Budizam > Zajedničke teme

Jon Kabat-Zinn: Meditacija sabranosti

<< < (14/14)

Sati:
Spustite se na pod bar jednom dnevno

Kad se spustite na pod, javlja se onaj osećaj kao da je vreme stalo, bilo da praktikujete ležeću meditaciju “skeniranja” tela ili da radite vežbe, lagano ali odlučno rastežući telo do granice prijatnosti, prvo u jednom, zatim u drugom smeru, sabrano radeći hatha jogu. Već samim tim što boravite na podu stvara se tendencija ka razbistravanju uma. Možda zato što nam je boravak na podu toliko stran da razbija naše uobičajene neurološke šablone i poziva nas da uđemo u ovaj trenutak kroz iznenadno otvaranje onoga što možemo nazvati telesnim vratima.

U osnovi hatha joge je ideja da u potpunosti boravite u telu, dok unosite svesnost u različite senzacije, misli i osećanja koja se javljaju dok se pomerate, rastežete, dišete, održavate položaje, posežete za nečim ili podižete ruke, noge i torzo. Kažu da postoji 80.000 osnovnih joga položaja. Iako novih izazova za telo ne može ponestati, ja se neprestano vraćam onom jezgru od možda dvadesetak položaja, koji me godinama uvode sve dublje u telo i sve dublje u mirovanje.

Joga povezuje pokrete i mirovanje jedno sa drugim. To je divna praksa koja hrani. Kao i u ostalim oblicima praktikovanja sabranosti, ne pokušavate nigde da stignete. Ali se s namerom pomerate do krajnjih granica sopstvenog tela u ovom trenutku. Istražujete gde se može pojaviti osećaj napetosti povezan sa istezanjem, podizanjem ili održavanjem ravnoteže u neobičnim prostornim konfiguracijama udova, glave i trupa. Boravite u položaju, obično nešto duže nego što bi jedan deo vašeg uma to voleo. Samo dišete i samo osećate svoje telo. Ne tražite da se probijete do nečega. Ne takmičite se ni sa kim, čak ni ne težite da unapredite svoje telo. Ne kritikujete to kako vam se telo ponaša. Jednostavno boravite u mirnoći, unutar punog spektra iskustava, uključujući svaku napetost ili neudobnost (koja u svakom slučaju treba da bude bezazlena, ako ne primoravate sebe da prevaziđete sopstvene granice). Svesni ste zrenja tih trenutaka u svom telu.

Za posvećenog vežbača, teško je ne primetiti kako telo voli umerenost u svemu tome i kako se menja samo po sebi. U ovoj praksi osećaj da ste na putu do nečega često odgovara osećaju u kome ste baš sada, dok telo sve dublje i dublje tone u istezanje ili opuštanje i dok ležite na podu između još zahtevnijih položaja. Bez prisiljavanja, jednostavno dajete sve od sebe da se telo i um, pod i svet, usklade kao potka i osnova u tkanju, dok ostajete u dodiru.

Pokušajte: da se spustite na pod jednom dnevno i da sabrano istežete telo, makar tri-četiri minuta, ostajući u dodiru sa dahom i onim što vam telo poručuje. Podsetite se da je ovo danas vaše telo. Proverite da li ste u dodiru sa njim.

cvrcak:
Slučajno naiđoh na ovu adresu, pročitah što-šta, pa se zainteresovah za praktičnije pojašnjenje kako upražnjavati velikodušnost. Kao prvo da naglasim da budizam za mene - koji ide u susret penziji ali još uvijek mora debelo zapeti, izdržati i iskazati se, ako želi sa određenim statusom opstati u surovom evropskom kapitalizmu Zapada - sa određenim balkanskim, uzgred, ateističkim shvatanjem filozofije života, (ne)sreće i (ne)uspjeha, dakle vrlo rado realno u materijalnom svijetu, sa zdravom dozom osjećaja, emocije i humora i naravno sada i ovdje, može još vrlo malo ili nikako značiti u pravcu poboljšanja kvaliteta života. Dakle, ovdje navedeno  tumačenje velikodušnosti ispada nekako teoretski i uopšteno.

