Kratak sadržaj sutte
Buda posećuje trojicu svojih učenika i raspituje se kako oni žive tako harmonično u zajednici, opisujući to kao „mleko i voda kad se pomešaju.” On predlaže da svi bogovi i ljudi treba da se sete kako ti učenici, iz saosećanja za ovaj svet, vežbaju za korist, dobrobit i sreću mnogih.
Beleške
Završili smo suttu koja se ticala Bude, njegovih deset moći i četiri temelja neustrašivosti. Tako smo prošli kroz sutte koje tiču svih raznih stadijuma ostvarenja pa sve do Budinih kvaliteta.
Sledeći segment naših proučavanja tiče se govora koje nemaju doktrinarnu poentu, već se bave raznim aspektima života u budističkom monaškom redu. Prva od njih je Ćula-gosinga sutta, Kratki govor u šumi Gosinga. Počinje u vreme dok je Buda živeo na mestu pod imenom Nādika. Fokusiraćemo se na život trojice monaha poštovanog Anuruddhe, Nandiye i Kimbile. Od ove trojice najpoznatiji je Anuruddha iz plemena Sakya, verovatno Budin rođak. Za druga dva se ne zna tačno poreklo, ali izgleda da su njegovi bliski prijatelji; u nekoliko sutta ih nalazimo kako žive zajedno.
Ovom prilikom njih trojica žive u sālovoj šumi Gosinga. Reč "gosinga" znači kravlji rog. Komentari objašnjavaju da u ovim šumama bejaše drvo sa granama nalik na kravlji rog i zbog tog čudnog drveta cela šuma dobi ime. Sāl drveće ima poseban značaj u budizmu jer je između dva drveta sāl Buda preminuo u Kusināri.
Jednog je dana Buda, nakon izlaska iz meditacije otišao u šumu. Izgleda da je to bila zaštićena šuma jer je imala čuvara. Kada je video Budu kako dolazi, a ne znajući ko je to kaže mu: „Ne ulazi u ovu šumu, isposniče. U njoj se nalaze tri mladića koji tu traže svoju dobrobit. Nemoj ih uznemiravati.” To je izraz koji znači da marljivo meditiraju.
Izgleda da su monasi čuli razgovor i prepoznali Budin glas: A poštovani Anuruddha čuje čuvara šume kako razgovara sa Blaženim, te mu doviknu: „Prijatelju, čuvaru šume, ne sprečavaj Blaženog da uđe. To je naš učitelj, Blaženi, koji nam dolazi.”
I tako sva trojica pođoše u susret Blaženom. Jedan prihvati zdelu i gornji ogrtač, drugi pripremi mesto za sedenje, treći donese vode za pranje nogu. Blaženi sede na pripremljeno mesto i opra noge. Onda se sva trojica poštovanih pokloniše Blaženome i sedoše sa strane. Dok su tako sedeli, Blaženi im reče: „Nadam se da vam svima dobro ide vežbanje, Anuruddha, nadam se da ste se dobro smestili, nadam se da nemate poteškoća u prošenju hrane.”
„Nadam se, Anuruddha, da živite u slozi, poštujete jedan drugoga, ne svađate se; nadam se da ste kao mleko i voda kad se pomešaju, jedan na drugog gledate s ljubavlju.”
Ovo je poređenje standardno u suttama kada se opisuje zajednica koja živi u harmoniji. Suprotnost tome bi bila situacija pomenuta u MN128. Na početku te sutte opisuju se monasi u Kosambiju. Bio je to značajan grad u severnoj Indiji. Buda je tamo imao manastir gde je došlo do velikog konflikta koji je skoro podelio sanghu. Počeo je kroz svađu dva monaha, a svaki od njih je imao svoju grupu prijatelja i pristalica. To je uvuklo sve više monaha u sukob, a onda su se i laici uključili. Buda je pokušao da reši problem:
I tako Blaženi otide do onih monaha i reče im: „Dosta je, monasi, neka ne bude svađa, prepirki, sukoba i sporova.” Kada to bi rečeno, neki monah reče Blaženome: „Čekajte, poštovani gospodine! Neka Blaženi, Gospodar Dhamme, bude spokojan i uživa u ovom prijatnom boravištu ovde i sada. Mi smo ti koji će biti odgovorni za te svađe, prepirke, sukobe i sporove.”
