Jon Kabat-Zinn: Meditacija sabranosti

[Lao_Tse]

Post : 13. U pohvalu ne-rada.
Oduševljava me...
a onda i svi ostali.
Predivno...
Hvala na prevodu

[Sati]

Molim, Lao
nadamo se biće još... 

[Sati]

25. Vizija

Praktično je nemoguće, a i besmisleno, posvetiti se svakodnevnoj meditaciji, a da nemamo barem neku viziju zašto mi to radimo, kakvu vrednost za naš život to može imati, nekakav osećaj zašto bi to mogao biti naš put, a ne samo još jedno mlaćenje prazne slame. U tradicionalnim društvima, ovakvu viziju obezbeđuje i neprekidno osnažuje sama kultura. Ako ste budista, možda vežbate zato što čitava kultura u kojoj živite vrednuje meditaciju kao put do jasnoće, saosećanja i probuđenja, kao put mudrosti koji vodi do iskorenjivanja patnje. Ali unutar glavnog toka kulture na Zapadu nećete naći mnogo podrške da odaberete lični put discipline i istrajnosti, naročito jedan tako neuobičajen, koji uključuje napor, ali ne-delovanje, energiju, ali ne opipljiv "proizvod". Štaviše, bilo kakve površne ili romantične ideje koje možda gajimo kako ćemo postati bolja osoba – smireniji, trezveniji ili saosećajniji – ne traju dugo kada se suočimo sa turbulencijama u životu, sa našim umom i telom ili čak sa mogućnošću da treba da ustajem rano ujutro i kad je hladno i mračno, kako bismo sedeli sami sa sobom i bili u sadašnjem trenutku. Sve je to tako lako gurnuti u stranu, videti kao nešto trivijalno ili od drugorazredne važnosti, tako da uvek može malo i sačekati dok se bolje ne naspavamo ili barem još malo zgrejemo u krevetu.

Ako očekujete da uvedete meditaciju u svoj život na duže staze i sa posvećenošću, biće vam potrebna vizija koja je zaista vaša – ona koja je duboka i postojana, ona koja se nalazi blizu središtu za koje verujete da je upravo ono što vi zaista jeste, što vrednujete u životu i ka čemu sebe vidite da idete. Samo snaga ovakve dinamične vizije i motivacija koja iz nje izvire mogu vas održati na putu iz godine u godinu, sa spremnošću da vežbate svakoga dana i izgradite sabranost koja će ostati sa svim onim što se događa, da se otvorite za sve ono što opažate i da vam ukaže gde je vezivanje, a gde napuštanje i rast treba da se dogode.

Praktikovanje meditacije teško da je romantično. Načini na koje treba da rastemo su obično oni od kojih se obično najčešće žestoko branimo i za koje smo najmanje spremni da priznamo da i postoje, a kamoli da ih razmotrimo bez ograda, trezveno i potom radimo na promeni. Nije dovoljno održivo imati donkihotovsku ideju o sebi kao meditantu ili zastupati mišljenje da je meditacija dobra za vas zato što je bila dobra i za druge ili zato što mudrost Istoka vama zvuči duboko ili ste stvorili naviku da meditirate.

Viziju o kojoj govorimo treba obnavljati svakoga dana, mora biti u prvom planu sve vreme, jer sama sabranost zahteva taj nivo svesnosti o cilju, o nameri. Inače, možemo slobodno ostati i u krevetu.

Sama praksa treba da postane svakodnevno otelovljenje vaše vizije i da sadrži ono što najviše cenite. To ne znači pokušaje menjanja ili postajanja drugačijim nego što ste sada, smireni kada se ne osećate smirenim ili nasmešeni onda kada osećate bes. Umesto toga, imate uvek na umu ono što vam je najvažnije, tako da to nije izgubljeno ili kompromitovano u vrelini i reaktivnosti određenog trenutka. Ako vam je sabranost istinski važna, tada je svaki trenutak prilika za vežbanje.

Na primer, pretpostavimo da se osećaj besa pojavi u nekom trenutku tokom dana. Ako se osećate ljuti i to ispoljavate, tada takođe posmatrate to ispoljavanje i njegove efekte iz trenutka u trenutak. Možete biti u kontaktu sa opipljivošću tog osećaja, sa prethodnim uzrocima vaših snažnih osećanja i načinom na koji oni postaju vidljivi kroz gestikulaciju, položaj tela, intonaciju, izbor reči i stavova, kao i sa utiskom koji sve to ostavlja na druge. Toliko toga ima da se kaže o svesnom izražavanju besa i medicinski i psihološki veoma dobro je poznato da potiskivanje besa u smislu njegovog internalizovanja jeste nezdravo, naročito ukoliko to pređe u naviku. Ali podjednako nezdravo izbacivati iz sebe bes nekontrolisano, ako je reč o navici i reakciji, koliko god sve to bilo " opravdano".

