57. Mahasakuludayi sutta (MN 77) -- Dugi govor Sakuludayinu – deo 2 (M0067_MN-077.mp3)Link do sutte
http://yu-budizam.com/pali-kanon/sutta-pitaka/maddhima-nikaya/mn-77-mahasakuludayi-sutta/BeleškeNastavljamo razmatranje ove sutte, počev od pasusa 7, gde Buda pita svog sagovornika koji su po njegovom mišljenju kvaliteti zbog kojeg Budini učenici toliko poštuju svog učitelja. Sakuludāyi nabraja pet kvaliteta, koji izgledaju važni za nekoga ko je izvan učenja, iako kasniji tok sutte pokazuje da učenici cene neke sasvim druge kvalitete. Dakle, pet kvaliteta koje Sakuludāyi nabraja su:
1. Blaženi jede malo i hvali uzdržanost u jelu
2. Blaženi je zadovoljan bilo kojim ogrtačem...
3. Blaženi je zadovoljan bilo kojom isprošenom hranom...
4. Blaženi je zadovoljan bilo kojim prenoćištem...
5. Blaženi živi u osami i hvali život u osami.
Kao što vidimo, ovo su kvaliteti koje oličava neko ko je asketa i hvaleći ih Sakuludāyi zapravo projektuje svoje ideje kao askete na samoga Budu. U Indiji toga vremena, one su bile deo ideala ekstremnog asketizma, za koji već znamo da ga je Buda odbacio kada je otkrio srednji put. Naravno, on jeste zadržao određene asketske kvalitete unutar sopstvenog učenja, ali nije naglašavao i zagovarao njihovo sleđenje do ekstrema. Takođe je sledbenicima dopuštao preduzimanje nekih asketskih praksi i one su unutar budističke tradicije nazivane dhutanga (pojam koji je nastao kasnije i ne nalazi se u Pāli kanonu; na tajlandskom je "thudong"). Reč je kovanica od reči "dhuta", što znači "zbaciti (sa sebe), otresti". Misli se na mentalne nečistoće ili na prepreke na putu ka probuđenju, koje bivaju uklonjene ovakvim asketskim praksama. Drugi deo kovanice je "anga", što znači prvo "deo tela, ud", pa onda "sastojak, sastavni deo (neke celine, sistema)". Ovaj skup praksi se naziva i dhutadhamma, a Mahākassapu Buda u Kanonu hvali kao prvog među svojim učenicima u dhutadhamma, tj. u asketskim praksama. On zapravo na najbolji način reprezentuje stari asketski ideal koji je u određenoj meri sačuvan i unutar budističke monaške zajednice. No, Buda je otišao dalje od tog ideala ekstremnog trpljenja i približio se umerenosti. Visuddhimagga izlaže sve ove prakse na sistematizovan način, te nabraja 13 takvih praksi. Neke od njih su da monah uzima samo jedan obrok dnevno, nasuprot činjenici da većina monaha jede ujutro i u podne. Druga praksa je da monah hranu dobija isključivo prošenjem od kuće do kuće, a d ane prihvata poziv na obed koji mu upute nezaređeni sledbenici ili da jede hranu pripremljenu u manastiru. Ovo pravilo može biti pooštreno time da monah proseći hranu ide od kuće do kuće i ne preskoči nijednu, bez obzira je li porodica imućna ili siromašna, što naravno znači i lošiju hranu u zdeli. Kada je reč o ogrtaču, jedna od praksi je da monah koristi samo odbačene krpe koje nađe na smetlištu, opere ih i od njih sašije sebi ogrtač, a da ne prihvata poklonjene i gotove ogrtače od kvalitetnog platna. Takođe, jedan od zaveta je da monah neće leći na zemlju, čak ni kada spava, već će spavati u sedećem položaju.
U pasusu 9. Buda pokazuje zašto razlozi koje nabraja Sakuludāyi nisu pravi zbog kojeg on uživa toliko poštovanje svojih učenika, jer ako bi to bili pravi razlozi, tada bi neki drugi, asketizmu naklonjeni monasi zasluživali mnogo veće poštovanje.
"Zamisli, Udāyine, da me moji učenici poštuju i obožavaju, dive mi se i klanjaju; i da ti učenici, poštujući me i obožavajući, žive s pouzdanjem u mene ovako razmišljajući: ’Asketa Gotama jede malo i hvaliti obuzdanost u jelu.’ Ali ima mojih učenika koji žive od jedne šolje ili od pola šolje, od bilva ploda [bengalska dunja] ili polovine bilva ploda, dok ja nekada pojedem sve što je u mojoj prosjačkoj zdeli ili čak i više od toga. Dakle, ako bi me moji učenici poštovali… ovako razmišljajući: ’Asketa Gotama jede malo i hvali obuzdanost u jelu’, tada oni moju učenici koji žive na šolji hrane… ne bi trebalo da me poštuju i obožavaju, dive mi se i klanjaju; niti da, poštujući me i obožavajući, žive s pouzdanjem u mene."