Ukratko, rekoše mu: gledaj svoja posla, a mi ćemo svoja! :-) I nastaviše po starom...
A oko čega je ceo konflikt nastao? U drevnoj Indiji nisu imali wc šolje ni toalet papir, već su držali vodu za ispiranje u jednoj posudi. Po pravilima iz Vinaye, nakon što neko koristi vodu, mora ponovo napuniti posudu, tako da sledeća osoba ima punu činiju vode. E pa, jedan monah, nakon što se olakšao iskoristio je polovinu vode i nije posudu napunio do vrha. Onda ga je drugi monah kritikovao zbog toga, ali je prvi bio ubeđen da je on u pravu i nakon početnog razmimolaženja, ceo konflikt nastade.
Imamo standardni opis kako se monasi ponašaju kada su u konfliktu:
U to vreme monasi u Kosambiju su se svađali i prepirali, bili duboko podeljeni, ranjavali jedni druge rečima kao bodežima.
Kada se ljudi međusobno obraćaju sa mržnjom, njihove reči postaju bodeži, mogu probosti srce druge osobe, izazivati mnogo bola i jada. Ako ikada upadnete u svađu sa nekim i javi se namera da govorite u ljutnji, zapamtite ovaj izraz!
A kada monasi žive u harmoniji, tada Buda koristi izraz: mešaju se kao mleko i voda, jer kada se te dve supstance pomešaju, nemoguće ih je razdvojiti. Zatim Buda pita monahe kako su to postigli i sledi odgovor:
„Poštovani gospodine, o tome ovako mislim: ‘Dobitak je za mene, veliki je dobitak za mene što živim s takvim saputnicima u svetačkom životu.’ I tako telesne postupke prožimam prijateljskom ljubavlju prema njima, i javno i privatno; verbalne postupke prožimam prijateljskom ljubavlju prema njima, i javno i privatno; mentalne postupke prožimam prijateljskom ljubavlju prema njima, i javno i privatno. Ovako razmišljam: ‘Zašto ne bih odložio ono što želim da radim i uradio ono što ovi poštovani žele da urade?’ Onda to odložim i uradim ono što ovi poštovani žele da urade. Poštovani gospodine, različiti smo u telu, ali jedinstveni u umu.”
Prvo, raduju se tome što imaju tako dobre saputnike. Ovo je vrlo korisna tačka za savet, jer ako imate prijatelje na istoj duhovnoj stazi, nekada morate preći preko njihovih manjih mana koje svi imamo; jer ako se fokusirate samo na njihove mane, možete postati njima opsednuti, počećete osećati mnogo ozlojeđenosti i sklonost da ulazite u svađe i prepirke. Ali ako imate dobre duhovne prijatelje, čak i ako imaju neke greške i manjkavosti, umesto da se na to usmerimo, mi mislimo na njihove dobre kvalitete i uživamo u njima. I onda osetimo sreću i zahvalnost prema duhovnim prijateljima, cenimo blago dobrih prijatelja na duhovnom putu.
Onda Anuruddha nastavlja da objašnjava dalje, pominjući tri manifestacije mette. Mettā nije samo tip meditacije koju praktikujemo, a kada iz nje izađemo, ponašamo se kako god želimo. Pravo osećanje prijateljske ljubavi izražava se u telesnim postupcima koji mogu biti javni ili privatni. Recimo, neko pokušava da podigne težak teret i vi mu pomognete - to je javna manifestacija. Ako mlađi monah vidi da je soba starijeg monaha neuredna, sredi je dok je ovaj odsutan, ostavi mu poklon na stolu i ne reklamira se: "Ja sam to učinio!" To bi bilo privatno ispoljavanje.
Kada se govori ljubazno i učtivo, na prijateljski način to je verbalno javno ispoljavanje. Čak i kada nas druga osoba nervira, prvo se uzdržimo, a zatim govorimo o problemu koji nas uznemirava mirno, strpljivo i nežno... Što se tiče verbalnih činova i njihovog privatnog izražavanja - hvalimo tu osobu, iznosimo dobre kvalitete te osobe u njenom odsustvu.