Možete osetiti kako vam on zamagljuje um. On rađa osećaj agresije i nasilja – čak i ako je taj bes u službi ispravljanja nepravde ili omogućavanje nečem važnom da se dogodi – i tako u suštini iskrivljuje ono što jeste, bilo da ste u pravu ili ne. Možete to osetiti čak i u situacijama kad aponekad ne možete da se zaustavite.

Sabranost može da vas dovede u kontakt sa otrovnošću besa prema sebi i drugima. Posle njega uvek ostajem sa osećajem da postoji nešto neprikladno u vezi sa besom, čak i kada objektivno iza njega stoji neki ubedljiv razlog. Ima nešto otrovno u besu što zagađuje sve čega se dotakne. Ukoliko je njegovu energiju moguće transmutirati u snagu ili mudrost, bez dima i vatre samoljublja ili pravedničkog gneva, tada se njegova snaga umnogostručuje, kao i sposobnost da transformišemo kako objekat besa, tako i njegov izvor.

Dakle, ako namerno vežbate da proširujete kontekst besa (vašeg ili nekog drugog) upravo u onim trenucima kada se javlja i dostiže svoj vrhunac, znajući da mora postojati nešto šire i fundamentalnije na šta ste zaboravili u vrelini ove emocije, tada ste u prilivi da dotaknete jednu svesnost unutra sebe koja nije ni vezana za, niti zahvaćena plamenom besa. Svesnost vidi taj bes; ona zna dubinu tog besa; a ona sama jeste veća od tog besa. Otuda je u stanju da sadrži taj bes isto kao posuda sadrži hranu. Ta posuda svesnosti pomaže nam da nežno držimo taj bes i vidimo da on može proizvesti više štete nego koristi, čak i ako nam to nije namera. Na taj način, on nam pomaže da skuvamo bes, svarimo bes i tako ga efikasnije upotrebimo, da bismo ga, prelazeći sa automatske reakcije na promišljen odgovor, možda sasvim ostavili i za sebe. Ta i druge opcije ima koren u pažljivim osluškivanju toga što nam govori čitava ta situacija.

Naš pogled na stvari u vezi je sa našim sistemom vrednosti, sa nama svojstvenom shemom onoga što nam je najvažnije u životu. On je u vezi sa osnovnim principima. Ako verujete u ljubav, da li je ispoljavate ili tek mnogo o njoj pričate? Ako verujete u saosećanje, u nepovređivanje, u mudrost, u velikodušnost, u smirenje, u samoću, u ne-delovanje, u balans i jasnoću, d ali i u svakodnevnom životu manifestujete te stvari? To je nivo namere koji je potreban da biste svoju meditativnu praksu održali živom, tako da ona ne postane čisto mehanička vežba, pokretana tek silom navike ili slepe vere.

===
Obnovi sebe potpuno svakoga dana;
čini to uvek iznova,
zauvek iznova

(kineska poslovica koju je Toro citirao u "Waldenu")

===
POKUŠAJ: Upitaj sebe zašto meditiraš ili zašto želiš da meditiraš. Ne veruj u svoje prve odgovore.

Zapiši listi svega onoga što ti padne na pamet. Nastavi da se pitaš. Takođe, istraži svoje vrednosti, šta ceniš najviše u životu. Načini listu onoga što ti je zaista važno. Zapitaj se: Koja je moja vizija, moja mapa puta od tačke na kojoj sam sada do tačke ka kojoj sam se zaputio? Da li ta vizija odražava moje istinske vrednosti? Da se setim da otelovljujem te vrednosti? Da li praktikujem svoje namere? Kakav sam na poslu, u porodici, u odnosima sa drugim ljudima,sa samim sobom? Kakav želim da budem? Kako bih mogao da živim svoju viziju, svoje vrednosti? Kako se odnosim prema patnji, i svojoj i tuđoj?


 

[Sati]

26. Meditacija stvara celovita ljudska bića

Rečeno mi je da na pāliju, jeziku budističkog kanona, ne postoji jedna jedina reč koja bi odgovarala našoj reči "meditacija", iako se može sa sigurnošću tvrditi da se unutar kulture stare Indije meditacija razvila do izuzetnih visina. Reč koja se u budističkim tekstovima često koristi jeste bhāvanā. Bhāvanā se prevodi kao "razvoj putem mentalnog vežbanja". Što se mene tiče, ovo pogađa u centar; meditacija zaista jeste u vezi sa razvojem čoveka. Ona je prirodan nastavak istog onog procesa u kojem nam izbijaju zubi, telo raste do veličine odraslog čoveka, radimo i činimo da se stvari događaju, odgajamo porodicu, ulazimo u dugove ove ili one vrste (makar i prema samome sebi, tako što pravimo kompromise koji možda zarobe našu dušu) i na kraju shvatamo da ćemo ostariti i umreti. Pre ili kasnije, u jednom trenutku praktično ste prisiljeni da sednete i kontemplirate sopstveni život, kao i pitanja ko ste i gde leži smisao na tom putu života... vašeg života.

