tekst sutte:
https://srednjiput.rs/pali-kanon/sutta-pitaka/maddhima-nikaya/mn-108-gopakamoggallana-sutta/Kratak sadržaj suttePoštovani Ānanda objašnjava kako sangha održava svoj integritet i jedinstvo nakon što je Buda preminuo. Suštinski, on ističe kako nema ličnosti koja je njihovo utočište, već je njihovo utočište Dhamma, kao što ih je Buda i uputio. Ovo je dirljiv tekst o poštovanju koje je sangha osećala prema Budi.
BeleškeInteresantno je što se ova sutta dešava ubrzo posle Budine smrti i daje nam sliku kako se sangha snalazi kad nema njenog osnivača i glavnog učitelja. Imali smo dugačak prikaz Budinih poslednjih dana u DN Mahāparinibbānasutti, a ona se završava podelom Budinih relikvija između više kraljeva i država iz Budinog vremena. Ova sutta nam prikazuje šta se desilo malo kasnije posle Budine smrti. Dve teme su osvetljene, jedna je istorijskom smislu šta se dešava u Indiji onog vremena, a druga je sa religiozne strane, kako se Sangha snalazi bez vođstva svog učitelja i osnivača.
Sutta počinje tako što Poštovani Ānanda koji živi u Rāđagahi, u Bambusovom gaju, sreće kralja Ađātasattu Vedehiputtu, kralja države Magadha, na teritoriji današnjeg Bihara u Indiji. Kralj Ađātasattu je bio su sumnjičav prema jednom drugom kralju i pomenuti grad je bio utvrđen. A zašto je Ađātasattu bio sumljičav? On je bio sin prethodnog kralja Bimbisāre, a kralj Bimbisāra je poznavo Budu još pre probuđenja. Jedna sutta iz SN nam govori kako je bodhisatta, budući Buda otišao iz države Sakya u Magadhu da bi praktikovao meditaciju. Jednog dana kad je bio u prošnji hrane kralj Bimbisāra ga je primetio i bio je impresioniran njegovim aristokratskim držanjem, moglo se videti da nije reč o običnoj osobi već o nekom iz istaknute porodice, čak i kraljevskog porekla. On je, u stvari, toliko bio impresioniran bodisattom da mu je ponudio da podele kraljevstvo. Pokušao je da ga ubedi da napusti monaški život, da se vrati u život laika i ponudio mu je pola države Magadha, ali bodisatta ga odbija i odgovara da već dolazi iz kraljevske porodice i da se odrekao svojih privilegija s namerom da traži put oslobađanja. I Bimbisāra ga moli da, kad ostvari prosveljenje, dođe da ga podeli sa njim. Posle prosvetljenja Buddha se vraća u Magadhu, kralju Bimbisāri i velikom broju njegovih dvorjana i daje govor posle kojega je kralj Bimbisāra dosegao nivo ulaska u tok, sottapati.
Bimbisāra je bio uvek posvećen Budi, a sledeći u nizu nasleđivanja je bio njegov sin Ađātasattu. Poslednjih deset godina Budinog života njegov ljubomorni i zlobni rođak Devadatta želeo je da smeni Budu i stekne kontrolu nad sanghom i mislio je da je najbolji put da unapredi svoju karijeru da napravi dobre veze sa plemstvom. Pošto to nije mogao sa kraljem Bimbisārom, koji je bio potpuno posvećen Budi, nije imao šanse da se sprijatelji sa njim, shvatio je da bi njegov sin možda bio podložan uticaju. Devadatta je meditacijom stekao neke psihičke moći, iako nije bio ni na jednom stepenu probuđnja. Znao je da su obični ljudi impresionirani tim moćima. Koristeći psihičke moći koje je imao, pokazao se Ađātasattuu u raznim oblicima: kao mladi dečak, kao nāga ili zmaj, prvo ga je uplašio, ali se zatim vratio u svoj oblik Devadatte. Kad je Ađātasattu video šta sve Devadata može da izvede, mislio je da je Devadata stvarno mudra i sveta osoba, neko ko je dostigao visoke stupnjeve kro
z monaške vežbe. Razvio je duboku predanost i poverenje u Devadattu. Kad je Devadatta utvrdio svoj uticaj na Ađātasattuov um, uspeo je da mu ubacuje ideje u um, kao da je on to sam smislio. Rekao mu je:„Ti si počeo da stariš, počeo si da dobijaš sede, a tvoj otac je još kralj, da li ćeš godinama da čekaš da tvoj otac umre, pre nego što ti postaneš kralj, možda će do tog vremena već tvoj sin biti doboljno odrastao? Zašto ne ubrzaš proces i otarasiš se oca da bi postao kralj? Ja ću se rešiti Sakye i postati Buddha, možemo zajedno čudo da napravimo.”