Po tome kako se sa svojim (i)materijalnim dobrima odnosim prema užem i širem okruženju, mogu slobodno tvrditi da mi je određeni i nikako nizak nivo velikodušnosti genetski pretpostavljen. Znam koja je ljepota davanja i pomaganja te ne očekivanja ništa za uzvrat, naročito ne zloupotrebe toga. To se radilo u familijama po mojoj i ženinoj strani, moj otac je to radio ponajviše, samo ostaje neodgovoreno moje veliko pitanje da li je to znao i dobro – sa pravom mjerom radio. Drago mi je da sam to u prilici i sâm raditi a ne da je moja šaka dole i da iščekuje onu gore.

Ali, kako se situacija u familiji najblaže rečeno usložava, to mi se sve više nameće pitanje da li bi trebalo da je pomažem onoliko koliko njoj sve više treba. Na prvom mjestu da istaknem, ono što imam, zarađujem ni malo jednostavno jer naprimjer svaki radni dan moram da varim manje ili veće gluposti koje servira, blago rečeno, jedno malo, neotesano, tvrdoglavo, upravo azijsko, bolesno živinče od managera sa (u najmanju ruku) Napoleon complex. 

Familija, mislim na njen radno sposobni dio, na Balkanu, koja tamo u međuvremenu živi u uslovima sve surovijeg sirovog kapitalizma, je takoreći na izdisaju, ali ne može da shvati da je generalno i davno morala mijenjati shvatanje i ponašanje da bi opstala u novim uslovima. Dakle, sve joj je više potrebnija pomoć. Međutim, takoreći bez obzira na to, stare i nove navike, koje se moraju plaćati, ostaju; kao kafa, cigareta i mobilni telefon, pa i kola i pas, koji kao biva čuva njih i imovinu. Dok sam se ja u svojim uslovima, sâm od sebe i bez prinude, zdravo rezonujući o nezdravim i praktičnim stvarima, davno odvikao od kafe, cigarete i auta (imam optimalno riješen gradski saobraćaj pa i u samoj državi). Sve se može kada se hoće, i sve može baciti kao računica na papir. Nemam se kome šepuriti i prodavati nivo na Balkanu a pogotovo ne na Zapadu. I kada se u razgovoru s dotičnim familijarnim članovima nekako iz daljine dotakne cigareta i zdravlje, odgovor je otprilike kao 'šta ću, to mi je sve (zadovoljstvo)'. To ti je sve, zato što više i drugo ne poznaješ i nećeš. To je kao da iz navike i ovisnosti uzmeš novčanicu i zapališ je a uz to se truješ i jednog dana ćeš zažaliti, htjet ćeš još živjeti, bit će ti potrebna (još veća) pomoć, ali će biti kasno. I magarac ne zapinje treći put za isti kamen.

Zato mi je potrebno jasnije objašnjenje kako i dokle ići sa ovim duhovnim bogatstvom – velikodušnošću, pogotovo sa akcentom na zadnji navod:

“Dajte prvi. Ne čekajte da vam neko zatraži. Vidite šta se događa – naročito u vama. Možda ustanovite da jasnije vidite sebe i odnose sa drugima, kao i da imate više energije, a ne manje. Možda otkrijete da su, umesto da istrošite sebe ili svoje zalihe, one uvećane. Takva je moć svesne, nesebične velikodušnosti. Na najdubljem nivou, ne postoji onaj koji daje, ni dar, ni primalac... samo univerzum koji sam sebe preraspoređuje.”

Uistinu nastojim u-vidjeti šta se događa i prvi davati. Takođe nastojim mnogo toga, što nije kako treba, relativirati pa tako i materijalno i ostalo stanje familije. Naime, uvijek može biti gore. Treba biti sretan da kocka, kriminal, droga i/ili prostitucija nisu u igri. Vjerujem da postoji viša sila univerzuma ali ne da bi ona mogla i htjela imati u vidu (ne)djelovanje svakog pojedinca nego da je smrtnicima prepušteno da regulišu međusobne odnose.   
Unaprijed zahvaljujem na uloženom vremenu i naporu za odgovor na ovo pitanje. Naravno, dopunske informacije mogu dostaviti.

