Kratak sadržaj sutte
Poštovani Bhaddali, monah koji se zamonašio u starosti, ima mnogo poteškoća da prati pravila vežbanja. Buda ga opominje i uči prednostima poštovanja pravila. On govori i o tome zašto neke monahe često kritikuju, a druge ne.
Beleške
Na prošlih nekoliko časova predmet govora koje smo proučavali bili su monasi koji žive u harmoniji (MN31) i značajni Budini učenici (MN32). Otuda se može steći utisak da je u životu sanghe ide sve glatko i harmonično, da su svi učenici postigli nivoe visokih postignuća. Ali ako pogledamo neke sutte, naročito Vinayu, knjigu pravila za monahe, vidimo i to da je Buda imao problem sa buntovnim monasima, njihovim otporima, sa onima koji su se ponašali loše, svađali se itd. Pred kraj Budine karijere, njegov rođak Devadatta pokušao je da ga ubije nekoliko puta da bi se sam ustoličio kao vođa zajednice.
Ova sutta se bavi ne tako strašnim ponašanjem. Uzima za temu monaha koji odbija da sledi trening koji je Buda uspostavio. Govor počinje Budinom izjavom:
„Monasi, ja jedem jednom dnevno. Čineći tako, bez bolesti sam i tegoba, uživam u zdravlju, snažan sam i dobro se osećam. Zato i vi, monasi, jedite samo jednom na dan. Čineći tako, bićete bez bolesti i tegoba, uživati u zdravlju, snažni i dobro ćete se osećati.”
Jedno od pravila zaređenih je na jesti vikāla, u pogrešno doba, od podneva do zore idućeg dana. Ovo ne znači da je pogrešno za sve ljude, nego samo za monahe. Pravilo nije uspostavljeno odmah na početku formiranja zajednice. U ranom periodu monasi su mogli da obeduju u svako doba. Čini sa da je Budina lična praksa bila da jede jednom dnevno i moguće je da je zato uspostavio ovo pravilo.
U nekom trenutku je doneo pravilo da je prestup jesti van propisanog vremena i to se odnosi na čvrstu hranu ili hranljive tečnosti. Nije baš jasno zašto je to utvrdio. U Vinayi čitamo o jednom događaju koji se desio i pobudio ga da uvede pravilo o vremenu obroka. Ovde se čini da samo daje preporuku monasima.
Posle ove Budine izjave monah po imenu Bhaddāli, koji se nigde drugde ne pojavljuje u kanonu, kaže da nije spreman da prihvati ovaj savet:
„Poštovani, ne želim da jedem samo jednom; jer ako bih tako radio, možda bih osećao brigu i strah zbog toga.”
BB: Značenje ovoga nije baš jasno. Može biti da je on vrsta osobe koja se neprekidno brine o svom zdravlju i plaši se da mora često da jede da bi to zdravlje održao. To je samo moje nagađanje. Buda mu kaže:
„Onda, Bhaddāli, pojedi jedan deo tamo gde si pozvan, ostatak ponesi sa sobom da ga kasnije pojedeš. Na taj način ćeš sebe prehraniti.”
Ponovo, ovo je pomalo nerazumljivo, jer kada su monasi pozvani na ručak, to je obično malo pre podneva pa nema mnogo vremena da deo ostavi za kasnije. I ne dešava se da su monasi pozvani u kuću na ručak svakog dana. Većinu dana monasi idu u prošnju sa zdelom od kuće do kuće skupljajući hranu. Možda ako ode rano ujutru, skupi hranu, pojede nešto od toga za doručak, a ostalo sačuva za ručak. Moguće da je to Budina preporuka monahu.
Ali još uvek Bhaddāli, pun otpora odgovara: „Poštovani, ne želim da jedem ni na taj način; jer ako bih tako radio, možda bih takođe osećao brigu i strah zbog toga.”
Buda dozvoljava monasima da jedu između zore i podneva što nam se čini veoma teškim, ekstremnim praksama. Međutim, kada se priviknete na doručak i glavni obrok pre podneva, uvidite da je vrlo lako pregurati dan. Hrana glavnog obroka se vari tokom dana i niste gladni uveče, a između zore i podneva možete jesti u dovoljnim količinama. Prava poenta Budinog saveta nije da se obroci smanje ispod normalne količine, već da se jede umereno, dovoljno da se bude jak i zdrav, ali ne previše da se postane prejeden, pospan i trom.