Što se tiče mentalnih činova prijateljske ljubavi ne možemo baš jasno razaznati razliku. Možda su javni oni mentalni postupci natopljeni mettom u prisustvu osobe, a privatni u njenom odsustvu.
Zatim, Anuruddha daje još jedno objašnjenje: Ovako razmišljam: ‘Zašto ne bih odložio ono što želim da radim i uradio ono što ovi poštovani žele da urade?’ Onda to odložim i uradim ono što ovi poštovani žele da urade. Poštovani gospodine, različiti smo u telu, ali jedinstveni u umu.
nānā hi kho no, bhante, kāyā ekañca pana maññe cittaṁ.
Reč mañña ovde sugeriše "izgleda", tačnije bi trebalo da glasi - "iako smo različiti po telima, ali kao da smo jedan po umu". To je smisao maññe = "kao da". Svaki od njih odustaje od onoga što individualno želi da čini kako bi se doveo u sklad sa ostalima, zato je rezultat "kao da imaju jedan um".
Ali tajna njihovog uspeha, na pāliju je to zanimljiv izraz, u prevodu je više interpretacija: so kho ahaṃ, bhante, sakaṃ cittaṃ nikkhipitvā imesaṃyeva āyasmantānaṃ cittassa vasena vattāmi.
Značilo bi: "stavljajući dole (odlažući) moj lični um, ono što želim da učinim, ja delam u skladu sa umom drugih". Ključ za uspostavljanje ove harmonije je da niko ne insistira da se učine stvari onako kako je izvorno nameravao. Znači da je u stanju načiniti kompromise, čak i odustati od nečega da bi se sledile želje drugih. Kako je ova grupa mala, verovatno je bilo lako napraviti otvorenu diskusiju. Svako je iznosio svoje mišljenje oko stvari koje treba obaviti, a onda se pronalazio način kako ih učniti tako da bude prihvatljivo svima. U velikoj grupi to je malo teže. U grupi od dvadest ljudi, imamo dvadeset različitih mišljenja, od toga npr. tri vrlo kruta. A onda se stvara haos i konfuzija u celoj grupi.
Zatim Buda pita:
„Dobro je, Anuruddha, dobro je. Nadam se da sva trojica živite marljivi, predani i odlučni.”
„Svakako, poštovani gospodine, živimo marljivi, predani i odlučni.”
„Ali kako, Anuruddha, uspevate tako da živite?”
Odgovor koji Anuruddha daje ovde ne odgovara na postavljeno pitanje baš dobro. Pitanje je o životu marljivom, predanom i odlučnom (appamatto ātāpī pahitatto). Ove reči srećemo u pāli tekstu i skoro uvek su u vezi sa praksom meditacije. Vrlo često vidimo obrazac u suttama gde neki monah odlazi da vežba sam, a prethodno pita Budu da mu objasni metod ili da mu održi Dhamma govor. To će mu biti od koristi kada se osami kako bi boravio marljiv, predan i odlučan. U nastavku takvog odlomka čitamo da je monah otišao da živi u usamljenosti i nakon nekog vremena dostiže najviši cilj duhovnog života i postaje jedan od arahanata.
U tom obliku obično nalazimo ovu formulu. A ovde je odgovor na to pitanje neobičan. Poštovani Anālayo bavio se komparativnim proučavanjem MN i njenih pandana u kineskim Āgamama. U toj verziji ne nalazimo ovo pitanje u vezi sa opisom kako monasi žive. To se pitanje javlja samo u vezi sa meditativnim praksama. Moguće je da se originalno pitanje koje ovde Buda postavlja tiče daljeg razjašnjenja harmoničnog života. Ako uzmemo da je to slučaj, objašnjenje dato u paragrafu 9 ima više smisla.