Slično je objašnjenje i sa drugim razlozima koje je dao Sakuludāyi. Uvek postoje učenici koji nadmašuju Budu u asketskim praksama. No pravi razlozi poštovanja leže u nekim drugim kvalitetima Učiteljevim i otuda Buda počev od pasusa 11 daje pravih pet razloga, pet pravih kvaliteta vrednih poštovanja. Prvi je to što Buda potpuno usavršen u vrlini, što je u njoj dostigao viši nivo.
"11. Dakle, Udāyine, moji me učenici cene zbog više vrline ovako: ’Asketa Gotama je čestit, poseduje najviše svojstvo vrline’. To je prvi kvalitet zbog kojeg me moji učenici poštuju i obožavaju, dive mi se i klanjaju; zbog kojih, poštujući me i obožavajući, žive s pouzdanjem u mene."
U vezi sa kvalitetima koje obuhvata pojam "vrlina" u budističkom smislu, treba pogledati prvi govor u Digha nikāyi, Brahmađāla suttu. Tu Buda kaže da onaj ko isključivo poštuje i ceni Budu samo zbog njegovog visokog morala, to je običan, neprobuđeni čovek, zasenjen samo jednom kvalitetom i to inače nije dovoljan razlog za takvo poštovanje.
Ostali razlozi poštovanja su potpuno znanje i viđenje:
"12. I opet, Udāyine, moji me učenici cene zbog izvanrednog znanja i viđenja ovako: ’Kada asketa Gotama kaže: „Znam“, on zaista zna; kada on kaže: „Vidim“, on zaista vidi. Asketa Gotama podučava Dhammu kroz direktno znanje, a ne bez direktnog znanja; on podučava Dhammu na čvrstoj osnovi, a ne bez čvrste osnove; on podučava Dhammu na ubedljiv način, ne neubedljivo’. To je drugi kvalitet zbog kojeg me moji učenici poštuju…"
što znači da Buda podučava na osnovu sopstvenog iskustva, o onome što je sam video i razumeo, razumeo uzroke i posledice, a ne na osnovu nečega što je saznao od drugih ili izveo na osnovu posrednih dokaza, na osnovu predanja i tradicije itd. Tako on "podučava Dhammu na čvrstoj osnovi" i na ubedljiv način.
Sledi dalje "viša mudrost" kao razlog:
"13. I opet, Udāyine, moji me učenici cene zbog više mudrosti ovako: ’Asketa Gotama je mudar, poseduje najviše svojstvo mudrosti. Nemoguće je da on ne predvidi budući smer učenja [1] ili da ne bude u stanju da pobije stavove sadašnjih tuđih učenja'. Šta misliš, Udāyine, hoće li me moji učenici, kada znaju i vide tako, prekinuti u izlaganju?" – "Ne, poštovani gospodine." – "Ja ne očekuje uputstva od mojih učenika; uvek su moji učenici ti koji očekuju uputstva uputstva od mene. To je treći kvalitet zbog kojeg me moji učenici poštuju…"
[1] Anāgatam vādapatham. Nanamoli prevodi sa "buduće logičke konsekvence neke tvrdnje". Čini se da je značenje u tome da Buda razume i sve neizrečene implikacije sopstvenog učenja, kao i učenja njegovih oponenata. [Natrag]
koja izgleda slično kao i prethodni uslov. No, "znanje i viđenje", iako se u drugim suttama koristi skoro kao sinonim za "mudrost", ovde kao da predstavljaju osnovu za podučavanje, iz koje proizlazi Budina sposobnost da jasno, na svakom razumljiv način izloži svoje učenje i saopšti istinu. Sa druge strane "mudrost" se ovde odnosi ne toliko na Budino razumevanje istine koje bi uticalo na njegovo oslobođenje, već opet na njegovu ulogu kao učitelja. On je u stanju da "predvidi budući smer učenja", odnosno da Buda razume sve, pa i one neizgovorene implikacije sopstvenog učenja, kao i učenja svojih oponenata kada je uključen u debatu sa njima.
