Suttu za ovu nedelju možete naći na ovom linku:
Ratthapala sutta – O Ratthapali (MN 82)Kratak sadržaj sutte Dramatična priča, nalik skoro na nekakvo literarno delo, o mladiću koji uprkos protivljenju svojih roditelja postaje monah i potom jedan od Budinih vodećih učenika. Kasnije se vraća da poseti rodni dom, u početku ga ni roditelji ne prepoznaju, da bi se tek kasnije otkrio njegov identitet. Boraveći u rodnom gradu, Ratthapala takođe u razgovoru sa lokalnim vladarem iznosi svoje razumevanje Učenja.
Beleške o suttiKaže se da je Buda imao 80 učenika koji su se svi odlikovali nekim naročito razvijenim kvalitetom. Među njima je bilo monahinja (bhikkhuni) i monaha (bhikkhu), ženskih (upasikā) i muških (upasika) nezaređenih sledbenika. Među monasima jedan se isticao po tome što je u beskućnike otišao na osnovu svoje jake vere, poverenja u Budu. Ta čast pripada poštovanom Ratthapali. I u ovoj sutti ispričana je njegova životna priča, koja ujedno objašnjava kako je on dospeo na tako istaknuto mesto.
I tako, Buda je jednom prilikom lutajući zemljom Kuru stigao i do bramanskog grada Thullakotthita, gde je i mladi Ratthapala imao priliku da ga čuje kako govori. Nadahnut tim govorom, pale su mu na um slične misli koje je imao i sam Buda pre zaređenja: "Prema onome kako sam shvatio pouku Blaženoga, nije lako da čovjek koji živi obiteljskim životom provodi sveti život potpuno usavršen i čist kao izglačana školjka. Trebalo bi da obrijem kosu i bradu, da obučem požutjelu odjeću i da otiđem od kuće u beskućnički život."
Ovo je zanimljiva konstatacija. Život domaćina nije lak da se čovek potpuno usavrši u tri oblasti vežbanja: vrlina (ili ovladavanje samim sobom), koncentracija i uvid. Ali ovo ne znači i da je nemoguća, kao što se često pogrešno misli. Jer u suttama imamo primere laika koji su u okolnostima domaćinskog života vežbali marljivo i dostigli neki od 4 stupnja probuđenja. (Ovde je zanimljivo primetiti da među njima nema nijednog ko je dostigao četvrti, poslednji stupanj, postao arahant, a da to nije bilo neposredno pred smrt ili da uskoro posle postizanja nije počeo da živi monaškim životom. Dakle nijedan nije ostao i nadalje da živi kao domaćin.)
Pošto je saslušao Budin govor, Ratthapala ga moli da mu odobri "otuđenje od sveta" (pabbađa, reč srodna našoj "pobeći") i "potpuno zaređenje" (upasampada). Radi se o tome da zamonašenje ima dve faze. U prvoj kandidat (u Šri Lanki nije neobično da ovo budu dečaci od 12-13 godina) postaje samanera ("mali samana"), a u drugoj dotadašnji samanera (sada mora imati minimum 20 godina) postaje potpuno zaređeni monah (bhikkhu/bhikkhuni). Kao što iz sutte vidimo, jedan od uslova jeste i saglasnost roditelja (ili ako je kandidat/kandidatkinja u braku, onda saglasnost supružnika). Očigledno, Buda i ovde nije imao u vidu samo interese Sanghe, već i brigu da ne naruši socijalnu harmoniju.
Kao što vidimo iz Ratthapalinog primera, dozvolu nije bilo lako dobiti, pogotovo u njegovom slučaju, pošto je on pripadao porodici bramana, "konkurentskoj" u odnosu na lutajuće askete (samane), i bio je sin jedinac. To je za indijske uslove vrlo važna činjenica. Naime, u bramanskoj tradiciji je za roditelje jako važno da pogrebnu ceremoniju izvede njihov sin, jer samo u tom slučaju im je obezbeđen siguran prolaz u naredni svet.
Posle mnogo ubeđivanja i natezanja, Ratthapala ipak dobija dopuštenje da postane monah, ali pod uslovom da i kao monah obeća da će s vremena na vreme posećivati svoj roditeljski dom. Upravo ova činjenica će kasnije, kada posle 12 godina napora Ratthapala dosegne cilj monaškog života i odluči da je vreme da poseti roditelje, dovesti do još jedne vrlo dramatične scene, kada ga rođeni otac ne prepoznaje i dočeka ga grubim rečima, ali ga prepoznaje služavka (ovo me podseća na epizodu iz Odiseje).