„Ko god se od nas prvi vrati iz sela, iz prošenja hrane, priprema mesta za sedenje, vodu za piće i pranje zdela, na mesto stavlja posudu za otpatke. Ko god se od nas vrati poslednji, ukoliko želi jede ono što je preostalo; inače, baci to na mesto gde nema trave ili sipa u vodu u kojoj nema živih bića. Rasprema mesta za sedenje i odnosi vodu za piće i pranje zdela. Odnosi posudu za otpatke, pošto ju je oprao, te počisti mesto na kojem se jede. Ko god da primeti kako su posude sa vodom za piće, pranje zdela ili čišćenje toaleta skoro prazne, pobrine se da ih napuni. Ako su teške da ih nosi, pozove rukom nekoga u pomoć i oni je prenesu zajedničkim snagama, ali zbog svega toga mi ne prekidamo plemenitu ćutnju. Umesto toga, svakih pet dana okupimo se i celu noć razgovaramo o Dhammi. Tako živimo marljivi, predani i odlučni.”
Oni žive u šumi, ali mora biti da u blizini ima sela gde odlaze u prošnju. I oni boravište napuštaju u isto vreme, ali u različitim pravcima pa se i vraćaju u različita vremena. Sadašnja uobičajena praksa je da svi monasi idu zajedno. Ovde imamo praktikovanje prijateljske ljubavi privatno: Ko god se od nas prvi vrati iz sela, iz prošenja hrane, priprema mesta za sedenje, vodu za piće i pranje zdela, na mesto stavlja posudu za otpatke. Priprema vodu koja se koristi za pranje ruku (i danas se u Indiji jede rukama), nogu (vratii su se sa prašnjavih ili blatnjavih puteva), činija nakon jela... Ko god se od nas vrati poslednji, ukoliko želi jede ono što je preostalo; inače, baci to na mesto gde nema trave ili sipa u vodu u kojoj nema živih bića. Prva dvojica ostave hranu i za poslednjeg monaha, a on, nakon obroka, sve počisti i ukloni ostatke hrane pažljivo da ne zagadi vodu i ne povredi živa bića. Ne narušavaju plemenitu tišinu koju održavaju četiri-pet dana, a svaku petu noć sede zajedno diskutujući o Dhammi. Kineska verzija ima varijaciju: "Svakih pet dana mi sedimo zajedno celu noć diskutujući o Dhammi ili sedimo zajedno u plemenitoj tišini." Drugačiji je naglasak u toj verziji nego u našoj. Tako žive marljivi, predani i odlučni.
Sledi Budino pitanje: „Dobro je, Anuruddha, dobro je. Ali dok tako sva trojica živite marljivi, predani i odlučni, jeste li dostigli bilo kakve nadljudske osobine, isticanje u znanju i viđenju dostojno plemenitih, ugodno boravište?”
Ovde imamo važan izraz: uttarimanussadhammā alamariyañāṇadassanaviseso. To je opšti izraz koji pokriva sva viša meditativna stanja, kako samādhija, tako i uvida i mudrosti. [manussa = ljudsko biće, uttari = više, tako je ovaj prvi izraz - stanje koje je više nego uobičajeno ljudsko.] Dobra stanja na ljudskom nivou bi bila poštovanje pravila moralnosti. A ono što je iznad ljudskog nivoa jeste razvoj viših postignuća u meditaciji. Na ovaj je izraz dodato alamariyañāṇadassanaviseso = isticanje, izvrsnost u znanju i viđenju, superiorno znanje koje je karakteristika plemenitih. Dobija odgovor da jesu postigli nadljudska stanja, što se takođe zove ugodno boravište, gde se boravi sa lakoćom, gde je um je vrlo srećan i miran:
„Kako da ne! Tako, poštovani gospodine, kad god poželimo, sasvim obuzdanih čula, bez mentalnih nečistoća, ulazimo i ostajemo na prvom stupnju zadubljenja, koji je praćen usmerenom mišlju i istraživanjem, uz ushićenje i zadovoljstvo rođeno iz osame. To su nadljudske osobine, isticanje u znanju i viđenju dostojno plemenitih, ugodno boravište do kojeg smo stigli živeći marljivi, predani i odlučni.”
„Dobro je, Anuruddha, dobro je. Ali, ima li nekih drugih nadljudskih osobina, isticanje u znanju i viđenju dostojno plemenitih, ugodnog boravišta do kojeg stižete kad jednom nadiđete prethodno boravište, kada ga stišate?”