Tako je Ađātasattu ohrabren ovom idejom dao da se njegov otac uhapsi. Uspeo je da napravi prevrat, tako što je podmitio nekoga iz kraljeve posluge i strpao oca u zatvor. Devadatta dolazi nazad u palatu po Ađātasattuovom preuzimanju prestola i pita šta je urdio sa svojim ocem, on mu odgovara da ga je strpao u zatvor, ali Devadatti nije to dovoljno traži da se kralj ubije, zato što dok je živ uvek postoji mogućnost prevrata. U Budinom učenju to je jedan od najvećih i najozbiljnijih prestupa u karmičkom smislu, oceubistvo.
Bimbisāra je imao bliskog prijatelja u susednom, jugo-zapadno kraljevstvu Avanti. Kralj tog kraljevstva Pađđota koga su zvali i Ćannda-ppađđota je dobio je to ime zato što je imao kratak fitilj, brzo bi eksplodirao. I kad je on čuo da je Ađātasattu ubio Bimbisāru rešio je da napadne njegovo kraljevstvo. U isto vreme Ađātasattu je pokušavao da proširi svoje kraljevstvo. Napravio je novu prestonicu na tlu starog sela Pāṭaligāma, pretvorio je to naselje u grad koji je nazvao Pāṭaliputta. Gutao je teritorije nekoliko plemenskih republika okolo Magadha kraljevstva i gradio je imperiju. Zato je kraj Pađđota postao sumnjičav da ne krene u toj ekspanziji na Avanti da bi proširio u Magadha imperiju. To je neka pozadina ovih događaja, istorijski kontekst sutte.
Jednog dana Poštovani Ānanda se spremio da ide u prošnju obroka u Rāđagahi, brzo je hodao i stigao je prerano, rešio je da pođe do mesta gde boravi brahman Gopaka Moggallāna. On se ne pominje nigde drugo u suttama. Brahman Gopaka Moggalāna mu poželi dobrodošlicu i ponudi ga da sedne. Ānanda sedne i Gopaka Moggalāna ga pita postoji li ijedan monah koji u svakom pogledu poseduje sve one kvalitete koje je posedovao učitelj Gotama, da li je on bio jedinstven ili su postojali drugi njegovih kvaliteta. Ānanda odgovara:
Ne postoji, brahmane, nijedan monah koji u svakom pogledu poseduje sve one kvalitete koje je imao Blaženi, plemeniti i potpuno probuđeni. Jer Blaženi je bio otkrivalac još neotkrivenog puta, tvorac još nestvorenog puta, objavitelj još neobjavljenog puta; bio je znalac puta, pronalazač puta, vešt u vezi sa putem.” Doneo je put prosvetljenja formulisao ga i učinio dostupnim svetu. A njegovi učenici sada žive idući tim putem, da bi potom stigli na njegov kraj."
