Autor Tema: 53. Ānāpānasati sutta (MN 118) -- deo 2  (Pročitano 2055 puta)

Sati

  • Administrator
  • Član
  • *****
  • Poruke: 3989
  • Karma: +537/-1
  • Pol: Muškarac
53. Ānāpānasati sutta (MN 118) -- deo 2
« poslato: Mart 15, 2012, 21:03:47 »
53. Ānāpānasati sutta (MN 118) -– O sabranosti pažnje na dah -– deo 02

Link do sutte
http://www.yu-budizam.com/canon/majjhima/mn118.html


Beleške

Prošli put smo se zaustavili u delu koji je središnji za ovu suttu, a opisuje razne vežbe sabranosti pažnje na dah, tačnije objasnili smo ono što se zove prva tetrada, prva grupa od četiri stupnja sabranosti pažnje na dah. Nekad se vežbanje opisano u ovoj sutti opisuje tako kao da je razloženo na 16 koraka ili stupnjeva, ali je možda bolje opisati ih kao 16 vidova, jer se ne radi o fazama koje slede jedna drugu, već one na praksu gledaju iz različitih uglova. Kao što ćemo videti, oni se kreću u okviru različitih temelja sabranosti. Postoji određeni stupanj postupnosti unutar ovih 16 aspekata,  ali to ne znači da krećemo od prvog i korak po korak treba da stignemo do poslednjeg. Takođe, treba reći da je unutar theravāda komentarske tradicije metod opisan u ovoj sutti u velikoj meri zamenjen metodom opisanim u Visuddhimaggi (Put pročišćenja). Tako i današnji tradicionalni theravāda učitelji, uz neke izuzetke, uglavnom uzimaju  Visuddhimaggu kao autoritativni metod. Ovo ne znači da su ova dva metoda nekompatibilni, već da se ne obraća mnogo pažnje na raznovrsnost načina vežbanja opisanih u ovoj sutti.

Dakle, sa pasusom 19 posmatramo proces sabranosti pažnje na dah iz nove perspektive, a to je perspektiva unutrašnjeg iskustva, umesto da ga gledamo kroz fizičku (može se reći somatsku) prizmu, dakle šta se događa sa telom. Sada smo zainteresovani za subjektivno iskustvo:

"Ovako sebe vežba: 'Udisaću osećajući ushićenje (radost, pīti)'; ovako sebe vežba: 'Izdisaću osećajući ushićenje'." (‘pītipaṭisaṃvedī assasissāmī’ti sikkhati, ‘pītipaṭisaṃvedī passasissāmī’ti sikkhati)

Kao što vidimo, ovde opet imamo termin "paṭisaṃvedī", kao i u prethodnoj tetradi, u vezi sa osećanjem čitavog tela. On znači da nismo samo svesni ushićenja, već njegovo doživljavanje. Dalje, kako se dah smiruje i um postaje sve fokusiraniji na taj objekat, postaju uočljivije i mentalne nečistoće i pet prepreka meditaciji bivaju uklonjene sve dok um jasno i bez problema počiva na svom objektu, na dahu. Pošto je u stanju da duže vremena ostane u takvom stanju, prirodno se u njemu javljaju radost, sreća ili ushićenje.

Zatim sledi:
"Ovako sebe vežba: 'Udisaću osećajući zadovoljstvo (sreću, blaženstvo, sukha)'; ovako sebe vežba: 'Izdisaću osećajući zadovoljstvo'."

Dok osećamo ushićenje, mi u isto vreme osećamo i zadovoljstvo. Njihov odnos se može opisati kao recimo dva instrumenta u orkestru. Ushićenje je saksofon, a zadovoljstvo klavir. Tokom kompozicije saksofon ima vodeću ulogu, a klavir je samo pratnja, čujemo ga tek u pozadini, daje ritam ili popunjava praznine dok saksofonista hvata dah. Zadovoljstvo je dodatni kvalitet čitavog iskustva, ali potisnut u pozadinu. Međutim, vremenom ushićenje odlazi u drugi plan i tada zadovoljstvo izbija u prvi plan. A razlika između to dvoje je da je zadovoljstvo ono što nazivamo ton nekog iskustva, osećaj prijatnosti koji nam daje to iskustvo. Sa druge strane, ushićenje je skoro fizički doživljaj, mnogo upečatljiviji od zadovoljstva, ima ekstatički kvalitet, nadahnjujući.

