Autor Tema: 77. Alagaddūpama sutta (MN22) - deo 3  (Pročitano 48 puta)

vasilije

  • Stariji član
  • **
  • Poruke: 79
  • Karma: +10/-0
77. Alagaddūpama sutta (MN22) - deo 3
« poslato: Decembar 10, 2024, 14:13:57 »

Prošlog puta završili smo diskusijom odeljka o osnovama gledišta. Na samom kraju odeljka Buda
kaže da, kako govori o dobro upućenim plemenitim učenicima, oni u odnosu na osnove gledišta
zauzimaju stav "ovo nije moje, ovo nisam ja, ovo nije moje sopstvo". Zato nisu uznemireni zbog
onoga što ne postoji. Buda koristi reč koja je prevedena sa "neuznemiren" (uznemiriti =
paritassati). Ima dve nijanse značenja na paliju: 1) u vezi sa žudnjom tasiṇā= taṇhā; 2)strah, biti
uplašen. Uzimamo prevod "uznemiren"(eng. agitated) da pokrije obe.


Kada Buda da izjavu o neuznemirenosti, jedan monah koji sluša upita: „Poštovani gospodine,
može li biti uznemirenosti zbog onog što ne postoji spolja?” Smatra da postoji distinkcija između
onog spolja i onoga što se odnosi interno na osobu pa će postaviti dva pitanja o uznemirenosti i
za spolja i za unutra. Buda kaže da može biti takve uznemirenosti. Uzima slučaj nekoga ko
razmišlja ovako: ‘Ah, imao sam to! Ali sad, avaj, više nemam! Kad bih ga samo opet imao! No,
nikako da ga dobijem!’


Smisao ovoga je razmišljanje o nekom posedu koji smo imali, može to biti materijalni posed ili je neka osoba u
pitanju, ali svega toga više nema. Uništeno je, ukradeno ili odneto. Osoba je otišla, preminula,
nema je više. To je bol gubitka, patnja zbog gubitka nečega što smo imali, dragocenog objekta
koji je nestao iz našeg poseda. Sa druge strane: "Avaj, mogao sam imati, avaj, nisam zadobio".
Možemo reći da je ovo patnja nedobijanja onoga što želimo. Takođe može biti materijalni
objekat, status, bogatstvo ili ljubav neke osobe. Nedobijanje vodi jadu, tuzi i mentalnoj
rastresenosti. Takva je uznemirenost prema nečemu što ne postoji spolja. Što smo imali nemamo
više; što smo želeli nismo dobili.


Zatim monah pita može li biti odsustva uznemirenosti u vezi sa ovim, Buda odgovara da, ako
izgubimo nešto za šta nismo vezani, ne dobijemo stvari za kojima ne čeznemo, ne upinjemo se da
dobijemo, onda ne žalimo, ne tugujemo, ne lamentiramo itd. To je neuznemirenost oko onoga
što ne postoji spolja.


U stvari, imamo četiri mogućnosti ovde. Sada dolazimo do unutrašnjeg i njihove dve varijante.


„Tako, monaše, neko ovako razmišlja: ‘Ovo je sopstvo, ovo je svet; posle smrti biću trajan,
nepromenjiv, večan, neću podlegati promeni; trajaću koliko i večnost.’"


Ovo je vrlo jako eternalistčko gledište i podseća na ono iz upanišada mada ne odgovara savršeno
tačno. Kaže da postoji trajna duhovna realnost iza sveta pojavnosti, krajnje poreklo sveta:
Brahman. Učenje upanišada smatra da je krajnja priroda sopstva atman, a krajnja priroda sveta
je Brahman. Atman i Brahman su identični. To je malo drugačije nego reći samo: to što je
sopstvo, to je svet. Takvo viđenje iz upanišada je kružilo i pre Budinog vremena, predstavljeno je u
donekle izmenjenoj formi. Evo kako ga budistički tekstovi predstavljaju: to što je sopstvo (unutrašnji
identitet sopstva), to je svet, nakon smrti ja ću postojati trajno, zauvek, večno, nepodložan
promeni, trajaću koliko i večnost. Neko ko ima jaku identifikaciju sa osećajem sopstva želi da
nastavi da postoji kao to sopstvo u večnosti.


Onda čuje Tathāgatu ili njegove učenike koji podučavaju Dhammu. Ovde prevod ne pogađa u
potpunosti original gde fino imamo tri reči, različite složenice sa "ṭhāna" - uporište, stanovište
(sanskrit: sthāman): diṭṭhiṭṭhānādhiṭṭhānapariyuṭṭhānābhinivesānusayānaṁ.