U nastavku kada tekst pominje "pravilo vežbanja". Izgleda da je Buda tada već postavio kao pravilo da se ne jede posle podneva. Tada je Bhaddāli javno izjavio pred celom zajednicom da nema nameru da se ovog pravila drži.
I tako se poštovani Bhaddāli nije pojavljivao pred Budom čitav tromesečni period [monsuna], jer nije poštovao pravilo vežbanja u okviru Učiteljevog nauka.
Tokom tog perioda monasi ne idu na putovanje, moraju ostati na jednom mestu. I zato što je Bhaddāli odbio da se pridržava pravila, nije želeo da sretne Budu. Bio je postiđen svojom nespremnošću da se podvrgne treningu i kada je Buda držao govor monasima, cela bi zajednica slušala, a on bi izostao. Kada se sangha formalno okupljala svi bi odlazili, a on bi ostajao u kolibi, a kada je znao da će Buda biti na određenom mestu u određeno vreme, izbegavao bi to mesto.
Kako se kišna sezona bližila kraju, grupa monaha je pravila novu odoru za Budu.
5. U to vreme grupa monaha šila je ogrtač za Blaženog, te pomisliše: „Kada završimo ovaj ogrtač, kad se završi tromesečni period [monsuna], Blaženi će ponovo krenuti svojim putem.”
6. Onda poštovani Bhaddāli otide do tih monaha i pozdravi se sa njima, a kada taj učtivi i prijateljski razgovor bi završen, sede sa strane. Pošto je tako učinio, monasi mu rekoše: „Prijatelju Bhaddāli, ovaj ogrtač pravimo za Blaženog. Kada završimo taj ogrtač, kad se završi tromesečni period [monsuna], Blaženi će ponovo krenuti svojim putem. Molimo te, prijatelju Bhaddāli, dobro razmisli o onome što si objavio. Nemoj kasnije sebi još više otežati život.”
Monasi su smatrali da, ako Bhaddāli propusti priliku da se izvini Budi pre nego što on otputuje, biće preplavljen žaljenjem, ali neće moći to da ispravi. Sada Bhaddāli prepoznaje svoju grešku, uvredu koju je naneo ne prihvatajući savet i odlazi da se izvini. Tekst donosi standardnu formulu:
„Poštovani, učinih prekršaj u tome što sam, kad je Blaženi objavio pravilo vežbanja, poput budale, zbunjene i nepromišljene, javno objavio monaškoj zajednici nespremnost da sebe podvrgnem takvom vežbanju. Neka mi Blaženi oprosti prekršaj, kako bih sebe obuzdavao ubuduće.”
Ali Buda ga ne pušta tako lako, želi da monah prepozna posledice svoga odbijanja. Prvo samo ponavlja šta je ovaj rekao, a zatim ukazuje na posledice kojih Bhaddāli nije svestan:
Bhaddāli, nisi prepoznao ovu okolnost: ‘Blaženi živi kraj Sāvatthīja i Blaženi će me znati ovakvog: „Monah po imenu Bhaddāli ne poštuje pravilo vežbanja koje je uveo Učitelj.”’ Tu okolnost nisi prepoznao.
Isto tako, nisi prepoznao ni ovu okolnost: ‘Mnogi monasi žive kraj Sāvatthīja tokom perioda monsuna; i oni će me znati ovakvog: „Monah po imenu Bhaddāli ne poštuje pravilo vežbanja koje je uveo Učitelj.”’ Tu okolnost takođe nisi prepoznao.
Isto tako, nisi prepoznao ni ovu okolnost: ‘Mnogi nezaređeni sledbenici… Mnoge nezaređene sledbenice žive kraj Sāvatthīja; i one će me znati ovakvog: „Monah po imenu Bhaddāli ne poštuje pravilo vežbanja koje je uveo Učitelj.”’ Tu okolnost takođe nisi prepoznao.
Isto tako, nisi prepoznao ni ovu okolnost: ‘Mnogi askete i brahmani, sledbenici drugih tradicija, žive kraj Sāvatthīja; i oni će me znati ovakvog: „Monah po imenu Bhaddāli, stariji učenik askete Gotame, ne poštuje pravilo vežbanja koje je uveo Učitelj”.’ Tu okolnost takođe nisi prepoznao.”