U početku je, dakle, ushićenje dominantnije. Ali kako se um sve više navikava na njega, ono gubi na upečatljivosti i osećaj zadovoljstva, zadovoljenosti, postaje istaknutiji. No to dvoje idu ruku pod ruku sve do prvog zadubljenja, tako da u njegovom opisu imamo: "ushićenje i zadovoljstvo rodiše se iz osame", iz odvojenosti od pet prepreka. U drugom zadubljenju ushićenje i zadovoljstvo takođe figuriraju zajedno: "ushićenje i zadovoljstvo rođeni iz koncentracije". No u trećem zadubljenju, ushićenje se kao grublje stanje od zadovoljstva gubi i samo ovo drugo ostaje.

No da bi doživeli zadovoljstvo kao nešto odvojeno od ushićenja, nije neophodno ući u prvo zadubljenje, već čak i u preliminarnim fazama sabranosti pažnje na dah, kada se jednom priviknemo na ushićenje, možemo okrenuti pažnju od nje, dopustiti joj da potone u drugi plan i umesto toga usmeriti svoju pažnju ka tom osećaju zadovoljenosti, lakoće, zadovoljstva.

Treći stupanj sledi:

"19. Ovako sebe vežba: 'Udisaću osećajući mentalni obrazac (ćittasaṅkhāra)'; ovako sebe vežba: 'Izdisaću osećajući mentalni obrazac'."

Šta je to ćittasaṅkhāra, mentalni obrazac? Verovatno je to bilo objašnjeno u ranim komentarima sutte. Ali danas da bismo taj termin razumeli moramo da se okrenemo jednoj drugoj sutti, a nju nije izgovori Buda, već jedna monahinja, bhikkhuni Dhammadinnā. Srećom ova je uvrštena u Mađđhima nikāyu po rednim brojem 44, Ćūlavedalla sutta:

"Opažaj (sañña) i osećaj (vedana) su mentalni, to su stanja povezana sa umom; zato se opažaj i osećaj nazivaju mentalnim obrascem."

Dakle, kada udišemo i izdišemo osećajući mentalni obrazac, tada udišemo i izdišemo osećajući opažaj i osećaj. No između to dvoje, osećaj je dominantniji, dakle udišemo osećajući osećaje koji se pri tome javljaju. No ovde se postavlja pitanje: ako smo ranije govorili o tome da meditant oseća zadovoljstvo, koje je takođe osećaj, kakva je onda razlika sada kada govorimo o mentalnom obrascu. Na ovom stupnju um je postao još fokusiraniji, pažnja je oštrija, tako da je u stanju da se konzistentnije fokusira na osećaj, iz trenutka u trenutak. U stanju je da registruje svaki osećaj koji se javlja iz trenutka u trenutak. Dakle, nije u stanju da prati samo najizraženiji osećaj, na primer zadovoljstvo, kao na prethodnom stupnju. Sada je, motreći u isto vreme na dah, sposoban da kroz čitav vremenski period prati i osećaje dok nastaju i nestaju zajedno sa svakim udahom i izdahom. 

Takođe, kad govorimo o mentalnom obrascu kao osećaju, on ima širi spektar od doživljavanja zadovoljstva. Možda na ovom stupnju, ako smo dostigli duboku koncentraciju, bolni osećaji su iza nas, ali mentalni obrazac može uključivati osećaj spokojstva (upekkha vedana), osećaj koji nije ni prijatan ni bolan, već suptilniji i mirniji od njih.   

Naredna faza kaže:

"Ovako sebe vežba: 'Udisaću smirujući mentalni obrazac'; ovako sebe vežba: 'Izdisaću smirujući mentalni obrazac'."

