bilo zadivljujuće dostojanstveno i blistavo svetlo. Niti se unapred čulo, niti se naknadno uobličavalo. Pokušaj da se to opiše nalik je na komarca koji se pentra na gvozdenog vola u potrazi za mestom da ga ubode."
 
Dvadesetog februara 853. godine, Kuei-šan se okupao, isprao usta, seo prekrštenih nogu i preminuo. 


  HUANG-PO (Hsi-jun), Obaku (?-850). Učenik Pai-čanga i učitelj P'ei-hsiua, Mu-čoua i Lin-čia.

  "I Bude i svesna bića od istog su Duha, i nema druge (darme) Taj Duh nema početka, nikada nije rođen i nikada neće umreti; nije ni plav, ni žut; nema oblik, nema lik; ne pripada kategoriji bića i ne-bića; ne može se smatrati ni mladim ni starim; nije ni kratak ni dugačak, ni veliki ni mali; nadilazi sve mere, imenovanja, znake po kojima bi se mogao identifikovati, sve oblike suprotnosti. To je potpuna 'takvost'; kolebanjem misli to se istog časa gubi. To je kao praznina prostora, nema granice, potpuno prevazilazi bilo kakvo razmatranje. Postoji samo ovaj Jedan Duh, koji sačinjava budinstvo, i u njemu su podjednako i Bude i sva svesna bića, samo što su potonji vezani za oblik i traže Duh van sebe samih. Što ga više traže, teže će ga naći. Neka Buda traži sebe van sebe, neka Duh traži sebe van sebe, i nikada ništa ništa pronaći. Zaustavite misli, zaboravite svoja priželjkivanja, i Buda će se obelodaniti ispred vašeg nosa. Ovaj Duh nije drugo doli Buda, i Buda nije drugo doli svesno biće. Kod svesnih bića ovaj Duh nije smanjen; kod Bude nije povećan. On u sebi nerazlučene sadrži svih šest vrlina savršenstva, svih deset hiljada dobrih dela, milosrđa kojih može biti koliko peska u Gangu; u njemu nema ničega spolja pridodatog. Kada se stvore okolnosti, on sebe slobodno daje; kada se okolnosti okončaju, on se vraća miru. Oni koji nemaju čvrstu veru u ovaj  Duh, koji je Buda, i koji gomilaju zasluge vezujući se za formu i pridržavajući se različitih disciplinskih propisa, imaju pogrešna shvatanja koja nisu u skladu sa Taoom. Duh nije ništa drugo do Buda lično. Danas tragaoci za istinom ne uspevaju da razumeju šta taj Duh jeste, pa, zamišljajući Duh, traže Budu u spoljašnjim stvarima koje su izvan njega i vezuju se za formalno podvrgavanje disciplini. Postoji izreka da je bolje ponuditi dar jednom monahu koji je ostvario ne-svesnost (vu-nien) , nego svim Budama celog sveta. Zašto? Ne-svesnost znači nikako nemati um (ili misli). Telo
Takvosti u sebi je kao drvo ili kamen; nepokretno, neuznemireno; prema spoljašnjem svetu je kao prostor u kome čovek ne zna za prepreke, u kome ne zastajkuje. Nadilazi i subjekt i objekt, nema oznaka po kojima bi se odredilo u prostoru, nema određenog oblika, ne zna ni za dobitak ni za gubitak. Oni koji jure za spoljašnjim stvarima ne usuđuju se da uđu u tu darmu jer zamišljaju da će pasti u stanje ništavila, u kome, izgubljeni, ne bi znali šta da rade. Zbog toga je samo okrznu i odmah trube na povlačenje. Oni koji su učeni uglavnom su takvi. Njih, zaista ima kao dlake (mnogo), dok onih koji shvataju istinu ima kao rogova (malo)."

Nan-čuan isprati Huang-poa do manastirske kapije i na rastanku reče:
"Ti si krupan čovek, zašto je tvoj šešir tako malen?"
"Može biti da je tako, ali on, svejedno, pokriva ceo kosmos ispod sebe."
"A šta je sa mnom?" upita Nan-čuan, ali Huang-po stavi šešir na glavu i ode.

Huang-po uđe u dvoranu i tri puta se pokloni kipu Bude, a car T'ai-čui priđe i upita ga:
"Kad Č'an kaže da to ne tražimo ni kroz Budu, ni kroz Darmu, ni kroz Sanghu, zašto se vi klanjate Budi, kao da želite nešto da dobijete takvim pobožnim postupkom?"
"Ne tražim ništa ni od Bude, ni od Darme, ni od Sanghe, već samo odajem uobičajeno poštovanje Budi."
"Ali u čemu je onda svrha toga?" upita car, a Huang-po mu opali šamar.
"Ala ste prosti!" ,
"Znaš li ti gde se nalaziš!" uzviknu Huang-po. "Ja nemam vremena da te učim razlici između prostote i uglađenosti", reče i odvali mu još jedan šamar.

Huang-po je kopao, pa, videvši da je Lin-či bez motike, upita:
"Kako to da ti nemaš motiku?" ,
  "Neko ju je odneo, gospodine." 
Huang-po reče Lin-čiu da priđe bliže da bi to raspravili, pa, kad se ovaj primakao, podiže motiku i reče:
"Samo ovo, ali niko na svetu ne može da je podigne."
Lin-či mu uze motiku iz ruke, podiže je i upita: "Kako to da je sad u mojim rukama?" 
"Ovde se nalazi čovek koji danas mnogo radi", zaključi Huang-po
i otide u svoje odaje.

Videvši Lin-čia kako se odmara oslonjen na motiku, Huang-po upita:
"Jesi li umoran?" ,
"Nisam čak ni podigao motiku, kako onda da budem umoran?"
Huang-po zamahnu da ga udari svojim štapom, ali Lin-či zgrabi štap i obori učitelja na zemlju. Huang-po pozva đakona da bi mu pomogao da ustane.
"Zašto dozvoljavate ovom ludaku da bude tako grub?" upita đakon. Umesto da mu odgovori, Huang-po ga udari.
Lin-či tada poče da kopa i reče: "Na drugim mestima se kremira, ali ovde će svi biti sahranjeni živi."
 

[Sati]

 LUNG-T'AN (Č'ung-hsin), Rjutan (VIII-IX vek). Učenik Tao-vua i učitelj Te-šana.
Sin pekara, Lung-t'an, dok je bio dečak, svakog dana je nosio deset kolača na dar učitelju Tao-vuu, koji je živeo u Č'an manastiru. Tao-vu ih je uvek sa zahvalnošću primao, ali svaki put bi jedan kolač vraćao Lung-t'anu, govoreći:
"Ovo je za tebe, sa molitvom da tvoji potomci budu blagosloveni."
Jednog dana Lung-t'an se zapitao: "Čudno je da mi vraća jedan od kolača iz moje sopstvene radnje. Ima li u tome skrivenog značenja?" Prvom prilikom je upitao učitelja u čemu je stvar, a ovaj mu odgovori: "Kakve štete može biti ako se ono što donosiš tebi vraća?" 
Lung-t'an je tada poželeo da se zamonaši i izuči Č'an, što je kasnije i učinio.

Godinama je Lung-t'an bio jedan od ličnih slugu svog učitelja. Jednog dana se požalio:
"Već dugo vas služim, a nikada me niste ništa poučili", požali Lung-tan svom učitelju. 
"Odkad si došao kod mene, ni jednom nisam propustio priliku da te poučim", odgovori Tao-nju.
  "Na koji način, gospodine?" 
"Kad god si mi ponudio šolju čaja, zar je nisam popio? Kad god si me poslužio hranom, zar je nisam pojeo? Kad god si me pozdravio poklonom, zar ti nisam uzvratio? Kad sam propustio da te poučim?"
Lung-t'an se zamislio a Tao-vu dodade:
"Ako želiš da vidiš, pogledaj pravo u to. Ali ako počneš o tome da misliš, to se potpuno izgubi." 

Tao-vu (Jian-či), Dogo Jenči (769-835). Učenik Jao-šana i učitelj Šao-šinga, Vu-fenga i Ši-šuanga.

"Gde je stanište bodhia (probuđenja)?" upita Kuei-šan. 
"Ne-delanje je sedište", reče Jun-jen, pa upita učitelja za njegovo mišljenje. "Praznina je sedište", odgovori Kuei-šan, pa onda on upita Jian-čia šta on misli.
"Kada hoće da sedne, sedne; kada hoće da legne, legne. Ali postoji i jedan koji niti seda, niti leže. Govori brzo, govori brzo!"
"Gde si bio?" upita Kuei-šan.
"Negovao sam bolesne", odvrati Jian-či.
"Koliko ih ima?" 
"Neki su bolesni, neki nisu."
"Jedan koji nije bolestan - nije li to monah Jian-či lično?"
"Bolestan ili zdrav - to ga uopšte ne brine. Govori brzo, govori brzo!"
"Čak i kada možeš brzo da odgovaraš, to sa njim nema veze" zaključi Kuei-šan.

"Da li si poznavao pokojnog učitelja, Jao-šana?" upita Vu-feng.
"Nisam ga poznavao", odgovori Jian-či.
"Kako to da ga nisi poznavao, kad je on bio tvoj učitelj?"
"Ne, nisam ga poznavao", ostao je uporan Jian-či.

"Koja je najveća tajna koju ste saznali?" upita monah. 
Jian-či ustade, pokloni se monahu i reče:
"Ti dolaziš iz daleka i dobrodošao si, ali ja, na žalost, nemam čime da te zabavim." 
 
"Kada vas više ne bude bilo, a neko me upita za suštinu Budinog učenja, šta da mu kažem?" upita Ši-šuang.
Jian-či mu ništa ne odgovori, već pozva poslužitelja i reče mu:
"Napuni bokal vodom." Zatim se okrete Ši-šuangu:
"Šta si me ono pitao?"
Ši-šuang ponovi pitanje, na šta učitelj ustade i izađe iz sobe. 


 JUN-JEN (T'an-šeng), Ungan (782-841). Učenik Jao-šana i učitelj Tung-šana.  
Jao-šan upita Jun-jena:
"Razumeo sam da ti znaš kako da se igraš sa lavom. Da li sam u pravu?" 
"Da, u pravu ste."
"Sa koliko lavova možeš da se igraš?"
"Sa šest." 
"I ja umem da se igram sa lavom."
"Sa koliko?" 
"Samo sa jednim." 
"Jedan je šest i šest su jedan", zaključio je Jun-jen.

Jun-jen je pripremao čaj kad ga Juan-či upita:
"Kome kuvaš čaj?"
"Ima jedan koji ga želi." 
"Zašto ga onda sam sebi ne pripremi?" 
"Na sreću, ja sam prisutan." 
 
Kasnije, kada je Jun-jen otišao u goste Kuei-šanu, ovaj ga upita:
"Rekli su mi da si ti, kada si bio u manastiru Jao-šana, znao kako da se igraš sa lavom. Je li to tačno?"
"Jeste." 
"Igraš li se sve vreme? Ili nekad, možda, i odmaraš?" 
"Ako mi se igra, igram se; ako mi se odmara, odmaram se." 
"Kad se odmara, gde je?" 
"Odmara se, odmara se!" 

Jun-jen je čistio pod kad ga Kuei-šan upita:
"Ti si u velikom poslu, zar ne, brate?"
"Vi biste morali znati da postoji jedan koji nikada nije u poslu", odgovori Jun-jen.
"U tom slučaju moram reći da je to drugi mesec."
Jun-je podiže metlu i upita: "Koji je ovo mesec?" Kuei-šan klimnu glavom i ode.
 