To je Tathāgatino učenje o eliminaciji svih diṭṭhiṭṭhāna - uporišta za gledišta,
adhiṭṭhāna - zauzimanje stava na osnovu gledišta o sopstvu i
pariyuṭṭhāna - opsesija, stvari koje nastaju i čine opsesiju u umu. Onda dolaze eliminacija
privrženosti i vezivanja za stvari zasnovane na žudnji i pogrešnim gledištima smatrajući da su
stvari "ja i moje", a zatim eliminacija svih prikrivenih sklonosti ka stvaranju "ja", stvaranju "moje"
i stvaranju obmanutosti "ja sam".


Nakon toga dolazi fiksirana formula za zaustavljanje ili smirivanje svih tvorevina, karmičkih
aktivnosti, otpuštanjem svih vezivanja sabbūpadhipaṭinissaggo odustajanje od svih ūpadhi =
imovine. Kada ljudi pričaju o svojoj imovini: imam kuću, račun u banci, deonice, investicione
fondove; s druge strane, ženu i decu; telesni oblik, osećaje... I vezivanje za sve njih kao "ja i
moje" treba da bude otpušteno radi uništenja žudnje (taṇhākkhaya), za hlađenje strasti, bleđenje
pohlepe (virāga), za prestanak (žudnje, bivanja) nirodha, za nibbānu gašenje, utrnuće.


Onaj ko ima vezivanja za gledište o sopstvu kada čuje ovo, misli: "Ja ću biti uništen, ja ću nestati,
neće me više biti". Zato je eternalističko gledište na probi, nema sopstva za koje bismo se vezali,
nema nastavka u večnosti. Ima preporađanja kao bezličnog procesa uz rizik da se ide naniže u
donje svetove. Nekada je to uživanje života u nebeskim svetovima ali sa mogućnošću da se padne
dole, u niže. To nije baš savršena večnost koju bi želeo. Sada oseća da je njegovo sopstvo u
opasnosti, da mu je oduzeto, njegova krajnja sudbina je anihilacija sopstva i on postaje tužan,
žali, lamentira, plače, bije se u grudi, postaje rastresen.


Druga strana je odsustvo uznemirenosti o onome što ne postoji unutra. To je osoba koja nema
vezanost za eternalistička gledišta, pretpostavljamo da je to neko ko po je temperamentu sklon
nevezanosti, napuštanju, (očigledno neko ko nije Budin učenik, inače bi već bio upoznat sa tim
učenjem), neko ko traži pravu stazu ka oslobođenju od patnje. On čuje učenje na ove teme.
Na to ne pomisli: ‘Biću uništen! Nestaću! Više me neće biti!’ Onda ne žali, ne tuži i ne jadikuje, ne
udara se u grudi plačući i ne postaje rastresen. Tako ima odsustva uznemirenosti zbog onoga što
ne postoji unutra.


U paragrafu 22 Buda izvlači određene zaključke iz prethodne diskusije o uznemirenosti. On u
stvari ne izvodi zaključke sam već ih iznosi retorički postavljajući pitanje monasima i na
sokratovski način ih navodi da sami dođu do zaključka.


22. Monasi, možda možete steći takav posed koji je trajan, nepromenjiv, večan, koji ne podleže
promeni i traje koliko i večnost. No, da li vi, monasi, vidite neki takav posed?” – „Ne,
poštovani gospodine.” – „Dobro je, monasi, ja takođe ne vidim bilo kakav posed koji je trajan,
nepromenjiv, večan, ne podleže promeni i traje koliko i večnost.


Kao da kaže: ako ima nečeg trajnog, večitog, samo napred, idite uzmite, preuzmite vlasništvo nad
time, bez ustručavanja. Ali vidite li bilo šta takvo? Monasi kažu da ne vide.


Ovaj deo kao da se poziva unazad na paragraf 18. Rekli bismo da ovaj paragraf ima nameru da
bude protivotrov za žudnju. Dva su problema, kao dva šiljka zupca neznanja, dva načina na koji se
neznanje manifestuje:
1)kroz žudnju;
2)kroz pogrešna gledišta.


Od pogrešnih gledišta najradikalnije je ono o sopstvu. Prisetimo se da je govor počeo sa
pogubnim gledištem (pāpakaṁ diṭṭhigataṁ) monaha Ariṭṭhe koji je smatrao da ono što Buda
naziva preprekama nije u stanju da ometa onoga ko se u to upusti. To je pomenuo u kontekstu
čulnih zadovoljstava. Kineska verzija sutte je mnogo eksplicitnija, ona pominje uživanje čulnih
zadovoljstava: "zadovoljenje čulnih zadovoljstava bez plaćanja ikakvih grešaka".


