U našoj sutti koju smo započeli prošlog puta, Buda je odmah dao sažetak pominjući šest grupa po
šest:
„Šest unutrašnjih područja čula treba razumeti. Šest spoljašnjih područja čula treba razumeti.
Šest vrsta svesti treba razumeti. Šest vrsta kontakata treba razumeti. Šest vrsta osećaja treba
razumeti. Šest vrsta žudnje treba razumeti.
Već smo prošli kroz unutrašnje i spoljašnja područja, a obradili smo i klase svesti. Dolazimo do
paragrafa 7, o vrstama kontakta:
7. (IV) „’Šest vrsta kontakata treba razumeti.’ Tako je rečeno. A u vezi sa čime je tako rečeno? Na
osnovu oka i oblika, nastaje svest o viđenom; susret to troje jeste kontakt. Na osnovu uha i
zvukova, nastaje svest o čujnom; susret to troje jeste kontakt. Na osnovu nosa i mirisa, nastaje
svest o omirisanom; susret to troje jeste kontakt. Na osnovu jezika i ukusa,
nastaje svest o okušanom; susret to troje jeste kontakt. Na osnovu tela i opipljivih stvari, nastaje
svest o dodirnutom; susret to troje jeste kontakt. Na osnovu uma i objekata uma, nastaje svest o
spoznatom; susret to troje jeste kontakt. U vezi s tim je rečeno: ‘Šest vrsta kontakata treba
razumeti.’ To je četvrta grupa od šest.
Ova reč na paliju uzima se metaforično. Reč originalno ima fizičko značenje:
phassa, kao i naša reč "kontakt", izvorno je značila dodir. Ovde je kontakt objašnjen u terminima
druge jedne reči: saṅgati - združenost, zajednica. Čega? Tri stvari: oka, oblika i svesti oka. A slično
je i za ostala čula. Ali, da bi se razumelo šta se dešava tokom kontakta, moramo da objasnimo
detaljnije šta se podrazumeva pod ovim susretom. Nije to samo dodavanje sastojaka kao kad
pravimo kolač, već postoji određeni redosled.
BB: Ovako ja objašnjavam kontakt - to je susret svesti sa svojim objektom kroz unutrašnje
područje čula. Ponekad se unutrašnje područje zove vratima čula (dvāra, kao eng. door).
Možemo reći da sposobnost čula funkcioniše kao kapija kroz koja svest izlazi (metaforično
rečeno) da sretne objekat. Ili objekat ulazi kroz ta vrata da bi sreo svest. Ovaj događaj kada svest
sreće objekat čula kroz područje čula - taj događaj zovemo kontaktom.
Kontakt se dešava munjevito, (ali vrlo suptilno, praktično neprimetno) odmah okida osećaj i
opažaj, kao i druge stvari - misli, namere itd. Nekad je percepcija istaknuta, naročito u slučaju
vizuelnih iskustava; generalno kada vidimo ili čujemo nešto, odmah razlikujemo šta je to.
Vizuelna/auditivna percepcija momentalno nadvladava, zagluši kontakt. Kroz druga čula (miris,
ukus, dodir), uopšteno osećaj biva istaknut u prvi plan i to će pokriti dešavanje kontakta. Kroz
vrata uma naši ciljevi, namere, misli - one su najistaknutije - one pokrivaju sam događaj kontakta.
I tako, kontakt je samo kao vratar ekskluzivnog i dobro obezbeđenog hotela gde odsedaju glumci,
sportisti, poznate ličnosti... Niko ne obraća pažnju na vratara , skoro kao da je deo zgrade. Ali on
je tu da pozdravi svakoga ko ulazi ili izlazi. Na poznate ličnosti svi obraćaju pažnju, a vratar ostaje
neprimećen, ali on je tu da ih pusti unutra/napolje. To je uloga kontakta kao neupadljive figure.
Da ga nema, ne bi bilo osećaja, opažaja, mentalnih obrazaca...