Jun-jen je jednom prilikom rekao okupljenim monasima:
"Postoji čovek koji će dati odgovor na svako pitanje, samo ako to od njega zatražite."
"Koliko je velika njegova biblioteka?" upita Tung-šan.
"Nema nijedne knjige u njegovoj biblioteci."
"Kako je onda toliko učen?" 
"Ne spava ni danju ni noću." 
"Mogu li mu postaviti jedno posebno pitanje?"
"Njegov odgovor neće biti odgovor."

"Da li je tvoj otac još živ?" upita Jun-jen monahinju.
"Jeste, učitelju." 
"Koliko je star?"
"Osamdeset godina." 
"Ti imaš oca koji nije star osamdeset godina. Da li ga poznaješ?"
"Nije li to onaj koji tako dolazi (tathagatha)?"
"Za sada je još uvek samo njegovo dete." 

  Jun-jen je pravio slamnate sandale, kad mu Tung-šan reče:
"Želeo bih da mi svojim milostivim uputstvom podarite oko; postoji li mogućnost da i ja dobijem jedno?" 
"Kome si dao svoje?" 
"Nisam imao nijedno, učitelju." 
"A kada bi ga imao, gde bi ga postavio?"
Tung-šan ništa ne reče i Jun-jen primeti:
"Onaj koji traži oko - da li je on oko?"
"To nije oko", reče Tung-šan, a učitelj poče da grdi, vičući: "Č'ua!"
 
 

  JANG-ŠAN (Hui-či), Kjozan (804-890). Učenik Kuei-šana i učitelj Šuang-fenga, Hsiang-jena, Sa Kuei-šanom, svojim učiteljem, osnovao je školu Kuei-jang.

   Dok je Jang-šan izučavao Č'an kod svog prvog učitelja, bio je toliko brbljiv da je na jednu učiteljevu reč imao deset da odgovori.
"Naći će se neko ko će umeti s tobom da izađe na kraj", govorio je učitelj.
Jang-šan je posle njegove smrti otišao kod Kuei-šana. 

"Čuo sam da si na jednu reč svog učitelja imao deset da uzvratiš. Da li je to tačno?" upita Kuei-šan.
"Da, tako se priča", odgovorio je Jang-šan.
"Šta imaš da izjaviš u vezi krajnje istine Budizma", upitao je tada Kuei-šan, i taman kad je Jang-šan zaustio da odgovori, Kuei-šan se razdrao: "Ho!" Pitanje je ponovljeno tri puta, tri puta je Jang-šan uzalud otvarao usta i tri puta je Kuei-šan vikao "Ho!" Jang-šan nije više mogao da izdrži; pognute glave, sa suzama u očima, rekao je:
"Moj pokojni učitelj prorekao je da će mi se ovo dogoditi, i evo, danas se dogodilo.
Naredne tri godine Jang-šan je proveo vredno proučavajući Č'an. Jednog dana Kuei-šan ga je video kako sedi ispod drveta. Štapom koji je sa sobom nosio taknuo ga je po ramenu i Jang-šan se okrenuo.
"Možeš li sad reći pravu reč, ili ne?", upitao je Kuei-šan.
"Niti imam svoju reč, niti bih pozajmljivao od drugih", odgovorio je Jang-šan.
"Sad razumeš."

  "Gde se nalazi pravi Buda?" upita Jang-šan. 
Kuei-šan odgovori:
"Oštroumnost svog bez-misaonog razmišljanja okreni na unutra, da misli o bezgraničnom duhovnom sjaju - sve dok se tvoje misli ne iscrpe - a onda je okreni ka njihovom izvoru gde prvobitna priroda i njeno pojavno izražavanje večno borave, gde aktivnost i princip nisu dualizam i gde je takvost pravog Bude." Čuvši te reči Jang-šan dožive naglo probuđenje.

PROPOVED JANG-ŠANA
  "Svi bi trebalo da okrenete svetlo unutra na sebe; ne trudite se da zapamtite moje reči. Još u pradavna vremena ste okrenuli leđa svetlosti i bacili sebe u tamu. Vaše pogrešno umovanje ima  toliko dubok koren da se ne može ispraviti za jedan tren. Zato postoje odgovarajući metodi koji vas skidaju sa vaših pogrešnih koncepcija. Isto tako se i deci daje žuto lišće, ali gde je u svemu tome istina? To je kao što bi čoveku koji je otvorio prodavnicu, u kojoj ima svih vrsta robe uključujući zlato i žad, cilj bio da odredi mogućnosti svojih kupaca. Zbog toga se kaže daje Ši-t'ou bio prodavac koji je prodavao pravo zlato. Ja, pak, prodajem svašta; ako kupac želi pacovska govna, prodaću mu govna od pacova, a ako želi pravo zlato, prodaću mu pravo zlato."
"Ja neću govna od pacova", reče jedan monah. "Da li bi mi prečasni gospodin dao suvoga zlata?"
Jang-šan odgovori: "Ako prvo razmišljaš, pa tek onda zaustiš da pitaš o tome, nikada nećeš razumeti."
Monah ništa ne reče, pa Jang-šan nastavi:
"Ako dođe do istraživanja, biće posla, ako ne dođe do istraživanja, ni posla biti neće. Ako budem morao da izlažem Č'an, da me prati neće moći niko, pa ni skupina od pet stotina ili sedam stotina ljudi. Ako, pak, budem govorio o Istoku i Zapadu, ljudi će se upinjati da uhvate moje reči; bio bih nalik na čoveka koji zavarava decu da u stisnutoj šaci nešto skriva. Ovo sada vam iskreno govorim; ne usmeravajte svoj duh na svetost; samo ga upravite na svoju sopstvenu nematerijalnu prirodu i kultivišite stvarnost. Ne tražite tri uvida i šest moći. Zašto? Zato što su to samo grančice svetosti. Sada samo poistovetite sebe sa svojim duhom (prepoznajte svoj duh) da bi postigli ono bitno. Držite se korena i ne brinite za grančice, a kasnije, jednoga dana, bićeš obdaren svima njima. Ako ne dođete do bitnog jednostavno ćete, zbog sopstvenih osećanja (i razlikovanja), i uprkos svojim proučavanjima, omanuti. Zar niste čuli zaizreku prečasnog Kuei-šana: 'Kada su sva osećanja svetosti i svetovnosti zbrisana, pokazuje se telo prave večnosti u kojoj apsolutno i relativno ne čine dualizam, i koja je Budina Bhutatathata ." 

Vei-čou zamolio je Kuei-šana da mu napiše pesmu (gathu).
Kuei-šan je odgovorio:
"To je uzajamno otkrivanje dva čoveka, kad oni, licem u lice, iznenada pokažu glupost; kako se to može izraziti mastilom i papirom?"
Vei-čou je onda istu molbu uputio Jang-šanu koji nacrta krug na papiru i napisa: "Znati to posle razmišljanja o tome je drugi stepen; znati to bez razmišljanja o tome je treći stepen."

Jang-šan je prao svoju odeću, a Tan-juan ga upita:
"Šta bi u ovom času čovek trebalo da radi?"
"Gde bi to u ovom času moglo biti viđeno?" odvrati Jang-šan.

"Koja je bila Bodidarmina ideja kada je došao sa zapada?" upita monah, a Jang-šan rukama opisa u vazduhu krug i u njemu nacrta karakter 'Fu' (Buda).

  "Kako čovek može videti svoju prirodu?" upita Jang-šan Ma-cuovog učenika Čung-i Hung-ena.
"To je kao kavez sa šest prozora u kome se nalazi majmun. Kad ga neko pozove na istočni prozor 'O, majmune, o, majmune!', on se javlja. Isto se dešava i kada ga zovu na druge prozore."
Jang-šan se zahvalio na uputstvu i rekao:
"Tvoje uputstvo izgleda prilično razumljivo, ali tu postoji još nešto o čemu bih
želeo da budem prosvetljen. Šta bude ako majmun, umoran, unutra zaspi, a neko spolja dođe da sa njim razgovara?"
Čung-i ustade sa svoje slanate asure, uze Jang-šana za ruku i poče da igra, uzvikujući:
"O, majmune, o majmune, moj razgovor sa tobom je završen. To je kao kad sićušna životinjka pravi svoje gnezdo između obrva komarca; to izlazi na ulicu, vičući 'Prostrana je zemlja, malo je pravih ljudi, i čovek teško može sebi naći druga!'"

Pljuštala je kiša a starešina monaha reče:
"Dobra kiša, prečasni gospodine."
"Koliko je dobra?" upita Jang-šan. 
Starešina nije znao šta da kaže, pa Jang-šan reče:
"Ja znam odgovor." 
"Koliko je dobra?" upita starešina, a Jang-šan uperenim prstom pokaza na kišu.

"Kako ti je ime?" upita Jang-šan San-šenga, učenika Lin-čia.
"Moje ime je Jang-šan", odgovori San-šeng.
"Jang-šan je moje ime", pobuni se Jang-šan. 
"Moje ime je onda San-šeng", reče San-šeng, na šta se Jang-šan od srca nasmejao.

Kuei-šan je poslao Jang-šanu ogledalo na poklon. Ovaj ga podiže i upita monahe: "Čije je ovo ogledalo, Kuei-šanovo, ili Jang-šanovo? Ako niko ne da pravilan odgovor, ja ću ga razbiti." 
Pošto niko nije odgovorio, on ga i razbi.

"Koje je tvoje poslednje gledište?" upita Jang-šan. 
"Nema stvari (darme) koja bi tome bila ravna", odgovori  Šuang-feng. 
"Tvoje reči su tumačenje objektivnog." 
"Moje su takve, a kakve su vaše?" 
"Zar ne znaš da postoji nešto čemu nijedna stvar (darma) nije ravna?" 
Kad su Kuei-šanu prepričali ovaj dijalog, on reče: 
"Hui-čijeva rečenica zbunjuje i ubija (u pojam) ljude širom zemlje.


Mu-ču (Č'en Tsun-su), Bokuju (780-877). Učenik Huang-poa i učitelj Jun-mena, Šeng-čenga.
"Svakoga dana moramo da se oblačimo, da jedemo hranu; kako da se spasemo od toga?", upita monah. ,
"Oblačimo se, jedemo", odgovori Mu-ču.
"Ne razumem." 
"Ako ne razumeš, ti se obuci i jedi."

"Odakle dolaziš?", upita Mu-ču monaha. 
"Reći ću vam onda kad i sami budete imali stalno mesto boravka", odgovori monah. 
"Lisica nema šta da traži među lavovima; lampa ne svetli kao sunce ili mesec", primeti učitelj sarkastično.

Na isto pitanje drugi monah je razrogačio oči, zureći u majstora bez reči.
"O, ti, koji juriš za konjem!", reče Mu-ču.

"Rečeno mi je da odlično poznaješ sedam sutri i šastri ; je li to istina?" upita Mu-ču.
"Da, učitelju", odvrati monah, a Mu-ču ga odalami štapom.
"Da nema vas, učitelju, mogao sam proćerdati život."
"Šta hoćeš da kažeš?"
  Monah taman htede da otvori usta, kada ga Mu-ču još jednom odalami. 
"Zahvaljujem za ponovljenu ljubaznost."
"Mudro govoriš, ali je tvoj put još daleko od kraja."

"Sa kojom namerom je Bodidarma došao ovde iz Indije?"
"Reci ti, sa kojom namerom je došao?" odvrati Mu-ču. Monah ništa ne reče i Mu-ču ga udari.
 
"Koja doktrina prevazilazi Bude i patrijarhe?" upita monah.
Mu-ču podiže svoj štap i reče:
"Ja ovo zovem štap, a kako biste vi to nazvali?"
Niko ništa ne reče, pa Mu-čou opet podiže štap i upita monaha:
"Zar me nisi pitao za doktrinu koja prevazilazi Bude i patrijarhe."
 

