Želeo bih da skrenem pažnju na jednu tendenciju našeg uma, a to je da se on vrlo lako kreće u relacijama krajnosti, a vrlo mu je teško zaustaviti se na "srednjem putu", na tački koja uzimajući u obzir obe one krajnje tačke ne priklanja nijednoj od njih. Tako, kad čujemo Budin savet o ispravnog govoru i konkretnije o odustajanju od naklapanja, počnemo gotovo instinktivno da zaključujemo kako ispravan govor mora biti samo o smrtno ozbiljnim temama, sudbinskim, metafizičkim pitanjima i da svaka naša izgovorena rečenica mora maltene biti pitijsko proročanstvo, u najmanju ruku. A ond atako počnemo da zamišljamo i svoje učitelje.
A onda se nađemo u društvu osoba koje su naučile da "brbljaju" i ne znamo šta bismo da kažemo, bojimo se da ne pekršimo svoj zavet, a sa druge strane tim osobama izgledamo krajnje čudno i asocijalno. Pa kako se onda postaviti?
Moj odgovor bi na to bio sledeći?
Kao prvo, pravilo o ispravnom govoru (takođe ispravnom delovanju i življenju) ne treba posmatrati izdvojeno iz celine Plemenitog osmostrukog puta. Kao što kaže Bhikkhu Bodhi: "Da bi vežbanje u moralu postalo pravi deo Puta, ono mora da bude pod patronatom prva dva elementa Puta, ispravnog razumevanja i ispravne namere, kao i da vodi dalje ka vežbanja u koncentracij i i mudrosti." To znači da u ovom konkretnom slučaju "ispravnog govora", kao i u svim ostalima, uvek moramo imati na umu krajnji cilj Puta, a onda kroz razumevanje situacije u kojoj smo proceniti koja vrsta ponašanja u toj situaciji nas vodi bliže, a koja dalje cilju. I onda niti potcenjivati, ali bogami ni precenjivati svoje postupke u toj situaciji.
E sad da zamislimo situaciju: Našao sam se u društvu prijatelja koji vole da diskutuju o sportu. Imam dilemu, je li razgovor o sportu ispravan govor ili nije. Strogo govoreći, jedino bi govor o Dhammi bio ispravan govor, jer nas naizgled jedino taj govor dovodi bliže cilju. To nam kaže ispravno razumevanje. Ali nam drugi elemenat puta, ispravna namera, kaže još nešto. Naime Buda je ispravnu nameru objasnio kao trovrsnu: nameru obuzdavanja, nameru dobronamernosti i nameru nepovređivanja. I namera obuzdavanja će mi reći da sigurno neću u takvom društvu provoditi svako slobodno popodne, neću sa nestrpljenjem čekati da stignem s posla, ubacim neki zalogaj i juriš u obližnju kafanu na uobičajeno ćaskanje. To bi bio domen obuzdavanja, tj. nevezivanja. A namera dobronamernosti i nepovređivanja mi kaže da i kada se sticajem okolnosti nađem u takvom društvu, želja da se druge osobe ne osećaju neprijatno u mom društvu zato što ćutim (i možda potajno uživam u njihovoj zbunjenosti) i želja da lepo provedu to vreme navešće me da sa njima proćaskam o temi koja se njima čini bitnom ili im priča o njoj pričinjava zadovoljstvo. To može biti (skoro) bilo šta. Sport, politika (ako baš mora :odl: ) ili moda. "Navika" naklapanja koju sam tom jednom prilikom razvio je zaista minimalna u odnosu na otvorenost srca koju sam pokazao stavljajući drugoga ispred svojih principa, tako da je po meni dobit obostrana.
Da skratim. Poenta onoga što sam hteo da kažem je da je naravno važno da ne razvijamo vezivanje za neispravan govor, a povremene situacije u kojima moramo da govorimo o temama koje nam se čine manje vrednim ne vidim kao kršenje pravila, već upravo priliku za razvijanje pozitivnih kvaliteta sopstvenog srca i za malo razmrdavanje dogmatskih okova koje sami sebi ponekad stavljamo. A na kraju krajeva, pa nismo ni mi probuđeni, pa da nas ne zanima kako će Nole proći u Londonu :zao:
