UVOD
Organizacija Pali kanona i neke od istorijskih okolnosti u severnoj Indiji u kojima je on nastao.
Pali kanon ili Tipitaka (Tri košare)
1.Vinaya pitaka – košara pravila i propisa za monahe i monahinje.
2.Sutta pitaka – Budini govori i govori nekih od njegovih istaknutih učenika.
3.Abhidhamma pitaka – filozofske rasprave; 7 rasprava koje detaljno, sistematično i uz pomoć tehničkih termina razmatraju Budino učenje. One su nastajale u vekovima posle Bude, a otprilike 300 godina posle smrti su uključene u Pali kanon.
Najzanimljiviji deo je Sutta pitaka, koja je podeljena u 5 zbirki (nikaya)
1. Digha nikaya – Dugi govori (34)
2. Mađđhima nikaya – Govori srednje dužine (152)
3. Samyutta nikaya – Određenom temom povezani govori (oko 3000); čine manje grupe pod zajedničkim naslovom: Kratki govori o uslovljenom nastanku ili o pet sastojaka bića, Plemenitom osmostrukom putu itd.
4. Anguttara nikaya – mnogo kratkih sutta (2344) koje se nisu uklapale u Samyutta nikayu i ovde su grupisane po numeričkom principu; sutte koje obrađuju ono čega ima jedan, dva, tri itd.
5. Khuddaka nikaya – zbirka raznih tekstova: Dhammapada, Sutta nipata, Theragata, Therigata, Đataka priče o ranijim životima Budinim itd.
Digha nikaya je imala cilj da se obrati onima koji nisu članovi Budine zajednice. Obrađuje teme koje ukazuju na razlike između budizma i učenja drugih tadašnjih učitelja, Budin odnos prema bogovima itd.
Mađđhima nikaya je okupila govore namenjene onima koji su već Budini sledbenici i tumači filozofske i praktične principe Učenja.
Prvih četiri dela Kanona imaju pandane u severnom, mahayana budizmu, gde se nazivaju agama („predaja“) i ove zbirke su prevedene na kineski i sačuvane u kineskoj Tripitaki. Mnogo je sličnosti u prve tri agame sa Pali kanonom, što govori da su ti tekstovi nastali pre podele ranog budizma na različite pravce.
Važno je razumeti da u Budino vreme religijski tekstovi nisu bili pisani, već su učeni usmeno od učitelja i učenik je morao da ih sačuva u pamćenju i kasnije prenese na svoje učenike. U monaškom redu postojali su monasi specijalizovani za pamćenje sutta. Lični Budin pratilac Ananda je bio poznat po izuzetnoj memoriji, navodno je znao 84.000 govora.
U početku Učenje nije bilo organizovano u pitake/nikaye, već je i sam Buda govorio o 9 vrsta formi u kojima je izlagao svoje učenje (sutte = govori; geyya = govori kombinovani sa stihovima; veyyakarana = izlaganja; gatha = stihovi; itivuttaka = svedočenja; đataka = priče o ranijim rođenjima; abbhutadhamma = priče o čudima; vedalla = katehizis). Posle Budine smrti u 80. godini, njegovi učenici shvatili su da je važno sistematizovati tekstove kako bi duže bili sačuvani. Buda je umro u malom gradu Kusinari, ali u to vreme najveći grad u severoistočnoj Indiji bio je Rađagaha (današnji Rađgir), te su se u tom gradu 500 njegovih prosvetljenih učenika, arahanti, okupili na prvom budističkom saboru da sakupe učenje. Ovaj sabor je opisan u jednom poglavlju Vinaya pitake.
U toj ranoj fazi učenje je bilo organizovano u dve grupe, Vinaya i Sutta pitaka. Abhidhamma pitaka se ne pominje u Pali kanonu. Na saboru je Sutta pitaka podeljena na četiri nikaye, mada neki istraživači smatraju da je ovo kasnija interpolacija u izveštaju o saboru i da se to zapravo dogodilo nekoliko generacija kasnije. Zatim su organizovane grupe monaha sa zadatkom da sačuvaju po jednu nikayu. Te grupe monaha su nazivane bānaka, pa tako imamo Digha bānaka, monasi koji su specijalizovani za pamćenje Digha nikaye i tako dalje.
Tako je učenje očuvano tokom četiri veka, a u međuvremenu je iz Indije preneto na Šri Lanku, gde je uhvatilo snažan koren. U I veku pre naše ere na Šri Lanki je bila strašna glad i mnogi monasi su pomrli. Legenda kaže da je ostao samo jedan monah koji je znao celu samo jednu od nikaya i da bi se izbegao potpuni gubitak kanona, on je zapisan na palmovim listovima. Dhamma je bila u opasnosti, jer je u to vreme Šri Lankom vladao kralj koji je bio neprijateljski raspoložen prema monasima.
No tradicija pamćenja sutta je ostala živa sve do danas i naročito su burmanski monasi poznati kao veliki znalci i neki od njih i danas znaju celu Tipitaku napamet.
Kontekst pojave budizma
Ima dve hronologije Budinog života. Jedna je 566-486 pre n.e., a druga 480-400 pre n.e. Vreme Budino bilo je vreme velikih promena, kako na socijalnom, tako i na političkom planu. Dominantni politički sistem bile su male republike, kojima je vladala bogata aristokratija (slično kao u staroj Grčkoj). U vreme Bude, međutim, sistem plemenskih republika propada i one se udružuju u monarhije, pokušavajući da se šire i porobe svoje susede. Buda je bio sin vladara plemena Sakya u podnožju Himalaja, čiji je glavni grad Kapilavattu, i ono je bilo vazal susednog kraljevstva Kosala.
