Tema naše sutte je analiza šest grupa od po šest elemenata. To su: unutrašnja područja čula -
čulne sposobnosti; objekti čula - spoljašnja područja čula; odgovarajući tipovi svesti; šest tipova
kontakta - susret svesti sa objektom kroz vrata čula; osećaj koji nastaje na osnovu kontakta;
zasnovana na osećaju nastaje žudnja - slepa želja, žeđ, čežnja za čulnim objektom koji se pojavio
kroz pomenuta područja čula.
Nakon što je Buda pokazao kako ovih šest grupa po šest nastaju, u drugom velikom odeljku sutte
demonstrira kako svi ovi objekti, njih 36 na broju, nisu sopstvo, ne treba ih uzeti kao sopstvo. A
razlog zašto ih ne treba uzeti kao nečije sopstvo, ne treba se sa njima identifikovati, leži u
činjenici da je svaki od njih podložan nastanku i nestanku. U indijskoj filozofskoj misli toga
vremena smatralo se da je sopstvo nešto neprekidno postojeće. Pa i u našem uobičajenom
načinu mišljenja, kada mislimo: "ovo je moje sopstvo, ono što uistinu jesam", mislimo na nešto
trajno, stalno postojeće. A ako nešto nastaje i propada, nema taj kvalitet, karakteristiku
neprekidnosti, kontinuiteta, trajanja... I po budističkom učenju, ako pomno posmatramo bilo koji
od pomenutih faktora, što ga detaljnije posmatramo, videćemo da nastaje i propada u sve kraćim
intervalima, sve brže i brže. Čak i ako uzmemo svest, ono što vrši posmatranje, čak i ona sama je
netrajna. Kada je posmatramo, vidimo da je jedan momenat svesti nastao i prošao, da bi nastao
novi, sledeći momenat svesti, a on ponovo nastaje i prolazi. Tako, čak ni svest ne može biti naše
istinsko sopstvo, pravi identitet. Iz ovog razloga, svi ovi faktori iskustva/saznanja jesu ne-sopstvo.
Šest tipova razvrstanih na šest čula, sve ovo nije sopstvo.
Ovo je bio rezime dela sutte koji smo do sad prošli. Sada stižemo do paragrafa 16. Srećemo se sa
reči teškom za prevođenje: sakkāya.
[Čak je i kineski prevodioci nekada ne prevode, nego samo izvrše transliteraciju. Neki prevodioci
su ranije koristili "personality", što sugeriše na karakter, a ne misli se na to. Ñm: "embodiment",
mada se taj izraz uobičajeno koristi u metaforičkom značenju. Ṭhānissaro predlaže "identity".
Svaki od ponuđenih prevoda je nesavršen. Reč je izvedena od sat+kāya; bukvalno bi značila
"postojeće telo", što i nije od neke pomoći :-) ]
Pod ovim pojmom podrazumeva se sklop, kombinacija integrisanih pet sastojaka bića. Ne uzetih
svaki za sebe, već kao funkcionalna celina. Dakle, ovom rečju ukazujemo na ono iz čega se osoba
sastoji.
A kako sastojci bića nastaju? Počevši od trenutka začeća, ceo tok embrionalnog razvića počinje;
rođenje je pojava ovih pet sastojaka u svetu i ceo naš život je uzajamno dejstvo ovih pet činilaca:
telesnog oblika, osećaja, opažaja, mentalnih obrazaca i svesti. Temelj našeg bića u svetu je telo,
daje nam fizičko prisustvo u spoljašnjem svetu. A zatim, kroz telo svest interaguje sa svetom koji
je prisutan spolja, a za nas je prisutan kroz telo. I kada svest interaguje sa svetom kroz telo, ta
interakcija je kontakt. Iz tog kontakta pojavljuju se druga tri sastojka: osećaji, opažaji i mentalni
obrasci.
Gde u četiri plemenite istine da smestimo sakkāya? To je pañca upādānakkhandhā, pet sastojaka
se nalaze u formulaciji Prve plemenite istine, istine o patnji. Šta je to što dovodi sakkāya u
postojanje iz jednog života u drugi? Fundamentalni uzrok preporađanja je taṇhā - žudnja. Uzrok i
poreklo ove "osobe", lične egzistencije jeste žudnja. Uobičajeno mislimo: prvo postojimo, a zatim
imamo žudnju. Što je takođe tačno, ali tačno je i obrnuto. Zbog toga što imamo žudnju,
postojimo u ovom svetu. Ona nas dovodi u ovaj svet. Drugi način da pronađemo uzrok, poreklo
šta je to što nas konstantno dovodi nazad u ovaj svet objašnjava se u ovoj sutti. Tekst kaže:
(NASTANAK OSOBE)
16. Tako, monasi, ovo je put koji vodi nastanku osobe.(I) Čovek na oko gleda ovako: ‘To je
moje, to sam ja, to je moje sopstvo.’ Na oblike gleda ovako… Na svest o viđenom gleda ovako…
Na kontakt oka gleda ovako… Na osećaj gleda ovako… Na žudnju gleda ovako: ‘To je moje, to
sam ja, to je moje sopstvo.