Tako je saznao da je opšte poznato kako je on "crna ovca" zajednice. Sada će možda biti svesniji svoje greške. Ponavlja izvinjenje i moli za oproštaj, ali Buda ga ni sada ne pušta tako lako. Ovde je beskompromisan, pokazaće kako monah koji se korektno ponaša vežba na pravi naćin:
Šta misliš, Bhaddāli? Zamisli nekog monaha ovde koji je oslobođen na oba načina i ja mu kažem: ‘Hajde monaše, budi daska preko koje ću da pređem ovo blato.’ Da li bi on sam prešao na drugu stranu, postavio telo na neki drugi način ili rekao ‘neću?’”
„Ne bi, poštovani gospodine.”
Ovaj je odeljak uznemirujuć, ali komentari ukazuju da Buda sam ne bi nikada postavio takav zahtev, već ukazuje na jedan ekstreman slučaj kako bi podvukao da bi monah koji ima istinsko poverenje u Budu i istinski želi da se posveti vežbanju, sledio Budine reči kakve god da su.
Možemo uočiti oštru suprotnost između ovoga i saveta koji Buda daje u poznatoj Kalama sutti (AN 3.65):
Zato, Kālāme, ne povodite se za usmenim predanjima, niti za rodoslovima, za glasinama, za onim što piše u svetim tekstovima, za logičkim domišljanjima, za deduktivnim domišljanjima, za analogijama, za idejama koje vam se čine ispravnim, za time što vam se onaj koji govori čini upućenim, niti iz uverenja: “Ovaj asketa je naš učitelj”. Kālāme, tek kada se sami uverite: “Ove stvari su štetne, ove stvari su sramotne, njih kritikuju mudraci; onome ko ih čini donose muku i patnju”, tek tada ih napustite.
Ako čak i Buda kaže: "Lezi u blato!", treba promisliti šta se desilo sa ovim velikim učiteljem. Izgleda da se prepustio nekom guru-egoizmu! U tom slučaju imamo dobar razlog da ne sledimo njegove instrukcije. Ali ovde on samo iznosi hipotezu da pokaže kako se ponaša monah koji je stvarno razumeo Dhammu. Zatim navodi i druge sledbenike, objasnili smo sve ove tipove na prethodnim časovima:
„Šta misliš, Bhaddāli? Zamisli nekog monaha ovde koji je oslobođen mudrošću… neposredni svedok… onaj ko je učvrstio gledište… oslobođen poverenjem… sledbenik na osnovu Dhamme… sledbenik na osnovu poverenja, i ja mu kažem: ‘Hajde, monaše, budi daska preko koje ću da pređem ovo blato.’ Da li bi on, ne obazirući se na moju molbu, sam prešao na drugu stranu, postavio telo na neki drugi način ili bi rekao ‘neću?’”
„Ne bi, poštovani gospodine.”
Opet je Buda vrlo oštar, striktan kao da ima pik na jadnog Bhaddālija:
„Šta misliš, Bhaddāli? U ovoj situaciji, jesi li ti onaj koji je oslobođen na oba načina ili oslobođen mudrošću ili neposredni svedok ili onaj ko je učvrstio gledište ili oslobođen poverenjem ili sledbenik na osnovu Dhamme ili sledbenik na osnovu poverenja?”
„Ne, poštovani gospodine.”
„Bhaddāli, u ovoj situaciji, jesi li ti jedan običan, praznoglav tvrdoglavac?”
13. „Da. Kada je Blaženi objavio pravilo vežbanja, učinih prekršaj time što sam, poput budale, zbunjene i nepromišljene, javno objavio monaškoj zajednici nespremnost da sebe podvrgnem takvom vežbanju. Neka mi Blaženi oprosti prekršaj, kako bih sebe obuzdavao ubuduće.”
Ovog puta je Buda spreman da prihvati izvinjenje:
Ali pošto uviđaš svoj prekršaj kao takav i koriguješ sebe u skladu sa Dhammom, opraštamo ti; jer to jeste rast u praksi Plemenitog kada neko uviđa svoj prekršaj kao takav i koriguje sebe u skladu sa Dhammom, tako što će ubuduće sebe obuzdavati.
Ovo je važna izjava jer Buda ne očekuje da mu svi učenici budu savršeni. Mnogo puta prave prestupe, ali dok god ih kao takve prepoznaju i odluče da ubuduće vežbaju kako treba, tada će to prevazići i korigovati se.