Dva moćna kraljevstva toga vremena u slivu reke Gang su Magadha, na jugoistoku, u kojem se nalazilo jedno od glavnih Budinih središta, čuveni Bambusov gaj u Rađagahi. Drugo kraljevstvo je Kosala, na severozapadu, i glavni grad je Savatth. Rivalitet se javio između ova dve sile i izbio je rat. Vek posle Budine smrti Kosala je izgubila moć, dok se Magadha proširila i postala centar prve indijske imperije pod čuvenim kraljem Ašokom.
Pre Budinog rođenja počinje da se menja i ekonomija. Ogromni rast ekonomije i promene donosi pronalazak gvožđa i od isključivog gajenja pirinča prelazi se na ekstenzivnu poljoprivredu, javlja se višak proizvoda i rast gradova, povećana urbanizacija. Sa njima javlja se novac i raste trgovina, a sa time i tržište i trgovački putevi koji povezuju glavne trgovinske centre. Javlja se klasa trgovaca i bankara, koji daju materijalnu potporu kralju i kroz takse finansiraju vojsku i pronalazak novih oružja.
Društvo je pod dominacijom kaste brahmana. Četiri glavne društvene grupe, klase su: brahmani, koji čuvaju svete tekstove brahmanizma, Vede, obavljaju rituale i žrtvovanja i daju savete kraljevima, koji zavise od njihove podrške; khattiye = ratnici i administratori, vessa = trgovci i zanatlije, sudda = radnici, sluge.
Taj klasni sistem pre rođenja Bude počinje da gubi uporište i vesse postaju moćniji u ekonomiji i politici. Pošto postoji višak hrane, društvo je u stanju da podrži klasu neproduktivnih ljudi koji su se posvetili duhovnom usavršavanju. U okviru te duhovne zajednice postoje dve osnovne grupe: jedna su sami brahmani, a druga je nova klasa koja dobija na značaju, zvana samane = askete.
Religija Veda se vrti oko rituala prinošenja žrtve i religijski cilj je materijalni prosperitet u ovom svetu i preporađanje u nebeskom svetu, u društvu vrhovnog boga Brahme. U okviru brahmanizma, ritual je pratio sve glavne događaje u čovekovom životu, od rođenja, preko ulaska među odrasle muškarce, braka, do smrti. Kraljevi su obavezni da učestvuju u tim ritualima i bogato nagrađuju brahmane za to. Brahmani se žene, imaju porodicu i njihovi sinovi ih nasleđuju u toj ulozi.
Samane su međutim askete, napustili su porodični život, neprekidno lutajući od jednog do drugog mesta, da bi se tokom tromesečnog perioda monsuna, kada je putovanje teško, zaustavili na jednom mestu, a potom opet nastavili lutanje. Njihov cilj je izlazak iz ciklusa neprekidnog preporađanja (samsara) u kojem se inače kreću sva bića. Izlaskom iz njega doživljavaju duhovno oslobođenje, a to se može postići asketskim praksama, jer telo je to koje drži dušu kao u nekakvom zatvoru, te duhovni tragalac otuda mora da umrtvljuje telo, kako bi duša mogla da pobegne iz kaveza i dostigne oslobođenje. Neke od asketskih grupa su verovale da je potrebno steći naročita znanja, naročita meditativna stanja, da bi se stiglo do oslobođenja. Među njima su popularne filozofske debate i često se događa da se učenici poraženog učitelja pridruže pobedniku. Pre pojave Bude najistaknutija asketska grupa, koja se održala do danas, bili su đaini. Vrlo stara duhovna zajednica, koja najverovatnije poreklo vodi još iz perioda pre najezde Arijevaca u Indiju i formiranja brahmanizma sredinom drugog milenijuma pre naše ere.
Kulturu ovog perioda karakteriše da askete ne poseduju bilo kakav novac, niti rade da bi preživeli, već potpuno zavise od svojih sledbenika. Ovi opet imaju obavezu da askete snabdevaju osnovnim životnim potrebama, odećom, hranom, po potrebi lekovima i nekad boravištem tokom monsuna. Time stiču duhovne zasluge, koje ih dovode bliže željenom srećnom životu.
Buda je posle napuštanja doma postao član ove klase samana i vremenom postao najveći učitelj među njima.
Dve grupe, brahmani i askete, neprijateljski su raspoložene jedna prema drugoj, što se često vidi i u Tipitaki, kada Buda razgovara sa nekim brahmanom, koji ga oslovljava grubim rečima. No zanimljivo je da je velik broj Budinih kasnijih učenika poticao iz brahmanske kaste, na primer ugledni učenici kao što su Sariputta i Maha Kassapa.
Brahmani su došli u Indiju sa Arijevcima i njihovom invazijom, potiskujući starosedeoce Dravide ka jugu. Spekulacija je da su izvorni stanovnici Indije verovali u transmigraciju, dok u Vedama nema te ideje. Starosedeoci su takođe imali sistem joga vežbi za duhovno oslobađanje, a te njihove ideje su prodrle vremenom i u bramansku klasu.
Literatura:
Budin život
Narada Mahathera: Budin život
Richard Gombrich: How Buddhism begun (odnos između budizma i bramanizma)
Uma Chakravatti, Social Dimensions of Early Buddhism
Wolfgan Schuman: The Historical Buddha
Rupert Getlin: Foundation of Buddhism
