Zen priče

[oblica]

Размена мишљења за преноћиште

У случају да покрене и добије расправу о будизму са онима код којих је, сваки лутајући свештеник може да остане у зен храму. Ако је поражен, мора да оде.
У једном храму у северном делу Јапана живела су заједно два брата свештеника. Старији је био учен, а млађи приглуп и без једног ока.
Један лутајући свештеник наиђе и замоли их за преноћиште, прописно их позвавши на дискусију о узвишеном учењу. Старији брат, уморан од напорног рада тог дана, рече млађем да га замени. "Иди и захтевај разговор у тишини", упозори га.
Тако млади свештеник и странац одоше до олтара и седоше.
Убрзо после тога путник устаде, отиђе до старијег брата и рече му: Твој брат је диван младић. Поразио ме је."
"Препричај ми разговор", рече старији брат.
"Па", објасни путник, "прво сам ја подигао један прст, представљајући Буду, просветљеног. Онда он подиже два прста, означавајући Буду и његово учење. Ја подигох три прста, представљајући Буду, његово учење и његове следбенике о хармоничном животу. Затим он продрма својом стиснутом песницом пред мојим лицем, показујући да сви поменути потичу из једне суштине. Тако он победи, и ја немам права да останем овде." Ово рекавши, путник отиђе.
"Где је тај човек?", запита млађи, дотрчавши до свог старијег брата.
"Чух да си добио дискусију."
"Ништа ја нисам добио. Испребијаћу га."
"Реци ми тему дискусије" запита старији.
"Зашто ли је, чим ме је угледао, подигао један прст, вређајући ме да имам само једно око. Пошто је странац, помислих да треба да будем учтив према њему, па подигох два прста, честитајући му што он има оба ока. Онда тај неучтиви бедник подиже три прста, сугеришући да нас двојица имамо само три ока. Ја се наљутих и пођох да га ударим, али он побеже напоље и то оконча ствар!"

 

[fortytwo]

Zen i žarač za vatru

Hakuin je svojim učenicima govorio o starici koja vodi prodavnicu čaja, hvaleći njeno razumevanje zena. Učenici mu nisu verovali na reč i odlazili bi u prodavnicu da se sami uvere.

Kad god bi starica videla da neko dolazi u radnju, odmah bi prepoznala da li su došli po čaj ili u potragu za zenom. U prvom slučaju, lepo bi ih uslužila. U drugom slučaju, pozvala bi ih da dođu iza pulta. Čim bi poslušali, udarila bi ih žaračem za vatru.

Devet od deset učenika ne bi uspelo da izbegne batine.

[fortytwo]

Litica

Kjogen je rekao:

Zen je kao čovek koji visi sa litice, držeći se zubima za ivicu. Rukama se ne drži nizašta, noge mu nemaju oslonac, a ispod njega ga neko pita: „Zašto je Bodidarma došao iz Kine u Indiju?“.

Ako čovek koji visi ne odgovori, on gubi, ako odgovori, pada i umire. Šta bi trebao da uradi?

[fortytwo]

Popodnevno spavanje

Učitelj Sojen Šaku je napustio ovaj svet kada je imao 61 godinu. Iza sebe je ostavio veliko učenje, daleko veće od većine zen učitelja. Njegovi učenici su imali običaj da spavaju popodne tokom leta, ali on i pored toga nikad nije protraćio ni minutu.

Kada je imao 20 godina, već je učio Tendai filozofske spekulacije. Jednog letnjeg dana vazduh je bio toliko vlažan da je mladi Sojen protegao noge i otišao da spava dok je njegov učitelj bio odsutan.

Tri sata su prošla, kad se iznenada probudio, čuvši učitelja koji je upravo došao, ali je već bilo kasno. Učitelj ga je našao kako leži opružen preko hodnika.

„Izvinjavam se, izvinjavam se“ – šapnuo je njegov učitelj, koračajući pažljivo preko Sojenovog tela kao da je u pitanju neki uvaženi gost. Nakon ovoga, Sojen nikada nije spavao popodne.

[fortytwo]

Najvrednija stvar na svetu

Sozana, kineskog zen učitelja, učenik je pitao: „Šta je najvrednija stvar na svetu?“

Učitelj je odgovorio: „Glava mrtve mačke“.

„Zašto je glava mrtve mačke najvrednija stvar na svetu?“ – pitao je učenik.

Sozen odgovori: „Jer niko ne može da joj odredi cenu“.

[fortytwo]

Zaista?

Zen učitelj Hakuin je bio poštovan od strane celog sela.

Lepa devojka čiji roditeji su vodili prodavnicu hrane je živela pored njega. Iznenada su njeni roditelji saznali da je ona trudna. Ovo je jako razljutilo njene roditelje. Nije htela da prizna ko je otac deteta, ali nakon mnogo nagovaranja je navela Hakuina kao oca. Izuzetno besni roditelji su otišli kod učitelja da mu saopšte šta su saznali.

„Zaista?“ – je bilo sve što je Hakuin rekao.

Nakon što je dete rođeno, dovedeno je kod Hakuina, koji je do tada već izgubio reputaciju u selu. Tražili su da vodi brigu o detetu.

„Zaista?“ – rekao je Hakuin i prihvatio dete.

Vodio je brigu o njemu nekoliko meseci, nakon čega devojka više nije mogla da podnese sve to. Rekla je roditeljima istinu – da je pravi otac deteta mladić koji je radio u prodavnici ribe, a kojeg je laganjem pokušala da zaštiti. Otac i majka devojke su istog momenta otišli kod Hakuina da traže oprost i da uzmu dete nazad. Kad su mu objasnili šta se desilo, Hakuin je rekao:

„Zaista?“ – i predao im dete.