Ratthapala potom uspeva da izbegne razne zamke koje mu postavljaju roditelji ne bi li ga privoleli da napusti monaški život i vrati se kući. I kada je završio ručak na koji su ga roditelji pozvali, odlazi spokojno u Migaćira park lokalnog vladara da tako provede ostatak dana. Taj park postaje mesto susreta vladara i monaha i naravno prilika da se posle svih ovih dramatičnih epizoda u sutti kaže nešto i o nekim od najosnovnijih postavki Budinog učenja i ujedno ideja koje čine pozadinu i motivaciju za tako dramatičan korak odlaska u beskućnike kakav je načinio Ratthapala.
Iz kraljeve perspektive, čovek se na takav korak može odlučiti jedino iz razočarenja ako ga zadese četiri velika gubitka u životu:
1. gubitak mladosti
2. gubitak zdravlja
3. gubitak bogatstva i
4. gubitak porodice
Ali Ratthapala je postao monah kao mlad, zdrav, imućan i pored toga što je imao porodicu. Očigledno da su njegovi razlozi sasvim drugačije prirode. On zapravo izlaže svoju verziju četiri plemenite istine ili četiri formulacije Dhamme, one činjenice koje je uvideo i razumeo i na njega su ostavile tako snažan utisak, da ga navedu da se okrene od života domaćina:
"Ovaj svet je prolazan. On ne traje". To je prva sažeta istina na koju je ukazao Blaženi, znalac i vidilac, plemeniti i samoprobuđeni. Kad sam je spoznao, uvideo i čuo napustio sam dom i otišao u beskućnike.
"Ovaj svet je bez skloništa, bez zaštitnika". To je druga sažeta istina...
"Ovaj svet niko ne poseduje. Svi mi moramo da ga napustimo, da sve ostavimo iza sebe". To je treća sažeta istina...
"Ovaj svet je nedovoljan, neutaživ, rob želje". To je četvrta sažeta istina... "
(Zanimljiva je činjenica da iako Ratthapala tvrdi da ju je čuo od Bude, ovakva se formulacija ne javlja na bilo kojem drugom mestu u Pali kanonu. Moguće je ili da je to njegova originalna prerada onoga što je čuo od Bude ili da je Buda ovo zaista rekao ovim rečima, ali da su kasnije redakcije Kanona tu formulu izbacile.)
Ratthapala na zahtev kralja zatim podrobnije objašnjava svaku od ove četiri tvrdnje, koristeći vrlo plastične, konkretne primere, takve koje će kralj moći da razume na osnovu ličnog iskustva. I mada sutta to ne kaže eksplicitno, možemo pretpostaviti da monah prvom tvrdnjom želi da ukaže na zakon prolaznosti (anićća), da se uvek krećemo u pravcu starosti i nestanka, od momenta rođenja, pa nadalje iz trenutka u trenutak. Druga njegova tvrdnja reklo bi se ukazuje na drugu karakteristiku svega postojećeg, a to je dukkha, neodvojivost od patnje, od nje nas ništa ne može zaštititi sve dok smo u krugu samsare. Ne postoji magija kojom svoj bol možemo prebaciti na drugoga, već ga moramo sami trpeti. Trećom tvrdnjom Ratthapala ukazuje na karakteristiku nesuštastvenosti, bezličnosti (anatta) bića, nemogućnost istinskog posedovanja bilo čega iako nam se čini da posedujemo mnoge stvari, dakle na činjenicu da u trenutku smrti moramo apsolutno sve da ostavimo za sobom (imetak, porodicu, čak i sopstveno telo) i ponovo se rodimo jedino u skladu sa sopstvenim delima.
I na kraju, četvrto učenje je da ovaj svet nije u stanju da nas do kraja zadovolji, da konačno utoli našu nepresušnu žudnju. I da bi što bolje ilustrovao ovo, Ratthapala koristi primer koji kralj najbolje razume – žudnju za osvajanjem. I sve dok delujemo vođeni pretpostavkom da će nas udovoljavanje žudnji učiniti srećnim, mi smo u klopci, robovi žudnje. Njezina priroda je da uvek želi još. Zato je jedini izlaz iz klopke stišavanje i potom iskorenjivanje iste te žudnje.
Kraj pouke Ratthapala ukrašava vrlo potresnim stihovima o neizbežnosti smrti, koji su takođe zabeleženi pod njegovim imenom i u Theragathi, zbirci stihova probuđenih Budinih učenika. Vredi ih pažljivo pročitati i o njima razmisliti.
PraksaPrimeni svaku od četiri Ratthapaline formulacije Dhamme na sopstvenu životnu situaciju. Na primer, u vezi sa drugom razmisli o nekoj hroničnoj bolesti koju imaš i kako ta činjenica utiče na tvoja razmišljanja. U vezi sa trećom, možeš je povezati sa težnjom da sebi osiguraš sigurnost gomilajući imetak. Ojačaj odlučnost u sebi da žudnju za materijalnim stvarima ostaviš iza sebe. Pokušaj da uočiš koja je uloga poverenja u jednom takvom poduhvatu.