Sada će nam pokazati neke druge posledice nepoštovanja vežbanja u učenju i disciplini:
Tako, Bhaddāli, neki monah ne vežba sebe u okviru Učiteljevog nauka. On ovako razmišlja: ‘Kako bi bilo da odem na osamljeno, mirno mesto: u šumu, podnožje drveta, planinu, klisuru, pećinu, mesto za kremaciju, gustu džunglu, proplanak, stog sena – možda bih dosegao nadljudske osobine, isticanje u znanju i viđenju dostojno plemenitih.’ I ode on na osamljeno, mirno mesto. Dok tamo živi izolovan, Učitelj ga osuđuje, mudri saputnici u svetačkom životu koji su se raspitali o njemu, osuđuju ga, božanstva ga osuđuju i on sam sebe osuđuje. Pošto ga tako osuđuju Učitelj, mudri saputnici u svetačkom životu, božanstva i on sam, ne doseže nadljudske osobine, isticanje u znanju i viđenju dostojno plemenitih. A zašto? Tako biva s onim ko ne vežba sebe u Učiteljevom nauku.
Može se pojaviti pitanje - da li je samo to što Bhaddāli jede posle podne i uveče nešto što ga sprečava da postigne neka viša stanja? To ne bi moglo biti objašnjenje. U kasnijoj istoriji budizma u drugim granama, npr. istočnoazijskim i tibetanskim ovo pravilo se ne prati tako striktno, a u tim tradicijama, naravno, postoje meditanti koji su dostigli visoke nivoe koncentracije i oslobođenosti mudrošću. Nije sam obrok izvan propisanog vremena prepreka za postignuća, već da je Buda sam postavio ovo pravilo, a neko je u njegovom prisustvu odbio da takvo vežbanje primeni. Stanje uma koje se pobunilo protiv ovog pravila ono što pravi prepreku!
U paragrafu 15 Buda navodi suprotan slučaj:
Tako opet, Bhaddāli, neki monah vežba sebe u okviru Učiteljevog nauka. Ovako on razmišlja: ‘Kako bi bilo da odem na osamljeno, mirno mesto: u šumu, podnožje drveta, planinu, klisuru, pećinu, mesto za kremaciju, gustu džunglu, proplanak, stog sena – možda bih dosegao nadljudske osobine, isticanje u znanju i viđenju dostojno plemenitih.’ I ode on na osamljeno, mirno mesto. Dok tamo živi izolovan, Učitelj ga ne osuđuje, mudri saputnici u svetačkom životu koji su se raspitali o njemu, ne osuđuju ga, božanstva ga ne osuđuju i on sam sebe ne osuđuje. Pošto ga tako ne osuđuju Učitelj, mudri saputnici u svetačkom životu, božanstva, a ni on sam, doseže nadljudske osobine, isticanje u znanju i viđenju dostojno plemenitih.
Sledi opis četiri đhāne, tri viša znanja (prisećanje prošlih života, duhovno oko i oslobođenje uma od otrova, āsava).
Zatim u pasusu 22 Bhaddāli postavlja pitanja koja se bave disciplinom na nivou sanghe. „Poštovani gospodine, šta je uzrok, šta je razlog što nekog monaha često kritikuju? Šta je uzrok, šta je razlog što nekog monaha često ne kritikuju?” Sada će Buda navesti različite slučajeve.
Prvi je slučaj monaha koji konstantno vrši prestupe, narušava mnoga pravila i kada drugi monasi pokušavaju da ga isprave i tom prilikom ga kritikuju, umesto da prizna svoje greške, da promeni svoje ponašanje, on će izbegavati, lagati, zataškavati, govoreći da se ne ponaša tako ili će pokušati da skrene temu, nekad će okrenuti kritiku na suprotnu stranu napadajući monahe koji žele da ga isprave. Tako širi neslogu, gorčinu i ne prihvata savet od sanghe. A tada sangha treba da preduzme nekakve mere protiv njega, jaku kaznu. Neće dozvoliti da se slučaj sredi brzo.
U suprotnom slučaju imamo monaha koji je mnogo puta narušio pravila, ali kada ga drugi monasi ispravljaju, tada ne pokušava da se brani i izbegne kritiku, već prihvati savet i menja svoje ponašanje. U ovom slučaju, monasi će odlučiti da mere budu kratkoročne, jer je pokazao volju da se promeni.
Sledeća dva slučaja takođe se rešavaju na tom principu.