Kada neko razmišlja o bilo čemu što postoji unutar ovog tela i uma, kao da je moje, kao ono što
sam ja, moje sopstvo, ovaj način razmatranja stvari je odlučujući uzok koji nas vodi nazad,
ponovo i ponovo, u ovaj krug rođenja, starenja, bolesti i smrti. Uobičajeno ne razmišljamo na
takav način, ne mislimo da to ima toliku moć. Ali ovo jeste snaga takvog obmanutog mišljenja. To
je moć da se ponovo i ponovo stvara ciklus postojanja.
A šta leži iza ove tri obmanjujuće misli? Pāli komentatori ih zovu: tri opsesije (gāha).
[u sanskritu je gṛhī -- etimološki povezano sa eng. "grip" ili "grasp", iz zajedničkog indoevropskog
korena]
Ovaj način mišljenja: "telo je moje, misli su moje" - taj način shvatanja potiče iz žudnje. Zatim,
razmatranje: "ja sam ovo" ili samo "ja sam" - neka je vrsta manifestacije taštine, zablude
izgrađene na ponosu na različite stvari sa kojima se čovek identifikuje. I zatim, mišlju: "ovo je
moje sopstvo" formuliše se neki filozofski stav koji se vrti oko ideje šta sam zaista, šta je moja
istinska esencija, prava priroda - to formira gledište o sopstvu. Ove tri dubinske sile žudnje,
taštine/obmane i pogrešnih gledišta, ove tri sile su ono što neprekidno vrti ovaj krug postojanja i
održava kretanje iz života u život. I isti obrazac uzimamo u vezi sa svim drugim faktorima
(paragrafi od 17 do 21).
Komentari kažu da ovde imamo prvu i drugu plemenitu istinu. Pokazane su na indirektan način.
Buda govori o "osobi" - sakkāya i putu koji vodi do "osobe". A u paragrafu 22 pokazaće put koji
vodi do prestanka, rastakanju pet sastojaka bića. Možemo i pozitivno formulisati: to je put koji
vodi do oslobođenja. Treba promeniti sve ove pogrešne misli ispunjene obmanom da bi se
razumeli i videli svi ovi elementi kakvi zaista jesu. U vezi sa okom, oblicima, svešću oka,
kontaktom oka, osećajima zasnovanim na vidu, žudnji - u vezi sa svima njima treba razmatrati:
"to nije moje, to nisam ja, to nije moje sopstvo". Treba primenjivati sve ovo i u vezi sa ostalim
čulima: uhom, nosem, jezikom, telom i umom. Možemo reći da je ovo vrhunac plemenitog
osmostrukog puta. Ceo osmostruki put teži ovoj kontemplaciji svih faktora egzistencije na način
ispravnog razumevanja, pravog uvida. Sve to nije moje, nisam ja, nije moje sopstvo. I ono što
služi da podrži ovo, tj. kritika ideje o moje, ja i sopstvu - to je prethodna demonstracija odsustva
sopstva (paragrafi 10-15).
Ovde imamo kontemplaciju svih faktora iskustva kao "to nije moje, to nisam ja, to nije moje
sopstvo" i ovo je drugačiji način za formulisanje četvrte plemenite istine, vrhunac osmostrukog
puta. U naprednom stadijumu prakse nije nužno formulisati druge elemente puta, samo je najviši
stupanj ispravnog razumevanja izražen, a svi drugi su obuhvaćeni. Onda, četvrta plemenita istina
podrazumeva i treću - prestanak patnje. I tako, od paragrafa 16 do 27 imamo sve četiri plemenite
istine izažene drugačije nego obično.
Zatim se ponovo prelazi ista oblast, ali iz drugog ugla, preko anusaya - prikrivenih sklonosti i
njihovog napuštanja.
