Prenosim sa bloga jednog američkog zen monaha koji je privremeno postao i theravada monah u Burmi.
http://bhantedogen.blogspot.com/ 
Mahayana/Theravada finale: U Zemlji viljuške Ovo je poslednji deo moje serije o mahayana i theravada budizmu. Žao mi je što nisam bio u prilici da kažem nešto više o vađrayana ili tibetanskom budizmu, jednostavno zato što o njemu malo znam. Iako se on obično klasifikuje kao ogranak mahayane, on ima i neka jedinstvena svojstva. Dakle, da sumiram šta je do sada rečeno:
Theravada i mahayana se razlikuju po svojoj geografskoj i kulturnoj rasprostranjenosti, po svom učenju i po praksi. Theravadu nalazimo u južnoj Aziji, uglavnom u onim zemljama koje su kroz istoriju bile u sferi indijskog kulturnog uticaja, i one se nazivaju Zemlja prstiju. Mahayanu nalazimo u severnoj Aziji, primarno u onim zemljama koje su u sferi kineskog kulturnog uticaja. . i jednu i drugu tradiciju danas imamo na Zapadu (u istim državama, u istim gradovima, često i u istim kvartovima), dakle u Zemlji viljuške.
Doktrinarno, od svog nastanka u Indiji mahayana je pokazala veću sklonost ka razlikovanju od izvornog Budinog učenja, kako ga mi danas razumemo. Iako su neke zajedničke teme i pojmovi karakteristični za mahayanu, kao što je Buda-priroda i ideal bodhisattve, zapravo je teško jasno definisati mahayanu; ona nije monolitna. Čini se d aje ona baštinik jednog kreativnog perioda indijskog budizma, a koji delimično prethodni nastanku pojma "mahayana", i to u vreme kada se theravada formirala na dalekoj Šri Lanki. Ovaj kreativni period zapravo predstavlja čitav dijapazon doktrinarnih gledišta, od kojih mnoga mogu biti prilično konzervativna, a kasnije su bila kolektivno nazvana mahyana. U Kini je mahayana došla pod uticaj kineskog autohtonih religija, naročito taoizma, i drugih vidova kineskog gledanja na svet.
Čini se da, uprkos tradicionalnih mišjenja, razvoj mahayane u Indiji nikada nije doveo do suštinskog razdvajanja od hinayane, uključujući i theravadu. Umesto toga, mahayana i hinayana monasi su živeli zajedno u harmoniji, kako nam o tome pišu kineski hodočasnici koji su dolazili u Indiju. Šizma podrazumeva potpuno odvajanje dve grupe i njihov međusobni animozitet.
Danas postoji tendencija potcenjivanja među theravada i mahayana budistima, naročito u Aziji, gde su te dve grupe vekovima živele geografski odvojene. Moje preporuke onima u Zemlji viljuške su sledeće: Mi ne treba da lupamo glavu oko pitanja koji budizam je najprikladniji za Zapad, theravada ili mahayana. To je jalova debata. Većina suštinskih razlika između theravade i mahayane nastala je na osnovu kulturoloških razlika između Indiji i Kine. A zapad je jedna nova kultura, u kojoj će zapravo te dve velike tradicije početi da se stapaju. Otuda nije čudo da mnogi na Zapadu proriču da će, kako budizam napušta Aziju i seli se na Zapad, to poroditi jednu njegovu radikalno novu formu. Ja,, međutim, mislim da je važno imati na umu da se kulture Indije i Kine razlikuju barem isto onoliko koliko se kultura Zapada razlikuje od obe od njih, a opet to nije dovelo do suštinskih razlika u učenju. Otuda ne bi trebalo misliti da će i zapadni budizam biti suštinski drugačiji.
Sa druge strane, budizam na Zapadu ora da uhvati svoje sidro. Jer do sada je on plutao okeanom žudnji da se stvori jedna što konfornija religija. Ljudi viljuške su budizam kresali sa svih strana, a da nisu baš najbolje znali šta to krešu i šta su na početku uopšte imali. To je nešto slično skidanju zaštitnog poklopca na motornoj testeri,a da ne znamo čemu on služi, jer tako bolje vidimo trupac koji sečemo. Budizam je jedan celovit sistem međusobno povezanih delova: praktikovanje velikodušnosti i vrline; razumevanje učenja o nepostojanju sopstva; vežbanje uma da razlikuje naše korisne i štetne namere i da se oslobodi ovih drugih; obuzdavanje; uloga monaškezajednice u podučavanju i održavanju budizma; poverenje u Budu, Dhammu i sanghu i tako dalje. Ne možete tek tako početi da uklanjate delove pod haubom vašeg automobila, da biste napravili više mesta za prtljag, sve dok niste jako, jako sigurni da znate šta su to delovi. A ja se bojim da je upravo to ono što mi radimo u Zemlji viljuške.