Izgleda na prvi pogled da nema razlike između Bude i prosvetljenih učenika, arahata sem toga što je Buda otkrio put i objasnio ga a učenici ga prate i dostižu prosvetljenje prateći njegov put. Ako se držimo samo ovog teksta, nema razlike između Bude i ostalih učenika arahata sem što je on bio prvi. Ali postoje druge sutte u kojim se govori da Buda ima druge kvalitete koje prosvetljeni arahanti nemaju. To su 10 moći Thatāgate koje ne poseduju drugi monasi ili ih mogu posedovati u manjoj meri. Posebno moć da zna koliko su sazrele sposobnosti razumevanja kod drugih, da zna prikrivene sklonosti i potencijale kod drugih. Mogao da zna u sitne detalje prošle živote drugih i da iz ponašanja osobe prepozna gde će se ona preporoditi ako umre u tom momentu. Takođe Buda poseduje 4 vrste neustrašivosti, 4 vrste samopouzdanja.
Za drugu od njih možemo da kažemo da je imaju i Budini učenici, a to je mogućnost da se tvrdi da su sve nečistoće uništene. Običan arahant ne može za sebe da kaže da je potpuno prosvetljen u vezi sa svim fenomenima, svim dhammama.
Treća i četvrta neustrašivost takođe nisu odlika drugih učenika i u drugim suttama se pominju osobine koje drugi učenici nemaju. Poštovani Ānanda ovde govori o Budi samo kao preteči, pronalazaču puta jer Gopaka Moggalāna nije Budin učenik. Ne želi da previše uzdiže i hvali Budu, da ne bi ugrozio kredibilitet Bude.
Taman su započeli razgovor, kada dolazi brahman po imenu Vassakāra. On je savetnik u Magadhi, nešto kao premijer, ili u hijererhiji SAD nešto kao Državni sekretar ili glavni za Nacionalnu bezbednost. Ide okolo i nadgleda radove na konstrukciji tvrđave, vojnih instalacija. Prilazi im i pozdravlja ih i nešto načuvši pita o čemu pričaju i poštovani Ānanda mu prepriča dotadašnji razgovor. Vassakāra postavlja važno pitanje:
7. „Učitelju Ananda, postoji li ijedan monah kojeg je učitelj Gotama ovako označio: ‘On će biti vaše utočište kada mene više ne bude’ i na kojeg se sada oslanjate?”
Kad je Buda bio bolestan, malo pre nego što je umro, Ānanda ga je pitao da izabere nekog da mu bude naslednik posle smrti. Ānanda je mislio da mora da postoji vođa, osoba koja će da bude na mestu Bude. Ali Buda mu je savetovao: "Ne traži nikakvo spoljašnje utočište, budi sam sebi utočište, budi ostrvo za sebe, ne uzimaj nikakvo spoljašnje utočište. Uzmi samo učenje, Dhammu kao utočište, kao svetlo, vođstvo, ostrvo i prati Dhammu da te vodi kao pojedinca i pusti Dhammu da vodi sanghu."
Čak i na samrtnoj postelji Buda je rekao okupljenim monasima da kad on umre, ne misle da su ostali siročići i bez učitelja, nego da učenje kome ih je podučavao i monaška pravila koja je sastavio, da im oni budu učitelji.
Ānanda kaže da Buda nije imenovao svog naslednika kad je umirao, a onda Vassakāra pita ima li iko koga bi sangha sama izabrala za vođu. I Ānanda mu kaže da nema, ne postoji jedan jedini monah koga bi sangha izabrala za svog vođu. Začuđen Vassakāra se pita, možda zato što je država Magadha pod kontrolom tiranina Ađātasattua, pa on misli da svaka organizacija mora imati jednog autoritarnog vođu ili će se raspasti. I postavlja pitanje: "Ako nemate utočište, šta će biti osnova vašem jedinstvu, kako ćete živeti harmonično u zajednici?" Vassakāra koristi reč "utočište" ali ne saraṇa već paṭisaraṇa kao nešto za šta se nešto veže i na šta se oslanja da ne padne. Brahman je u stvari u zabludi misleći da ako nema određenog vođe monaha, da onda sangha nema paṭisaraṇa, utočište. Ali Ānanda mu ponavlja da sangha nije bez utočišta, imaju Dhammu kao utočište.