Ovde imamo termin "passambhayaṃ", particip sadašnji glagola passambhati = smiruje, stižava, kojim se naglašava aktivna uloga meditanta u smirivanju osećaja. No, ne možemo osećaj snagom volje učiniti takvim, već samo tako što ćemo pažnju koju usmeravamo na dah učiniti mekšom, blažom, suptilnijom. Tako će svi mentalni sadržaji i sam um prirodno postajati rafiniraniji i mirniji.

Sledi naredna tetrada:

"20. Ovako sebe vežba: 'Udisaću osećajući um'; ovako sebe vežba: 'Izdisaću osećajući um'."

U ovom pasusu je opet proces razvijanja sabranosti pažnje na dah premešten u novi okvir. Sada na čitav proces gledamo sa stanovišta uma (ćitta), kada proveravamo koj ije dominantni kvalitet uma: Je li um rastresen ili skoncentrisan? Ako je rastresen, koja vrsta nečistoća je u umu? Tako ovaj deo možemo povezati sa Satipattthana suttom i delom koji se tiče kontemplacije uma. Paralelno sa razvijanjem sabranosti pažnje na dah, s vremena na vreme proveravamo je li um povezan sa pohlepom ili je slobodan od nje, je li povezan sa zlovoljom ili slobodan od nje, i isto i sa obmanutošću ili nekom od pet prepreka. A kulminacija će biti kada meditant makar privremeno doživljava um koji je oslobođen od prepreka, privremeno oslobođen uticaja pohlepe, mržnje i obmanutosti. Zatim dolazimo do narednog elementa tetrade:

"Ovako sebe vežba: 'Udisaću radujući um'; ovako sebe vežba: 'Izdisaću radujući um'."

Pāli reč koja je ovde upotrebljena "abhippamodayaṃ" je zanimljiva, jer ima važne implikacije za razumevanje ovog dela sutte. Reč je o složenici: abhi + pamodati = pamođđha = obradovanost, radost. U mnogim suttama, na primer u Vatthūpama sutti (MN 7) imamo je upotrebljenu:

8. "Kada je jednim delom odustao od, odagnao, oslobodio se, napustio i okrenuo se [od nečistoća uma], on ovako razmišlja: 'Posedujem savršeno poverenje u Budu' i biva nadahnut značenjem, biva nadahnut Dhammom, biva obradovan Dhammom. Kad je obradovan, ushićenje se rađa u njemu; u onome ko je ushićen, telo postaje mirno; onaj čije je telo mirno oseća zadovoljstvo; u onome ko oseća zadovoljstvo, um postaje skoncentrisan."

Ovde i drugde tako imamo standardni niz koji počinje sa poverenjem, koje prelazi u radost, zatim se pretvara u ushićenje, iz koje dolazi osećaj zadovoljstva, a ono na kraju rezultira koncentracijom uma. Zbog toga ovaj pasus o umu ne treba uzimati kao nastavak prethodno pasusa broj 19, već opet kao pokazivanje istog procesa, ali iz drugog ugla. Jer ovde kao što 19. pasus počinje sa nastankom ushićenja, čini se da se vraćamo na još jedan raniji stupanj, na prožimanje uma radošću. A onda je radost uslov za nastanak ushićenja. Iako s druge strane možemo reći da akt radovanja uma jeste isto što i unošenja ushićenja u um. Naravno da to ne možemo učiniti snagom volje, već kad um postaje sve fokusiraniji na dah kroz duži vremenski period, kad prepreke oslabe, tada radost spontano počinje da se nadolazi i utiče u um, sve više ga prožimajući.

Dalje imamo naredni aspekt ili fazu u okviru ove tetrade:

"Ovako sebe vežba: 'Udisaću koncentrišući um'; ovako sebe vežba: 'Izdisaću koncentrišući um'."