[Sati]

odlična priča 

[fortytwo]

Sokrat i pesma

Kada je Sokrat u zatvoru čekao smrtnu kaznu, čuo je drugog zatvorenika kako peva neku pesmu. Sokratu se pesma svidela, pa je pitao zatvorenika da ga nauči tu pesmu. Kada je to čuo, zatvorenik ga pita:

„Zašto bi neko želeo da nauči nešto novo dva dana pred smrt?“

Sokrat odgovori: „Iz istog razloga iz kog bi hteo da nauči nešto novo 50 godina pre smrti“.

[fortytwo]

Pita

Gledala devojčica mamu kako pravi pitu i videla kako njena mama savija krajeve pite. Pita je devojčica:

- Zašto savijaš krajeve te pite?
- Videla sam to od svoje mame – odgovori mama.

Devojčica ode do babe da vidi kako ona pravi pitu. U trenutku kad je baba savila krajeve pite, pita je devojčica:

- Zašto savijaš krajeve te pite?
- Videla sam to od svoje mame – odgovori baba.

Devojčica ode do prababe da vidi kako ona pravi pitu. U trenutku kad je prababa savila krajeve pite, pita je devojčica:

- Zašto savijaš krajeve te pite?
- Pa mala mi ova tepsija – odgovori prababa.

[oblica]

Glas sreće

Poslije Benkeieve smrti, jedan slijepi čovjek, koji je živio u blizini učiteljevog hrama, reče prijatelju: "Pošto sam slijep, ne mogu da vidim čovjekovo lice, pa moram da mu ocjenjujem karakter po zvuku njegovog glasa. Obično, kada čujem nekoga da drugome čestita na njegovoj sreći ili uspjehu, čujem i skriveni ton zavisti. Kada se izjavljuje saučešće zbog nesreće drugog, čujem radost i zadovoljstvo, kao da je onom što saučestvuje zaista drago što je nešto dobiti ostalo u njegovom sopstvenom svijetu.
Sudeći po onome koliko ja znam, Benkeiev glas je uvijek bio iskren. Kad god je iskazivao sreću, nisam čuo ništa osim sreće, i kad god je iskazivao tugu, tuga je bila sve što sam čuo."

[oblica]

POUKA POSLEDNJEG

U stara vremena u Japanu su se koristili fenjeri od bambusa i papira u kojima su gorele svece.
Jednom slepom coveku na kraju posete svom prijatelju,ovaj ponudi fenjer da ga ponese sa sobom jer je bila noc.
"Ne treba mi fenjer",rece mu."Bila tama ili svetlo-meni je svejedno."
"Znam da ti fenjer nije potreban da bi pronasao put",odgovori mu prijatelj,"ali ako ga nemas,neko bi mogao da naleti na tebe.Zato ga moras uzeti."
Slepi covek krenu sa fenjerom i pre no sto je i odmakao,neko se sa njim sudari."Pazi kuda ides!",uzviknu on nepoznatom."Zar ne vidis ovaj fenjer?"
"Sveca ti je dogorela,brate",odgovori nepoznati. :cool:

[fortytwo]

Obično, kada čujem nekoga da drugome čestita na njegovoj sreći ili uspjehu, čujem i skriveni ton zavisti. Kada se izjavljuje saučešće zbog nesreće drugog, čujem radost i zadovoljstvo, kao da je onom što saučestvuje zaista drago što je nešto dobiti ostalo u njegovom sopstvenom svijetu.

Iskreno rečeno - potresno. Tako je na mene delovalo kad sam (bolno) shvatio da su ljudi zaista ovakvi. Tada sam shvatio da imam 2 vrste prijatelja: oni koji se raduju mojoj nesreći i oni koji se ne raduju. Ako bih ove prve izbacio sa liste prijatelja, lista bi spala na troje.
Pretpostavljam da i za to troje treba da sam zahvalan.

[oblica]

hm.. ljudi..

Manje boli kada shvatiš da smo svi mi samo ljudi.   

[fortytwo]

Za mene se to prosto svodi na činjenicu da nemamo pravo ništa da očekujemo od ljudi. Ono što je nekome osnovna čovečnost, tj ponašanje bez kojeg ne bi mogao u ogledalo da se pogleda, za drugog je "podvig" zbog kojeg će provesti dosta vremena gledajući se u ogledalo, diveći se samom sebi.

Ako nekome nešto učinim, nemam pravo ni hvala da očekujem, a kamoli da mi ne učini nažao kasnije. (ovo za hvala ilustruje priča koja sledi) Jedna stvar je to shvatiti, sasvim druga je u skladu sa novonastalim shvatanjem delati. Meni te promene baš i nisu lake. Inercija je čudo.

[fortytwo]

Davalac treba da je zahvalan

Dok je Sejsecu bio učitelj manastira Engaku u Kamakuri, zatražio je veće odaje, jer su one u kojima je držao predavanja bile prepunjene ljudima. Umeza Seibei, trgovac iz Edoa (današnji Tokio), odlučio je da donira petsto zlatnika za pravljenje veće škole. Doneo je zlatnike kod učitelja.

Sejsecu je rekao: "U redu. Primam novac".

Umezu je dao Sejsecuu vreću zlatnika, ali nije bio zadovoljan stavom učitelja. Neko bi mogao da živi godinu dana sa tri zlatnika, a učitelj nije zahvalio za petsto.

"U toj vreći zlata ima petsto zlatnika" - naglasio je Umeza.

"To si već rekao" - odgovori Sejsecu.

"Iako sam bogat trgovac, petsto zlatnika je mnogo novca" - reće Umeza.

"Želiš li da ti zahvalim za to?" - pitao je Sejsecu.

"Morao bi" - odgovori Umeza.

"Zašto bih?" - upita Sejsecu - "Davalac treba da je zahvalan".