Suttu za ovu nedelju možete naći na ovom linku:
Magandiya sutta (MN 75) -- Govor MagandiyiKratak sadržaj sutte Buda sreće hedonističkog filozofa Magandiyu i objašnjavamo mu koje se opasnosti kriju u zadovoljstvima čula, koje nam dobrobiti donosi okretanje od njih i kakvo je pravo značenje nibbane.
Beleške o suttiDolazimo do još jedne sutte koja se bavi analizom prirode čulnih zadovoljstava, jedne od najsnažnijih, ali na neki način i najtežih sutta u okviru Mađđhima nikaye. Ovom prilikom Buda se nalazi u zemlji Kuru, odnosno današnjoj indijskoj saveznoj državi Uttara Pradeš, a grad je Kammasadhamma, koji bi mogao da bude preteča današnjeg Nju Delhija. U ovom gradu Buda je dao nekoliko svojih najvažnijih govora, kao što je čuvena Satipatthana sutta ili Mahanidana sutta.
U komentarima se pominju dva Magandiye i oni su u srodstvu. Stariji je braman i ujak ovom drugom. Kada je Buda svojevremeno sreo starijeg Magandiyu i na njegov zahtev ga zamonašio, njegov nećak, mlađi Magandiya, koji je u to vreme već postao lutajući asketa, postade ogorčen na Budu. Otuda i njegove oštre reči na početku sutte, kada je video ko je gost u kući bramana iz Bharadvađa klana. Pri tome koristi reč "bhūnahu" (prevedena kao "uništitelj svakog napretka"), mada njeno tačno značenje nije baš najjasnije. Ovakva kvalifikacija bi se mogla najlakše shvatiti ukoliko, zajedno sa komentarima uz Mađđhima nikayu, pretpostavimo da je Magandiya hedonista i zastupa učenje da treba iskoristiti sva čula koja su nam data i uživati u svakom mogućem zadovoljstvu koje nam ono može pružiti. Buda mu se svojim savetom da uvek motrimo na vratima čula i postepeno ih obuzdavamo (kako bismo manju sreću zamenili većom, srećom mira u kojem um gospodari čulima, a ne čula umom) otuda čini "uništiteljem", budalom koja uništava tako divne prilike za užitak.
Ovo je polazna tačka, sa koje Buda počinje svoje učenje u pasusu broj 8. U narednom pasusu opisuje situaciju nekoga ko ima neometan pristup zadovoljstvima čula. Ali kasnije taj čovek nasluti pravu prirodu čulnog iskustva i to pet njegovih karakteristika: njihov nastanak, prestanak, zadovoljenje, opasnost i izlaz. Prva dva,
nastanak i
nestanak idu zajedno. Svaki objekat čula nastane na osnovu nekih uzroka i neminovno nestane kad ti uzroci prestanu da funkcionišu. Ovde Buda govori o jednoj od tri karakteristike svake uslovljene stvari, a to je prolaznost. Iz nje, proizlaze i druge dve (nedovoljnost i bezličnost). Dalje, neki objekti čula neosporno nam donose određenu dozu zadovoljstva, pružaju nam
zadovoljenje (asādha, doslovno "slast"). A za zadovoljstvom neminovno sledi žudnja za sve novim takvim iskustvima, a onda dalje vezivanje. I time dolazimo do
opasnosti (ādīnava), nedostatka, zamke. A zamka se sastoji u tome da je svako zadovoljstvo čula prolazno, da ne pruža trajno zadovoljenje, sreću i da vezujući se za njega u isto vreme sebe činimo ranjivim, podložnim patnji. Na kraju imamo
izlaz (nissaraṇa), slobađanje iz zamke zadovoljstava čula, a to znači uklanjanje žudnje za njima.
U pasusu 10, Buda ukazuje da je on živi primer čoveka kojeg je opisao u pasusu 9 i opisuje kako je on živeo pre odlaska u beskućnike. Ovim želi da istakne da sve što govori Magandiyi, govori mu iz sopstvenog iskustva nekoga ko je prevladao zov zadovoljstava čula i prozreo zamku u njima. Svoju poziciju opisuje ovom upečatljivom rečenicom:
"Ja vidim kako druga bića koja nisu oslobođena žudnje za zadovoljstvima čula, bivaju progutana željom za zadovoljstvima čula, gore groznicom za zadovoljstvima čula, prepuštaju se zadovoljstvima čula, i ja im ne zavidim, niti se ushićujem time. A zašto? Zato što, Magandiya, postoji užitak koji nije povezan sa zadovoljstvima čula, nije povezan sa nepovoljnim stanjima uma, a koji prevazilazi čak i božansko blaženstvo. I pošto ja u njemu uživam, nemam zavisti prema onome što je niže, niti u tome uživam."