U sledećem pasusu čitamo:
8. (V) „’Šest vrsta osećaja treba razumeti.’ Tako je rečeno. A u vezi sa čime je tako rečeno? Na
osnovu oka i oblika, nastaje svest o viđenom; susret to troje jeste kontakt; s kontaktom kao
uslovom osećaj nastaje. Na osnovu uha i zvukova, nastaje svest o čujnom; susret to troje jeste
kontakt; s kontaktom kao uslovom osećaj nastaje. Na osnovu nosa i mirisa, nastaje svest o
omirisanom; susret to troje jeste kontakt; s kontaktom kao uslovom osećaj nastaje. Na osnovu
jezika i ukusa, nastaje svest o okušanom; susret to troje jeste kontakt; s kontaktom kao uslovom
osećaj nastaje. Na osnovu tela i opipljivih stvari, nastaje svest o dodirnutom; susret to troje jeste
kontakt; s kontaktom kao uslovom osećaj nastaje. Na osnovu uma i objekata uma, nastaje svest
o spoznatom; susret to troje jeste kontakt; s kontaktom
kao uslovom osećaj nastaje. U vezi s tim je rečeno: ‘Šest vrsta osećaja treba razumeti.’ To je peta
grupa od šest.
Osećaj je način na koji mi iskusimo objekat. I osećaj se odvija sa svakim iskustvom objekta. Može
biti prijatan, bolan i ni-prijatan-ni-bolan (adukkham-asukhā vedanā). Ovo se sve odvija vrlo, vrlo
brzo, tako brzo da i ne primetimo. I kroz svaka od vrata čula imamo odgovarajući osećaj.
9. (VI) „’Šest vrsta žudnje treba razumeti.’ Tako je rečeno. A u vezi sa čime je tako rečeno? Na
osnovu oka i oblika, nastaje svest o viđenom; susret to troje jeste kontakt; s kontaktom kao
uslovom osećaj nastaje; s osećajem kao uslovom žudnja nastaje. Na osnovu uha i
zvukova, nastaje svest o čujnom; susret to troje jeste kontakt; s kontaktom kao uslovom
osećaj nastaje; s osećajem kao uslovom žudnja nastaje. Na osnovu nosa i mirisa, nastaje svest o
omirisanom; susret to troje jeste kontakt; s kontaktom kao uslovom osećaj nastaje; s osećajem
kao uslovom žudnja nastaje. Na osnovu jezika i ukusa, nastaje svest o okušanom; susret to troje
jeste kontakt; s kontaktom kao uslovom osećaj nastaje; s osećajem kao uslovom žudnja nastaje.
Na osnovu tela i opipljivih stvari, nastaje svest o dodirnutom; susret to troje jeste kontakt; s
kontaktom kao uslovom osećaj nastaje; s osećajem kao uslovom žudnja nastaje. Na osnovu uma i
objekata uma, nastaje svest o spoznatom; susret to troje jeste kontakt; s kontaktom kao uslovom
osećaj nastaje; s osećajem kao uslovom žudnja nastaje. U vezi s tim je rečeno: ‘Šest vrsta žudnje
treba razumeti.’ To je šesta grupa od šest.
Ovde već uočavamo u koju je svrhu Buda skicirao niz različitih događaja koji sačinjavaju proces
iskustva. Objektiv usmerava ka žudnji. Jer žudnja je jedna ključna karika u lancu nastanka dukkhe
- patnje. I da bi se lanac pokidao mora se uvideti kako žudnja nastaje.
Ne samo da Buda nabraja članove u nizu, već pokazuje poreklo, kako žudnja nastaje. U svakom
od slučajeva ide nazad na sam početak. Javljanje kontakta je automatsko. Pojavljivanje osećaja,
takođe. Zatim: "s osećajem kao uslovom žudnja nastaje" - ovaj deo nije automatski. Ovo je mesto
gde se može prekinuti krug, krug koji nas neprekidno zaključava u proces kojim proizvodimo još
patnje za same sebe. Popuštanjem žudnji i izdancima žudnje poput mržnje, ljubomore, ljutnje,
nadmetanja, vezivanja... Kroz sve ovo proizvodimo i primamo još patnje u svakodnevnom životu.
I ploveći niz ovaj tok žudnje, upuštamo se u aktivnosti koje će izgraditi karmu - akcije sa
potencijalom i silom da generišu novu egzistenciju, novo stanje postojanja unutar saṃsāre. I
onda ova žudnja u sadejstvu sa karmom, na kraju generiše novu egzistenciju u vreme smrti,
proizvodi novo rođenje, starenje i smrt. To je ciklus postojanja. To je ciklus saṃsāre.