To zbunjuje Vassakāru i traži objašnjenje i Ānanda to čini da neuobičajen način. U Mahāparinibbāṇa Sutti gde Buda objašnjava monasima kako da žive sa sobom kao utočištem, Dhammom kao utočištem, objašnjava to u terminima vežbanja četiri satipaṭṭhāne, kontemplirajući telo kao telo, osećaje kao osećaje, um kao um i mentalne fenomene kao mentalne fenomene. Ali ovde Ānanda to objašnja u terminima Pāṭimokkhe, monaških pravila i kaže da na uposatha dane punog meseca i mladog meseca svi koji žive u blizini jednog sela nađu se na jednom mestu. Monasi mogu biti raštrkani po širem području nekog regiona, u blizini nekog sela, neki možda žive u selu, neki u šumi, neki u pećinama. Podrazumeva se da se na tom mestu sretnu u dato vreme. Jedan od nih koji zna napamet monaški kod (Pāṭimokkha) recituje ga. Ako se neki monah seti nekog svog prestupa, priznaće ga i sangha će s njim postupiti kako je napisano u pravilaima discipline. Na ovaj način, monaški kod je ono što drži zajednicu. Ānanda to objašnjava: "Dhamma je ta koja nas navodi da tako postupamo."
Vassakāru još pita: "Imate li nekog pojedinca koga poštujete, uvažavate i na koga se oslanjate?" I sad to nije neko ko je vođa, Sangha Rāđa, nego neki stariji monah od koga se traži duhovno vođstvo. Ānanda kaže: da, ima ih više, monaha koje poštujemo i uvažavamo. Nekad se misli da je, kad je Buda umro, glavni postao Mahākassapa, ali to nije slučaj, nije on postao vođa sanghe, nego je bio predsedavajući prvog Budističkog saveta koji je osnovan. Ne znači da je bio Prvi budistički patrijarh Budine sanghe, nego je za neko vreme vršio dužnost predsedavajućeg Prvog saveta. Posle toga nije zadržao funkciju, niti je bio predsednik niti vođa cele sanghe.
Ali u to vreme moralo je biti drugih starijih monaha koji su imali ove kvalitete koje pominje Ānanda. To je deset kvaliteta, koje inspirišu poverenje i kad uočimo ove kvalitete u nekom od monaha poštujemo ga i ugledamo se na njega:
1- Vrlina, živi u skladu da pravilima;
2- Znanje, puno učenja, poznavanje govora napamet;
3- Zadovoljan sa četiri osnovne potrepštine (svojim ogrtačem, isprošenom hranom, prenoćištem i lekovima)
4- Može doseći četiri đhāne, stanja samādhija;
5- Psihičke moći (Buddha nije bio za naglašavanje tih moći, nije pokušavao je da primami ljude na meditaciju da bi pridobili psihičke moći, ali monasi koji ih imaju bili cenjeni. Poštovani Sariputta nikad nije pokazivao da ima natprirodne moći, niti to tvrdio a ipak svi monasi su njega gledali kao uzor i imali veliko poštovanja za njega.)
6- Duhovno uho, može čuti zvuke, blizu i daleko u drugim svetovima;
7- Može čitati misli drugih i razumeti ih;
8- Seća se svojih prošlih života kroz eone;
9- Duhovno oko, može videti na daljinu;
10- oslobođenje uma i oslobođenje mudrošću, uništenje nečistoća.
Od 5-10 najvažnije je 10. čak i monah bez 5-9, koji ima svetovne kvalitete visoko je cenjen.
BB: Nigde u suttama ne nalazimo da je Sariputta tvrdio da ima duhovno oko ili sećanje na prošle živote. Pošto ima ostale osobine mogao bi steći te moći lako, ali u stihovima Theragathe kaže da ga ne interesuju pet abhiññā. Napominje da njegov um ne naginje tim moćima nego da ide pravo ka oslobođenju. Komentari nisu zadovoljni tim i kažu da i ako Sariputta nije imao interesovanje za psihičke moći, kad je dostigao arahantsvo automatski ih je dobio. Kao kad sin kralja koji nema interesovanja za očevu riznicu ni bogatsvo, nakon očeve smrti dobija sva ta bogatstva automatski. Nigde njegovo svesno korišćenje psihičkih moći ne pominje iako ih je mogao imati.