Stare bajke, kako nam govore njihovi savremeni tumači, Bruno Bettelheim, Robert Bly, Joseph Campbell i Clarissa Pinkola Estes, jesu drevne mape, koje nam nude put ka razvoju celovitih ljudskih bića. Mudrost ovih priča putovala je do nas današnjih još iz vremena pre pronalaska pisma, tako što su prepričavane u sumrak ili u tami, oko vatre, hiljadama godina. I dok su to sve same po sebi zanimljive i uzbudljive priče, one su to dobrim delom i kao simboli iskušenja na koja nailazimo tragajući za celovitošću, srećom i mirom. Kraljevi i kraljice, prinčevi i princeze, patuljci i veštice, nisu tek samo neki likovi „tamo negde“. Intuitivno ih poznajemo kao vidove sopstvene psihe, strune sopstvenog bića, koje napipava stazu ka ispunjenju.

U nama stanuju i džin i veštica, sa njima se treba suočiti i iskazati im poštovanje ili će nas uništiti (pojesti nas). Bajke su drevni vodiči, puni mudrosti rafiniranu kroz milenijume prepričavanja, vodiči za naše instinktivno preživljavanje, rast i sazrevanje kroz suočavanje sa demonima i zmajevima, mračnim šumama i pustinjama, u nama i oko nas. Te priče nas podsećaju da vredi tragati za tačkom na kojoj će naši fragmentirani i izolovani delovi bića pronaći jedan drugog i ujediniti se, unoseći u naš život nove nivoe harmonije i razumevanja. Te priče jesu mudre, drevne i iznenađujuće sofisticirane mape našeg punog razvija kao ljudskih bića.

Jedna od tema koje se uvek iznova javljaju u bajkama jeste ona o detetu, obično princu ili princezi, koje izgubi svoju zlatnu loptu. Bilo da smo muško ili žensko, stari ili mladi, svako od nas poseduje u sebi i princa i princezu (uz mnogobrojne druge likove) i postojalo je vreme kada smo zračili zlatnom nevinošću i beskrajnim obećanjem koje sobom nosi mladost. I još uvek u sebi nosimo te zlatne zrake ili ih možemo probuditi, ukoliko se pobrinemo da naš razvoj ne bude zarobljen.

Bly ukazuje da između gubljenja zlatne lopte, koje se izgleda događa prvi put oko osme godine, i preduzimanja bilo kakvih koraka da se ona ponovo pronađe ili čak razumevanja da nam je ona oduzeta, može proći trideset ili četrdeset godina, dok se u bajkama, koje se događaju „jednom davno“ i otuda su izvan uobičajenog vremena, sve obično dogodi u dan ili dva. Ipak, u oba slučaja, prvo se treba nagoditi, nagoditi sa našim potisnutim energijama senke, koje simbolizuje žaba ili možda kosmati demon, što živi na dnu jezera u šumi.

Pre no što ste u stanju da napravite takvu nagodbu, morate znati da su ta stvorenja tu, princ i princeza, žaba, demon i demonka. Dakle, preduslov je da komuniciramo sa tim aspektima svoje psihe, koje instinktivno potiskujemo u nesvesno. I to komuniciranje može biti prilično zastrašujuće, jer osećaj je onaj koji se u nama budi kada idemo u mrak, nepoznato, na neko tajanstveno mesto.

Oblik budizma koji je uhvatio koren i cvetao na Tibetu počev od osmog veka sve do naših dana razvio je možda najrafiniraniji umetnički izraz tih zastrašujućih aspekata ljudske psihe.

Mnoge tibetanske statue i slike prikazuju groteskna demonska bića, sve do jednog važni članovi panteona poštovanih božanstava. Nemojte zaboraviti da ta božanstva nisu bogovi u uobičajenom smislu reči. Umesto toga, ona predstavljaju različita stanja uma, svako sa svojom vrstom božanske energije sa kojom se treba suočiti, štovati je i raditi sa njom, ukoliko hoćemo da rastemo i razvijamo svoj istinski potencijal kao celovita ljudska bića, bilo da smo muškarci ili žene. Ta srdita stvorenja se ne smatraju lošima, iako im je izgled zastrašujuć i odbojan, sa ogrlicama od nanizanih lobanja i grotesknim grimasama. Njihov užasan spoljašnji izgled je zapravo mimikrija kojom se služe božanstva koja otelovljuju mudrost i saosećanje, a da bi nam pomogla u dostizanju većeg razumevanja i blagosti prema samima sebi i prema drugima, koje razumemo kao ne suštinski različite od nas samih.

U budizmu, sredstvo rada na unutrašnjem razvoju jeste meditacija. Čak i u bajkama, da bismo došli u kontakt sa demonom sa dna jezera moramo kofom da ga ispraznimo, a to je ono što Bly tumači kao repetitivan unutrašnji rad tokom dugogo vremena. nema ničeg veličanstvenog u pražnjenju jezera kofom, udaranja vrelog gvožđa na nakovnju, preznojavanja u vinogradu, dan za danom, godinu za godinom. Ali repetitivni unutrašnji rad ovakve vrste, upoznavanje sa silama sopstvene psihe, jeste naša inicijacija. To je proces kaljenja. Obično je uključena i visoka temperatura. I potrebna je disciplina da bi se izdržala ta temperatura, da bi se istrajalo. Ali ono što dolazi kao rezultat tog istrajavanja jeste majstorstvo i iskustvo, uspostavljanje jednog unutrašnjeg poretka koji nije moguće dostići bez discipline, vreline, silaska u središte tame i straha. Čak i unutrašnji porazi kroz koje prolazimo služe nam u tom kaljenju.