I tako, ključna stavka u tom procesu jeste žudnja. Sada Buda dovodi izlaganje šest grupa po šest
do kulminacije, pokazujući kako kod obične, neuke osobe, normalno čulno iskustvo, koje
uzimamo samo kao nešto što se dešava rutinski, u stvari na suptilnom nivou predstavlja skriveni
mehanizam koji generiše još žudnje. I to je zbog ponavljanog popuštanja ovoj žudnji, prepuštanja
matici žudnje, slavljenja te žudnje...
Tako stvaramo patnju i stalno nastavljamo svoje postojanje unutar saṃsāre. Šta održava žudnju?
Šta je podržava? Šta joj je duboki koren? Aviđđā - neznanje. A šta je lek / protivotrov za
neznanje? Mudrost - paññā.
Buda u sledećem odeljku postavlja temelje za ovu mudrost pokazujući šta treba videti mudrošću.
To je bezlična priroda svih fenomena kojih se neko drži i identifikuje se sa njima kao: "ovo je moje
sopstvo".
Iz žudnje se razvija vezanost. Ta vezanost je, u stvari, sledeći faktor u uslovljenom nastanku.
Jedan od oblika koji vezivanje uzima je držanje za činioce individualnog identiteta kao "ovo je
moje; ovo sam ja; ovo je moje sopstvo". Za otpuštanje ove identifikacije sa stvarima
koje se smatraju kao "ja i moje", potreban je uvid i mudrost. A to je razumevanje ovih fenomena
kroz odsustvo sopstva. U narednom odeljku Buda će to demonstrirati.
BB: Po mom ličnom shvatanju Budinog učenja anatte, poenta nije prihvatiti doktrinu da nema
sopstva. Ovo se obično objašnjava kao poenta učenja o anatti. Mislim da to nije slučaj. A nije ni
tačno da Buda podučava da postoji suptilno sopstvo. On nas uči da ovi različiti fenomeni nisu
sopstvo, jer njegovo učenje ima praktičnu svrhu, a to je da se razbije vezivanje, da se razbije
identifikacija sa stvarima kao sopstvom. Sama ideja o sopstvu, imati sopstvo, to je neka vrsta
bolesti, simptom vezivanja.
I Buda koristi ovo učenje o anatti da se zapita šta to smatramo sopstvom. Zatim sagovornik
obično kaže: ovo ili ono je moje sopstvo. Kada se tako identifikuje nešto što se smatra sopstvom,
tada će Buda pitati da li je to trajno ili promenljivo. A zatim će odatle voditi do zaključka da ono
što je promenljivo/netrajno ne može biti identifikovano kao sopstvo.
Ali Buda nastavlja da koristi reč "sopstvo" kao validnu notaciju/ideju u vezi sa empirijskom
osobom kao vršiocem radnje (u smislu nekoga ko nosi ličnu odgovornost za dela, čini lični napor
za pročišćenje, oslobođenje).
Buda će reći: "ti moraš da se pročistiš, da radiš na sopstvenom oslobođenju; niko ne može
pročistiti drugoga."
I koristi attā, istu reč kao "sopstvo". Ovo je validna ideja sa ograničenim delovanjem, sve dok se
ne uzme da označi nekakvu trajnu osnovu za ličnu identifikaciju. Sve dok se uzima da pogodno
označi pojedinačnu empirijsku osobu.
A kada postane objektom vezivanja, metafizičke spekulacije, tada sagovornik treba sam za sebe
da istraži šta to smatra sopstvom. Postavljajući to pitanje, tada će uvideti da je ova osnova
identifikacije netrajna. I zbog toga, nije stvarno zadovoljavajuća. Nije temelj sigurnosti i istinske
sreće. I zbog svoje netrajnosti, nezadovoljavajuće prirode, ne treba se s tim identifikovati (kao
sopstvom u smislu istinskog, supstancijalnog, trajnog temelja individualnog identiteta.)