U paragrafu 27 dolazimo do slučaja monaha koji napreduje u meri u kojoj poseduje veru i ljubav. On može biti neko ko je narušio neka od pravila ili čak redovno grešio. I monasi mogu doći do zaključka da on nije mnogo pametan, ozbiljan u svom naporu da vežba, nije obdaren dobrim osobinama, ali ima pravo poverenje i posvećenost. Zato se ustručavaju da sprovedu bilo kakve snažne mere disciplinske protiv njega iz straha da, ako ga strogo ukore i oštro kritikuju, on ne izgubi svoje poverenje i posvećenost, a tako i napusti monaški život. Ovo Buda poredi sa čovekom koji ima samo jedno oko i njegovi bližnji, prijatelji i rođaci uvek paze da u njegovom prisustvu ne rade ništa opasno po njegov vid. Izbegavaju upotrebu oštrih alata, struganje, tesanje itd. ponašaju se vrlo oprezno kako bi sačuvali njegov vid. Tako, monasi u nekim slučajevima neće kritikovati, neće osuđivati monaha koji se neispravno ponaša, neće sprovoditi oštre mere protiv njega, a sve u cilju čuvanja njegove vere i posvećenosti.
Zatim Bhaddāli postavlja novo pitanje, koje je jako zanimljivo jer se implicitno odnosi na opadanje budizma, koji kao da je već započeo u Budino vreme. Danas uglavnom mislimo: ovo je vreme kada je prava Dhamma u opadanju i skoro nestaje, ali mora da je u Budino vreme bila u procvatu! Čak i u njegovo vreme ljudi su mislili: u ranija vremena mora da je bilo divno, ali danas, iako imamo mnogo monaha koji marljivo praktikuju, oni ne dostižu visoka postignuća kao monasi iz ranijih dana.
„A šta je uzrok, šta je razlog da je ranije bilo manje pravila vežbanja, a više je monaha dosezalo krajnje znanje? Šta je uzrok, šta je razlog da sada ima više pravila vežbanja, a manje monaha doseže krajnje znanje?"
Izgleda da Buda u prvih dvadeset godina propovedanja nije uspostavio niti jedno pravilo u ponašanju i vežbanju. U tom periodu samo je davao sugestije i svi bi ih pratili. Tek nakon dvadeset godina, monasi su počeli da sve više odstupaju od propisanog ponašanja. Onda je Buda počeo da uspostavlja pravila i svaki put kada su se monasi ponašali na pogrešan način morao je da uvede novo pravilo. Sve dok se, vremenom, nije nakupilo više od 150 pravila. I u ranom periodu kaže se da su monasi postizali vrlo brzo najviša postignuća. Nekada bi samo održao govor i na kraju govora 20, 50, 60 monaha bi postiglo ulazak u tok ili čak najviše oslobođenje. Ali u vreme ove sutte kada je Budi 60-70 godina, mnogo je pravila, ali manje monaha koji su dostizali krajnje znanje. Buda odgovara:
30. Ovako stoje stvari, Bhaddāli. Kad se bića kvare i istinska Dhamma nestaje, tada ima više pravila vežbanja, a manje monaha doseže krajnje znanje. Učitelj ne objavljuje neko pravilo vežbanja sve dok neke stvari koje su podloga za otrove ne postanu vidljive unutar Sanghe; kada neke stvari koje su podloga za otrove postanu vidljive unutar Sanghe, Učitelj objavljuje učenicima neko pravilo vežbanja, kako bi ih zaštitio od stvari koje jesu podloga za otrove.
31. Stvari koje su podloga za otrove ne postaju vidljive unutar Sanghe sve dok Sangha ne postane mnogobrojna; kada Sangha postane mnogobrojna, tada stvari koje su podloga za otrove postaju vidljive unutar Sanghe i Učitelj objavljuje učenicima neko pravilo vežbanja, kako bi ih zaštitio od stvari koje jesu podloga za otrove. Stvari koje su podloga za otrove ne postaju vidljive unutar Sanghe sve dok Sangha ne dostigne vrhunac u materijalnim dobrima… vrhunac u slavi… vrhunac u učenosti… vrhunac u postojanoj reputaciji; kada Sangha dostigne vrhunac u postojanoj reputaciji, stvari koje su podloga za otrove postaju vidljive unutar Sanghe i tada Učitelj objavljuje učenicima neko pravilo vežbanja, kako bi ih zaštitio od stvari koje jesu podloga za otrove.