[Sati]

 LIN-ČI (I-hsian), Rinzai (?-867). Učenik Huang-poa i učitelj K'e-fua, Sang-šena, Lo-pua, Tinga, P'u-hua, Kuan-čia. Osnivač škole Č'ana koja nosi njegovo ime.

"Koliko dugo si već ovde?", upita Mu-ču, starešina monaha.
"Tri godine", odgovorio je Lin-či.
  "Da li si nekad razgovarao sa našim učiteljem?"
"Nisam."
"Zašto nisi?" 
"Zato što ne znam šta da ga pitam."
"Poslušaj mene. Idi kod učitelja i pitaj ga šta je suština Budizma", posavetovao ga je Mu-ču.
  Lin-či posluša savet i ode kod Huang-poa, ali pre nego što je izgovorio pitanje do kraja, Huang-po je stao da ga mlati štapom.
Na Mu-čuova nagovaranja Lin-či pokuša još dvaput, i oba puta dobi batine. Razočaran, odluči da napusti taj manastir i potraži drugog učitelja. Huang-po mu reče da ode kod Tai-jua.

"Odakle dolaziš?", upita ga Tai-ju.
"Od Huang-poa. Tri puta sam ga pitao šta je suština Budinog učenja i tri puta sam dobio batine. Voleo bih da mi kažeš u čemu sam pogrešio."
  "Niko ne bi mogao biti tako blag i nežan kao tvoj učitelj, a ti još pitaš u čemu si pogrešio." 
Čuvši te reči, Lin-či dožive naglo probuđenje.
  "Sve u svemu, i nema mnogo u Huang-poovom Budizmu", reče.
Na te reči ga Tai-ju zgrabi za gušu i reče:
"Malopre si se žalio kako ništa ne razumeš, a sad izjavljuješ da nema mnogo u Huang-poovom Budizmu. Šta ti to sve znači?" 
Lin-či ništa ne odgovori, već tri puta udari pesnicom Tai-jua u rebra. Tai-ju ga pusti i reče:
"Tvoj učitelj je Huang-po. Mene se tvoji poslovi ne tiču."
  Lin-či onda pođe natrag, odakle je i došao.

"Kako to da se tako brzo vraćaš?" upita ga Huang-po.
  "To je zbog vaše blagosti i nežnosti."
"Kad se onaj Tai-ju pojavi ovde, dobiće dvadeset šamara."
  "Ne morate čekati da se pojavi. Evo vam sad", reče Lin-či i pljesnu učitelja po ramenu.
  Huang-po se od srca nasmeja.

"Gde ideš?", upitao Huang-po.
  "Ako ne južno od reke, onda severno", odgovori Lin-či. 
Huang-po ga udari štapom, a Lin-či uhvati štap i pljesnu učitelja po licu. Smejući se glasno Huang-po pozva svog slugu:
"Donesi mi štap i klupu mog pokojnog učitelja Pai-čanga!"
  Lin-či povika: "Donesi mi vatru!"
"Ne, ne", reče Huang-po, "samo idi, i kasnije ćeš vezivati jezike ljudi širom zemlje."

PROPOVED LIN-ČIA
"Učenici danas moraju imati veru u sebe i ne smeju ništa tražiti spolja. Ne sudite o dobru i zlu na osnovu nečega što je neko drugi rekao. Čak i reči Bude i patrijarha samo su pisani tragovi. Neki ljudi se grčevito drže neke stare izreke, ili se uhvate za nešto što ima i očigledno i skriveno značenje, i tako dopuste nedoumici da se rodi, pa onda, zbunjeni, izbezumljeno jure naokolo i postavljaju svakojaka pitanja, završavajući u potpunoj pometenosti. Odvažni ljudi, ne traćite vreme u jalovim raspravama o gazdi i lopovu, dobru i zlu, telesnim uživanjima i milostinji. Ja ne pravim razliku između monaha i svetovnjaka. Neka dođe ko god hoće, i ja ću ga odmah prepoznati. Bez obzira odakle dolazi, ma šta rekao, njegove reči neće biti ništa više od sna i opsene. Sa druge strane, kada god sretnem osobu koja je dosegla stanje ispravnog razumevanje, vidim misteriozni princip svih Buda. Stanje Buda ne može samo sebe proglasiti: 'Ja sam stanje Buda.' Sledbenik Puta, ni od čega zavisan, taj je koji stupa, blistav u stanju svog razumevanja. Ako neko dođe da se raspituje tražeći Budu, dočekujem ga saobrazno stanju čistote. Ako neko dođe i pita me za bodisatvu, dočekujem ga saobrazno stanju saosećanja. Ako neko dođe i pita me za bodhi, dočekujem ga saobrazno stanju čistote i misterije. Ako neko dođe i pita pita za nirvanu, dočekujem ga saobrazno stanju spokoja i mira. Mada ima bezbroj različitih stanja, čovek se ne menja. Zbog toga je rečeno: 'Oblik nastaje zavisno od okolnosti, kao što se mesec ogleda u vodi.' Sledbenici Puta, ako želite postići nešto istinsko, morate biti odvažni, i tek onda ćete uspeti. Polomljen krčag vodu ne drži. Čoveka velikih sposobnosti drugi ne mogu zavesti. Ako ostane svoj gospodar u svim situacijama u kojima se zadesi, onda će svako mesto na kome se nađe biti dobro. Bez obzira koga susrećete, ne prihvatajte ništa što kaže. Tren nedoumice i demon rođenja i smrti obuzeće vaš duh, kao što će obuzeti čak i duh bodisatve, ako se bude dvoumio. Samo odbacite sve misli i ne težite za spoljašnjim svetom! Prozrite sve na šta naiđete! Imajte vere u svoju sopstvenu aktivnost baš sad; ne postoji ništa drugo. Jedna jedina misao, i u vašem umu se rađaju tri sveta, a prosvetljenje se preobražava u šest prašina (prizor, zvuk, miris, ukus, dodir i ideja). U vašem neposrednom delovanju, ovoga časa, šta vam nedostaje? U magnovenju stupate u čistotu, stupate u zagađenost, stupate u palatu Maitreje, stupate u trostruki svet, i gde god da se nađete vidite da su sve stvari samo prazna imena."

"Nekada je moj uzvik (he) kao sveti Vađra mač, nekada je kao lav koji šćućuren leži, nekada je nalik na zvonak štap čija senka pada na travu, a nekada uopšte nije kao uzvik. Kako ćeš ti sve to da razumeš?", upita Lin-či monaha. Pošto ovaj poče da razmišlja, Lin-či viknu.

Učitelj se obratio monasima:
"U ovome morate biti veoma pažljivi. Kada god se domaćin i gost sretnu dolazi do razmene reči ili diskusije, u kojoj se ispolji ili oblik prikladan za tu priliku, potpuna primena, prikladne zamisli bilo LJutite bilo radosne, i nepotpuno prikazivanje, ili jahač na lavu - Gospod Slonova (Buda). Na primer, istinski učenik će po dolasku viknuti i tako ponuditi čanče sa lepkom. Nesposoban učitelj koji ne shvata da je to samo objekt, ugaziće u lepak i razmetaće se svojom učenošću. Učenik će ponovo viknuti, ali (nesposobni) učitelj neće priznati svoju grećku. To je neizlečiva smrtonosna bolest i zove se 'gost gleda u svog domaćina'. Može se desiti da sposoban učitelj ne koristi nikakav objekt, već prosto prati učenikovo pitanje da bi ogolio njegovo shvatanje, od čega će se potonji braniti svom snagom. To se naziva 'domaćin gleda u gosta'. Može se dogoditi da učenik, tek što je izašao iz spokojnog stanja meditacije, poželi da se prikaže učitelju koji zna da je to stanje prosto objekt, pa ga otrgne od učenika i hitne u bezdan. Učenik će slaviti prosvetljenog učitelja koji mu odgovori: 'Ha! Ti ne znaš šta je dobro a šta je loše.'Tada bi učenik trebalo da klanjanjem izrazi svoju zahvalnost. To se naziva 'domaćin gleda domaćina'. Moguće je i da se učenik koji je već sputan lancima prikaže učitelju, koji će ga opteretiti dodatnim lancima. Učenik je, svejedno, radostan i nijedan neće u svemu tome videti išta loše. To je 'gost gleda u gosta'. 
Prečasna gospodo, ovo što vam je ovaj monah sa planine upravo rekao je kako da razlikujete demona od izuzetnog čoveka, da biste znali ko je krivoveran a ko pravoveran." 

"Jedan učitelj je svoje učenike udarao štapom, dok je drugi radije vikao. Koji od njih je bio bliži istini?" upita Lin-či. 
"Nijedan", odgovori Lo-p'u. 
"Šta je onda, po tebi, najbitnije?"
Lo-p'u viknu, a Lin-či ga udari štapom. 
 
Monah Ting dođe pred Lin-čia i upita:
"Šta je suština Budinog učenja?" 
Učitelj ustade iz svoje pletene stolice, zgrabi ga, lupi mu šamar i pusti ga. Ting ostade ukopan u mestu. 
"O, Ting, zašto se ne pokloniš?" reče monah koji je tu stajao.
Te reči izazvaše Tingovo naglo probuđenje.

Lin-či ustade iz svoje pletene stolice i bez reči zgrabi monaha Kuan-čia.
  "Znam, znam", povika on.

Ma-ku upita Lin-čia:
"Kip Avalokitešvare ima dvanaest lica. Koje je pravo?" 
Lin-či ustade sa asure i, zgrabivši Ma-kua, upita:
"Gde ode  Avalokitešvara?"
Ma-ku htede da sedne na asuru, a Lin-či zamahnu štapom da ga udari. Ma-ku uhvati štap i oni zajedno odoše u igumanovu sobu.

Stigavši na svom dugom putu u manastir Lin-čia, Čao-ču sede da opere noge u dvorištu kad ga Lin-či spazi i upita:
"Šta je bio razlog dolaska sa Zapada?" 
"To je kao ovaj monah sa planine, koji sada, evo, pere noge." 
Lin-či se približi kao da hoće bolje da čuje šta će mu Čao-ču još reći. 
"Ti sve to i sam znaš. Čemu onda toliko izazivanje drugih?" 
Lin-či se na te reči okrete i ode u svoje odaje, a Čao-ču reče:
"Mada putujem već trideset godina, danas sam pogrešno objasnio."

  Kad je osetio da mu se približava kraj, Lin-či je okupio monahe oko sebe i rekao: "Posle moje Nirvane ne bi trebalo da uništite blago mog ispravnog Darma-oka (moje učenje)." 
"Kako bismo smeli da ga uništimo?" upita San-šeng. 
"Ako ti neko postavi pitanje, kako ćeš mu odgovoriti?"
San-šeng viknu, a Lin-či reče:
"Nisam očekivao da će blago mog ispravnog Darma-oka uništiti ova ćorava mazga." Pošto je to rekao, sedeći uspravno, Lin-či preminu.

TE-ŠAN (Hsian-čien), Tokusan (780-865). Učenik Lung-t'ana i učitelj Hsue-fenga. Bio je poznat po tome što nije trpeo razgovore.