To je ono što jungovci nazivaju radom duše, razvojem dubine karaktera kroz upoznavanje sa mučnim dubinama lavirinta i prostranstvima sopstvenog uma. Vrelina nas kali, preraspoređujući same atome našeg psihičkog bića i, najverovatnije, i našeg tela takođe.

Lepota meditativnog rada je u tome da je moguće osloniti se na samu praksu da nas vodi kroz lavirint. Ona nas održava na putu, čak i u trenucima najveće tame, suočavanja sa najstrašnijim među stanjima našeg uma i spoljašnjim okolnostima. Podseća nas na mogućnosti. Ona je vodič čovekovog razvoja, mapa do našeg blistavog sopstva; ne do zlata naše detinje nevinosti koja je već uveliko prošlost, već do zlata potpuno razvijene odrasle osobe. Ipak, da bi meditacija bila u prilici da obavi svoj posao, moramo biti spremni da uradimo svoj deo. Moramo biti spremni na susret sa tamom i očajanjem kada se pojave, da se suočimo sa njim, uvek iznova ako je potrebno, a da ne pobegnemo ili sebe otupimo na bezbroj načina koje koristimo da bismo izbegli neizbežno.

POKUŠAJTE: Budite otvoreni prema princu i princezi, kralju i kraljici, džinu i veštici, demonu i demonki, patuljku i smežuranoj starici, prema ratniku, iscelitelju i prevarantu u sebi. Kada meditirate, otvorite širom vrata za sve njih. Probajte da sedite nalik kralju ili kraljici, ratniku ili mudracu. U vremenima velikih komešanja ili tame, koristite dah poput niti koja vas vodi kroz lavirint. Održavajte sabranost živom čak i kada se sasvim smrači, podsećajući sebe da ta svesnost nije deo tame ili bola; ona drži taj bol i svesna ga je, te otuda mora biti fundamentalnija i bliža onome što je zdravo i snažno, onome što jeste zlato u vama.

 

[Sati]

27. Praksa kao put

Na pola našeg životnog puta
nađoh se u šumi gde tama prebiva,
jer noga sa staze prave zaluta.

(Dante Alighieri: Pakao)


Metafora putovanja koristi se u svim kulturama da opiše život I traganje za značenjem. Na Istoku, reč „tao“, na kineskom „put“ ili „staza“, nosi ovo značenje. U budizmu, o praksi meditacije se obično govori kao o putu – putu sabranost, putu ispravnog razumevanja, putu točka istine (Dhamma). Tao i Dhamma takođe znače stvarnost, ono što jeste, zakon koji upravlja i postojanjem i nepostojanjem. Svi događaji, bilo da ih na površini vidimo kao dobre ili rđave, jesu suštinski u skladu sa taom. Naš je zadatak naučiti da uočimo taj sklad koji leži u osnovi svega, kao i da živimo i donosimo odluke imajući ga u vidu. Pa ipak, često, nije potpuno jasno koj ije pravi put, što ostavlja mnogo prostora za slobodnu volju i principijelno delovanje, ali takođe za napetost i nesuglasice, da i ne pominjemo potpunu dezorijentaciju.

Kada praktikujemo meditaciju, mi zaista potvrđujemo da smo u tom trenutku na putu života. Taj se put otvara u ovom trenutku i u svakom dokle god smo živi. O meditaciji je tačnije razmišljati kao o „putu“, umesto kao o tehnici. To je put bivanja, put življenja, put slušanja, put hodanja stazom života i bivanja u harmoniji sa stvarima kakve već jesu. To znači delom potvrđivanje da ponekad, često u ključnim momentima, zaista nemate ideju kuda idete ili čak ni gde se nalazi taj put. U isto vreme, možete vrlo dobro znati nešto o tome gde ste sada (čak i ako je to znanje da ste izgubljeni, zbunjeni, besni ili bez nade). S druge strane, često se događa da postanemo zarobljeni suviše snažnim uverenjem da ne znamo kuda idemo, pogotovo ako nas goni ambicija koja je sama sebi svrha ili ako očajnički žudimo za nekim stvarima. Reč je o slepilu proisteklom iz ciljeva koji se stalno pomeraju unapred, koje u nama stvara uverenje da znamo, onda kada ne znamo onoliko koliko mislimo.

“Voda života”, bajka iz zbirke Braće Grim, priča nam o poslovičnoj trojici braće, prinčevima. Dva starija brata su pohlepni i sebični. Najmlađi je dobar i velikodušan. Njihov otac, kralj, na umoru je. Starac koj ise na misteriozan način pojavljuje u vrtu palate raspituje se kod mladića zašto su tužni i kada čuje za problem, preporučuje da bi lek mogla biti voda života. „Ako kralj popiju tu vodu, ozdraviće; ali nju je teško pronaći“.