Sada se okrenimo pasusu 10. Vidimo kako Buda primenjuje ovo istraživanje predstave o sopstvu:
10. (I) Ako bilo ko kaže ‘Oko je sopstvo’, to nije održivo. Nastanak i prestanak oka su vidljivi,
a kako su nastanak i prestanak oka vidljivi, iz toga bi sledilo: ‘Moje sopstvo nastaje i nestaje.’
Zato nije održivo za bilo koga da kaže: ‘Oko je sopstvo.’ Otuda oko nije sopstvo.
BB: Čini se malo teško razumljivo da neko smatra da je oko sopstvo, u smislu da se cela osoba
svede na oko. Mislim da se oko uzima samo kao deo celog kompleksa, aspekt celog psihofizičkog
entiteta koji neko smatra sopstvom.
I tako, ako neko kaže da je "oko" njegovo sopstvo mora ispitati oko. A pod ispitivanjem ne
podrazumevamo samo neformalan pristup, već ispitivanje sa uvidom. I kada se obrati pažnja ka
fenomenu oka (sa uvidom) uočava se da je ova čulna sposobnost vida, podložna stalnom
nastanku i prestanku. I tako, čulna sposobnost oka stalno "dolazi" u postojanje i iz njega "izlazi"
(nastanak-prestanak) mnogo puta u sekundi. Ako je oko moje sopstvo, moramo reći: moje
sopstvo se pojavljuje i propada. Ali ovo nas vodi do čudnih posledica. Nastankom i prestankom u
svakom trenutku, imamo drugo sopstvo u svakom momentu. Neko može reći: nije oko u svakom
pojedinačnom trenutku ono što je sopstvo, već oko kao neprekidan entitet. Ali kako oko stalno
nastaje i prestaje, imali bismo sopstvo koje to isto čini. To zvuči vrlo nezadovoljavajuće. Znači da
stalno imamo različito sopstvo u svakom momentu. Ili sopstvo koje samo sačinjeno od
razdvojenih momenata, sa prekidima. To je dosta različito od našeg uobičajenog shvatanja
sopstva kao nešto što je konstantno, kontinualno, održava svoj identitet tokom vremena.
[U indijskoj misli Budinog vremena, ideja attā (metafizička ideja) sugeriše predstavu nečeg
zauvek trajnog sa stabilnom i neprekidnom egzistencijom.]
Iz ovog razloga Buda kaže: nije održivo, nije validno ni za koga da kaže - "ovo je moje sopstvo". I
sledi zaključak: otuda, oko nije sopstvo.
Slično je i ako bilo ko kaže: oblik je sopstvo. Možda je malo čudno da bilo ko kaže da su vidljivi
objekti naše sopstvo. Ali ljudi se nekad identifikuju sa predmetima tako duboko, npr. kolekcionari
sa svojim zbirkama. Može se misliti: oblici su moji (BB: ovo bi više bio protivotrov za vezivanje,
nego za identifikaciju sa spoljašnjim objektima kao da je sopstvo). Može se misliti spoljnji objekat
je moj. I kada se misli nešto je moje, želi se zadržati neprekidno vlasništvo nad time. Ali, izgleda
da spoljašnji objekti nastaju i propadaju i na kraju ih više nema. U krajnjem smislu, ništa nije
stvarno moje. Čak ni ovo telo ne mogu uzeti da je istinski moje.
Zatim, ako bilo ko kaže: "svest oka je moje sopstvo", tj. događaj saznavanja vidljivog objekta, to
nije održivo jer svest oka nastaje i nestaje.
Kontakt oka se uobičajeno dešava tako brzo da je teško identifikovati se s njim. Ali u meri u kojoj
se identifikujemo sa celim procesom - kao da je moje, onda se i kontakt uključuje, osećaj se
uključuje, dotle da se uživa u žudnji - ona je izvor zadovoljstva, uživanja, neko se identifikuje sa
žudnjom samom i uzima da je žudnja njegovo istinsko sopstvo. Postoje i postojali su filozofi sa
idejom da je "volja za životom" naš pravi identitet, a to je drugo ime za žudnju. Ali čak i ova
žudnja podložna je nastanku i prestanku. Pa ako istražimo žudnju, to ne može biti uzeto kao
sopstvo.
Zatim se može iskoristiti isto istraživanje na svako od čula sve do kraja paragrafa 15.