  Te-šan beše veliki znalac Dijamantske sutre (Vajracchedika). Čuvši da na jugu postoji škola koja uči da čovek, uviđajući svoju unutarnju prirodu, može doživeti naglo probuđenje, što je, pak, po njegovom poimanju bilo ludost i jeres, odluči da ode kod nekog Č'an učitelja i na licu mesta dokaže da se radi o prevari. Na putu je svratio u jednu čajdžinicu (tien-hsin, što na kineskom doslovce znači 'okrepljenje za duh). Umesto da mu donese traženi čaj, starica koja je tu radila upita ga:
"Šta to nosiš na leđima?" 
"To su komentari Dijamantske sutre", odgovori Te-šan. 
"Postaviću ti jedno pitanje", reče starica.
"Ako me tvoj odgovor zadovolji, daću ti čaj za džabe; ako ne, čaj ćeš morati da potražiš na drugom mestu."
Te-šan se složi, te ona upita:
"U Dijamantskoj sutri piše da se ni prošli, ni sadašnji, ni budući duh ne mogu dosegnuti. Koji onda duh želite da okrepite?"
Te-šan nije znao šta da odgovori. Ako se sva njegova učenost pokazala beskorisnom u razgovoru sa jednom staricom, šta li će tek biti kada sretne učitelja Č'ana? - pitao se. Kako bilo, ostao je i bez čaja i bez samopouzdanja. Ubrzo zatim postao je učenik Lung-t'ana.

Već se smrklo, a Te-šan je i dalje sedeo napolju, zadubljen.
"Zašto ne uđeš unutra?" upita Lung-t'an.
  "Ne vidi se ni prst pred okom", reče Te-šan. Lung-t'an upali sveću i pruži mu je. Taman kad je Te-šan hteo da je uzme, učitelj dunu i ugasi je. Iznenadni mrak prouzrokovao je naglo probuđenje Te-šana i on se pokloni Lung-t'anu.
"Šta je to s tobom?" upita ga Lung-t'an.
"Posle ovoga, šta god učitelji Č'ana govorili o Č'anu, nikada više neću sumnjati u njihove reči."
Sledećeg jutra Te-šan je spalio sve svoje komentare Dijamantske sutre.

PROPOVED TE-ŠANA
"Kada te u samom sebi ništa ne uznemirava, ne traži ništa u spoljašnosti. Čak i ako ostvariš ono što tražiš, to nikako ne može biti nešto zaista vredno. Pazi da u duhu nemaš nespokojstva, i budi 'nesvestan' u svojim poslovima (tj. nemoj imati stvari u umu, imaj ne-um u stvarima). Tada će se pojaviti Praznina, koja dela tajnovito, ništa - koje čuda čini. Čim započnete razgovor o početku i kraju te tajne, sami sebe obmanjujete. Ako imate makar jednu misao, ona će opteretiti vašu karmu, što će vas odvesti na rđave puteve. Dozvolite sebi tren maštanja i stavićete sebe u ropstvo dugo deset hiljada kalpi . Reči kao što su svetost i neznanje nisu ništa više doli prazna imena; i savršeni oblici, i oni lošiji samo su obični privid. Kako možete izbeći komplikacije ako čeznete za njima? Ali i nastojanje da ih se klonite takođe će vam doneti nevolje. U oba slučaja sve se završava potpunom uzaludnošću."

"Ako nešto pitaš, pogrešio si; ako ništa ne pitaš, takođe praviš grešku", reče Te-šan okupljenim monasima. Jedan monah stade pred njega i htede da se pokloni, a Te-šan ga odalami. 
"Nisam se ni poklonio, a vi ste me već udarili. Zašto?"
"Ako budem čekao dok ti otvoriš usta, sve će biti gotovo."

Te-šan je bio poznat po svojoj izjavi 'Bilo da kažeš reč, bilo da ćutiš, dobićeš trideset udaraca'. Lin-či, njegov samremenik, posla svog učenika, Lo-p'ua, da upita Te-šana zašto čovek dobije batine i kada je u stanju da kaže reč.
"Ako Te-šan zamahne da te udari, ti uhvati njegov štap i gurni ga njime. Videćemo kako će se onda ponašati", reče Lin-či svom učeniku na rastanku. 
Sve se desilo baš kao što su predvideli. Kada ga je Lo-p'u gurnuo štapom, Te-šan je tiho otišao natrag u svoje odaje. 
"Do sada sam bio u nedoumici u vezi tog čoveka", reče Lin-či pošto je čuo izveštaj. "Lo-p'u, da li ga ti razumeš?" Lo-p'u stade da okleva, pa ga Lin-či udari.

Jednom prilikom, nameravajući nešto da upita, neki monah mu se poklonio. Te-šan ga tresnu. Monah je protestvovao: "Zašto ste me udarili kad nisam ni postavio pitanje?"
"Odakle si ti došao ovde?" upita Te-šan. 
"Iz Kona." 
"Još pre nego što si se ukrcao na brod, već si bio zaslužio trideset batina."
 
"Ko je Buda?" upita monah. 
"On je jedan stari monah iz zapadne zemlje", odgovori Te-šan. 
"Šta je prosvetljenje?" nastavi monah da ispituje, ali učitelj ga udari, govoreći: "Gubi se odavde; ne razbacuj gadosti naokolo!"

Videvaši monaha da dolazi, Te-šan zatvori kapiju. Monah zalupa i Te-šan upita: "Ko si ti?"
"Ja sam lav." 
Učitelj otvori vrata a monah uđe i pokloni se do zemlje. Videvši to, Te-šan ga zajaha za vrat i reče: "O, zveri, zašto dangubiš ovde (u manastiru)?"

  Te-šan se razboleo, a jedan monah ga upita: "Postoji li neko ko nije bolestan?"
"Da, postoji."
"Ko je taj ko nije bolestan?"
"O, oče!" zakuka Te-šan.
 

[Sati]

 TUNG-ŠAN (Liang-čiai), Tozan (806-869). Učenik Jun-jena i učitelj Jun-č'ua, Ču-jua, Hsin-loa, Hsian-t'aia, Lung-jaa i T'sao-šana, sa kojim je osnovao školu T'sao-tung (Soto).
Njegov metod poučavanja "Pet položaja Princa i Ministra" zamišljen je da razjasni odnos između "gosta" i "domaćina" (gospodara i sluge, stvarnog i prividnog, tela i funkcije, principa i ispoljavanja, apsolutnog i relativnog, imenovanog i pojavnog), i tako pomogne učeniku da shvati njihovu istovetnost; večito promenljive pojave su u Surangama sutri upoređene sa "gostom" koji nema stalnog boravišta, a nepromenljivi Um sa "domaćinom" koji niti dolazi niti odlazi. Veliku pomoć imao je od svog učenika T'sao-šana, koji je uspešno širio nov način izlaganja Budinog učenja.

Tung-šan je prvo otišao kod Nan-čuana, a zatim i kod Kuei-šana, koji ga posla Jun-jenu, smatrajući da će ovaj umeti da ga prosvetli. 
"Kada nežive stvari izlažu darmu, ko je može čuti?" upita Tung-šan čim je stigao.
  "Nežive mogu", odgovori Jun-jen. 
"Da li vi možete?" 
"Kada bih mogao, ti onda ne bi čuo moje izlaganje darme."
  "Zašto ga ja ne čujem?" 
Jun-jen je podigao svoj štap i upitao: "Da li ga čuješ?"
  "Ne."
  "Kada ti ne čuješ ni darmu koju izlažem ja, kako možeš čuti darmu koju izlažu neživi predmeti?" 
"Iz koje sutre je izreka da svi neživi predmeti izlažu darmu?"
  "Zar nisi pročitao da i potoci, ptice, drveće i šumarci, svi zajedno, opevaju Budu i darmu?"
  Te reči izazvale su Tung-šanovo naglo probuđenje. 
"Šta da radim sa starim navikama koje su preostale?" upita potom Tung-šan.
  "Šta si vežbao u poslednje vreme?" 
"Ništa. Potpuno sam ravnodušan." 
"Jesi li sad srećan zbog svega ovoga?"
  "Ne kažem da nisam srećan, ali moja sreća je kao kada se na gomili đubreta nađe brilijant", odgovori Tung-šan i zatim upita: "Kako čovek to opaža?"
  "Samo upitaj unutrašnjeg čoveka koji to zna." 
"To se vidi kada postavlja pitanja", reče Tung-šan.
"Šta ti to govori?" završi Jun-jen pitanjem.

  Na rastanku, Jun-jen upita: "Gde ćeš?" 
"Odlazim, a ne znam ni gde idem, ni gde ću se zaustaviti", odgovori Tung-šan.
  "Ideš li u Hunan?"
"Ne." 
"Vraćaš li se u rodni kraj?"
  "Ne."
"Pre ili kasnije, moraćeš ovde da se vratiš." 
"Sačekaću dok prečasni gospodin ne nađe boravište." 
"Teško da ćemo se posle ovog rastanka ponovo sresti." 
"Biće teško da se ne sretnemo", reče Tung-šan i upita:
"Ako me posle vaše smrti neko bude pitao koje je vaše učenje, šta da kažem?"
  "Reci: samo to jeste", odgovori Jun-jen. Tung-šan se ućuta, pa Jun-jen, posle duge, pauze zaključi: "U toj stvari, prečasni prijatelju, morao bi biti jako pažljiv."
Pozdravili su se, rastali i Tung-šan pođe svojim putem a da mu nije bilo potpuno jasno značenje učiteljevih poslednjih reči. Kasnije, videvši svoj odraz u vodi dok je preskakao potok, shvatio je duboko značenje Jun-jenovih reči i tim povodom je ispevao pesmu  (gathu):

  Izbegavaj to da tražiš 
  ili ćeš se od toga udaljiti.
  Dok sam hodim svuda to srećem. 
  To je ono što sam sada ja
  ali ja nisam ono što je to.
  Takvo shvatanje čovek treba da ima 
  da bi se sjedinio sa 'takvošću'.
 
U manastiru beše u toku pripremanje vegeterijanske hrane povodom godišnjice Jun-jenove smrti.
"Kakva ste uputstva dobili od vašeg pokojnog učitelja, Jun-jena?" upita monah. 
"Mada sam bio kod njega, nisam dobio nikakva uputstva", odvrati Tung-šan.
  "Zašto sad spremate hranu njemu u pomen, ako vam nije dao nikakva uputstva?"
  "Kako smem da mu protivrečim?"
"Budući da ste prvo bili kod Nan-čuana, zašto sad pravite pomen Jun-jenu?" nastavi monah da zapitkuje. 
"Ja ga ne poštujem zbog njegovih velikih vrlina i njegove Budine darme; poštujem ga samo zbog njegovog odbijanja da mi otkrije istinu."
"Da li se još uvek slažete s njim?"
"Pola se slažem, a pola ne." 
"Zbog čega se ne slažete s njim potpuno?" 
"Ako bih se potpuno slagao, učinio bih mu veliku nepravdu", završi Tung-šan.

  Hsue-feng baci na zemlju pred Tung-šana naramak drva za loženje. 
"Koliko je teško?" upita potonji. 
"Ni svi sveci da se skupe, ne bi mogli da ga podignu." 
"Kako se onda našlo ovde?" upita Tung-šan, a Hsue-feng nije znao šta da odgovori.

"Ulazak kroz vrata trebalo bi staviti u reči, ali ti zacelo ne možeš reći da si ušao", reče Tung-šan.
"Ja nemam usta", odvrati Hsue-feng.
"Prihvatam da nemaš usta, ali hoću da mi vratiš oči." 
Hsue-feng nije znao kako da odvrati.

  "Obično savetujete učenicima da prate trag ptičijeg leta. Šta je to trag ptičijeg leta?" upita monah. 
"To je tamo gde nikoga nema", odgovori Tung-šan. 
"Kako onda da ga pratim?" 
"Tvoje stope moraju biti potpuno oslobođene samoživosti." 
"Da li praćenje traga ptičijeg leta znači isto što i pravo lice?" 
"Zašto poštovani prijatelj sve okreće naglavce?" 
"Kako sam to sve okrenuo naglavce?" 
"Ako nisi sve okrenuo naglavce, zašto si onda zamenio slugu za gospodara?" 
"Šta je onda pravo lice?"
"Ono koje ne prati trag ptičijeg leta", zaključi Tung-šan. 