(PRIKRIVENE SKLONOSTI)
28. (I) Monasi, na osnovu oka i oblika nastaje svest o viđenom; susret to troje jeste
kontakt; s kontaktom kao uslovom nastaje [osećaj], koji se doživljava kao prijatan, bolan ili ni
bolan ni prijatan. Kada neko oseti prijatan osećaj, ako se njime oduševljava, zanese i nastavi da
ga se drži, tada je u njemu prikrivena sklonost ka strasti. Kada neko oseti bolan osećaj, ako
jadikuje, tuži i nariče, udara se u grudi i postane izbezumljen, tada je u njemu prikrivena sklonost
ka odbojnosti. Kada neko oseti ni bolan ni prijatan osećaj, ako ne razume onako kako jeste
nastanak, nestanak, zadovoljenje, opasnost i izlaz u pogledu tog osećaja, u njemu je tada
prikrivena sklonost ka neznanju. Monasi, da neko ovde i sada okonča patnju, a da ne napusti
prikrivenu sklonost ka strasti za prijatnim osećajem, da ne ukine prikrivenu sklonost ka
odbojnosti prema bolnom osećaju, da ne iskoreni prikrivenu sklonost ka neznanju u
odnosu na ni bolan ni prijatan osećaj, dakle bez napuštanja neznanja i buđenja istinskog znanja –
to je nemoguće.
Pomenuta su tri tipa osećaja i oni su korelisani sa tri različite sklonosti, duboke ishodišne
tendencije uma. Ključna reč je anusaya. Prefiks anu- znači "uporedo sa", a saya znači "ležanje".
One su duboko unutar uma, neprekidno ga prate. I kada su stimulisane, tada se aktivno
ispoljavaju i stvaraju nemir i probleme unutar uma.
Kada neko oseti prijatan osećaj, tada je uobičajena tendencija da se uživa u tome, dočekuje sa
dobrodošlicom. A zatim se drži za taj prijatan osećaj, veže se za njega. To pokazuje prikrivenu
sklonost ka strasti rāgānusaya, aktivira žudnju.
U suprotnom slučaju, nakon bolnog osećaja, fizičkog ili mentalnog, neko naginje tuzi, žalosti,
lamentiranju. Kada su ljudi u južnoj Aziji emocionalno uznemireni plaču i udaraju se u grudi,
nadvladani užasnim bolnim osećajem. Ovo pokazuje prikrivenu sklonost ka averziji - paṭigha.
Ovo su očigledni tipovi osećaja i obično naš um se ljulja napred-nazad između zadovoljstva i bola.
Ali postoji suptilan tip osećaja koji je takođe opasan, iako ga uobičajeno nismo svesni - ni prijatan
ni bolan ili neutralan osećaj.
Kada neko oseti ni bolan ni prijatan osećaj, ako ne razume onako kako jeste nastanak, nestanak,
zadovoljenje, opasnost i izlaz u pogledu tog osećaja, u njemu je tada prikrivena sklonost ka
neznanju.
Tako prikrivena sklonost ka neznanju - avijjā postaje aktivna. Buda nam kaže:
Monasi, da neko ovde i sada okonča patnju, a da ne napusti prikrivenu sklonost ka strasti za
prijatnim osećajem, da ne ukine prikrivenu sklonost ka odbojnosti prema bolnom osećaju, da ne
iskoreni prikrivenu sklonost ka neznanju u odnosu na ni bolan ni prijatan osećaj, dakle bez
napuštanja neznanja i buđenja istinskog znanja – to je nemoguće.
Drugim rečima, ove tri prikrivene sklonosti: žudnja za prijatnim, averzija prema bolnim,
tendencija ka neznanju u vezi sa neutralnim osećajem - ove tri sklonosti su uzrok patnje. Ponovo
se srećemo sa prvom i drugom plemenitom istinom. U pasusima 29-33 razvija se isti pristup i za
ostalih pet čula.
Naredni, 34. paragraf počinje na isti način. I osoba koja se trenira na budističkom putu još uvek
ima čulne sposobnosti. Kada oseti prijatan osećaj, ako se njime ne oduševljava, ne dočekuje ga
dobrodošlicom i ne veže se za njega, tada se prikrivena sklonost ka strasti ne aktivira. Kroz
praktikovanje svesnosti i uvida u domenu prijatnog osećaja, ne dozvoljava da um bude usisan
prijatnim osećajem, već se kroz svesnost obuzdavaju čula i kroz uvid razume da je osećaj samo
prijatnost koja se pojavljuje, traje neko vreme i propada, da je nestalan.
Kod bolnog osećaja, iako nismo obuzeti njime, (što ne vodi tuzi, žalosti, naricanju) još uvek postoji
prikrivena sklonost. Ali, kada smo utrenirani da ne budemo usisani tim osećajem, kroz svesnost i
uvid vežbamo da je iskorenimo. Kada se ode dublje sa uvidom i mudrošću tada se uklanjaju
prikrivene sklonosti.