Na ovoj tački u pali tekstu imamo particip sadašnji "samādahaṃ", srodan imenici samādhi = koncentracija. Ovo nam govori da meditant do ove tačke jeste jednostavno svestan svog daha, ali ne naročito duboko fokusiranog uma. Tek na ovoj tački, kada radost i ushićenje ispune um, kad smo postali veoma srećni, tek tada smo u stanju da krenemo u duboki samādhi, duboku koncentraciju. Možemo reći da tek ovde um postaje uronjen u dah, ulazi u ānāpānasati samādhi, koncentraciju nastalu na osnovu sabranosti pažnje na dah. Iza toga dolazimo do poslednjeg člana tetrade:

"Ovako sebe vežba: 'Udisaću oslobađajući um'; ovako sebe vežba: 'Izdisaću oslobađajući um'."

Ovo zvuči kao da kada oslobodi um svih nečistoća, ukloni prepreke, meditant dostiže oslobođenje uma. Ali komentari upozoravaju da se ovde ne radi još uvek o krajnjem, neopozivom oslobođenju uma, već pre o tome da kako um postaje rafiniraniji, nailazi na sve suptilnije i suptilnije prepreke.  No, on je u stanju da ih se oslobodi jednostavno tako što ih postaje svestan i napušta ih. U inicijalnim fazama, dok udišemo i izdišemo, reč je o oslobađanju uma od pet prepreka, od ometajućih misli. Kako idemo ka dubljoj koncentraciji dolazimo u prvo zadubljenje. Da bismo produžili do drugog moramo osloboditi um od usmerenosti misli (vittaka) i istraživanja (viććara). Da bismo od drugog stigli do trećeg zadubljenja moramo se osloboditi ushićenja. Da bismo stigli do četvrtog zadubljenja moramo se osloboditi zadovoljstva (sukkha) sve dok ne stignemo do stupnja spokojstva (upekkhā), potpune ravnoteže uma. Isto se događa i u procesu razvijanja uvida, kada se takođe treba osloboditi ushićenja i prijatnosti i održati um fiksiran na posmatranje nastanka i nestanka fenomena.

Završićemo ovaj deo sutte četvrtom tetradom datom u pasusu broj 21. Pre toga, treba reći da se čini da su prve tri okrenute isključivo razvijanju samādhija, koncentracije ili samatha meditacijom, meditacijom smirenja, vedrine. Takođe ih je moguće razumeti na način da imaju svoju primenu i kod vipassana meditacije, meditacije uvida. No, akcenat je ipak na razvijanju samādhija. Sa četvrtom tetradom ulazimo u čist domen uvida:

"21. Ovako sebe vežba: 'Udisaću kontemplirajući prolaznost'; ovako sebe vežba: 'Izdisaću kontemplirajući prolaznost'..."

Pošto je dostigao željeni nivo koncentracije, meditant okreće pažnju od jednostavnog udaha i izdaha , kao golih objekata fokusiranja pažnje i sada posmatra dah kako bi uočio promene koje se odigravaju tokom procesa disanja. Reč je o sasvim suptilnim promenama ritma, promene između udaha i izdaha, razlaganju pojedinačnog udaha i izdaha na različite faze: početa, sredina, kraj, uočavanje njihovih razlika... Pri tome meditant uočava da svaki od tih elemenata daha nastaje u jednom trenutku, traje duže ili kraće i potom se okončava. Tako meditant sada zapravo posmatra prolaznost u telu, prolaznost oblika. A to što posmatra te promene jeste um i njegovi elementi, svest i s njom povezani mentalni elementi. I u isto vreme dok posmatraju promene vezane za dah, i svest i ti elementi se i sami menjaju. I oni su drugačiji u svakom trenutku posmatranja. Tako meditant zapravo uočava prolaznost unutar svih pet sastojka tela -  i onom materijalnom i u mentalnim. Vidi jedan neprekidni ciklus nastajanja, trajanja za trenutak i onda nestanka. Tako stiče uvid u nepostojanost svih fenomena, njihovu prolaznost.