Sati:
Dragi Cvrčak, drago mi je da ste se prijavili na forum i pokrenuli jednu vrlo zanimljivu temu, koja siguran sam muči mnoge.

I naravno, koliko ljudi, toliko različtiih situacija. Ali mislim da sve imaju neke zajedničke crte i to su stvari koje možemo "kopirati" od drugih i pokušati primeniti u svom životu. Prva je da zaista gledamo da prvi damo, a ne da merkamo i čekamo ko će i koliko nama dati, pa da onda kompenzujemo. jer to nije velikodušnost, već trgovina. Druga stvar je imati svest o osobi kojoj dajemo, ko je i kakva je. Jer nije isto pomagati nekoga ko se iz petnih žila upinje da sam sebi pomogne i nekoga ko je u stilu "lezi lebu da te jedem" ili sam sebe ubija jer mu je to "sve zadovoljstvo u životu". Ovim drugima treba pružiti priliku da odrastu, a ne neprekidnim dotiranjem ih uljuljkivati da će se već "nekako snaći". Klasičan primer su roditelji i deca neradnici. Koliko god da je bolno, treba znati gde povući crtu, jer je to pre svega u interesu te dece. Treća stvar je imati saosećanje ne samo za druge, članove porodice ili bliske osobe, već i za samoga sebe. Na to vrlo često zaboravimo. Iz tog slepila dolazi osećaj da sve možemo i da su naši materijalni, još više emocionalni resursi nepresušni. A nisu. NISU. Takođe, kao što dobro znamo, situacija može u danu da se okrene. Povreda na radu, udari nas auto na pešačkom ili se za probadanje u levoj slabini ispostavi da je poveći tumor. Hoću da kažem da koliko smo usmereni na pomaganje drugima, isto toliko treba da osluškujemo svoje potrebe i pomažemo samima sebi. To nije sebičnost, već razumnost, jer se radi o vrlo važnom balansu: dajući drugima, iskorenjujemo pohlepu i razvijamo velikodušnost; dajući sebi, slabimo lakomislenost i jačamo osećaj zadovoljenosti u životu, koji je vrlo važan za naše duhovno zdravlje i ne treba ga nikako zanemariti.

I četvrta stvar na koju moramo obratiti pažnju jeste unutrašnji stav sa kojim dajemo. On treba da je stav, naravno dobrovoljnosti (što je nešto drugo od griže savesti koja nas nekad tera da dajemo), kao i stav radosti. Tek tada davanje donosi pravi plod darovatelju. E sad, Buda je često govorio o zakonu kamme/karme i plodovima naših dela, pa i davanja, koji će doći u ovom ili u narednim životima. Ta ideja nije baš mnogo bliska ljudima sa Zapada i njihovom strogo materijalističkom pogledu na svet. No svejedno, ako smo dovoljno pažljivi, uočićemo "instant plod" pri samom činu davanja, osećaj radosti i topline dok posmatramo osmeh i zahvalnost onoga koji prima. Zato bih uz sve stvari koje sam nabrojao dodao na kraju da je i pažljivost važan kvalitet koji treba razvijati, kako bismo bili svesni situacije davanja i svih njenih implikacija. Naravno, kada dajemo, umesto pažljivosti, često u sebi gunđamo i kritikujemo toga kome dajemo jer je lenj, neradnik, parazit itd. Sa takvim stavom, bolje onda da ne dajemo. Poštenije je i prema njemu i prema nama.

Eto to je nekoliko mojih razmišljanja na zadatu temu, pa ako je od koristi, odlično. Ako nije, ništa, poješće ih i tako mrak interneta  :kez2:
 

Bodhisattva Mahadeva:
Mislim da se treba davati, ali oprezno davati... da ne ugrozimo svoju sposobnost davanja i postanemo oni kojima treba davati.

Navigacija

[0] Indeks poruka

[*] Prethodna strana

Idi na punu verziju