Autor Tema: Jon Kabat-Zinn: Meditacija sabranosti  (Pročitano 16264 puta)

Sati

  • Administrator
  • Član
  • *****
  • Poruke: 3991
  • Karma: +537/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Jon Kabat-Zinn: Meditacija sabranosti (za svakodnevni život)
« Odgovor #45 poslato: Novembar 03, 2013, 16:47:23 »
Dostojanstvo

Kada opisujemo sedeći položaj, reč koja se čini najprikladnijom jeste „dostojanstvo“. Sevši da meditiramo, naš položaj govori umesto nas. On definiše sopstveni iskaz. Moglo bi se reći da je sam položaj meditacija. Ako smo pogureni, to odražava nizak nivo energije, pasivnost, manjak jasnoće. Ako sedimo kao da imamo dršku od metle u leđima, tada smo napeti, ulažemo previše napora, suviše se upinjemo. Kada koristim reč „dostojanstvo“ pri podučavanju, kao što je rečenica „Sedite na način koji otelovljuje dostojanstvo“, svi odmah počnu da popravljaju svoj položaj tako da im je telo uspravnije. Ali se ne koče. Lice se opusti, ramena se spuste, glava, vrat i leža dolaze u istu liniju. Iz svog korena kičma se izdiže nagore zajedno sa plimom energije. Neki koji sede na stolici se pomere napred, dalje od naslona, više autonomni. Čini se kao da svako od prisutnih istog trenutka prepoznaje taj unutrašnji osećaj dostojanstva i kako ga izraziti telom.

Možda nam je svima potrebno samo malo podsećanja s vremena na vreme da mi već jesmo dostojanstveni, dostojni, vredni. Ponekad se ne osećamo tako, zbog svih onih rana i ožiljaka koje nosimo iz prošlosti ili zbog neizvesnosti budućnosti. Sumnjam da smo sami od sebe počeli da se osećamo nedostojnima. Neko nam je pomogao da se osetimo bezvrednim. Podučavani smo na hiljade raznih načina da smo mali i tu lekciju smo dobro naučili.

Dakle, kada sedamo da meditiramo i podsetimo sami sebe da sedimo sa dostojanstvom, time se vraćamo svojoj prvobitnoj dragocenosti. I to je samo po sebi vrlo važan iskaz. I budite sigurni da će ga naše unutrašnje biće pažljivo saslušati. Jesmo li i mi spremni da ga čujemo? Jesmo li spremni da slušamo reči neposrednog iskustva u ovom trenutku, i u ovom, i u ovom...?

VEŽBA: Probajte da sedite sa dostojanstvom tokom trideset sekundi. Pokušajte da stojite sa dostojanstvom. Gde su vam ramena? Kako stoji vaša kičma, glava? Kako bi izgledalo ako biste hodali sa dostojanstvom?


 :srce
« Poslednja izmena: Decembar 07, 2013, 21:08:19 Sati »

Sati

  • Administrator
  • Član
  • *****
  • Poruke: 3991
  • Karma: +537/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Jon Kabat-Zinn: Meditacija sabranosti (za svakodnevni život)
« Odgovor #46 poslato: Decembar 07, 2013, 21:08:43 »
Položaj tela

Kada sedite mirno, sa snažnom voljom, samo telo govori o dubokoj uverenosti i posvećenosti. Sve to zrači ka unutra i ka spolja. Dostojanstven sedeći položaj jeste sam po sebi afirmacija slobode, kao i harmonije, lepote i bogatstva života.

Ponekad osetite da ste u kontaktu sa tim; u drugim situacijama da niste. Čak i kada se osećate deprimiranim, opterećenim, konfuznim, sedenje može da afirmiše snagu i vrednog ovoga života koji živimo sada. Ako ste u stanju da sakupite dovoljno strpljenja da podrži vaše sedenje makar i na kratko, to vas može dovesti u vezu sa jezgrom vašeg bića, onog dela koji je izvan svih uspona i padova, slobode i opterećenosti, jasnovidosti i konfuzije. To jezgro je srodno sa samom sabranošću; ono ne fluktuira zajedno sa mentalnim stanjem ili životnim okolnostima. Ono je nalik ogledalu, koje nepristrasno odražava to što se pojavi pred njim. U njega je uključeno i duboko znanje da šta god je prisutno, šta god da je protreslo vaš život ili vas je preplavilo, samo od sebe će se neminovno promeniti i samo zbog tog razloga, istrajte, jednostavno ga držite pred ogledalom sadašnjeg trenutka – posmatrajući ga, prihvatajući njegovo prisustvo, jašući na talasima njegovog odvijanja baš kao što jašete na talasima udaha i izdaha, u isto vreme imajući poverenje da ćete pre ili kasnije pronaći put kako da delate, da se izmirite, da prođete kroz to i odete izvan. Ne toliko zahvaljujući pokušajima, koliko posmatranju, dopuštanju stvarima da budu i potpuno ih osećajući iz trenutka u trenutak. Meditacija sabranog sedenja nije pokušaj da pobegnemo od problema i poteškoća u neko posebno „meditativno“ stanje usredsređenosti ili poricanja. Upravo suprotno, ona je spremnost da stanemo licem u lice sa bolom, zbunjenošću i gubitkom, ako je to ono što dominira u sadašnjem trenutku, i da to uporno posmatramo tokom određenog vremena, izvan misli. Nastojite da razumete jednostavno tako što situaciju držite u umu, zajedno sa dahom, i održavate sedeći položaj.