Prvo objašnjava uslove koji su doveli do postavljanja pravila. A zatim objašnjava šta su te stvari koje su podloga za otrove, uslove koji funkcionišu kao plodno tlo da počnu da se pojavljuju nečistoće. Recimo, kada sangha dostigne vrhunac u materijalnim dobrima, a to se dešava kada zajednica ima dobru reputaciju i predstavlja polje za zasluge. Kada ljudi požele da zadobiju zasluge donoseći ponude sanghi. Posledica toga je da među monasima te ponude postanu objektima žudnje i vezanosti. U ranim danima, kada ni Buda ni zajednica nisu bili čuveni, živeli su skromno i time bili zadovoljni. Odlazili bi u prošnju i skupljali hranu, od toga živeli dan za danom, boravili u prostim kolibama, sastavljali svoje odore od komada odbačenih tkanina, često sa mesta za kremaciju. Kada se sangha proslavila, tada su ljudi gradili velike manastire kao udobna boravišta, donosili im ukusnu hranu... A danas, npr. u Tajlandu poklanjaju elektronsku opremu i automobile jer ljudi smatraju da će im to doneti zasluge. Kako bi zaštitio zajednicu od stvari koje su podloga za otrove Buda uvodi pravila vežbanja.
Buda se zatim poziva na govor koji mora da je održao dosta davno jer je zajednica bila mala u to doba:
32. Bhaddāli, vas nekoliko bilo je prisutno kad sam podučavao Dhammu kroz poređenje sa mladim, čistokrvnim ždrebetom. Sećaš li se toga, Bhaddāli?”
„Ne, poštovani gospodine.”
„A šta misliš, zbog čega se ne sećaš?”
„Već dugo nisam vežbao sebe u Učiteljevom nauku.”
„To nije jedini uzrok ili jedini razlog. Umesto toga, obuhvativši svojim umom tvoj um, odavno sam za tebe znao ovo: ‘Kada podučavam Dhammu, ovaj zavedeni čovek ne mari za to, ne obraća pažnju na to, ne posvećuje tome čitav svoj um, ne sluša Dhammu otvorenih ušiju.’ Pa ipak, Bhaddāli, podučiću te Dhammi kroz poređenje sa mladim, čistokrvnim ždrebetom. Slušaj i dobro zapamti šta ću ti reći.”
„Da, poštovani gospodine”, odgovori poštovani Bhaddāli.
Ovaj opis iz teksta: "obraća pažnju na to, posvećuje tome čitav svoj um, sluša Dhammu otvorenih ušiju" - jeste objašnjenje kako treba slušati govor o učenju. Ali izgleda da Bhaddāli nije obraćao pažnju, bio je preokupiran ručkom ili večerom (jer je uzimao hranu i uveče) pa i nije slušao govor.
Sledi poređenje postepenog korak-po-korak treninga:
„Bhaddāli, zamisli oštroumnog krotitelja konja koji nabavi dobro, čistokrvno ždrebe. Prvo ga navikava da na sebi nosi oglavinu. Dok vežba da se navikne na nošenje oglavine, zbog toga što radi nešto što nikada ranije nije činilo, ždrebe se otima, opire i koleba, ali neprekidnim ponavljanjem i postepenim vežbanjem postaje naviknuto.
Kada se ždrebe naviklo na oglavinu, krotitelj ga navikava da nosi am. Dok vežba da se navikne na nošenje ama, zbog toga što radi nešto što nikada ranije nije činilo, ždrebe se otima, opire i koleba, ali neprekidnim ponavljanjem i postepenim vežbanjem postaje naviknuto.
Kada se ždrebe naviklo na sve to, krotitelj ga vežba u koračanju, skraćenom kasu, brzom kasu, trčanju u krug, propinjanju, ritanju, galopu, jurišu, preskakanju prepona, zaustavljanju. Dok vežba da radi sve te stvari, zbog toga što radi nešto što nikada ranije nije činilo, ždrebe se otima, opire i koleba, ali neprekidnim ponavljanjem i postepenim vežbanjem postaje naviknuto.
Kada se ždrebe naviklo na sve to, krotitelj ga nagrađuje trljanjem i timarenjem. I kada dobro, čistokrvno ždrebe savlada tih deset veština, ono je dostojno kralja, dostojno kraljeve službe i smatra se jednom od kraljevih uzdanica."
