Zdravo Acko. Imam jedno pitanje za tebe.
Kad recimo kucaš ekser u zid i promašiš ga, pa udariš prst. Da li tada moraš da prizoveš bol ili on dođe i sam? Ili, da li tada kažeš, hoću da mislim o bolu, a ne o dosadi i ostalim glupostima? Dakle, bol je dovoljno snažan da ispuni čitavo polje tvoje svesti. I ne moraš da se trudiš oko njega, on to sam uradi. Isto i sa strahom. Kad bude dovoljno jak, ta energija će ga izbaciti u svest. Ako nije dovoljno jak, ako je slab, zašto bi ga sam tražio?
Isto tako, ako govorimo o formalnoj meditaciji, dakle sedenju, kako se um smiruje, postajaće sve lakše raznim mentalnim sadržajima, pa i strahu da isplivaju na površinu. Zato mi nije jasnozašto govoriš u strahu, ako ga ni u formalnoj meditaciji nema na vidiku. Jedini odgovor koji mogu da pretpostavim je da ti je um još uvek suviše nemiran, zaokupljen kritikovanjem: Uh, opet dosada! Šta s njom da radim, kad je toliko dosadna? Samo gubim vreme. Psihoanaliza kaže da treba da istražujemo svoje strahove, a ne dosadu i druge gluposti. Itd.
Ali ja bih ipak obratio pažnju na te "gluposti". Jer dok ne promenim gledanje na njih i prihvatim ih kao deo ovog trenutka svog života, one će mi stalno kucati na vrata. Pokušao bih da vidim odakle te moje reakcije i kritike dolaze? Šta mi one govore o naočarima kroz koje posmatram stvarnost? Šta mi kaže ta moja želja za onim čega nema? Da li to što sada osećam može biti manifestacija straha koju ne porepoznajem? Ili je on moja fikcija?
Ovo je moje razmišljanje, koje naravno ne mora imati mnogo veze sa tvojom situacijom, jer je ne poznajem. Ipak, generalni savet od mene bi bio da ne zanemarujemo naoko nevažne stvari. Jer da su zaista nevažne, zašto bi nas uopšte iritirale? Od tog pitanja treba poći. A pošto uvidimo da ukazuju na žudnju ili obmanu, one postanu vredne naše pažnje.