  Razboleši se, jedan monah pozva učitelja u posetu. 
"Zašto ne spasavate i decu drugih porodica?" upita ga monah kad je stigao. 
"Koje porodice si ti sin?" odvrati Tung-šan pitanjem.
  "Ja sam bio sin velike porodice nevernika u Budu." 
Učitelj dugo ništa ne reče, pa monah upita:
"Kakvo je to stanje kada si izmrcvaren pritiskom četiri planine (rođenje, život, bolest i smrt)?" 
"I ovaj monah potiče iz porodice drugog naroda", odvrati Tung-šan. 
"Ima li preobraženja, ili ne?"
"Nema međusobne izmene (između stvarnog i prividnog)." 
"Gde me savetujete da sad idem?" 
"Polje zelenih kukuruza." 
"Vodite računa o sebi", reče bolesni monah uz težak uzdah i izdahnu. Tung-šan svojim štapom tri puta lupnu pokojnika po glavi i reče: "Ti znaš kako da odeš, ali ne znaš kako da se vratiš."

Tung-šan i njegov probuđeni učenik Ju-č'u prelazili su potok, kad prvi upita: "Je li dubok ili plitak?"
"Nije mokar", reče Jun-č'u.
"Grubijane!" reče učitelj.
Malo kasnije Jun-č'u upita:
"Da li je duboko?" 
"Nije suvo", odvrati Tung-šan.
 
Tung-šan se loše osećao, pa je poslao monaha da o tome obavesti Jun-č'ua. 
"Ako se bude raspitivao o meni, reci da će se susreti na stazi Jun-jena prekinuti. Kada mu to kažeš brzo se odmakni jer ćete možda udariti", posavetovao ga je na kraju. Monah je srećno stigao na svoje odredište, ali savet učitelja mu nije mnogo koristio jer ga Jun-č'u udari pre no što je izrekao celu poruku.
 
"Ko je Buda?", upita ga monah.
"Tri funte lana", odgovori Tung-šan.

"Prečasni gospodin je sada bolestan; da li postoji neko ko nikada nije bolestan?" upita monah.
  "Da, postoji."
  "Da li vas taj koji nikada nije bolestan još uvek gleda?"
  "Naprotiv, sreća je odlučila da ovaj stari monah gleda njega."

"Kako ga prečasni učitelj gleda?" 
"Kada ga ovaj stari monah gleda, ne vidi nikakvu bolest."
Onda Tung-šan upita:
"Gde ćemo se sresti kada napustiš tu naprslu školjku?"
Monah nije umeo da odgovori.

Tung-šan se okupao, lepo obukao, seo prekrštenih nogu i umro. Svi monasi tužno zaplakaše. Tung-šan otvori oči i reče:
"Oni koji su napustili kuće ne bi trebalo da obraćaju pažnju na ono šta se okolo dešava; to je ispravno vežbanje. Čemu tolika gungula oko života i smrti?"

Videvši tako koliko su monasi za njega vezani, Tung-šan odloži svoju smrt za sedam dana. Poslednjeg dana, pošto su monasi po Tung-šanovom nalogu pojeli ritualni obrok za očišćenje od gluposti, on im reče:
"Ja sam dobro. Kada budem umro, svi ostanite tihi."
Onda je otišao u igumansku sobu, seo prekrštenih nogu i umro.

  T'SAO-ŠAN (Pen-či), Sozan (840-901). Učenik Tung-šana i učitelj Čou Pu-naa, Čing Feng-čia, Č'ing-šuia, Čing-č'inga.

On i njegov učitelj osnovali su T'sao-Tung (Soto) školu Č'ana. Kao mladić je izučavao spise Kung-fu-cea. U devetnaestoj godini je napustio kuću otišao u budistički manastir, a u dvadeset petoj se zamonašio. Odlučio je da poseti Č'an učitelja Tung-šana radi uputstava i uputio se k njemu.

"Kako se zoveš?" upita ga Tung-šan. 
"Pen-či." 
"Reci još nešto o sebi." 
"Neću." 
"Zašto nećeš?" 
"Zato što ja nisam Pen-či." 
 
Nakon nekoliko godina odlučio je da napusti svog učitelja Tung-šana, te dođe k njemu da se oprosti. 
"Gde ideš?", upita ga Tung-šan. 
"Idem na mesto gde nema promene", odgovori T'sao-šan. 
"Ako postoji takvo mesto, onda tamo ne može biti idenja."
"U idenju, takođe, nema promene", zaključi T'sao-šan i ode.

T'SAO-ŠAN O POLOŽAJIMA PRINCA I MINISTRA (stvarnog i prividnog)
  "Stvarno je praznina u kojoj suštinski ničega nema; prividno je oblast oblika ukojoj ima nebrojeno pojava; stvarno obuhvata prividno - stvarno se menja u prividno; prividno obuhvata stvarno - povratak iluzije u stvarnost; njihova integracija je odgovor koji daje ono što se zove neopipljivi i duboki Veliki Tao Prave Sekte (onih koji ne-pojme).

"Šta je istinito u iluziji?", upita jedan monah. 
"Sama iluzija je, spolja gledano, istinita", odgovori učitelj.
"Šta se u iluziji manifestuje?", nastavi monah da zapitkuje.
"Sama iluzija je manifestacija."
"Ako je tako", nastavi monah, "onda se čovek ne može od iluzije spasiti."
"Ma koliko da tražiš iluziju, nigde je nećeš naći", zaključi učitelj.

  "Da li biste primili 'čoveka koji se ne menja' ako vam dođe u posetu?" upita Jun-men.
"T'sao-šan nema vremena za dokolicu", odvrati T'sao-šan.

"Odakle se rađa beskrajna šarenolikost sveta?" upita monah. 
"Iz samoobmane", odvrati T'sao-šan.
"Šta je s njom kada nema samoobmane?" 
"Još uvek postoji." 
"Gde se nalazi?"
"Zašto se samoobmanjuješ?" preseče T'sao-šan.

"Zašto si došao?" upita T'sao-šan. 
"Da sagradim kolibu", odvrati Čing Feng-či. 
"Jesi li je završio?" 
"Jedna strana je gotova." 
"A šta je sa drugom stranom?" 
"Reći ću vam kad počnem na njoj da radim."
"Ispravno! Ispravno!" zaključi T'sao-šan. 

"Da li oko i obrva znaju jedno za drugo?" upita monah. 
"Ne."
"Zašto?"
"Zato što se nalaze na istom mestu."
"Znači da su neodvojivi jedno od drugog."
"Ali oko ipak nije obrva." 
"Šta je oko?" nastavi monah da ispituje. 
"Ono što je ispravno."
"Šta je obrva?" 
"Čak i T'sao-šan je u nedoumici s tim u vezi." 
"Zbog čega ste u nedoumici?" 
"Kada ne bih bio u nedoumici, to bi bilo ono što je ispravno", zaključi T'sao-šan.

"Da li se razmišljanjem o nečemu upada u različitosti sveta?" 
"Čak i kad se ne razmišlja o nečemu upada se u raznolikosti sveta."
"Šta je to raznolikost sveta?"
"Ne zaboravi da je to tvoja sopstvena briga."

"Kada se sin vrati ocu, zašto ga ovaj i ne pogleda?" 
"Tako je ispravno."
"Gde je tu roditeljska pažnja?" 
"To je prava roditeljska pažnja."
"Šta je roditeljska pažnja?"
"Ni mač ni sekira ne mogu je rascepiti", zaključi T'sao-šan.

"Šta je najvrednije na svetu?" upita monah. 
"Crknuta mačka", reče T'sao-šan. 
"Zašto je crknuta mačka toliko vredna?"
"Zato što joj niko ne može odrediti cenu."

"Šta radiš?" upita T'sao-šan monaha.
"Čistim pod."
"Čistiš li ispred ili iza Bude?"
"I ispred i pozadi."
"Donesi T'sao-šanu sandale."

"Šta monah radi?" upita Jun-men.
"Jede manastirski pirinač", odgovori T'sao-šan.
"Kako da nastavi?"
"Šta to možeš tako prikupiti i uskladištiti?" 
"Nešto ipak mogu." 
"Na koji način?"
"Nije teško nositi odoru i jesti pirinač." 
"Zašto ne govoriš o nošenju krzna i rogova na glavi?" upita T'sao-šan a Jun-men mu se pokloni.

"Čuo sam za staru izreku 'Nikad se nije dogodilo da se onaj koji padne na zemlju ne podigne'. Šta je 'pad'?" upita monah. 
"Dobro je da znaš kada si pao." 
"Šta je dizanje?" 
"Digao si se", reče T'sao-šan.

K'e-fu, učenik Lin-čia,dođe kod T'sao-šana koji ga upita: "Jesi li ti čovek Taoa, K'e-fu?" 
"Ne usuđujem se da budem." 
"Kakvo je tvoje razumevanje uma?" 
"Čim čovek obuče telesno odelo, sve stvari su u stanju takvosti." 
"Šta je K'e-fuova funkcija?"
"Da", reče K'e-fu, priđe bliže T'sao-šanu i preminu stojeći.
"Ti samo znaš kako da odeš, ne i kako da se vratiš", reče T'sao-šan. 
K'e-fu otvori oči i upita:
"Šta kad istinski duhovna priroda ne koristi sebe da bi se ponovo rodila?"
"To još uvek nije ono što je zaista divno." 
"Šta je zaista divno?"
"Ono što sebe ne koristi."
"Dobro se čuvajte, molim vas", reče K'e-fu i ponovo preminu.

"Kako stvari mogu biti izražene bez korišćenja reči?"
"Ne izražavaj ih ovde." 
"Gde mogu biti izražene?" 
"Prošle noći, u ponoć, izgubio sam tri novčića ispod kreveta", odgovori T'sao-šan.

T'sao-šan je primao učenike različite spiritualnosti i poučavao ih bez ikakvih utvrđenih pravila. Jedne avgustovske večeri on reče: "Na svim svojim hodočašćima T'sao-šan nikada nije meditirao duže od devedeset dana. Sutra, u satu Č'en (sat Zmaja, od sedam do devet), nastaviće svoje putovanje." Potom je upalio mirišljave štapiće, seo prekrštenih nogu i umro.

[Sati]

 HSIE-FENG (I-ts'un), Sepo (822-908). Učenik Te-šana i učitelj Hsuan-šaa, Tai-juana i Jun-mena. Tokom svojih hodočašća, da bi mogao raditi kao kuvar u manastirima koje je posećivao, sa sobom je uvek nosio kutlaču.

PROPOVED HSIE-FENGA
Hsie-feng se pojavio u sali i, videvši monahe koji su ga već dugo čekali, reče: "O, monasi, zvono je zazvonilo, doboš je zalupao i vi ste se ovde sakupili; ali šta je to što vi tražite? Od koje bolesti vi to patite? Da li znate za sram? Kakve ste to grehove počinili? Koliko ja mogu da primetim, samo nekolicina vas je stigla na cilj. Videći to, ne mogu a da vas ne pitam: 'Šta je to?' O, monasi, još dok ste prelazili prag ovog mesta, ja sam sa vama već obavio razgovor o toj temi. Da li razumete? Ako razumete, mnogo truda biće ušteđeno. Stoga nemojte dolaziti k meni, pokušavajući da nešto dobijete iz mojih usta. Čak i sve Bude iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, nisu u stanju to da obelodane; dvanaest knjiga učenja ne mogu to preneti. Kako bi onda oni koji bi da ližu cipele starom učitelju mogli razumeti o čemu se radi. Ja vam kažem 'Šta je to?' a vi dolazite i kupite šta god iz mojih usta da izlazi. Ako tako budete radili, nikada nećete ništa postići. Ne mogu a da vam sve ovo ne kažem. Mada, to govoreći, već otvoreno varam samoga sebe..."