Na paliju: parinibbāyati. Ta reč bukvalno znači: ugasiti, utrnuti (na vatru primenjeno). To je bila prvobitna upotreba, ali onda je prešlo u značenje: postati miran, naviknut na nešto. Tako, ako se divlji konj smiri i skrasi, gubi svoju buntovnost, kaže se da konj parinibbāyati. A kada se potpuno skrasi, kaže se da je parinibbutto (u vezi sa vatrom to znači da biva ugašena). U budističkim tekstovima se uobičajeno koristi u smislu da je potpuno dostigao nibbānu. Tako, izraz u vezi sa kroćenjem konja bi bio = konj je postigao potpuno smirenje u vezi sa tom aktivnošću u kojoj se trenirao. Krotitelj trenira konja korak-po-korak u sukcesivno sve težim i zahtevnijim zadacima, sve dok konj nije kompletno uvežban da ima kraljevske kvalitete, najvišu brzinu i okretnost, pitomost...
I u svakom stadijumu u kome se konj trenira, suprotstavlja se vežbanju. Ali trener ostaje strpljiv, stalno pokušavajući da nauči konja da izvodi date aktivnosti i vremenom, kroz stalno ponavljanje i postepenu vežbu, konj postaje vešt u tim određenim zadacima. Kada prođe kroz ceo trening (Buda ovde pominje 10 stupnjeva) postaje dostojan kralja, kraljeve službe i jednom od njegovih uzdanica.
Vežbanje u budističkom treningu je takođe postepeno. Počinje jednostavnim praksama i prelazi se na sve teže, sve do najtežih. Svaki put kada se ovlada prethodnom, to predstavlja osnovu za sledeću praksu. Ukratko, to je postepeno ovladavanje treningom kroz stalno ponavljanje i kroz postepenu vežbu. Buda zatvara poređenje:
34. Isto tako, Bhaddāli, kada monah poseduje deset kvaliteta, vredan je darova, vredan je gostoprimstva, vredan je pohvala i vredan je poštovanja; on je prilika da nenadmašna dobrota nastane u ovome svetu. A kojih deset? Tako, Bhaddāli, monah poseduje ispravno razumevanje onoga ko je izvan vežbanja, ispravnu nameru onoga ko je izvan vežbanja, ispravan govor onoga ko je izvan vežbanja, ispravne postupke onoga ko je izvan vežbanja, ispravno življenje onoga ko je izvan vežbanja, ispravan napor onoga ko je izvan vežbanja, ispravnu svesnost onoga ko je izvan vežbanja, ispravnu koncentraciju onoga ko je izvan vežbanja, ispravno znanje onoga ko je izvan vežbanja i ispravno oslobođenje onoga ko je izvan vežbanja. Kada monah poseduje tih deset kvaliteta, vredan je darova, vredan je gostoprimstva, vredan je pohvala i vredan je poštovanja; on je prilika da nenadmašna dobrota nastane u ovome svetu.”
Koristi standardni opis sanghe, ovde primenjen na pojedinca: vredan je darova, vredan je gostoprimstva, vredan je pohvala i vredan je poštovanja; on je prilika da nenadmašna dobrota nastane u ovome svetu. Taj pojedinac poseduje deset kvaliteta: 1) ispravno razumevanje onoga ko je izvan vežbanja (tj. arahanta), 2) ispravnu nameru, 3) ispravan govor, 4) ispravne postupke, 5) ispravno življenje, 6) ispravan napor, 7) ispravnu svesnost, 8) ispravnu koncentraciju, 9) ispravno znanje onoga ko je izvan vežbanja i 10) ispravno oslobođenje onoga ko je izvan vežbanja. Prvih osam su, naravno, delovi osmostrukog puta, ali ovde više ne kao deo staze, već kao kvaliteti nekoga ko je stigao na cilj, završio put. I zbog toga što je okončao putovanje poseduje i ispravno znanje arahanta, a to je znanje o svom konačnom ispunjenju, savršeno potpuno razumevanje celog Budinog učenja. A kroz takvo razumevanje ima i ispravno oslobođenje nekoga ko je završio vežbanje.
Praksa
Razmislite o načinima na koje možda sebe kritikujete oko toga gde se nalazite u praksi (uključujući čak i suptilne negativne ocene)—„Trebalo bi da sam dalje stigao nakon svog ovog vremena." Obratite pažnju na to kako bi ovo moglo potkopati vašu veru u sopstvenu mogućnost razumevanja Dhamme, i u samu Dhammu. Podsetite se da ste još uvek na putu, stupajući sve vreme na novu teritoriju.