Očigledno da izvan polja čulnog iskustva postoji i druga područja o kojima Buda ovde govori, ali ona su dostupna ne putem čula, već jedino kroz meditaciju, kroz vežbanje koncentracije, paralelno sa okretanjem od zadovoljstava čula. Reč je o meditativnim zadubljenjima (đhana). Ima ih četiri: 1. ushićenje i zadovoljstvo, ali još uvek imamo razmišljanje. 2. prestaje čak i suptilan tok razmišljanja i ostaje samo zadovoljstvo i radost. 3. dalje rafiniranje osećaja zadovoljstva, da bi na 4. stupnju prestao i osećaj zadovoljstva i um se nalazi u stanju ravnoteže, spokojstva, ništa ga ne izbacuje iz ravnoteže (o zadubljenjima će biti više reči u kasnijem delu kursa). Ali ova četiri zadubljenja još uvek pripadaju ovome svetu uslovljenosti. Buda je njima ovladao, potpuno umirio um, tako što je njegovo treperenje žudnjom lagano rafinirao (ili govoreći drugom metaforom, uklonio je sve nečistoće u umu), sve dok se nije zaustavio (sve dok um nije postao savršeno čist i proziran). I koristeći taj mir i ravnotežu uma kao osnovu, otišao je i korak dalje i tako pripremljenim umom stigao do uvida, do znanja o stvarima kakve one zaista jesu, video je tri karakteristike svega oko sebe i u sebi, postao je arahant, dostigao je vimutti sukkha, sreću oslobođenja. Dakle, opet sreću, ali druge vrste od one koju nam daju zadovoljstva čula.
Da bi što snažnije podvukao razliku upravo između ove dve vrste sreće, Buda daje nekoliko upečatljivih primera u pasusima 11-18 (oni sa osetljivijim stomakom treba da se malo bolje pripreme pre nego što krenu da ih čitaju
)
Buda čoveka koji uživa u čulnim zadovoljstvima upoređuje sa nekim ko boluje od lepre. Udovi su mu u plikovima, rane su zagnojene i pune crva i svrab je nepodnošljiv. Čovek počinje da se češe i oseti olakšanje, oduševljen je što je na kratko svrab prestao. Ali češući se on samo stvar čini još gorom, jer od češanja se rane otvaraju i postaju još zagnojenije. Dakle, čovek jeste osetio izvesno, privremeno zadovoljstvo, ali ono ga je dovelo do još većih problema. I ako bi se kasnije izlečio od lepre, pa ga neko upitao: Kako bi bilo da te ponovo zarazimo leprom, onda bi mogao da uživaš u zadovoljstvu od češanja, svakako da mu se ne bi dopala ideja, jer ovako zdrav oseća neuporedivo veće zadovoljstvo zato što nema sve one muke koje mu je lepra donosila.
Buda takođe ukazuje na jedno pravilo, da što više uživamo u zadovoljstvima čula, to smo ih sve žedniji, groznica je sve jača, sve više bivamo njima opsednuti. radi se o pravilnom ciklusu u kojem operišu zadovoljstva čula: počinjemo žudnjom za zadovoljstvom, dobijamo objekat koji nam to zadovoljstvo pruža, prepuštamo se žudnji i to nam donosi privremeno zadovoljstvo (reč je zapravo o olakšanju što više ne gorimo vatrom žudnje, nismo pod njenim ogromnim pritiskom), posle kratkog vremena shvatamo da vatru žudnje nismo trajno ugasili, već se ona vraća još jača, kao da smo je gasili ne vodom, već benzinom. A radi se o tome da smo samo ojačali sklonosti u umu, učvrstili sankhare, još malo više produbili onaj žljeb kojim naš um svakodnevno ide tamo-amo i naravno postaje mu sve teže da izađe iz tog žljeba i promeni smer. To je moć navike.
Primeri završavaju ključnom Budinom konstatacijom da ne postoji biće koje može da tako kažem osvoji oba carstva: da neograničeno uživa u zadovoljstvima čula, a da u isto vreme dostigne nepomućeni mir i živi "oslobođeni žeđi" za tim zadovoljstvima.
Sa ovim se saglašava i lutalica Magandiya i to je dobar trenutak da Buda sa opisivanja stanja pređe na dublji nivo poduke, a to je opisivanje smera u kojem treba ići i cilja do kojeg duhovni tragalac treba da stigne. Buda nastavlja u sličnom stilu i koristi primere da sagovorniku na najlakši način prenese svoje učenje.