Prvo je najstarijem bratu dopušteno da krene u potragu za vodom života za svog oca i on se potajno nada da će tako pridobiti njegovu naklonost i postati kralj. Odmah pošto je krenuo na put na konju, susretne patuljka kraj puta, koji ga zaustavi i pita kud se tako žurno zaputio. Onako u žurbi, brat se prema patuljku odnosi osorno i s nipodaštavanjem, naređujući mu da mu se skloni sa puta. Pretpostavka je ovde da princ zna gde je put samo zato što zna šta traži. Ipak ne. No, ovaj brat nije u stanju da obuzda svoju aroganciju i neznanje na koje sve načine stvari mogu da se odvijaju u životu.

Naravno, patuljak u bajkama nije neka druga osoba, već simbol viših sila duše. U ovom slučaju, sebični brat nije u stanju da sa blagošću i mudrošću priđe svojoj unutrašnjoj snazi i osećaju sopstva. Zbog njegove arogancije, patuljak udesi da ga put odvede u klanac koji se sve više sužava i u kojem na kraju nije u stanju da krene napred, da se vrati, a ni da se okrene; jednom rečju – potpuno zaglavljen. I tu on i ostaje, dok se priča nastavlja.

Pošto se prvi brat nije nikako vraćao, kreće i drugi brat da okuša svoju sreću, susreće onog patuljka, ponaša se prema njemu na isti način i na kraju ostane zaglavljen isto kao i prvi brat. Pošto su oni različiti delovi iste osobe, mogli bismo reći da neki ljudi nikad ne nauče.

Posle izvesnog vremena, treći brat konačno i sam krene da donese vodu života. I on se susreo sa patuljkom, koji ga upita gde se tako žurno zaputio. Međutim, za razliko od svoja dva brata, on se zaustavio, sjahao i ispričao patuljku o očevoj teškoj bolesti, zbog koje se upustio u traganje za vodom života, priznavši pri tome da mu ne pada na pamet gde bi trebalo da je traži i kuda da se zaputi. Na to, naravno, patuljak odgovori: „Ah, pa ja znam gde se ona može naći“ nastavi da mu priča gde se voda nalazi i kako će uspeti da do nje gođe, što nije nimalo lako. I tako ga je ovaj brat pažljivo saslušao i zapamtio šta mu je bilo rečeno.

Ova majstorski ispričana priča ima mnogo preokrete u svojoj fabuli, koje ću zainteresovanom čitaocu ostaviti da sam istraži. Poenta ovde jeste jednostavno u tome da je ponekad korisno priznati samome sebi da ne znate koji je pravi put i biti otvoren za pomoć koja dolazi sa neočekivanih mesta. To vam stavlja na raspolaganje vaše unutrašnje i spoljašnje energije, kao i saveznike koji nastaju iz vaše sopstvene duševnosti i nesebičnosti. Naravno, sebična braća su takoše unutrašnji likovi unutar psihe. Poruka je da će vas zarobljenost normalnim ljudskim sklonostima kao što je samoljublje i arogancija, a ignorisanje jednog šireg poretka stvari, na kraju u životu odvesti u ćorsokak, u kojem nećete moći niti da krenete napred, niti da se vratiti, a ni da se okrenete. Priča kaže da sa takvim stavom nikada nećete naći vodu života, te da ćete ostati zaglavljeni, zauvek.

Rad sabranosti zahteva uvažavanje i obraćanje pažnje na energiju patuljka u nama, umesto da naglavačke jurcamo, uma koji potpuno van kontakta sa našom celinom kao bićem, uma gonjenog uskom ambicijom i idejom ličnog dobitka. Priča kaže da možemo putovati jedino ako napredujemo sa svesnošću o stvarima kakve zaista jesu, uključujući spremnost da priznamo sebi i kad ne znamo kuda idemo. Pred najmlađim bratom je bio dug put u priči pre nego što je mogao da kaže da razume stvari kakve jesu (sa njegovom braćom, na primer). On izdržava bolnu lekciju o spletki i izdaji, plaća visoku cenu zbog svoje naivnosti, pre nego što na kraju osvoji pun spektar svoje energije i mudrosti. A to je simbolizovano, na kraju, tako što jaši sredinom puta popločanim zlatom, oženi princezu (nisam vam je dosad pomenuo), te postane kralj – potpuno razvijen čovek – ne očevog, već sopstvenog kraljevstva.

POKUŠAJTE: da sopstveni život upravo danas vidite kao putovanje i avanturu. Kuda idete? Za čime tragate? Gde se sada nalazite? Do kojeg ste stupnja na tom putovanju stigli? Da je vaš život knjiga, kako biste je danas nazvali? Koji bi ste naslov dali poglavlju u kojem se upravo danas nalazite? Jeste li na neki način zaglavljeni ovde? Možete li se potpuno otvoriti za sve energije koje su vam na raspolaganju u ovom trenutku?