Četvrti razlog čini se naglašava praktičnu orijentaciju čitavog učenja, da ono nije uopšte nastalo radi iznošenja neke filozofske ideje ili radi pobijanja oponenata u debatama, već da pokaže put ka oslobođenju od patnje:
"14. I opet, Udāyine, kada se moji učenici susretnu sa patnjom i postanu žrtve patnje, plen patnje, dođu i pitaju me o plemenitoj istini o patnji. Kad me pitaju, ja im objasnim plemenitu istinu o patnji i zadovoljim njihov um svojim objašnjenjem. Pitaju me o plemenitoj istini o nastanku patnje… o plemenitoj istini o prestanku patnje… o plemenitoj istini o putu koji vodi do prestanka patnje. Kad me pitaju, ja im objasnim plemenitu istinu o putu koji vodi do prestanka patnje i zadovoljim njihov um svojim objašnjenjem. To je četvrti kvalitet zbog kojeg me moji učenici poštuju… "
Ovo svedoči da Budini učenici slede učitelja ne zato što on podučava nekakvom zanimljivom, sofisticiranom i apstraktnom učenju, već onom koje je sasvim primenljivo u svakodnevnom životu, koje je istinski put oslobođenja. Otuda ne čudi što je Buda privukao ljude najrazličitijeg porekla, zanimanja i socijalnog statusa.
Peti razlog na koji nailazimo u sutti nalazi se u odeljku sa naslovom "Put razvijanja povoljnih mentalnih stanja" i ovo je neka vrsta zajedničkog naziva za različite vidove Budinog učenja povezane sa putem oslobođenja. Prva vrlo generalna kategorija unutar ovog odeljka jeste ono što se naziva 37 bodhipakkhiya dhamma ili 37 sredstava probuđenja. Oni se dele u 7 grupa, a svaka grupa sadrži drugačiji broj elemenata. Tako, prvu grupu čine četiri temelja sabranosti pažnje: kontemplacija tela, kontemplacija osećaja, kontemplacija uma i kontemplacija objekata uma. Sve njih smo podrobno razmatrali kada smo analizirali Satipatthana suttu, tako da ovde nije potrebno to ponavljati. Naredna grupa okuplja četiri ispravne vrste napora i čini razradu ispravnog napora kao dela plemenitog osmostrukog puta:
"Tako monah u sebi budi odlučnost za nenastajanje još nenastalih nepovoljnih mentalnih stanja, on ulaže napor, budi energiju, napreže svoj um i nastoji. On u sebi budi odlučnost za napuštanje već nastalih nepovoljnih mentalnih stanja… On u sebi budi odlučnost za nastajanje još nenastalih povoljnih mentalnih stanja… On u sebi budi odlučnost za održavanje, neiščezavanje, jačanje, uvećavanje i potpuno ispunjenje već nastalih povoljnih mentalnih stanja, on ulaže napor, budi energiju, napreže svoj um i nastoji."
Dakle, sve su ovo naznake u kom pravcu i na koji način usmeravamo svoju energiju. Ta energija se prvo koristi da spreči da loša, štetna (akusala) stanja uma nastanu. Druga ispravna primena napora je da ukloni, da napusti već nastala loša mentalna stanja kao što su bes, pohlepa, zaslepljenosti i slično. Treća primena je da u sebi podstaknemo volju za rađanjem korisnih, okrepljućih (kusala) mentalnih stanja kakva su naročito sedam elemenata probuđenja ili četiri temelja sabranosti. Četvrta vrsta ispravnog napora je ulaganje napora da zadržimo i održimo, pojačamo, sprečimo slabljenje i nestajanje korisnih stanja uma. Cilj je da ih dovedemo do pune zrelosti. Tehnički nazivi za ove četiri vrste napora ili stremljenja (padhāna) jesu: 1. saṃvara-padhāna, naport izbegavanja, koji se naročito praktikuje motrenjem na vratima čula, tako da um ne odlazi putem čula u potrazi za užicima, privlačnim objektima čula, niti postaje opsednut i uznemiren neprijatnim objektima. 2. pahāna-padhāna, napor prevazilaženja, kad god se u umu pojavi bes, misao o povređivanju, otimanju tuđeg i slično, ne tolerišemo takvu misao i odmah je napuštamo, bez daljeg razrađivanja. 3. bhāvana-padhāna, napor razvijanja onoga što nas oplemenjuje i to kroz pridržavanje pravilima morala, meditiranje, recitovanje, proučavanje Dhamme (i na ovaj način
). 4. anurakkhaṇa-padhāna, napor očuvanja, održavanja, čime štitimo ono što je najdragocenije u nama i nastojimo da potpuno sazre.
(nastaviće se)