"To razumevanje neće doći sa nečijih usana, niti iz svitaka žutih papira, ili od učitelja Č'ana. Trebalo bi da se usredsredite i posvetite iznalaženju načina da to razrešite. Ako ne uspevate da ga uhvatite u ovom sadašnjem trenu, ne bi ste uspeli ni kada bi ste se rodili još bezbroj puta. Ako hoćete da upoznate večnost, znajte da ona nije ništa drugačija od ovog sadašnjeg trenutka. Šta je ovaj trenutak? Nemojte više da divljate. Kraj vašeg života možda nije daleko..."

"Kako jednostavan čovek provodi svoje dane?" upita monah. 
"Pije čaj, jede pirinač", odgovori Hsie-feng. 
"Zar to nije traćenje vremena?"
"Da, traćenje vremena." 
"Kako se vreme može provoditi bez traćenja?" 
"Šta je to?" preseče Hsie-feng.

"Šta je ličnost starog učitelja?"
"Nikada nisam sreo nijednu", odgovori Hsie-feng. 
"Kako to?" 
"A gde ti očekuješ da bi je mogao videti?"

  Kad je monah Fu došao kod Hsie-fenga, ovaj ga upita: "Čuo sam da Lin-či ima tri maksime. Je li to istina?" 
"Da, istina je." 
"Koja je prva maksima?" 
Fu razrogači oči i pogleda u vis.
  "To je druga maksima; koja je prva?" upita Hsue-feng. 
Fu, međutim, skrsti ruke na grudima i ode. 
 
"Šta je najosnovnije od svega?" upita monah.
"Odakle ti ta ideja?"
"Kada ne bi bilo ideje o tome, to onda ne bi ni moglo biti nešto najosnovnije." 
"Dakle, šta je to?" 
Pošto je monah ćutao, Hsue-feng reče:
"Pitaj ti mene", što monah i učini. Učitelj mu onda naredi da skine odeću, pa, pošto ga je udario nekoliko puta, izbaci ga iz manastira.

"Kada čovek pokuša to da uhvati, ono je već hiljadu milja daleko. Šta tu da se radi?"
  "Hiljadu milja!" odvrati Hsie-feng.

"Šta je to što ste postigli kod učitelja Te-šana? Tako ste mirni i sabrani." reče monah.
"Praznih ruku otišao sam od kuće, praznih ruku se vraćam", odgovori Hsie-feng. 

"Vaša izreka glasi: 'Postoji nešto tiho što spasava ljude, ali, na nesreću, oni to ne poznaju.' Recite mi, molim vas, šta je to što tiho spasava ljude?"
  "Kako bi tako nešto mogao da znaš?" odvrati Hsie-feng.
"Čuo sam da ste rekli: 'Soba tri sa tri sadrži to.' Šta to soba sadrži?" 
"To možemo razmotriti čim napustiš sobu."
  "Gde je to ovog časa?" nastavi monah da istražuje.
  "Jesi li napustio sobu već jednom?"

"Šta bih trebalo da radim kada budem imao nameru da se vratim u svoje rodno mesto?"
"Gde si ti ovog časa?" preseče Hsie-feng, a monah ućuta.

"Šta znači izreka 'Povodi se za oblikom i izgubićeš suštinu'?"
"Izgubljno!"

Hsie-feng blago uhvati pridošlicu koji je ulazio na kapiju manastira i upita ga: "Šta je to?" 
Ovaj iznenada shvati značenje toga (gesta i pitanja) i, doživevši naglo probuđenje, podiže ruke u vis i zaigra. 
"Nalaziš li išta razumno s tim u vezi?" upita ga Hsie-feng.
"Kakva razumnost, o učitelju?"

"Odakle dolaziš?" upita Hsue-feng novopridošlog monaha.
"Iz So-čoua." 
"Zašto si napustio svog tamošnjeg učitelja?"
"Nisam mogao da se prosvetlim po pitanju Budizma. Pitao sam ga u čemu je prava suština dolaska Prvog patrijarha sa Zapada, a on mi je ćutke pokazao svoj štap."
"Zbog čega se nisi složio sa njim?"
"Zato što mi je ukazao samo na formu, a ne i na suštinu."
"Da li si video ljude, muškarce i žene koji žive u So-čuu?"
"Da, video sam ih." 
"Da li si video njive i šume duž puta?"
"Zar nisu sve kuće i svi ljudi, muškarci i žene, zemlja, stabla i jezera - zar nije sve to, takođe, samo forma?"
"Jeste", složio se monah. 
"Zašto onda ne odobravaš njegovo pokazivanje štapa?" 
Klanjajući se, monah reče:
"Veoma žalim što sam napravio tako glupu primedbu. Molim vas, izvinite"
"Celokupan univerzum je oko, i gde bi ti želeo da se smestiš?" 

JUN-MEN (Ven-jen), Umon (?-949). Učenik Mu-čua i Hsie-fenga i učitelj T'sang-čia i Hsiang-tana. Osnivač Jun-men škole Č'ana.

Jun-men nije bio zadovoljan svojim poznavanjem Č'ana koje je stekao iz knjiga i pošao je kod Mu-čua. Videvši ga kako se približava, Mu-ču mu zalupi vrata ispred nosa. Jun-men, zbunjen, ipak zakuca na vrata.
"Ko si ti?", čuo se glas kroz zatvorena vrata.
"Zovem se Jun-men."
"Šta hoćeš?" 
"Još nisam načisto sa samim sobom, pa vas ljubazno molim za savet."
  Mu-ču otvori vrata, baci pogled na posetioca i opet ih zatvori. 
Ne znajući šta da čini, Jun-men se okrete i ode, ali opet se vrati. Mu-ču ga dočeka na isti način. Jun-men dođe i treći put, rešen da po svaku cenu razgovara sa učiteljem. Čim je Mu-ču otvorio vrata, Jun-men se hitro provuče kroz uski prolaz. Učitelj ga zgrabi za grudi i dreknu: "Govori, govori!" Jun-men je zbunjeno oklevao. Mu-ču nije gubio vreme. Izbaci ga napolje uz grdnju: "Ti, ništarijo!" Zalupi zatim vrata koja priklještiše i slomiše nogu sirotog Jun-mena. "Oh! Oh!", zakuka on, ali ne samo od bola, već i zbog naglog probuđenja koje je u tom času doživeo. Mu-ču ga je uputio kod učitelja Hsue-fenga, koji je potvrdio njegovo probuđenje. 
Jun-men se tada uputi Ling-šuu, ne znajući da time ispunjava Ling-šuovo proročanstvo. Naime, kada je dvadesetak godina ranije Ling-šu došao u taj manastir, nije odredio starešinu monaha već je s vremena na vreme imao običaj da kaže: 'Sada je starešina mojih monaha rođen... Sada starešina mojih monaha čuva stoku... Sada je starešina mojih monaha na hodočašću.' Jednog dana Ling-šu iznenada naredi monasima da zazvone u sva zvona i izađu pred manastistirsku kapiju da bi starešini monaha poželeli dobrodošlicu. Starešina, to jest, Jun-men, zaista se tada i pojavio, pa mu je dodeljena prostrana koliba koja starešini monaha i sleduje.

PROPOVED JUN-MENA
"Ako vam kažem da, na kraju krajeva, nema ničega oko čega biste se brinuli, već propuštam priliku išta da vam otkrijem. Ako očekujete da će izlaganje ići tragom reči i izreka koje bismo tumačili kako bi ste ih shvatili, grdno se varate. Ako se postavi mnogo uznemiravajućih pitanja, usta postaju pričljiva, i još više ćete se udaljiti od Taoa. Tako svakako nećete doći do kraja (pravljenja razlika u duhu). Ako 'to' može da se nađe u rečima, zar nisu Tri Vozila i dvanaest delova Kanona puni reči? Zašto bi onda postojalo prenošenje mimo učenja? Ako se do probuđenja može doći izučavanjem raznih tumačenja, skrivenih mogućnosti i mudrosti, zašto su onda sveci, čije je izlaganje darme bilo kao provala oblaka i obilata kiša, nalazili da je opažanje svoje prirode teško kao da se prolazi kroz mrežu? Otuda znamo da se čim čovek usmeri svoj duh na bilo šta, rađa osećanje razdvojenosti kao što je između neba i zemlje. Kako bilo, onaj ko je sposoban da ostvari sebe, nikada u teškoćama ne trpi. Sve vreme govori o pojavama a da ih ni jezikom ni zubima ne okrzne, bez i jedne reči kojom bi sam uz njih prianjao. Svakog dana nosi odoru i jede pirinač a da nema osećaj da je ijedno zrno progutao, da je tkanina uopšte dotakla njegovo telo. To su poređenja naše Sekte, ali do istinskog razumevanja čovek bi trebalo da dođe kroz lično iskustvo. Po mom shvatanju, ukazivanje na apsolut skriven u nekoj mudroj izreci, sposobnog učenika može terati samo u besciljno razmišljanje. Čak i ako čuvši je shvati njen smisao, i dalje će biti u magli (jer mu nedostaje lično iskustvo)." 
"Čemu onda izreka?" upita monah.
"Da otpočne", reče Jun-men.

"Kako da shvatim izreku da 'život nagomilanih zlih dela ništa ne zna o dobrim (delima), i život nagomilanih dobrih dela ništa ne zna o zlim (delima)'?" upita monah.
"Sveća", odgovori Jun-men.

"Kojom neuobičajnom izrekom prečasni učitelj prosvetljuje učenike?" upita monah. 
"Ujutru guram plug, sa grabuljama se uveče vraćam kući", odvrati Jun-men.

Desilo se da je neki monah upitao učitelja Ling-šua za razlog Bodidarminog dolaska sa zapada, a ovaj je dugo ćutao i potom umro. Njegovi učenici odlučiše da na nadgrobnoj ploči ispričaju njegov život, pa i zgodu kada je preminuo. Odoše kod Jun-mena i upitaše:
"Koji ideogram da napišemo da bi izrazili njegovo ćutanje?"
"Učitelj", reče Jun-men. 

Jednog dana Jun-men stavi ruku u usta drvenom kipu lava i zavika: "Upomoć, ujeden sam, upomoć!"
 
"Kakva izreka ne baca ni malo senke?" upita monah.
"Otkrivena", odvrati Jun-men.

"Šta je moja prava priroda?" upita monah.
"Ono što tumara i divi se planinama i potocima", odvrati Jun-men.
"Šta je vaša priroda?" nastavi monah da zapitkuje.
"Na sreću, đakon je odsutan."

"Šta biva kada neko sve guta?"
"Ja sam u tvom trbuhu."
"Kako to da je Prečasni gospodin u mom trbuhu?"
"Džabe govorim."

"Šta je Tao?"
"Idi." 
"Ne razumem; objasnite, molim vas." 
"Vrli prijatelj bi trebalo to sam da ispita i razjasni; zašto mu je draže tuđe mišljenje?"
 
"Bez dozvole roditelja nije moguće napustiti dom i zamonašiti se. Šta čovek da radi ako želi da se zamonaši, a roditelji mu to ne dopuštaju?" upita monah.
"Plitko", odvrati Jun-men.
"Ne razumen."
"Duboko", zaključi Jun-men.

"Šta je moja priroda?" upita monah.
"Ono što se plaši da je ja znam."

"Šta je Buda?" upita monah.
"Usrana motka", odgovori Jun-men.

"Šta se skriva u dubini?" upita monah.
"Prolaz", reče Jun-men.

"Šta je Jun-menov Jedini Prolaz?" upita monah.
"Prisnost", reče Jun-men.

"Šta je Buda za života poučavao?" upita monah.
"Učenje o Jednom", odgovori Jun-men.

