Greške u vežbanju
Šunrju Suzuki
Poglavlje iz knjige "Zen mind -- Beginner's Mind
(Zen um -- Početnikov um)"
Kada se u vašem vežbanju pojavi pohlepa, postajete time prilično obeshrabreni. Ali trebalo bi da ste zahvalni da postoji znak ili upozorenje koje vam ukazuje na slabosti u vežbanju. Ima nekoliko loših načina vežbanja kojih bi trebalo da ste svesni. Kada meditirate obično postajete veoma idealistični i postavljate pred sebe neki ideal ili cilj, koji onda nastojite da ispunite ili ostvarite. Ali kao što sam često govorio, to je apsurdno. Kada ste idealistični imate ideju da nešto treba da postignete; a kada taj ideal ostvarite, ona ideja u vama će stvoriti neki drugi ideal. Sve dok je vaša praksa zasnovana na ideji postizanja, a vi meditirate na ovakav idealističan način, nećete zapravo imati vremena da postignete svoj pravi ideal. Štaviše, tako ćete žrtvovati samu suštinu svoje prakse. Zato što je vaš cilj uvek negde ispred, uvek ćete žrtvovati sebe sada radi nekakvog ideala u budućnosti. Tako ne stižete nigde. To je apsurdno; to uopšte nije pravilno vežbanje. No, čak i gore od ovakvog idealističkog stava jeste da meditirate takmičeći se sa nekim drugim. To je jadno, prezira vredno vežbanje.
Naš soto put stavlja naglasak na shikan tazu ili "samo sedenje". Zapravo mi i nemamo neko posebno ime za našu praksu; kada meditiramo, mi jednostavno meditiramo; bilo da nam to donosi radost ili ne, mi to jednostavno radimo. Čak i ako smo pospani i umorni od meditiranja, od ponavljanja iste stvari dan za danom; čak i tada mi nastavljamo svoje vežbanje. Bilo da nas neko ohrabruje ili ne, mi ga nastavljamo.
I kada meditirate sami, bez učitelja, mislim da ćete pronaći način da procenite je li vaša praksa pravilna ili ne. Kada ste umorni od sedenja ili kada vam je muka od vežbanja, treba to da prepoznate kao znak upozorenja. Postajete obeshrabreni svojim vežbanjem onda kada je ono idealističko. Imate ideju da nešto treba da postignete i to je višak. Kada se u vašem vežbanju pojavi pohlepa, postajete njime prilično obeshrabreni. Ali trebalo bi da ste zahvalni da postoji znak ili upozorenje koje vam ukazuje na slabosti u vežbanju. U tom trenutku, zaboravljajući sve o svojoj grešci i uzimajući novi smer, možete nastaviti svoje prvobitno vežbanje. To je veoma važan trenutak.
Dakle, sve dok vežbate vi ste prilično bezbedni, ali ako je suviše teško nastaviti, morate pronaći nekakav način da sami sebe ohrabrite. No, u isto vreme, teško je sebe obodriti a da ne skrenemo na neku stranputicu u svom vežbanju i zato je nastavljanje ispravne prakse kada smo oslonjeni na same sebe prilično teško. Zbog toga imamo učitelja. Uz pomoć učitelja ćete korigovati svoje vežbanje. Naravno, on će vam zadati i glavobolje, no ipak će vas uvek zaštititi da ne skrenete na pogrešan put.
Većina zen monaha je imala problema sa svojim učiteljima. Kada oni govore o tim teškoćama, možete pomisliti da bez tih teškoća ne možete da vežbate. Ali to nije tačno. Bilo da imate poteškoća u svojoj praksi ili ne, sve dok je nastavljate, imate čistu praksu u njezinom istinskom značenju. Čak i kada toga niste svesni, imate je. Tako je Dogen rekao: "Nemoj misliti da ćeš nužno biti svestan svoga prosvetljenja." Bilo da ste ga svesni ili ne, unutar svoje prakse vi imate svoje istinsko prosvetljenje.
Još jedna greška je vežbati radi užitka koji u tome nalazite. Zapravo, kada je vaša praksa vezana za osećaj uživanja, treba se i nad tim zamisliti. Naravno, ona nije loša praksa, ali u poređenju sa istinskom praksom nije toliko dobra. U theravadi praksa se klasifikuje na četiri načina. Najbolji način je vežbanje bez ikakvog užitka, čak ni duhovnog užitka. To znači vežbati ne obazirući se na svoja fizička i mentalna osećanja, zaboravljajući i samoga sebe. To je četvrti ili najviši stupanj. Jedan niži je imati samo fizički užitak u svome vežbanju. na tom stupnju nalazite izvesno zadovoljstvo u vežbanju i nastavljate da vežbate upravo radi tog zadovoljstva. Na drugom stupnju imate i fizički i mentalni užitak ili dobar osećaj. Ova dva srednja stupnja su stupnjevi na kojima meditirate zato što se dobro osećate zbog toga. Prvi stupanj je kada ne razmišljate, niti ste zainteresovani za svoju praksu. Ova četiri stupnja primenljiva su i na našu mahayana praksu, gde je najviši stupanj jednostavno vežbati.
Ako imate poteškoća prilikom vežbanja, to je upozorenje da imate neku pogrešnu ideju, tako da morate biti oprezni. Ali ne odustajte od vežbanja; nastavite ga, svesni svoje slabosti. Nema ideje da nešto treba da dobijete. Nema fiksirajuće ideje o dostignuću. Ne kažete: "Ovo je prosvetljenje" ili "Ovo je pogrešno vežbanje". Čak i kod pogrešnog vežbanja, kada uvidite da je ono pogrešno i nastavite dalje, to je ispravna praksa. Naša praksa ne može biti savršena, ali ne obeshrabrujući se zbog toga, treba da nastavimo. To je tajna vežbanja.
A ako želite da pronađete izvesno ohrabrenje u svojoj obeshrabrenosti, zamor od vežbanja je sam po sebi ohrabrenje. Ohrabrujete sebe kada ste njime zamoreni. Kada više nećete da ga nastavite, to je znak upozorenja. To je kao da imate zubobolju. Kada osetite bol u zubu odlazite kod zubara. To je naš put.
Uzrok sukoba je neka fiksirana ideja ili jednostrana ideja. Kada svako zna vrednost čiste prakse, nećemo imati mnogo problema u svome svetu. To je tajna naše prakse i puta o kojem govori Dogen. Ovo objašnjava i Dogen u svojoj knjiyi Shobogenzo (Blago istinske Dharme).
Ako uzrok konflikta razumete kao neku fiksiranu ili jednostranu ideju, možete pronaći značenje u različitim praksama, a da ne budete zarobljeni nijednom od njih. Ako to ne razumete, lako ćete biti zarobljeni nekim određenim putem i tada kažete: "Ovo je prosvetljenje! Ovo je savršena praksa. To je naš put." To je velika greška. nema određenog puta u istinskoj praksi. Treba da pronađete sopstveni put i treba da znate koju vrstu prakse imate sada. Znajući i prednosti i mane neke specifične prakse, možete praktikovati taj poseban način bez opasnosti. Ali ako imate jednostrani stav, zanemarićete mane te prakse, naglašavajući samo njezine dobre strane. Na kraju ćete otkriti najgoru stranu te prakse i postati obeshrabreni onda kada je već suviše kasno. To je glupo. Treba da budemo zahvalni što su nam drevni učitelji ukazali na ovu grešku.