Kako se ovo posmatranje nastavlja i koncentracija postaje postojanija, konzistentnija, proces nastajanja i nestajanja se ubrzava. Kako taj tok posmatramo na sve suptilnijem nivou, tako i uočavamo da je on sve brži. Posle izvesnog vremena pažnja usmerena na nastajanje odlazi u drugi plan i ono što postaje dominantnije jeste aspekat nestajanja, razlaganja (nirodha), a time i hlađenja strasti za vezivanjem, slabljenje, neprijanjanje (virāga) u meditantu, baš kao što se opisuje u nastavku ovog pasusa u sutti:

"...Ovako sebe vežba: 'Udisaću kontemplirajući hlađenje strasti'; ovako sebe vežba: 'Izdisaću kontemplirajući hlađenje strasti'..."

Kako se pažnja fokusira na hlađenje strasti, odnosno na prestanak fenomena, kako telesnih, tako i mentalnih, pažnje se ponovo prebacuje na još finiji i suptilniji nivo posmatranja, sve dok meditant sada posmatra samo prestanak, momente prestanka, jedan za drugim. Tako posmatrani oni kao da čine jedan neprekidan niz trenutaka prestanka. Izgleda kao da nema nastanka i trajanja. Naravno oni se događaju, ali pažnja je fiksirana samo prestanke, koji se događaju u izuzetno brzom ritmu:

"...Ovako sebe vežba: 'Udisaću kontemplirajući prestanak (nirodha)'; ovako sebe vežba: 'Izdisaću kontemplirajući prestanak'..."

Sledi ono što nije toliko nova faza u promeni objekta kontemplacije, koliko se radi o promeni unutrašnjeg stava prema objektu kontemplacije:

"...Ovako sebe vežba: 'Udisaću kontemplirajući napuštanje (paṭinissagga)'; ovako sebe vežba: 'Izdisaću kontemplirajući napuštanje'."

Pošto kontempliramo tu munjevitu promenu svih telesnih fenomena uočenih tokom procesa disanja, kao i mentalnih fenomena kojima posmatramo to disanje, vidimo da su svih pet sastojaka bića, za koja smo se do sada toliko vezivali i smatrali ih za "ja" i "moje", dakle vidimo da su svi oni u neprekidnom fluksu, neprekidno nastaju i nestaju. Tako počinjemo da ih spontano napuštamo, prestajemo da budemo za njih vezani. I sada um naginje ka kranjem napuštanju, hlađenju, a to je nibbāna.

Ovaj odeljak govora Buda zaključuje rečima:

"Tako, monasi, razvijanje i negovanje sabranosti pažnje na dah donosi veliki plod, veliku korist."

(nastaviće se)

 :andjali
« Poslednja izmena: Mart 31, 2012, 18:51:34 Sati »

Fazlija

  • Član
  • *****
  • Poruke: 788
  • Karma: +301/-0
  • Pol: Muškarac
Odg: 53. Ānāpānasati sutta (MN 118) -- deo 2
« Odgovor #1 poslato: Mart 18, 2012, 00:52:48 »
Dobro je to Buddha izlozio, cini se jednim sustavnim redosljedom. Vjerovatno bi tako trebao ici taj proces u savrsenom slucaju. Od paznje na disanje i duzinu daha pa sve do nibbane. Medjutim, barem u mojem slucaju, i svakako mnogo prije nibbane, nakon pracenja disanja dolazi smirivanje tijela, odredjeno zadovoljstvo (nisam siguran da li na to tocno Buddha misli, ali nalazim neke slicnosti sa vlastitim iskustvom)... i sve to ide bas tim slijedom do neke mjere, kad najednom, eto ti vraga, ispod pocinju da izbijaju mnogi sadrzaji uma koji pocinju da nadjacavaju ovaj proces. Vjerovatno nakon 20-30 min. sabranosti na disanje i kada se tijelo i um opuste kroz ovih prvih jedan-dva stupnja, onda iz podsvijesti provale razni sadrzaji. E tada mi nije moguce vise nastaviti ovim slijedom prema nibbani, nego sto cu drugo nego jednostavno vipassana na jedan po jedan sadrzaj medju onime sto izvire... Da li je to ispravno?