"Šta čovek da radi kada, ma koliko otvorio oči, ne vidi granice?" upita monah. 
"Gledaj", reče Jun-men.

Jun-men upita đakona Šuna:
"Zašto su stari učitelji dizali i spuštali svoj štap?"
"Da bi opazili svoju prirodu pre, a i nakon što je štap bio podignut i spušten", odgovori đakon. 
"Ispravno! Ispravno!" povika Jun-men.
Kasnije, prepričavši jednom monahu razgovor sa đakonom Jun-men ga upita:
"Da li sam se složio sa đakonom ili ne?"
Monah ništa ne odgovori, pa Jun-men reče: "Ti si učtiv."

"Šta kada jedna reč može iskazati sve?" upita monah.
"Šašav", reče Jun-men. 

Jun-men dođe u posetu T'ien-t'ungu koji ga upita:
"Da li si jamačno siguran?"
"Šta prečasni gospodin ima na umu?" odvrati Jun-men. 
"Ako ne razumeš, bićeš upleten u sve pred sobom", reče T'ien-t'ung.
"Ako razumeš, bićeš upleten u sve pred sobom", završi Jun-men.

Jun-men je posetio T'sao-tunga i čuo ga kako svojim učenicima govori:
"Na drugim mestima učitelji koriste utvrđene metode da pouče druge; zašto svojim učenicima ne daju jasna uputstva i tako im razveju sve sumnje?"
"Zašto se ne zna da ezoterično postoji?" upita Jun-men. 
"Ne zna se da postoji samo zato što je ezoterično", odvrati T'sao-šan. 
"Kako mu se čovek može približiti?" nastavi Jun-men da pita. 
"Kloneći se ezoteričnog."
"Šta biva kada se čovek kloni ezoteričnog?"
"Onda će mu zaista biti blizu", zaključi T'sao-šan.
"Da, da", složi se Jun-men.

"Koje učenje prevazilazi Bude i Patrijarhe?"
"Knedla", odvrati Jun-men.

"Odakle dolaziš?", upita Jun-men monaha Šu-čua.
"Iz Co-tua", odgovori Šou-ču. 
"Gde si proveo leto?"
"U Pao-cuu, u Hu-nanu."
"Kad si stigao ovde?" 
"Dvadeset petog avgusta."

"Ovog puta ti opraštam trideset udaraca, mada si ih zaslužio", zaključi Jun-men.
Sledećeg dana Šu-ču upita učitelja:
"Kakvu sam to grešku juče učinio da sam zaslužio trideset udaraca, kada sam odgovarao najbolje što sam umeo?"
"O, ti, glupava vrećo pirinča! Zar se tako tumara zapadno od Reke i južno od Jezera!"

"Kako čovek da se vlada da bi bio u skladu sa Taoom?" upita monah.
"Kad sediš - sedi, kad radiš - radi."

Jun-men je mirno preminuo 10. maja 949. godine i sahranjen je u manastirskoj stupi koja je podignuta iza igumanske sobe.

 

[Sejmyo]

Oldični tekstovi     Interesuje me iz koje knjige su prevodi.

[Pacceka]

Hvala.
Prevodi (sa engleskog) su iz knjiga D.T. Suzukija (An Introduction to Zen Buddhism, Essays in Zen Buddhism I, II & III, Living by Zen, The Zen Doctrine of No Mind, Manual of Zen Buddhism, Studies in Zen) tri knjige Čarlsa Luka (Ch'an and Zen Teaching Volumes 1,2 & 3), i iz još dve-tri pozajmljene knjige kojima zaboravih nazive. Naime, kompilaciju sam radio 1996-97, a odonda sam se dva puta selio, oženio, postao otac...
Pozdrav!
Miško

[dujepaskvalin]

  HUANG-PO (Hsi-jun), Obaku (?-850). Učenik Pai-čanga i učitelj P'ei-hsiua, Mu-čoua i Lin-čia.

  "I Bude i svesna bića od istog su Duha, i nema druge (darme) Taj Duh nema početka, nikada nije rođen i nikada neće umreti; nije ni plav, ni žut; nema oblik, nema lik; ne pripada kategoriji bića i ne-bića; ne može se smatrati ni mladim ni starim; nije ni kratak ni dugačak, ni veliki ni mali; nadilazi sve mere, imenovanja, znake po kojima bi se mogao identifikovati, sve oblike suprotnosti. To je potpuna 'takvost'; kolebanjem misli to se istog časa gubi. To je kao praznina prostora, nema granice, potpuno prevazilazi bilo kakvo razmatranje. Postoji samo ovaj Jedan Duh, koji sačinjava budinstvo, i u njemu su podjednako i Bude i sva svesna bića, samo što su potonji vezani za oblik i traže Duh van sebe samih. Što ga više traže, teže će ga naći. Neka Buda traži sebe van sebe, neka Duh traži sebe van sebe, i nikada ništa ništa pronaći. Zaustavite misli, zaboravite svoja priželjkivanja, i Buda će se obelodaniti ispred vašeg nosa. Ovaj Duh nije drugo doli Buda, i Buda nije drugo doli svesno biće. Kod svesnih bića ovaj Duh nije smanjen; kod Bude nije povećan. On u sebi nerazlučene sadrži svih šest vrlina savršenstva, svih deset hiljada dobrih dela, milosrđa kojih može biti koliko peska u Gangu; u njemu nema ničega spolja pridodatog. Kada se stvore okolnosti, on sebe slobodno daje; kada se okolnosti okončaju, on se vraća miru. Oni koji nemaju čvrstu veru u ovaj  Duh, koji je Buda, i koji gomilaju zasluge vezujući se za formu i pridržavajući se različitih disciplinskih propisa, imaju pogrešna shvatanja koja nisu u skladu sa Taoom. Duh nije ništa drugo do Buda lično. Danas tragaoci za istinom ne uspevaju da razumeju šta taj Duh jeste, pa, zamišljajući Duh, traže Budu u spoljašnjim stvarima koje su izvan njega i vezuju se za formalno podvrgavanje disciplini. Postoji izreka da je bolje ponuditi dar jednom monahu koji je ostvario ne-svesnost (vu-nien) , nego svim Budama celog sveta. Zašto? Ne-svesnost znači nikako nemati um (ili misli). Telo
Takvosti u sebi je kao drvo ili kamen; nepokretno, neuznemireno; prema spoljašnjem svetu je kao prostor u kome čovek ne zna za prepreke, u kome ne zastajkuje. Nadilazi i subjekt i objekt, nema oznaka po kojima bi se odredilo u prostoru, nema određenog oblika, ne zna ni za dobitak ni za gubitak. Oni koji jure za spoljašnjim stvarima ne usuđuju se da uđu u tu darmu jer zamišljaju da će pasti u stanje ništavila, u kome, izgubljeni, ne bi znali šta da rade. Zbog toga je samo okrznu i odmah trube na povlačenje. Oni koji su učeni uglavnom su takvi. Njih, zaista ima kao dlake (mnogo), dok onih koji shvataju istinu ima kao rogova (malo)."

Evo prevoda u kojem se umjesto pojma "ne-svesnost" koristi "dokidanje pojmovnog mišljenja":

Učitelj mi je rekao: sve buddhe, isto kao i sva svesna bića, nisu ništa drugo do sveopšti duh*, izvan čega ništa ne postoji. Ovaj duh, koji je bez početka, po prirodi je nerođen** i neuništiv. Nema ni boju ni oblik, niti pripada pojavnim stvarima. Isto tako, ne potpada pod kategorije postojećih ili nepostojećih stvari, niti se može misliti kao novo ili kao staro. Nadilazi sva ograničenja, merenja, imenovanja i poređenja, ne poseduje dužinu ili veličinu, i ne ostavlja za sobom nikakav trag. Duh je ono što upravo vidimo pred sobom - ukoliko o tome razmišljamo, odmah upadamo u grešku. Nalik je na beskrajnu, nedokučivu i neizmernu ništenost. Jedino je sveopšti duh buddha***, te ne postoji razlika između buddhâ i običnih bića., sem što ovi drugi prijanjaju uz forme i za buddhinstvom tragaju izvan sebe. Samim činom traganja buddhinstvo im uvek izmiče, jer to znači da buddhu koriste da bi tragali za buddhom i da duhom pokušavaju da zahvate duh. Čak i da se neizmerno dugo trude, na ovaj način nikada ne bi postigli buddhinstvo. Oni ne shvataju da se buddha pojavljuje jedino onda kada se dokine svako pojmovno rasuđivanje i kada se zaboravi svaki oblik strepnje - jer je upravo ovaj duh isto što i buddha, a buddha isto što i sva svesna bića. Stoga duh nije umanjen ako se pojavljuje kod običnih bića, niti je uzvišen ako se pojavljuje kod buddhâ.


* Hsin - višeznačan kineski ideogram koji može zavisno od konteksta, da označava srce, um, duh itd. U kontekstu ovog zen buddhističkog teksta, koristi se, s jedne strane, kao određenje vrhovnog načela ili krajnjeg realiteta, kada je isto što i univerzalna, sveprisutna i čoveku inherentna priroda buddhinstva, a s druge, kao određenje za diskurzivno mišljenje ili funkciju razuma koja upravo sputava pojavljivanje buddhinstva u svesti - dakle, isti ideogram za dva dijametralno suprotna značenja! Kada je u pitanju prvo značenje, Blofeld hsin prevodi sa One Mind ("jedinstveni duh" u smislu univerzalnosti, sveprisutnosti, ali i sa značenjem jednosti, nepodeljenosti) ili samo Mind, a kada je u pitanju drugo značenje, sa mind, reason, pa čak i conceptual thought (pojmovno mišljenje ili rasuđivanje). Mi smo se odlučili na varijante, u prvom slučaju, duh, ređe sveopšti duh ili jedinstveni duh, a u drugom, razum, pojmovno rasuđivanje, diskurzivno mišljenje, itd. (prim. prev)
** Nerođen ne u smislu večnosti, jer bi ovakvo značenje omogućilo usporedbu s onim što je suprotno; već nerođen u smislu da ne pripada kategorijama koje uključuju promenu ili antitezu
*** Buddha se u ovom kontekstu ne odnosi na istorijskog Buddhu (Gautamu) već na mahāyānsku ideju o transcedentalnom, kosmičkom i apsolutnom buddhi, što je istovremeno i metafora za stanje buddhinstva, ili probuđenosti. Sem kada je specifično reč o Gautami, reč buddha pisali smo uvek malim slovom, ali, za razliku od ostalih sanskritskih pojmova, bez kurziva (prim. prev.)


* * *



Pošto su sva živa bića u osnovi i u svakom pogledu već savršena, nije potrebno da čovek dorađuje ovo savršenstvo besmislenim radnjama kao što su posebno upražnjavanje šest buddhističkih pāramitā*, ili prikupljanje zasluga bezbrojnih poput zrna peska na reci Gang. Kada za to postoji prilika, takve se stvari mogu činiti; u protivnom, valja ostati u stanju mirovanja. Ko nije u potpunosti siguran da je upravo duh buddha, te se vezuje za obličja, za razne buddhističke prakse i za prikupljanje zasluga, taj ne shvata da u potpunosti promašuje put (tao). Upravo je ovaj duh buddha, te ne postoje neke druge buddhe, niti neki drugi duh. Blistav je i proziran poput neizmerne praznine, bez oblika i pojave. Koristiti duh za pojmovno rasuđivanje znači napustiti suštinu i vezati se za pojave. Večno bivstvujući buddha nije buddha pojava ili prijanjanja. Upražnjavati šest pāramitā i bezbroj drugih sličnih radnji s namerom da se postane buddha znači napredovati postepeno, dok večno bivstvujući buddha nije buddha stepenovanja. Samo u sebi probudite sveopšti duh i tada više nemate šta dosegnuti. Jedino je to pravi buddha. Buddha, kao i sva svesna bića, upravo su ovaj duh i ništa drugo.