To je gledište, ali gledište na strani žudnje. No, Buda mu pristupa i sa druge strane, strane sopstva
i koristi to za istraživanje. Imamo dve niti koje se provlače kroz ovaj govor. Postavljanje brane koja
štiti učenje protiv poplave žudnje izražene u gledištu monaha Ariṭṭhe. Takođe, druga brana je tu  da
zaštiti od poplave gledišta o sopstvu. Za ovaj odeljak o posedovanju možemo reći da je usmeren
protiv šiljka žudnje. Sada dolazimo do druge strane, strane gledišta, konkretno o sopstvu.


23. Monasi, možda se možete vezati za takvo učenje o sopstvu koje neće doneti žalost,
naricanje, bol, tugu i očaj onome ko se veže za njega. No, da li vi, monasi, vidite takvo
učenje o sopstvu?” – „Ne, gospodine.” –„Dobro je, monasi, ja takođe ne vidim bilo koje učenje o
sopstvu koje neće doneti žalost, naricanje, bol, tugu i očaj.


Sada navodi monahe: uzmite gledište o sopstvu, idite dalje i usvojite ga i istražite neće li voditi ka
žaljenju, lamentiranju itd. Izbor reči je ovde zanimljiv i može da se javi pitanje da li je moguće
uzeti gledište o sopstvu bez vezivanja za njega. Budistički tekstovi razumeju doktrinu o sopstvu
tako da uvek postoji neka vrsta vezanosti koja je osnova za tu doktrinu. Razlog zašto neko usvaja
takvu doktrinu je neka vrsta vezivanja.


Ali neko može usvojiti koncepte o sopstvu i koristiti ih na vešt način bez vezivanja za njih. U tom
slučaju to nije stvarno usvajanje doktrine o sopstvu u smislu attavādupādāna, to neće doneti
žalost.


Ono što je greška to je uzimanje doktrine o sopstvu sa vezivanjem za nju. Neko može usvojiti
koncepte, koristiti ih u rečniku vešto, bez vezivanja za taj tip izražavanja. U tom slučaju on nema
stvarno gledište o sopstvu u smislu filozofskog stanovišta da npr. identifikuje: "Ovo je moje
sopstvo", već ga samo koristi da izrazi rečnik sopstva, vešto na nivou određenog stupnja
razumevanja. Recimo Buda kaže: vi ste odgovorni za svoja sopstvena dela, vi ste sami čuvari
sebe, sopstvo je čuvar sopstva (attā hi attano natthi).


Neki interpretatori, naročito oni pod uticajem vedanta načina razmišljanja vole da uzmu ovaj stih
iz Dhamapade kao pokazuje da se Buda stvarno drži gledišta o sopstvu i sva učenja o ne-sopstvu
treba razumeti u smislu da Buda odbacuje ono što nije sopstvo na račun ukazivanja na
veličanstveno "istinsko sopstvo". Ali to nije slučaj. On samo koristi ovaj izraz u uobičajenom
govoru da bi prenese etičku poentu: vi se morate pročistiti, morate se utrenirati. Na paliju je uvek
reč attā, ista reč koju Buda koristi.


U Poṭṭhapāda sutti (DN 9) kaže se da su ovo samo termini attā paṭilābha - sticanja sopstva. To je
termin koji se koristio u ono doba i znači: uzimati određenu formu preporađanja, dobijanje
sopstva, uzimanje sopstva. Buda takođe koristi ovaj termin da objasni prirodu osobe, kako osoba
menja stanje iz jedne egzistencije u drugu. Ali Buda kaže da su sve ovo samo termini, konvencije,
koncepti koje se koriste u svetu, svetovna korišćenja reči koja Tathāgata koristi bez vezivanja.


Zatim, stižemo do paragrafa 24. Sada Buda govori šire:


24. Monasi, možda možete uzeti kao oslonac takvo gledište koje ne bi donelo žalost, naricanje,
bol, tugu i očaj onome ko ga uzme kao oslonac. No, da li vi, monasi, vidite neko takvo
gledište kao oslonac?” – „Ne, gospodine.” – „Dobro je, monasi, ja takođe ne vidim bilo koje
gledište kao oslonac koji ne bi donelo žalost, naricanje, bol, tugu i očaj onome ko ga uzme kao
oslonac.