Dijalog se nastavlja prolazeći i kroz ostale tri đhāne, svaka od njih opisana jestandardnim izrazima.
U paragrafu 14 nastavlja se ispitivanje. Buda verovatno već zna šta su monasi sve postigli, ali ih pita samo da bi im dao priliku da to i kažu. Prolazi se kroz četiri arūpa-samāpatti.
Zatim pita, kao da još nije zadovoljan učinjenim :-) , a sledi i odgovor:
„Dobro je, Anuruddha, dobro je. Ali, ima li nekih drugih nadljudskih osobina, isticanje u znanju i viđenju dostojno plemenitih, ugodnog boravišta do kojeg stižete kada jednom nadiđete prethodno boravište, kada ste ga stišali?”
„Kako da ne! Tako, poštovani gospodine, kad god poželimo, potpunim nadilaženjem područja ni opažanja ni neopažanja, ulazimo i ostajemo u području prestanka opažaja i osećaja. Tako što ih uvidimo sopstvenom mudrošću, naši otrovi bivaju potpuno uklonjeni. To su takođe nadljudske osobine, isticanje u znanju i viđenju dostojno plemenitih, ugodno boravište do kojeg stižemo kad jednom nadiđemo prethodno boravište, kad ga stišamo. Isto tako, poštovani gospodine, ne vidimo bilo koje drugo ugodno boravište uzvišenije ili plemenitije od ovoga.”
[saññāvedayitanirodhaṃ]
Da bi se to postiglo meditativno stanje u kojem su svi opažaji i osećaji prestali, mora se prvo ovladati sa 4 đhāne + 4 arūpa-samāpatti. I mora da se bude makar anāgāmī, tj. nepovratnik. A prema objašnjenjima datim u komentarima, neko ulazi u prvu đhānu i izranja iz nje, kontemplira je sa uvidom: kao netrajnu, nezadovoljavajuću i bezličnu. Onda ulazi u dugu i izlazi iz nje na isti način. Tako se mudrost uvida primenjuje na svaku od njih. Prođe sve četiri đhāne i kroz prve tri arūpa đhāne, a zatim pre ulaska u četvrto nematerijalno zadubljenje - područja ni opažanja ni neopažanja, donosi mentalnu odluku da će ući u prestanak osećaja i opažaja i koliko će se dugo ostati tamo (od nekoliko sati pa sve do sedam dana). Mora učiniti nekoliko preliminarnih koraka, a zatim ulazi u četvrto nematerijalno zadubljenje. A iz područja ni opažanja ni neopažanja, nakon boravljenja tamo nekoliko puta, tokom nekoliko ciklusa svesti, ulazi se u saññāvedayitanirodhaṃ i tamo se ostaje tokom vremena koje je unapred određeno.
Ovde Anuruddha izjavljuje: "Svi možemo to učiniti." A onda dodaje: "Naši otrovi (āsava) primordijalne nečistoće uma uništene su viđenjem". Znači postigli su mudrost uvida dovoljnu da uništi sve nečistoće, postali su arahanti. Isto tako, poštovani gospodine, ne vidimo bilo koje drugo ugodno boravište uzvišenije ili plemenitije od ovoga.
Buda im čestita i kaže: „Dobro je, Anuruddha, dobro je. Zaista ne postoji bilo koje drugo ugodno boravište uzvišenije ili plemenitije od ovoga.”
I tako, pošto je Blaženi uputio, podstakao, nadahnuo i ohrabrio poštovanog Anuruddhu, poštovanog Nandiyu i poštovanog Kimbilu govorom o Dhammi, ustane on sa svoga mesta i ode. Ovo je uobičajena formulacija, dalje instrukcije nisu potrebne, oni već arahanti!
Dolazi zanimljiv pasus:
Pošto su ispratili Blaženog jedan deo puta i vratili se, poštovani Nandiya i poštovani Kimbila upitaše poštovanog Anuruddhu: „Jesmo li mi ikada rekli poštovanom Anuruddhi da smo dostigli boravišta i postignuća koja nam je poštovani Anuruddha, u prisustvu Blaženoga, pripisao, sve do uklanjanja otrova?”