Kada osetimo neutralan osećaj, kada se razume kako zaista jeste - poreklo, nestanak,
zadovoljenje, opasnost i izlaz u vezi sa tim osećajem - kada se sve to razume, počinje eliminacija
neznanja u vezi sa tim. Mora se raditi po stadijumima. Prvo, obuzdavaju se prirodne momentalne
tendencije da se reaguje na prijatne osećaje vezivanjem, na bolne averzijom, a da se ostane u
neznanju u vezi sa neutralnim. Sa te tačke obuzdavanja osoba kontemplira, posmatra prirodu
osećaja i kako ih kontemplira, prodire sve dublje u pravu prirodu osećaja. Uvidom duboko u
prirodu osećaja, počinje da slabi ove prikrivene tendencije sve dok uvid ne dosegne vrlo duboke
nivoe da se te sklonosti prekinu. Buda poručuje:
Monasi, da neko ovde i sada okonča patnju, tako što napusti prikrivenu sklonost ka strasti za
prijatnim osećajem, tako što ukine prikrivenu sklonost ka odbojnosti prema bolnom osećaju, tako
što iskoreni prikrivenu sklonost ka neznanju u odnosu na ni bolan ni prijatan osećaj, dakle napusti
neznanje i probudi istinsko znanje – to jeste moguće.
Ključna stvar je napuštanje neznanja i javljanje istinskog znanja, uz to je moguće okončanje
patnje. I zatim ponavlja za sva druga čula.
U poslednjem iskazu sadržane su treća i četvrta plemenita istina. "Napuštanje prikrivene
sklonosti" sugeriše na put, tj. četvrtu istinu, a "ovde i sada okončava patnju" na treću.
Tekst sličan paragrafima 40 i 41 javljao se i u ranijim suttama. To je još jedan način da se pokaže
niz: kada ovo uvidi, učenik postaje neopčinjen, oslobođen strasti; kroz hlađenje strasti, um je
oslobođen, a kad je oslobođen dolazi znanje "Slobodan sam":
(OSLOBOĐENJE)
40. Kada ovo uvidi, monasi, dobro upućen plemeniti učenik prestaje da bude opčinjen okom,
opčinjen oblikom, opčinjen svešću o viđenom, opčinjen kontaktom oka, opčinjen osećajem,
opčinjen žudnjom. Prestaje da bude opčinjen uhom… prestaje da bude opčinjen nosom…
prestaje da bude opčinjen jezikom… prestaje da bude opčinjen telom… prestaje da bude
opčinjen umom, opčinjen objektima uma, opčinjen svešću o spoznatom, opčinjen kontaktom
uma, opčinjen osećajem, opčinjen žudnjom.
41. Pošto nije opčinjen, u njemu više nema žudnje. Prestankom žudnje [njegov um] postaje
slobodan. Kada je slobodan, dolazi znanje: ‘Slobodan sam.’ Plemeniti učenik razume: ‘Ovo je
poslednje rođenje, proživljen je svetački život, učinjeno što je trebalo učiniti. Nema više
preporađanja ubilo koji oblik bivanja.’”
Završetak je vrlo bitan: Tako reče Blaženi. Zadovoljni, monasi se obradovaše rečima Blaženoga. I
dok je ovaj govor još trajao, zahvaljujući nevezivanju, umovi šezdesetorice monaha postadoše
oslobođeni otrova.
Ovaj je kraj specifičan - tokom govora koji je jako moćan, dok su samo sedeli i slušali šezdeset
monaha je postiglo stupanj arahanta.
Komentari kažu: Nema ničeg čudesnog u činjenici što je šezdeset monaha postalo arahanti kada
je Buda prvi put izložio ovu suttu. Ali svaki put kad su je Sāriputta, Moggallāna i osamdeset
drugih velikih učenika podučavali, šezdeset monaha postali bi arahanti. U Šri Lanki poštovani
Maliyadeva izlagao je ovu suttu na šezdeset mesta i svaki put bi šezdeset monaha doseglo
oslobođenje. Ali kada je poštovani Tipiṭaka Ćūḷanāga ovu suttu izlagao velikoj grupi ljudi i
božanstava, na kraju govora hiljadu monaha postadoše arahanti, a među božanstvima samo
jedno je ostalo neprobuđeno.
Praksa
1. Čitaj šest grupa po šest [3-9] iznova i iznova, u sebi ili naglas kao podršku u razumevanju
uslovljenog nastanka.
2. Da li su sklonosti koje si imao u prošlosti, a za koje je jasno da sada nisu prisutne, sklonosti za
koje možeš iskreno reći da su okončane? Neka ova refleksija nadahne poverenje u mogućnost da
će se sve prikrivene sklonosti koje sada uzrokuju patnju jednom okončati.[/u]