I na ovom mestu Blaženi izreče ove nadahnute stihove:
"Zdravlje je najveći od svih dobitaka,
nibbana je najveći blagoslov,
Osmostruki put najbolji među putevima,
jer sigurno vodi ka Besmrtnom."
(Prva dva stiha se javljaju i u Dhammapadi, strofa 204.)
Na Magandiyinu konstataciju da prve dva stiha poznaje i njegova tradicija (što možda ukazuje da nije Buda taj koji je izumeo termin nibbana, da su ga koristile i druge škole, ali da se razlikovao u razumevanju njezinog značenja), Buda traži od njega da objasni šta za njega znače zdravlje i nibbana. Kad ga to objašnjenje ne zadovolji, Buda pripadnike drugih škola upoređuje sa slepcem koji samo zamišlja, ali ne može i da vidi ono o čemu govori. To nije ni čudo, pošto su u svojim tradicijama zanemarili i zaboravili poslednja dve stiha citirane strofe. Zaboravili su Plemeniti osmostruki put, te otud ne znaju kako da stignu o nibbane, o kojoj govore.
U dajem toku sutte vidimo kako se Magandiyin stav oponiranja polako menja i on pred snagom argumenata svoga sagovornika dolazi na pomisao da bi Buda ipak mogao nečemu da ga nauči, da bi mogao da ga odvede do tog Besmrtnog o kojem njegova tradicija samo govori. Oslanjajući se i dalje na primer sa slepim čovekom, kojem se sada vraća vid, Buda ukazuje Magandiyi na mesto gde leži problem:
"Magandiya, ako bih te podučavao Dhammi ovako: 'Ovo je to zdravlje, ovo je ta nibbana', možda bi i ti upoznao zdravlje, video nibbanu. Sa rađanjem vizije, tvoja žeđ i žudnja za pet sastojaka bića podstaknuta vezivanjem možda će prestati. Tada ćeš možda pomisliti: 'Zaista me je dugo vukao za nos, varao i obmanjivao ovaj
um. Jer kad sam se vezivao, vezivao sam se samo za materijalni oblik, vezivao sam se samo za osećaj, vezivao sam se samo za opažaj, vezivao sam se samo za mentalne obrasce, vezivao sam se samo za svest. Sa mojim vezivanjem kao osnovom, postojanje [nastaje]; sa postojanjem kao osnovom, rođenje; sa rođenjem kao osnovom, starost i smrt, tuga, naricanje, patnja, jad i očaj nastaju. To je poreklo čitavog ovog okeana patnje'."
Kad je načinio dijagnozu uzroka "bolesti", Buda daje i "terapiju" za svog sagovornika i to u vidu niza koraka koje treba da načini da bi stigao do cilja:
"Magandiya,
druži se sa istinskim ljudima. Kad se družiš sa istinskim ljudima, slušaćeš istinsku Dhammu. Kada čuješ istinsku Dhammu, tada ćeš vežbati u skladu sa istinskom Dhammom. Kada vežbaš u skladu sa istinskom Dhammom, znaćeš i videćeš sam za sebe ovako: 'Ovo su bolesti, tumori i žaoke; a ovde te bolesti, tumori i žaoke nestaju bez ostatka. Sa prestankom mog vezivanja dolazi prestanak bivanja; sa prestankom bivanja, prestaje i rođenje; sa prestankom rođenja, nestaju i starost i smrt, tuga, naricanje, patnja, jad i očaj. Tako nestaje čitav ovaj okean patnje'."
PraksaUsmeravajući svoju pažnju na prijatan osećaj dok traje, vidi da li zaista možeš da otkriješ sastojak patnje (ili neugode) u groznici za zadovoljstvima čula, a koja se rađa iz vezanosti za prijatne predmete.
Takođe, vidi da li idući za zadovoljstvom čula možeš da pratiš i njegov životni ciklus opisan u ovim beleškama ("počinjemo žudnjom za zadovoljstvom, dobijamo objekat koji nam to zadovoljstvo pruža, prepuštamo se žudnji i to nam donosi privremeno zadovoljstvo (reč je zapravo o olakšanju što više ne gorimo vatrom žudnje, nismo pod njenim ogromnim pritiskom), posle kratkog vremena shvatamo da vatru žudnje nismo trajno ugasili, već se ona vraća još jača, kao da smo je gasili ne vodom, već benzinom").