„Poštovani mi nikada nisu rekli da su dostigli ta boravišta i postignuća. Pa ipak, obuhvativši svojim umom umove poštovanih, znam da su dostigli ta boravišta i postignuća. Takođe, božanstva su mi rekla: ‘Ovi poštovani su dostigli ta boravišta i postignuća.’ I tako sam to objavio kad me je Blaženi pitao.”
Oni ih jesu postigli, ali skromno, nisu to objavili čak ni svojim najbližim prijateljima. Anuruddha je neko ko je usavršio psihičke moći, a specijalnost mu je bilo duhovno oko kojim se mogu posmatrati ravni egzistencije van ljuskog i videti sistemi svetova izvan našeg. Ali je imao i sposobnost da čita umove drugih, tako je mogao videti koliko su postigli njegovi prijatelji. U raznim suttama srećemo poštovanog Anuruddhu kako održava stalne kontakte sa božanstvima, devama. I ona ga obaveštavaju o nivou postignuća njegovih prijatelja tako da je mogao da govori i u njihovo ime.
Nakon što je Buda otišao, jedan duh (yakkha / yakṣa) po imenu Dīgha Parađana prilazi mu i kaže:
„Dobitak je za narod Vađđi, veliki je dobitak za narod Vađđi što Tathāgata, plemeniti i potpuno probuđeni, živi među njima, zajedno s ova tri mladića, poštovanim Anuruddhom, poštovanim Nandiyom i poštovanim Kimbilom!”
Ovi duhovi se obično predstavljaju kao zastrašujuća stvorenja, ali mogu biti i zaštitnici Dhamme.
Čuvši ovu pohvalu duha Dīgha Parađana, božanstva zemlje uzviknuše isto, a zatim božanstva neba četiri velika kralja… božanstva neba trideset trojice… Yāma božanstva… božanstva Tusita neba… božanstva koja se oduševljavaju stvaranjem (Nirmāṇarati)… božanstva koja imaju moć nad tvorevinama drugih bića (Paranimmita Vasavattī)… božanstva iz Brahmine pratnje, uzviknuše istu rečenicu. Tako se u toj prilici, u tom trenutku, glas o ovoj trojici poštovanih proširio sve do sveta Brahme.
Ako se setimo prvog Budinog govora, ovo se isto desilo kada je točak Dhamme pokrenut u Parku jelena u Varanasiju.
Buda potvrđuje i proširuje izjavu:
„Tako je Dīgha, tako je! Ako bi ih se klan iz kojeg potiču ova tri mladića, što napustiše dom i odoše u beskućnike, sećao srca ispunjenog pouzdanjem, to bi vodilo dobrobiti i sreći tog klana za dugo vremena. A ako bi se susedi tog klana iz kojeg potiču ova tri mladića što napustiše dom… selo koje napustiše… varošica koju napustiše… grad koji napustiše… zemlja koju napustiše ova tri mladića i odoše u beskućnike, sećala srca ispunjenog pouzdanjem, to bi vodilo dobrobiti i sreći te zemlje za dugo vremena. Ako bi se svi plemići sećali ova tri mladića srca ispunjenog pouzdanjem, to bi vodilo dobrobiti i sreći tih plemića za dugo vremena. Ako bi se svi brahmani… svi trgovci… svi najamnici, sećali ove trojice mladića srca ispunjenog pouzdanjem, to bi vodilo dobrobiti i sreći tih najamnika za dugo vremena. Ako bi se svet sa svojim božanstvima, Mārama i Brahmama, zajedno sa pokolenjem isposnika i brahmana, plemenitih i običnih ljudi, sećao ove trojice mladića srca ispunjenog pouzdanjem, to bi vodilo dobrobiti i sreći tog sveta za dugo vremena. Pogledaj samo, Dīgha, kako ova tri mladića vežbaju za dobrobit i sreću mnogih, iz saosećanja za ovaj svet, za korist, dobrobit i sreću božanstava i ljudi.”
Počinje da širi geografski, zatim nastavlja kroz društvene klase, božanske pratnje i pokolenja, da bi na kraju završio jakom izjavom da mladići vežbaju za dobrobit i sreću bića, iz saosećanja prema svima!
(završetak)