Uočite da je to putovanje isključivo vaše, nikog drugog. Dakle i put treba d abude vaš. Ne možete imitirati nečije tuđe putovanje i ostati istiniti prema samome sebi. Jeste li spremni da podržavate sopstvenu jedinstvenost na takav način? Možete li na posvećenost praksi meditacije da gledate kao na jedan duboko intiman deo takvog načina življenja? Možete l ise usredsrediti na osvetljivanje svog puta svetlom sabranosti i svesnosti? Možete li da uočite načine na koje lako možete da postanete zaglavljeni ili ste to bili u prošlosti?

 

[Sati]

28. Meditacija – ne brkajte je sa pozitivnim razmišljanjem

Naša sposobnost da razmišljamo razlikuje našu vrstu od svih drugih i predstavlja jedno čudo koje se ne može uporediti sa bilo čim drugim. No, ako ne pazimo, razmišljanje može lako da potisne druge, podjednako dragocene i čudesne kvalitete našeg bića. Budnost je obično prva žrtva.

Svesnost nije isto što i misao. Ona leži iza mišljenja, iako koristi mišljenje, izdiže njegovu vrednost i moć. Svesnost je više nalik posudi  koja može da drži i sadrži naše razmišljanje, pomažući nam da vidimo i znamo naše misli kao misli, umesto da se upletemo u njih kao da jesu sama stvarnost.

Um koji razmišlja može nekad biti vrlo fragmentiran. U stvari, on najčešće i jeste takav. Takva je priroda misli. Ali svesnost, isceđena iz svakog trenutka uz pomoć svesne namere, može nam pomoći da uočimo da i u sred takve fragmentiranosti, naša temeljna priroda jeste već ujedinjena i celovita. Ne samo da nije ograničena tim potpurijem našeg mislećeg uma, nego je svesnost kotao koji drži sve te fragmente, baš kao što kotao sadrži iseckanu šargarepu, grašak, luk i slično, omogućujući im da se skuvaju u jednu celinu, u supu. Ali ovo je magični kotao, sličan čarobnjakovom, jer on kuva stvari a da ne mora ništa oko njega da se radi, čak ni da se ispod njega potpali vatra. Sama svesnost obavlja kuvanje, sve dotle dok je održavana. Samo ostavite sve te delove da kruže, dok ih držite u svesnosti. Šta god se pojavi u umu ili telu ulazi u taj kotao, postaje sastojak supe.

Meditacija ne uključuje pokušaje menjanja sadržaja vašeg mišljenja tako što ćete misliti još više. Ona uključuje posmatranje same misli. To posmatranje jeste držanje. Posmatrajući svoje misli, a da niste u njih uvučeni, možete naučiti nešto istinski oslobađajuće o samom razmišljanju, a što vam može pomoći da manje budete rob tih obrazaca mišljenja – često tako jakih u nama – koji su uski, neprecizni, egoistični, zasnovani na navici u toj meri da se pretvaraju u zatvor i isto tako jednostavno pogrešni.

Drugi način gledanja na meditaciju jeste posmatranje samog procesa razmišljanja kao vodopada, neprekidan tok misli. Kroz negovanje sabranosti, mi idemo izvan ili iza našeg mišljenja, na sličan način kao kada bismo pronašli udubljenje u steni iza vodopada i tu stali. Vidimo i čujemo vodu, ali smo izvan te bujice.

Kroz vežbanje na taj način, obrasci našeg mišljenja se menjaju sami po sebi i to na način koji podstiče integraciju, razumevanje i saosećanje u našem životu. Ali ne zato što se mi upinjemo da ih promenimo tako što ćemo jednu misao zameniti drugom, za koju smatramo da je čistija. Umesto toga, reč je o razumevanju prirode naših misli kao misli i našeg odnosa prema njima, tako da one više služe nama, a ne mi njima.

Ako odlučimo da mislimo pozitivno, to može biti korisno, ali to nije meditacija. To je samo još više mišljenja. I mi podjednako lako možemo postati zatočenik pozitivnog mišljenja koliko i onog negativnog. I ono može biti ograničavajuće, fragmentirano, neprecizno, obmanjujuće, u službi ega i pogrešno. Jedan potpuno novi elemenat je nužan da bi se podstakla transformacija naših života i odvela nas van granica koje nam nameće misao.

 

[Sati]

29. Ulazak unutra

Lako je steći utisak da se u meditaciji radi o tome da uđemo i da boravimo unutar sebe. Ali "unutar" i "izvan" su ograničene distinkcije. U nepomičnosti formalne prakse mi zaista okrećemo svoje energije ka unutra, da bi smo onda otkrili kako je čitav svet unutar našeg uma i tela.

Boraveći u sebi tokom dužeg perioda, počinjemo da saznajemo ponešto o skučenosti večnog traganja za srećom, razumevanjem i mudrošću izvan sebe. Ne radi se o tome da bog, okolina i drugi ljudi ne mogu da nam pxomognu da budemo srećni ili pronađemo zadovoljenje. Već samo da naša sreća, zadovoljenje i razumevanje, čak i Boga, neće biti dublji nego što je naša sposobnost d aupoznamo sopstvenu unutrašnjost, da se susretnemo sa spoljašnjim svetom iz najdublje udobnosti koja dolazi kad se u sopstvenoj koži osećamo kao kod kuće, kada smo bliski sa svojim umom i telom.

