917. Ko je bolji?
Kako sam vremenom sticao poverenje u praksu i učitelja, a potom u manastir u kojem sam se obreo, razvio sam neku vrstu opsesivne vezanosti za njih. Nisam bio u stanju da vidim bilo kakvu njihovu manjkavost i smatrao sam d abi svako trebalo da ih sledi. Kad bi ljudi došli u manastir, smatrao sam d aje moja dužnost da ih preobratim. Mogu da razumem kako se moraju osećati misionari. Kada ste veoma nadahnuti, vrlo vezani za nešto što vam je pomoglo, dalo vam sreću i uvid, osećate da morate svima o tome da pričate, bilo da oni to žele da čuju ili ne. I sve je to bio u redu dok su se Zapadnjaci koji bi s vremena na vreme dolazili kod nas slagali sa time. Bilo je lepo; nadahnuo bi ih i oni bi osetili istu takvu posvećenost, tako da smo osnaživali jedni druge. Sedeli bismo i razgovarali kako su naša tradicija i naš učitelj najbolji, kako smo otkrili nešto čudesno. Ali onda bi neizbežno u manastir stigao neki negativan Amerikanac ili Englez i ne bi se slagao sa svim tim. To se vrlo burno dogodilo kada sam bio negde u petog godini monaškog staža i kada se pojavio neki Amerikanac koji je prethodno posetio Zen centar u San Francisku. Stalno je nalazio neke mane Ađahn Čau, našem manastiru Wat Pah Pongu, theravada budizmu, Vinayi – imao je zamerke na sve. Bio je vrlo inteligentan i svakako da je sakupio mnogo iskustva idući od jednog do drugog učitelja, od jednog ašrama do drugog, od jednog manastira do drugog, nalazeći zamerke svakom od njih. Ubacivao bi crv sumnje u ljude: „Možda postoji i bolji način da se to uradi ili brži put. Možda je Ađahn Ča tek jedan staromodni niko i ništa.“ Priča se da u Indiji neki učitelj drži kurseve meditacije na kojima ljudi postaju sotāpanne skoro istog trenutka, na šta bi svako pomislio: „Nemam pojma jesam li ja već sotāpanna ili nisam. Kad bih učitelj došao i rekao mi, potvrdio, to bi zaista bilo sjajno znati gde se tačno nalazim na putu meditacije.“ Ali Ađahn Ča vam to neće reći.
I tako, osećao sam ogromnu averziju prema tom Amerikancu. Osećao sam potrebu da negiram svaki drugi oblik budizma, svakog drugog učitelja, svaku moguću alternativu Wat Pah Pongu i njegovom načinu funkcionisanja. Postao sam vrlo kritičan i kad god bi neko rekao: „Ja znam za bolji sistem“, umesto da slušam zato je on navodno bolji, smesta bih pronašao svaki mogući način na koji bih ga učinio gorim. Tako sam razvio naviku negiranja drugih učitelja i tradicija. Ali to mi nije donelo radost. Počeo sam d auviđam patnju u tome da uvek moram da nešto branim i pobijan nešto drugo što ugrožava sigurnost koju nalazimo u vezivanju. Ako nikada do kraja ne razumete sumnju, prirodu nesigurnosti u sopstvenom umu, možda ćete svim time biti preplavljeni i kada vam neko kaže: „Znam bolji način, brži način“, odmah počnete da sumnjate: „Možda stvarno ima bolji način, brži način?“ Ako je taj bolji način opisan vrlo racionalnim pojmovima, pomislićete: „Pa da, možda je ipak to način kako treba raditi“. Ali ako ste vezani i osećate lojalnost prema svom učitelju, pomislite: „Ne mogu to da učinim – bolje je ići sporim putem i biti siguran“. I krenete da omalovažavate svakoga ko tvrdi da postoji bolji ili brži put. No, ono što jeste važno razumeti, to je um ispunjen sumnjom. Video sam da nije do mene da odlučim koji je najbolji ili najbrži put da se nešto uradi, već da razumem sopstvenu nesigurnost. I tako sam počeo da istražujem to mentalno stanje koje nastane kad se u mom umu javi sumnja. Posle izvesnog vremena sam počeo da prihvatam bilo koju vrstu sumnje, gledajući na nju kao na jedno promenljivo stanje.
Ađahn Sumedho: The Five Hindrances