Ānanda je, dakle, pobrojao deset kvaliteta koje je Buddha naveo da treba da inspirišu poverenje u monaha, i kad naiđemo na njih treba da ih cenimo i od tog monaha da tražimo savete.
U paragrafu 25 Vassakāra pita Anandu gde živi. U komentarima kažu da je on to dobro znao iako je postavio to pitanje. Ali njegov zadatak je bio da ponudi zaštitu Ānandi, a Vassakāra je bio veoma sujetan čovek želeo je da bude hvaljen i otvara to pitanje da bi odgovorom dobio priznanje. Ānanda odgovara da živi u Bambusovom gaju. Vassakāra kaže da se nada da mu je to prijatno, da je mirno, dobro za meditaciju i povlačenje. Ānandi je neprijatno ovo laskanje, potvrđuje da mu je tu prijatno i odgovara, zahvaljujući zaštitinicima kao što je Vassakāra.
Vassakāra nastavlja da je Bambusov gaj takav, pogodan za meditaciju zbog plemenitih ljudi koji neguju praksu meditacije. Priseća se razgovora sa Budom od ranije, kada je Buda živeo u Vesaliju. Seća se da mu je učitelj Gorama rekao da visoko ceni SVE vrste meditacije, koristi pali termini đhāna koji se u Pāli tekstovima više koristi za viša stanja meditacije ali to je imenica izvedena iz glagoja đhāyati koji znači ono što mi zamišljamo kao meditaciju - osoba sedi zatvorenih očiju fokusirajući se na neki objekat koji će pročistiti um, ali može isto značiti intenzivno razmišljanje o nekom objektu. Ānanda se ovde ne slaže sa Vassakārom i kaže da Buda nije cenio sve vrste meditacije, niti je osuđivao SVE vrste meditacije. Ovde Ānanda želi da pouči Vassakāru šta je uključuje prava meditacija. Šta Buddha nije hvalio kao meditaciju:
Tako, brahmane, neko živi uma opsednutog strašću za zadovoljstvima čula, lak plen strasti za zadovoljstvima čula i ne razume onako kako zaista jeste izlaz iz već nastale strasti za zadovoljstvima čula.(kāmarāga) Dok u sebi neguje strast za zadovoljstvima čula, on meditira, premeditira, izmeditira i razme-ditira.1035 Živi uma opsednutog zlovoljom, lak plen za zlovolju… živi uma opsednutog tromošću i tupošću, lak plen za tromost i tupost… živi uma opsednutog nemirom i kajanjem, lak plen za nemir i kajanje… živi uma opsednutog sumnjičavošću, lak plen za sumnjičavost; ne razume onako kako zaista jeste izlaz iz već nastale sumnje. Dok u sebi neguje sumnjičavost, on meditira, premeditira, izmeditira i razmeditira. A Blaženi nije hvalio ovakvu vrstu meditacije.
Ānanda ovde pominje pet mentalnih prepreka i mi mislimo o meditaciji kao nečemu što počinje kad se one prevaziđu. Ali ovde Ānanda govori da neko može da meditira sa ovih pet prepreka u meditaciji, što je ono što Buda nije hvalio. Onda navodi da ono što je Buda hvalio to su četiri đhāne. Vassakāra zaključuje da Buddha nije hvalio meditaciju koju ne treba praktikovati i da je Buda hvalio ono što treba. I kao čovek sa puno obaveza, posle ovoga on odlazi da nadgleda radove na utvrđenju.