Sedeći nepomično, okrenuti izvesno vreme ka svojoj unutrašnjosti svakoga dana, dodirujemo ono što jeste najstvarnije i najpouzdanije u nama, a što se najlakše previđa i ostane nerazvijeno. Kada smo u stanju da budemo centrirani u sebi, čak i kratak period, suočeni sa zovom spoljašnjeg sveta, kada ne moramo da tragamo negde drugde za nečim što će nas ispuniti ili učiniti srećnim, tada smo kod kuće gde god da se nađemo, u miru sa stvarima kakve jesu, iz trenutka u trenutak.

===
Ne izlazi iz kuće da bi video cvetove.
Prijatelju, ne muči se oko tog puta.
Postoje cvetovi unutar tela tvog.
Jedan cvet ima hiljade latica.
I to je mesto da na njega sedneš.
Sedeći tu videćeš odblesak lepote
unutar tela i izvan njega,
pre vrtova i posle vrtova.

===
Težak je koren svetlosti.
Tako Učitelj ceo dan putuje
a da nije ni napustio dom svoj.
Koliko god da su divni pejzaži,
on ostaje mirno u sebi.
Zašto bi gospodar zemlje
tumarao unaokolo poput budale?
Ako dozvoliš da te struja nosi tamo-amo,
dodir izgubiš sa svojim korenima.
Ako dozvoliš nemiru da te pokrene,
dodir izgubiš sa tim što jesi.

Lao-ce: Tao-te-čing

===
Usmeri oko svoje pravo ka unutra,
u svoj um još neotkriven.
Putuj njim i postani ekspert
u kosmografiji nutrine.

Thoreau: Walden)

===
POKUŠAJTE: Kada sledeći put osetite nezadovoljstvo, da vam nešto nedostaje ili da nije sasvim kako treba, okrenite se ka sebi makar eksperimenta radi. probajte da uhvatite energiju upravo tog trenutka. Umesto da zgrabite časopis ili upalite TV, nazovete prijatelja ili procunjate nešto što biste pojeli, umesto da uradite ovo ili ono, napravite sebi mesto. Sedite i usmerite pažnju na dah, makar i nekoliko minuta. Ne tražite bilo šta – ni cvetove, ni svetlost, ni divni pejzaž. Ne veličajte vrline bilo čega, niti kritikujte nedostatke nečeg drugog. Nemojte čak ni pomisliti: „Sada se okrećem samom sebi. Samo sedite. Boravite u centru sveta. Neka stvari budu baš takve kakve jesu.

[Onix]

hvala Sati:)
ucis nas o velikodusnosti:)
metta

[Sati]

Molim, i drugi put, Onix 

Inače velikodušnost je jedan i to prvi od 10 pāramī, kvaliteta, savršenosti boddhisattve (bića koje je na putu ka probuđenju) u theravada budizmu. Od velikodušnosti krećemo da bismo pročistili svoj um/srce. Kad dajemo nekome nešto, mi tada darujemo i same sebe onim što je najvrednije i što nam niko ne može oduzeti, a to su naša dobra dela. To nam je najbolja investicija za buduću sreću.

Na našim kursevima meditacije sa Bhante Dhamamsamijem, recitujemo listu od ovih deset kvaliteta ujutro i uveče. 

I kad smo već kod pāramī, da ih se podsetimo. Može da posluži kao orijentacija na šta treba da obratimo pažnju kod sebe:


dāna pāramī: davanje, velikodušnost
sīla pāramī: vrlina, moralnost, ispravno ponašanje
nekkhamma pāramī: obuzdanost
paññā pāramī: transcendentalna mudrost, uvid u pravu prirodu stvari
viriya (vīriya) pāramī: energija. marljivost, istrajnost
khanti pāramī: strpljivost, tolerantnost, trpeljivost, postojanost
saćća pāramī: istinoljubivost, poštenje
adhiṭṭhāna (adhitthana) pāramī: odlučnost, rešenost
mettā pāramī: prijateljska ljubav
upekkhā (upekhā) pāramī: balans, spokojstvo

 

[Onix]

nisam mogla da ne primetim, jer  prelazi okvire reci:)
 o velikodusnosti  je divno receno i na prethodnoj strani
hvala na podsecanju da karakter moramo svakodnevno tesati 
metta

[Sati]

Najbolje na to gledati kao i na higijenu tela.
Svaki dan se prlja, svaki dan ga treba prati... 

 

[IluvatarBg]

Sve je rečeno ..ovo su vrhunski tekstovi...hvala od 

[Sati]

Ima još dosta, samo da postignem da ih prevedem.
Ali nije loše ni ovako, natenane, meraklijski, bolje nego odjednom ih sasuti 

 

[Sati]

Deo drugi – Suština prakse

Ono što leži iza nas
i što se nalazi ispred nas
su tek beznačajnosti
u poređenju sa onim što leži u nama.