* Pāramitā (skt. savršenstvo) - milosrđe, moralnost, strpljenje u nevolji, svesrdna smernost, ispravna sabranost duha i ispoljavanje najviše mudrosti.


* * *


Duh je poput nebeske praznine u kojoj ne postoji pometnja ili zlo, baš kao kada se sunce kreće nebom obasjavajući sve četiri strane sveta. Jer, kada se sunce pojavi i osvetli celu zemlju, nebeska praznina ne dobija na svetlosti; isto tako, i kada sunce zađe, nebeska praznina ne biva mračna. Svetlost i mrak pojavljuju se naizmenično, ali priroda nebeske praznine ostaje nepromenjena. Isti je slučaj i sa duhom buddhâ i svesnih bića. Ako se za buddhinstvo vezuje nešto što predstavlja čistu, svetlu ili prosvetljenu pojavu, a za obična svesna bića zagađenu, mračnu ili smrtnu pojavu, onda će takvom rasuđivanju, koje proizilazi iz prijanjanja za pojave, vrhovno znanje uvek izmicati, čak iako prođe toliko eona koliko u Gangu ima zrna peska. Postoji jedino sveopšti duh, i izvan njega nema apsolutno ničega što bi se moglo zahvatiti, jer upravo ovaj duh je buddha. Ako sledbenici Puta u sebi ne probude takvost duha, pojmovno mišljenje prekriće im duh, za buddhom će tragati izvan sebe, te će ostati vezani za pojmove, moralno delanje i tome slično, što je sve samo štetno i ne vodi vrhovnom znanju.


* * *


Prinošenje darova svim buddhama sveta ne može se porediti sa prinošenjem darova samo jednom jedinom sledbeniku puta koji je uspeo da dokine pojmovno rasuđivanje. Zašto? Jer takav je sledbenik oslobođen svih pojmova. Takvost apsoluta*, budući nepokretna, u svojoj je unutrašnjosti nalik na drvo ili kamen, a u svojoj spoljašnjosti, budući bez granica ili prepreka, na beskonačnu ništenost. Nije niti subjektivna, niti objektivna, pa je bez odredišta, bez oblika i neuništiva. Oni koji silovito tragaju za duhom ne usuđuju se da u njega prodru, strepeći da ne izgube tlo pod nogama i upadnu u ništavilo bez mogućnosti da se za nešto uhvate. Stoga se kolebaju i povlače. Ovo se odnosi na one koji za duhom tragaju koristeći saznanje. Odatle su oni koji bi da cilj postignu saznanjem nalik na krzno (ima ih mnogo), dok su oni koji postižu intuitivno pronicanje puta nalik na rogove (ima ih malo)**


* Blofeld pojam apsoluta koristi kao sinonim za čitav niz buddhističkih pojmova: buddha (u transcedentalnom smislu); dharma (kineski fa; u ovom kontekstu označava istinu); dharmadhātu (ravan dharme ili istine u smislu "područje realiteta"); dharmatā (priroda istine); bhūtatathatā (realitet takvosti); dharmakāya ("telo dharme" - u mahāyānskoj filozofiji označava vrhovno ontološko načelo); buddhakāya (buddhino "telo" u transcedentalnom smislu). Imajući u vidu polemike oko statusa apsoluta (etimološki, "onoga što je razrešeno svih relacija") u buddhizmu, termin nije najsretnije izabran i odražava samo jednu od više mogućih interpretacija nekih ključnih buddhističkih pojmova. U svakom slučaju, pojam apsoluta u buddhizmu ne treba misliti na način nemačke klasične filozofije (Schelling, Hegel). (prim. prev.)
** Uporedi ovo sa Suzukijevim stavom: "Ono što se u diskurzivnom mišljenju spoznaje kao duh u stvari je ne-duh, iako se bez ovoga duh ne može dosegnuti."

(prevod: Mirko Gaspari i David Albahari)

Nan-čuan isprati Huang-poa do manastirske kapije i na rastanku reče:
"Ti si krupan čovek, zašto je tvoj šešir tako malen?"
"Može biti da je tako, ali on, svejedno, pokriva ceo kosmos ispod sebe."
"A šta je sa mnom?" upita Nan-čuan, ali Huang-po stavi šešir na glavu i ode.

Huang-po uđe u dvoranu i tri puta se pokloni kipu Bude, a car T'ai-čui priđe i upita ga:
"Kad Č'an kaže da to ne tražimo ni kroz Budu, ni kroz Darmu, ni kroz Sanghu, zašto se vi klanjate Budi, kao da želite nešto da dobijete takvim pobožnim postupkom?"
"Ne tražim ništa ni od Bude, ni od Darme, ni od Sanghe, već samo odajem uobičajeno poštovanje Budi."
"Ali u čemu je onda svrha toga?" upita car, a Huang-po mu opali šamar.
"Ala ste prosti!" ,
"Znaš li ti gde se nalaziš!" uzviknu Huang-po. "Ja nemam vremena da te učim razlici između prostote i uglađenosti", reče i odvali mu još jedan šamar.

Naš učitelj se jednom prilikom našao na skupu u Nadleštvu carskih zastupnika za so, a tom skupu takođe je prisustvovao Tai Chung kao śrāmanera*. Śrāmanera je primetio kako naš učitelj ulazi u dvoranu i tri puta se klanja Buddhi, i zbog toga ga upita: "Ako ne treba ništa da tražimo od Buddhe, dharme ili sanghe, šta onda vaša prečasnost traži tim dubokim naklonima?"
   "Iako ja ne tražim od Buddhe", odgovori naš učitelj, "ili od dharme i sanghe, običaj mi je da na ovaj način izražavam poštovanje."
   "Ali kakva je svrha toga?", bio je uporan śrāmanera, zbog čega je iznenada dobio šamar.
   "O", uzviknuo je. "Kako ste prosti!"
   "Šta je sad?", povika učitelj. "Pa ti praviš razliku između uglađenog i prostog!" I rekavši to, odvali mu još jedan šamar, koji primora śrāmaneru da ode odatle!**

* Ovde, verovatno, označava svetovnjaka koji je prihvatio deset propisa umesto uobičajenih pet
** Od ove priče, onima koji su upoznati sa običajima na istočnjačkim dvorovima, diže se kosa na glavi. To što se Huang Po usudio da ošamari božanskog vladara, sina neba, ukazuje na izuzetnu veličinu njegovog ličnog ugleda, kao i na krajnju neustrašivost koja proističe, sasvim logično, iz nepokolebljivog uverenja da je samsarski život samo san. Careva voljnost da prihvati udarac bez odmazde ukazuje na dubinu divljenja koje oseća prema učitelju. Treba imati na umu da Huang Poa, kao jednog od nekolicine učitelja koji su pripadali relativno maloj sekti, bez ikakvog svetovnog autoriteta, ne možemo uporediti sa nekim zapadnjačkim papom ili nadbiskupom koji bi, u izvesnim okolnostima, mogli nekažnjeno da udare vladara zahvaljujući autoritetu koji imaju kao "princ crkve".

Dok se nalazio na putovanju, naš učitelj poseti Nan Ch'üana (svog starešinu). Jednog dana, za večerom, uzeo je zdelicu i seo naspram Nan Ch'üanove stolice. Primetivši ga, Nan Ch'üan siđe da ga primi i upita: "Koliko već vaša prečasnost sledi put?"
   "Još od vremena pre ere Bhisma Rāje", glasio je odgovor.*
   "Stvarno?" uzviknu Nan Ch'üan. "Izgleda da učitelj Ma** ovde ima vrednog unuka***. Tada se naš učitelj mirno udaljio.
    Nekoliko dana kasnije, kada je naš učitelj izlazio, Nan Ch'üan primeti: "Ti si ogroman čovek, zašto nosiš šešir tako smešne veličine?"
   "Zato", uzvrati naš učitelj, "što sadrži ogroman broj hiliokosmosa."
   "A šta je sa mnom?" upita Nan Ch'üan, ali učitelj stavi šešir i ode****.

* Odnosno, on se nalazio na putu još mnogo eona pre nego što je započeo sadašnji svetski ciklus - što je aluzija na večnost u kojoj se svi nalazimo zahvaljujući našoj istovetnosti sa jedinstvenim duhom.
** Sâm Nan Ch'üan. Takođe poznat kao Kuei Tsung.
*** Duhovni potomak.
**** Kao što prvi deo anegdote ukazuje na ko-egzistenciju sa večnošću, tako nam drugi pokazuje ko-egzistenciju sa ništenošću. Kada učitelj ode, on time pokazuje da je pobedio u raspravi. Kao što će se videti, on priznaje poraz trostrukim dubokim naklonom. Japanski komentatori skloni su gledištu da je slavni šešir Huang Poa bio prevelik čak i za njega; ali Kinezi, i to ispravno - rekao bih, smatraju da je šešir bio premalen - što, naravno, pridodaje poenti priče. Reči u tekstu glase, "tai ko, hsieh-tzû ta li" - "nositi šešir male veličine"; ali reč ta, koja označava "veličinu", obično takođe znači "velik". Otuda ta greška, koja postaje razumljiva kada se shvati da je hsieh-tzû - "sićušan" - krajnje kolokvijalan kineski izraz koji verovatno znači nešto sasvim drugo na japanskom.

Blofeld daje i japanske karaktere radi poređenja, pošto ih ne mogu ubaciti u tekst, vidi ovdje, str. 97:
http://books.google.me/books?id=v5BxwNWIyfkC&printsec=frontcover&dq=zen+teaching+of+huang+po&hl=en
"Poraz" koji se pominje u četvrtoj fusnoti odnosi se na drugi događaj, kratak razgovor između Nan Shana i Huang-poa
Detaljnije o pojmu hiliokosmosa (doslovce: hiljadu svjetova) ovdje: https://en.wikipedia.org/wiki/Buddhist_cosmology#Sahasra_cosmology

U izdanju na našem jeziku riječ Void prevođena je kao ništenost.


Ispravljene su sve greške koje sam uočio (ko spazi još neku, neka mi javi u narednih pola sata 

[Sejmyo]

Izgleda dobro. 

[dujepaskvalin]

Hvala boddhisattvi Satiju koji je raščistio pičvajz što sam bija napravio 


Par savjeta kako napredovati na Putu:


"Оvaj čisti duh, kao poreklo svih stvari, večno zrači sjajem sopstvenog savršenstva. Ali obični ljudi to ne uviđaju, jer smatraju da je duh ono što se vidi, čuje, oseća ili zna. Sputani sopstvenim vidom, sluhom osećajima i znanjem, ljudi ne uočavaju duhovni sjaj izvorne supstancije. Kada bi samo u jednom mahu dokinuli svako pojmovno rasuđivanje, izvorna supstancija bi se istog trenutka pojavila kao sunce koje se uzdiže prazninom nebeskog svoda, osvetljavajući čitav svemir bez granica ili prepreka. Stoga, oni sledbenici puta koji teže da napreduju pomoću vida, sluha, osećaja ili znanja, otkriće da se oduzimanjem čula i put ka duhu prekida. Ono što treba da znaju jeste da se duh ispoljava čulima, ali da niti predstavlja njihov deo, niti da je od njih odvojen. Ne treba se upuštati u pojmovno rasuđivanje koje polazi od čula, niti čula napustiti u ime dharme. Niti valja za čula prijanjati, niti ih izbegavati. I gore i dole i sa svih strana sve stvari spontano bivstvuju, jer ne postoji ništa što bi bilo izvan duha."


- Huang-po [iz već pomenutog prevoda]