Sati

  • Administrator
  • Član
  • *****
  • Poruke: 3989
  • Karma: +537/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: 53. Ānāpānasati sutta (MN 118) -- deo 2
« Odgovor #2 poslato: Mart 18, 2012, 08:50:42 »
Po meni, ne možeš očekivati da put ide tako pravolinijski kao što je opisano, jer je ovde prikazna jedna shema glavnih faza na putu, a praksa je da nekada moramo jako mnogo puta da prođemo jednu te istu fazu kako bismo skočili na naredni stepenik. ALi ono što je najbitnije je da i dok se (po našem viđenju) kao vrtimo u krugu, mi ipak napredujemo, jer se iskustvo taloži u nama.

Takođe, postoji raznolikost puteva i redosleda faza kroz koje prolazimo do probuđenja. O tome govori i Ananda u jednoj od sutta:

Četiri puta do probuđenja

Ovako sam čuo. Jednom je prilikom poštovani Ānanda boravio u Kosambiju, u Ghositinom manastiru. Tu se on obrati monasima: "Prijatelji!"

"Da, prijatelju", odgovoriše monasi. Na to poštovani Ānanda ovako reče:

"Prijatelji, ko god -- monah ili monahinja – preda mnom objavi da je dostigao konačno znanje arahanta, on je to učinio na jedan od četiri načina. Koja četiri?

Ima slučajeva, prijatelji, kada monah razvija smirenje, a zatim uvid. I kako on razvija smirenje, a zatim uvid, put se u njemu rađa. Onda on sledi, razvija i neguje taj put i dok to čini, sa njega okovi padaju, njegove prikrivene sklonosti (anusaya) nestaju. 

Ima zatim slučajeva, prijatelji, kada monah razvija uvid, a zatim smirenje. [1] I kako on razvija uvid, a zatim smirenje, put se u njemu rađa. Onda on sledi, razvija i neguje taj put i dok to čini, sa njega okovi padaju, njegove prikrivene sklonosti nestaju.

Ima zatim slučajeva, prijatelji, kada monah razvija smirenje zajedno sa uvidom. [2] I kako on razvija smirenje zajedno sa uvidom, put se u njemu rađa. Onda on sledi, razvija i neguje taj put i dok to čini, sa njega okovi padaju, njegove prikrivene sklonosti nestaju.

Ima zatim slučajeva, prijatelji, kada je monahov um zarobi nemir u vezi sa učenjem. [3] Ali onda dođe trenutak kada njegov um postane stabilan, sabran, ujedinjen i skoncentrisan; put se u njemu rađa. Onda on sledi, razvija i neguje taj put i dok to čini, sa njega okovi padaju, njegove prikrivene sklonosti nestaju.

Prijatelji, ko god -- monah ili monahinja – preda mnom objavi da je dostigao konačno znanje arahanta, on je to učinio na jedan od ova četiri načina."

AN 4:170

----------------------------

[1] Ovo se odnosi na one koji po svojoj prirodi prvo dostignu uvid u prirodu stvari, a tek potom, na osnovu tog uvida, neguju koncentraciju uma.

[2] Kod ovog načina vežbanja meditant ulazi u prvo zadubljenje i onda, pošto je iz njega izašao, primenjuje uvid na to iskustvo, tj. vidi pet sastojaka bića (oblik, osećaj, opažaj itd.) kao nešto prolazno, vezano za patnju i bez trajnog sopstva. Zatim ulazi u drugo zadubljenje i kontemplira ga na isti način. Istu proceduru primenjuje na sva četiri nivoa zadubljenja, sve dok ne postigne "ulazak u tok" i druge stupnjeve probuđenja.

[3] Ovaj nemir može se odnositi na različite prepreke, kao što je recimo precenjivanje svog dosadašnjeg napretka na putu ka probuđenju ili ako vežbamo u stanju grča zbog velike želje da taj cilj dostignemo što pre.