632. Domaćinski život
Domaćinski život (gharāvāsa) odnosi se na život u kući sa suprugom i decom, kao i na rad da bi se oni prehranili. Na mnogim mestima u Tipitaki često je istican oštar kontrast između života domaćina i života monaha i monahinja. Prvi se opisuje kao "prašnjav i ograničavajući" (raja patha), dok se za drugi kaže da je "slobodan kao povetarac" (abbhokāsa, D.I,63). Međutim, ovo može biti suviše jednostavna generalizacija. U Budino vreme monasi i monahinje jesu imali veliku slobodu, ali je njihov život bio i težak i neizvestan. Najveći problem bilo je nepostojanje stalnog mesta boravka, tako da su morali da podnose "hladnoću i toplotu, glad i žeđ, ubode buda i komaraca, vetar, sunce i gmizavce" (M.I,10). A mnogi incidenti zabeleženi u Vinayi pokazuju nam da čak ni manastiri nisu bili pošteđeni međusobnih tenzija, ljubomore i svađa, ponekad sasvim ozbiljnih (M.I,321). Nasuprot tome, domaćin je možda imao "kuću na dve vode, dobro omalterisanu i iznutra i spolja, sa sigurnim vratima i prozorima, a u njoj ležaj pokriven vunenim prekrivačem, belim čaršavom, vezenim ćilimima, skupom jelenskom kožom, iznad njega zastor, a na svakom kraju grimizni jastuci, kraj njega upaljena lampa i dve žene koje se o njemu staraju sa svim svojim šarmom" (A.I,137). Uprkos ovakvo prijatnoj kućnoj atmosferi, život prosečne osobe takođe je imao svoje nedostatke. Društvena struktura stare Indije podrazumevala je da je muškarac u kući uvek bio potčinjen svojim roditeljima, a u društvu strogim zahtevima sistema kasti. Situacija je bila još gora za žene. One su morale biti apsolutno podređene svojoj svekrvi i mužu, a pošto nije bilo kontrole rađanja ili su sredstva bila nepouzdana, morale su da izdrže mnogobrojne trudnoće. Mnogobrojna porodica pružala je veliku emocionalnu potporu, ali je isto tako mogla biti i izvor mnoštva ličnih konflikata, a očuvanje privatnosti učiniti jako teškim. I pored svih ovih i drugih poteškoća, Buda je svojim nezaređenim sledbenicima savetovao da praktikuju meditaciju "dok obavljaju svoje redovne poslove, dok borave u svojim domovima prepunim dece" (A.V,333) i neki od njih uspeli su da dostignu prosvetljenje, dok su hiljade drugih uspeli da se popnu do nekog od stupnjeva koji prethode prosvetljenju (M.I,491-92).
Dakle, domaćinski život u V veku pre n.e. verovatno je bio daleko manje podsticajan za duhovno traganje od monaškog života. Ali društvo i porodični život su se od tada promenili do neprepoznavanja. Danas, barem na Zapadu, domaćinski život (bilo u zajednici ili samostalno) verovatno nudi više slobode, privatnosti, slobodnog vremena i prilika za učenje i praktikovanje nego što je to bio slučaja ikada ranije u istoriji. Pošto je to tako, tvrdnja da domaćini ne mogu Dhammu do kraja praktikovati više ne stoji.
I ako se domaćinski život promenio u poređenju sa Budinim vremenom, onda se monaški život promenio još i više. Danas se dobar deo aktivnosti monaha okreće oko njegovih pastoralnih dužnosti: ceremonije blagosiljanja, pripremanje i držanje propovedi, učestvovanje u sahranama, neformalno savetovanje laika, učenje za monaške ispite, učestvovanje u različitim svetkovinama i slično. Prosečan starešina manastira provede dobar deo svog vremena pokušavajući da pronađe novac za održavanje i rekonstrukciju manastira, kao i za plaćanje tekućih računa.
Za neke ljude najveća prepreka u duhovnom razvoju nije nu tome da ne mogu da postanu monasi ili monahinje, već uverenje koje su formirali da nije moguće da se duhovno razvijaju sve dok to ne postanu. Takav stav ih sprečava da makar pokušaju da ozbiljnije praktikuju Dhammu. A zapravo domaćinski život nudi čitavo obilje duhovnih prilika, baš kao i manastirski. "Ali šta je sa seksom?" "Šta sa problemima u odgajanju dece?" pitaće se neki. Seksualna želja jeste prepreka u duhovnom životu, ali ta želja nužno ne nestaja kad neko na sebe stavi žuti ogrtač. Iako se zavetuju na celibat i posvećeni su meditaciji, neki monasi se bore sa seksualnom željom čitav svoj život. Slično tome, seks je važan za većinu domaćina u ranom periodu njihovog braka, a onda kod nekih on gubi vremenom na značaju. I naravno, neki ljudi koji nisu u braku, kao i neki koji jesu, žive životom celibata iako nisu doneli nikakvu formalnu odluku da to budu.
Tačno je da odgoj dece donosi mnogo izazova i zahteva mnogo vremena. Ali je takođe tačno da život sa decom, kao i život sa partnerom, nudi prilike za razvoj nekih od najvažnijih duhovnih kvaliteta. Ako smo roditelj i supružnik, to često zahteva da odustanemo od svojih želja ili ih ostavimo na neko vreme po strani za dobrobit drugih i upravo to nam može pomoći da usavršimo svoju istrajnost ili nevezivanje. Za sve to su nam potrebni strpljenje, velikodušnost, opraštanje i samopožrtvovanje. Deca i partneri nas takođe mogu obodriti svojom ljubavlju, prijateljstvom, nežnošću i emocionalnom podrškom, kvalitetima koji su ključni za emocionalno zdravlje, a ponekad nedostaju u manastirima.
Na kraju, ako treba praviti nekakvu razliku među ljudima, onda bi je trebalo praviti ne na osnovu boje njihove odeće, već kvaliteta njihovog uma. Buda je rekao: "Iako raskošno obučen, ako je smiren, obuzdan, u vrlini istrajan, pred svakim bićem odložio štap, taj je braman, asketa i monah." (Dhp.142). Rohitassa je jednom rekao Budi da je pokušao da stigne na kraj sveta, tj do nirvāne, hodajući, ali da nije uspeo. Buda mu odgovori da je to zato što kraj sveta nije moguće naći idući bilo kuda, već pogledavši u same sebe (S.I,62). A "pogledati" možete bilo da živite u kući ili u manastiru, bilo da nosite farmerke ili žuti ogrtač.
Šravasti Dhammika: Buddhism from A to Z