Oliver Wendell Holmes



Sedeća meditacija

Šta je to tako posebno kod sedenja? Ništa, ako govorimo o načinu na koji obično sedimo. Reč je samo o jednom zgodnom načinu da težinu tela skinemo sa svojih stopala. Ali sedenje je sasvim izuzetno kad je reč o meditaciji.

Može vam to na jedan površan način biti jasno I kada posmatrate sa strane. Na primer, možda ne znate da osoba meditira kad je vidite da stoji, leži ili hoda, ali odmah znate kada sedi – pogotovo ako sedi na podu. Iz bilo kojeg ugla posmatran, taj položaj otelovljuje budnost, čak i kada su oči sklopljene, a lice spokojno i mirno. Liči na planinu po svojoj veličanstvenosti i čvrstini. Ima u njemu stabilnosti koja mnogo toga govori, ka unutra i ka spolja. Onog trenutka kada osoba zadrema, svi ti kvaliteti iščeznu. Um se sruši sam u sebe, a telo na vidljiv način.

Sedeća meditacija podrazumeva sedenje sa uspravnim, dostojanstvenim položajem trupa, često tokom dužeg vremenskog perioda. I dok je relativno lako zauzeti uspravan položaj, to je tek početna tačka ovog zahtevnog procesa neprekidnog razvoja. Svakako da možete lako da „parkirate“ svoje telo, ali još uvek ostaje pitanje šta sa umom. Kod sedeće meditacije stvar nije u zauzimanju nekog specijalnog položaja tela, koliko god da je on moćan. Radi se u stvari o zauzima određenog položaja u odnosu na um. Reč je o sedenju uma.

Kada jednom sednete, postoji mnogo načina da priđete sadašnjem trenutku. Svi uključuju usmeravanje pažnje, po volji, bez komentarisanja. Ono što varira jeste na šta je usmeravate i kako. Najbolje je kada stvari ostanu jednostavne i počnete sa sopstvenim dahom, nastojeći da ga osetite kad ulazi i kad izlazi. Kasnije, možete pažnju proširiti na posmatranje svega što dolazi i prolazi, na oscilacije i transformacije sopstvenih misli i osećaja, percepcija i impulsa, tela i uma. No, možda je potrebno da prođe izvesno vreme kako bi koncentracija i sabranost postali dovoljno snažni da drže u polju svesti tako širok raspon objekata, a da se ne izgubimo u njima, da se ne vežemo za neki od njih ili da budemo jednostavno svim tim preplavljeni. Većini od nas za sve to potrebne su godine, mnogo motivacije i upornog vežbanja. Dakle, u početku, možda bi bilo najbolje da ostanete sa dahom ili da ga makar koristite kao sidro koje će vas vratiti kada vas struja ponese. Isprobajte ovo tokom nekoliko godina i vidite šta se događa.

PRAKSA: Pokušajte da svakoga dana odvojite vreme da samo budete. Pet minuta je u redu; ili deset, dvadeset ili trideset, ako baš tako odlučite da idete tako daleko. Sedite i posmatrajte kako se momenti odvijaju jedan za drugim, bez ikakvog drugog cilja do da budete potpuno prisutni. Koristite dah kao lenger kojim ćete pažnju vezati za sadašnji trenutak. Vaš um će lutati tamo-amo, u zavisnosti od struja i vetrova koji duvaju u vašem umu, sve dok se u jednom trenutku konopac kojim je sidro vezano potpuno ne zategne i vrati vas natrag. To se može vrlo često dogoditi. Vratite pažnju na dah, u svoj njegovoj jasnoći, svaki put kad odluta. Položaj tela održavajte uspravnim, ali ne ukočenim. Gledajte na sebe kao na planinu.


 

[Sati]

Zauzmite svoje mesto

Pomaže ako do svog jastučeta ili stolice dolazite sa određenim osećajem da zauzimate svoje mesto. Sedeća meditacija je nešto drugo u odnosu na tek nasumično sedanje bilo gde. Ima energije u poruci koju sedenje šalje dok zauzimate svoje mesto, kako po izboru samog mesta na koje sedate, tako i pažnji koja ispunjava vaše telo. Taj položaj je otelovljenje jednog unutrašnjeg stava. Postoji snažan osećaj poštovanja za to mesto, za položaj tela i uma, kao i za taj trenutak.

Dakle, sedamo da meditiramo imajući sve ovo u vidu, pa ipak bez bilo kakvog vezivanja za lokaciju ili položaj. Moguće je da zaista postoje „mesta snage“, kako unutra, tako i na otvorenom, ali sa ovakvim prilazom zauzimanja stava, možete sesti bilo ge i u bilo kojem položaju i biti kod kuće. Kada vaš um i telo sarađuju u održavanju tela, vremena, mesta i položaja unutar polja sabranosti, ali i u nevezivanju za bilo kakvo očekivanje da stvari treba da se odvijaju na određeni način, tada i samo tada mi zaista sedimo.