Interesantno je da u ova dva paragrafa Buda kaže da vezivanje za bilo koju doktrinu o sopstvu na
kraju vodi do žaljenja. Možda ne odmah, ali ako imamo neko vezivanje za gledište o sopstvu na
neki način će, možda ne u ovom životu, voditi patnji. Isto je tako sa bilo kojim gledištem uzetim
kao podrška, ako zavisimo od njega, vežemo se. To ne znači da nemamo gledište o određenim
stvarima. Prateći plemeniti osmostruki put koristimo ispravno razumevanje i ono nam jeste
podrška, ali ovde je prisutna reč nissaya koja ima nijansu značenja oslanjanja na nešto sa
žudnjom i vezivanjem.


25. Monasi, ako bi postojalo sopstvo, da li bi postojalo i ono što pripada mom sopstvu?” –
„Da, postojalo bi.” – „Ili, ako bi postojalo ono što pripada sopstvu, da li bi postojalo i moje
sopstvo?” – „Da, postojao bi.” – „Monasi, pošto sopstvo i ono što pripada sopstvu ne bivaju
shvaćeni kao istiniti i učvršćeni, tada takva osnova za gledišta, naime: ‘Ovo je sopstvo,
ovo je svet; posle smrti biću trajan, nepromenjiv, večan, neću podlegati promeni; trajaću koliko i
večnost’ – zar to ne bi bilo jedno sasvim i do kraja budalasto učenje?”
„A šta bi drugo moglo biti, poštovani gospodine, nego jedno sasvim i do kraja budalasto učenje?”


Ovde je interesantno odmah na početku. Prvo smo imali dualnost unutrašnje/spoljašnje, zatim
posedovanje i sopstvo. Sada imamo da se ista dualnost tretira na nešto drugačiji način u
terminima sopstva i onoga što pripada sopstvu attā i attaniya.


Prvo što Buda kaže je pretpostavka: "Monasi, ako bi postojalo sopstvo" (Attani vā, bhikkhave,
sati) zatim sledi pitanje: da li bi postojalo i ono što pripada mom sopstvu?”
(‘attaniyaṁ me’ti assa). Pa ako sopstvo postoji, tada će biti stvari koje pripadaju sopstvu:
vlasništvo sopstva. Zatim možemo prići ovom odnosu i na drugi način: ako bi postojalo ono što
pripada sopstvu (Attaniye vā, bhikkhave, sati) da li bi postojalo i moje sopstvo?” (‘attā me’ti
assa). Dakle, sopstvo i ono šta pripada sopstvu neodvojivi su ako jedno ili drugo postoji. U
sledećoj rečenici nalazimo nešto vrlo zanimljivo i važno.


Attani ca, bhikkhave, attaniye ca saccato thetato anupalabbhamāne, yampi taṁ
diṭṭhiṭṭhānaṁ...
Monasi, pošto sopstvo i ono što pripada sopstvu ne bivaju shvaćeni kao istiniti i učvršćeni, tada
takva osnova za gledišta...


Ovaj paragraf je posebno zanimljiv: Buda razvija uzajamno implicirajući odnos između sopstva i
onoga što pripada sopstvu. On ne kaže: zato što ova dva ne postoje, odatle sledi zaključak, već
kaže da nisu nađena, nisu otkrivena, što čini bitnu razliku. To nije kao postavljanje ontološkog
stanovišta: "ne postoje", već se kaže da nisu otkriveni. Potražite ih, vidite da li možete ih naći.


Ako ih nađete, onda bivaju shvaćeni kao istiniti i učvršćeni (saccato thetato - istinski zasnovano,
da može izdržati ispitivanje). Ali ako izvršimo ova ispitivanja i ne nađemo sopstvo i bilo šta što mu
pripada, tada gledište o bilo kom trajnom, večitom sopstvu postaje nešto što je budalasto
učenje.

Fazlija

  • Član
  • *****
  • Poruke: 808
  • Karma: +309/-0
  • Pol: Muškarac
Odg: 77. Alagaddūpama sutta (MN22) - deo 3
« Odgovor #1 poslato: Decembar 16, 2024, 00:58:14 »
Hvala Vasilije! Ponovno cu poceti redovitije da posjecujem nas du'ovni forum!

vasilije

  • Stariji član
  • **
  • Poruke: 79
  • Karma: +10/-0
Odg: 77. Alagaddūpama sutta (MN22) - deo 3
« Odgovor #2 poslato: Decembar 16, 2024, 15:48:16 »
 :sesir
Potrudiću se da jednom sedmično kačim nove nastavke.