Čini se da je za Zapadnjake mnogo teže da pronađu svoje sidro u mahayana tradiciji. Mislim da za to postoje dva razloga. Prvo, tekstualna osnova je tako fluidna. Različite škole mahayane slede različite sutre i šastre. Vinaya je zajednički imenitelj, ali ona je na Zapadu uglavnom zanemarena. Zato ne znamo gde da dobijemo kompletnu sliku. Drugo, budizam u Zemlji štapića se oslanjao na taoizam i naročito konfučijanizam tokom vekova. Kada je ta potporna konstrukcija uklonjena, sve se ruši. Na primer, zen budizam stavlja vrlo mali naglasak na poštovanje Pravila morala. Zapravo, u Japanu se ceremonija uzimanja Pravila često smatra čisto simboličkim gestom. Ali tradicionalna kineska kultura prožeta je konfučijanskom etikom, što budistički etički sistem čini prilično suvišnim. Mi smo na zapad uvezli budizam iz Zemlje štapića, ali ne i konfučijansku etiku koja bi ga dopunjivala.
Theravada tradicija u celini je, sa druge strane, generalno više usidrena u izvornom Budinom učenju nego mahayana. Ovo ne znači da bi trebalo da odbacimo mahaya tradiciju u kojom smo vežbali. Ali na ovoj raskrsnici, kada budizam čini jedan istorijski prelaz u Zemlju viljuške, pravi je trenutak da proučavamo Kanon, dakle Sutta i Vinaya pitaku, kao i njihove komentare. Jer one čine istorijsku osnovu čitavog budizma. Naravno, nemate svi vi vremena da, recimo, pažljivo analizirate Kanon, ali bi trebalo da ga imaju vaši učitelji. Biće to korisna vežba, ne da biste nužno promenili svoja sadašnja gledišta, već da biste ih bolje razumeli.
U isto vreme, mislim da treba pozdraviti činjenicu da ne moraju svi budisti da se priklone strogoj ortodoksiji, da imaju potpuno isto razumevanje kao i svi ostali. Zapravo, debata i razmatranje alternativnih gledišta će mnogo verovatnije poroditi valjano razumevanje. nego puko sleđenje ortodoksije. Često se dešava da neko pogrešno shvatanje postane deo pravoverja i bez razlika u gledištima i rasprave o njima nemoguće je da se takve pogreške isprave. Jednostavan primer je theravada gledište, koje usput budi rečeno nije sadržano u Kanonu, da je da je Buda podučavao na pali jeziku. Današnji naučnici ukazuju da je ovo, skoro izvesno, pogrešno. Aki ovakvo gledište opstaje, čak i među proučavaocima theravade iz Azije.
Mahayana tradicija s eviše tiče inovacije i isprobavanja novih načina izražavanja. Zen se čak poigrava s aortodoksnim učenjima i stekao je veliku reputaciju ikonoboca. Dogen je čuven po tome što je čak i klasično zen učenje svoga vremena okrenuo naglavačke. Ali smatram da je važno zapaziti na koji način je sam zen održavao svoje sidro tokom vekova. Prvo, on je bio jedna prilično snažna monaška tradicija, u okviru koje su njegovi sledbenici bili u idealnoj poziciji da verifikuju sopstvena iskustva. Drugo, moj je utisak da je proučavanje vrlo tradicionalnih učenja u njemu bilo vrlo temeljno, uprkos kasnijem isticanju onoga što je Bodhidharma navodno rekao: "Bez oslanjanja na reči i slova". Predviđan da će budizam i u Zemlji viljuške zadržati mnogo od svog duha inovativnosti i debate. Uzmimo na primer nauku, sada već prilično staru tradiciju, koja zapravo opstaje zahvaljujući inovativnosti i debati.
Imajući sve ovo na umu, za mene je zaista fascinantno koliko su zapravo sve različite budističke škole međusobno bliske. Sve one drže se ideje da ljudi sebe i druge dovode u nevolju zato što pogrešno percipiraju stvarnost, a da je oslobađanje od toga moguće kroz sopstveni kontemplativni napor usmeren ka pročišćavanju uma. Ovo i još mnogo toga zajedničkog moguće je pronaći u budističkim školama koje su vekovima bile bez bilo kakve međusobne komunikacije. Ako uporedimo hrišćanstvo sa budizmom, na primer, ne mislim da ćete u njemu naći toliki stupanj doktrinarne saglasnosti, iako su hrišćani u velikoj meri saglasni oko toga koji su im zajednički kanonski spisi. Pa šta to onda budiste drži na okupu? U vezi sa tim postoji jedno ortodoksno učenje koje kaže da sve dok Sangha živi u skladu sa Vinayom i Učenje će se sačuvati. (A zašto je to tako? Odgovor na to pitanje ćete morati sačekati u mojim narednim postovima o Budinom učenju o Zajednici.)
I da završim ovu seriju o theravadi i mahayani u jednom više ličnom tonu. Pre deset meseci zaredio sam se kao theravada monah, pošto sam šest godina živeo kao mahayana zen sveštenik/monah. Imao sam ogromnu ljubav za mahayana tekstove i luckaste zen priče, kao i generalno za kreativnost mahayana tradicije. Ali sam odlučio da u sopstvenom životu budem primer nečeg malo konzervativnijeg, da po povratku na Zapad i u svoj zen manastir budem predstavnik originalnog i čudesno dubokog Budinog učenja, da živim na način na koji je Buda smatrao da Sangha treba da živi. Razlog za to je da na Zapadu svako želi da bude inovator; ali neko mora da se stara i o sidru. Plašim se da brod budizma već sada besciljno luta po Okeanu viljuške. I nadam se da će mi se čitaoci ovog bloga pridružiti u naporu da sklopimo i vozimo kompletna kola, pre nego što odlučimo koje njihove delove možemo ukloniti ili zameniti.