Brahman Gopaka Moggallāna po kome je nazvana sutta u njoj ima malu ulogu, a sad podseća poštovanog Ānandu da nije odgovorio na pitanje sa početka. To nije tačno, Ananda je odgovorio na njegovo pitanje. U komentarima pojašnjavaju, kažu da je Gopaka Moggallāna bio ljubomoran na Vassakāru zato što mu je Ānanda posvetio toliko vremena. Ānanda je došao kod njega, započeo razgovor sa njim pre svog odlaska u prošnju, Vassakāra nailazi i oduzima im priliku za duži razgovor. Jednom u pola meseca ima tu priliku na duži razgovor sa Ānandom, a Vassakāra upada nenajavljem i preuzima razgovor. Sunce je već izašlo, seljani su spremili hranu, Ānandi je vreme da pođe i nije stigao da pita šta je želeo. Ponavlja pitanje, Ānanda kaže da je već odgovorio i ponavlja:
‘Ne postoji, brahmane, nijedan monah koji u svakom pogledu poseduje one kvalitete koje je posedovao Blaženi, plemeniti i potpuno probuđeni. Jer Blaženi je bio otkrivalac još neotkrive-nog puta, tvorac još nestvorenog puta, objavitelj još neobjavljenog puta; bio je znalac puta, pronalazač puta, onaj ko je vešt u vezi sa putem. A njegovi učenici sada žive sledeći taj put, da bi potom stigli na njegov kraj’?”
[BB: Sistem koji je izneo Ānanda je funkcionisao nekoliko generacija, ali tokom vremena manji delovi sanghe (ne cela sangha) bi se okupili oko neke centralne ličnosti, kao vođe i utočišta te grupe. Ono što je Buda izložio kao sistem monasima bilo je u vreme kada je zajednica bila grupa naprednih monaha koji žive zajedno, sa manje mlađih iskušenika. Ono što se u stvari dogodilo tokom nekoliko generacija je da su stariji monasi počeli da privlače mlade sebi. Oni bi ih zamonašili tako da su nastajale zajednice koje imaju jednog starijeg monaha (āćariya učitelj), a drugi su bili ispod njega i ugledali se na njega.
Ali istina je da sangha kao cela monaška zajednica nastavila da se rukovodi Dhammom i Vinayom, nije slučaj da stariji monasi imaju mogućnost da menjaju Dhammu pa da se druga tumačenja razvijaju tokom vremena. Različiti učitelji su imali različite specifične stilove podučavanje, ali svi bi se vodili Dhammom i Vinayom.
Kad se budizam dobro utvrdio u različitim zemljama, u vreme vladavine kraljeva i monarhija kao dominantne političke administracije i kad je budistička zemlja imala budističkog kralja, smatralo se da administracija sanghe treba biti paralelna političkoj administraciji zemlje. Cela sangha treba da bude ujedinjena pod nadkriljujućom administrativnom strukturom, a istaknuti stariji monah treba da bude glavni monah koji upravlja celom administracijom sanghe u toj zemlji. Naziv je bio Sangha Rāđa, kralj sanghe. Imamo to čak i danas na Tajlandu, Laosu, možda i u Kambodži. U Šri Lanki ne, tu je monaški red podeljen u četiri različite škole ili sekte. Svaka od njih ima svog administrativnog šefa koji se zove Mahanayaka Thera, glavni stariji vođa. Burma ima Savet Mahanayaka, ali ne i Sangha Rāđu, kao Tajland i Laos, čak Tibet.
Interesantno da Dalai Lama koji je duhovni i monaški poglavar tibetanskog budizma, u poslovima sanghe nema odlučujući uticaj. Na primer, na kongresu oko uvođenja bhikkuni sanghe u tibetanski budizam koji nikad nije imao monahinje, mnoge zapadne monahinje su očekivale od Dalaj Lame da na kraju konferencije iznese svoju odluku da uvodi bhikkuni sanghu, ali on je na kraju rekao da, iako je Dalaj Lama, on nije glavni tibetanske sanghe i nema tu moć. Iako podržava uvođenje ženske sanghe, ne može da to naredi kao pojedinac. Odlučio da će se sazvati kongres sa mnoštvom monaha različitih tradicija i da će razmotriti ovo pitanje.]
PraksaRazmislite o tome šta za vas znači uzeti Dhammu kao svoje utočište. U kojoj meri dopuštate da Dhamma deluje kao merilo vaših stavova i u kojoj meri dopuštate da vaši stavovi deluju kao merilo Dhamme?
završetak kursa 