U zen tradiciji, jedan je učitelj (Šunrju Suzuki roši) to ovako izrazio: “Stanje uma koje postoji kada sediš u pravom položaju jeste samo po sebi probuđenje... Ove forme [sedeće meditacije] nisu sredstvo dostizanja pravog stanja uma. Zauzeti taj položaj jeste samo po sebi pravo stanje uma.” U sedećoj meditaciji vi već dodirujete svoju najistinitiju prirodu.

Dakle, kada praktikujemo sedeću meditaciju, to pre svega znači sedeti tako da vaše telo afirmiše, zrači, emituje jedan stav prisutnosti, da ste posvećeni prepoznavanju i prihvatanju bilo čega što se pojavi u tom trenutku. Ovo znači okrenutost nevezivanju i nepokolebljivoj stabilnosti, nalik čistom ogledalu, koje tek odražava, iako je samo prazno, prijemčivo, otvoreno. Ovaj stav je sadržaj u položaju tela, u samom načinu na koji ste odabrali da ćete sedeti. Vaš položaj otelovljuje taj stav.

Zbog toga je mnogim slika planine od pomoći u produbljivanju koncentracije i sabranosti tokom prakse sedenja. Prizivajući kvalitete visine, masivnosti, veličanstvenosti, nepokretljivosti, ukorenjenosti, pomaže nam da te kvalitete direktno unesemo u naš položaj tela i unutrašnji stav. Važno je prizivati te kvalitete u našu meditaciju, sve vreme. Uporno vežbanje da otelovljujete to dostojanstvo, mirnoću, nepokolebljivo spokojstvo bez obzira koje stanje uma da se pojavi, može obezbediti čvrst, pouzdan temelj za održavanje sabranosti i spokojstva, čak i u periodima izuzetnog stresa i emocionalnog komešanja. Ali jedino ako vežbate, vežbate, vežbate.

Iako deluje vrlo primamljivo, ne možete tek misliti da razumete kako da budete sabrani i to koristite jedino u onda kada vas zadese veliki događaji. U njima je toliko snage, da će vas istog trenutka preplaviti, zajedno sa svim vašim sanjarenjima o spokojstvu i znanju kako da budete sabrani. Praksa meditacije jeste spor, disciplinovan rad ukopavanja, pravljenja rovova, okopavanja vinograda, isušivanja jezera. To je rad trenutka i rad za ceo život, sve upakovano u jedno.

 :zviz:
« Poslednja izmena: Decembar 07, 2013, 21:10:32 Sati »

Sati

  • Administrator
  • Član
  • *****
  • Poruke: 3991
  • Karma: +537/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Jon Kabat-Zinn: Meditacija sabranosti (za svakodnevni život)
« Odgovor #47 poslato: Decembar 14, 2013, 16:16:12 »
Šta raditi sa rukama

Jogijske i meditativne tradicije su kroz milenijume mapirale, proučavale i koristile svaka na svoj specifičan način različite puteve suptilnih energija u telu. Mi intuitivno znamo da svaki položaj našeg tela predstavlja karakterističan iskaz, koji zrači kako ka unutra tako i ka spolja. Danas se to naziva „govorom tela“. Možemo koristiti taj jezik da pročitamo kako se ljudi osećaju, jer oni neprekidno emituju takve informacije svakome sa dovoljno osetljivim prijemnikom da ih primi.

Ali u ovom slučaju, mi govorimo o tome koliko je dragoceno postati prijemčiv za jezik sopstvenog tela. Ta svesnost može na dramatičan način ubrzati unutrašnji rast i transformaciju. U tradiciji joge, ovo polje znanje obuhvata određene položaje tela poznate kao mudra. Na izvestan način, svaki položaj našeg tela jeste jedna mudra: svaka je specifičan iskaz i sa sobom nosi određenu vrstu energije. Ali mudre obično upućuju na nešto mnogo suptilnije nego št oej to položaj čitavog tela. Njihov fokus je primarno na položaju šaka i stopala.

Ako se nađete u muzeju i pažljivo posmatrate budističke slike i statue, brzo ćete uočiti da kod stotina različitih prikaza meditacije, bilo da je stojeća, stojeća ili ležeća, šake zauzimaju čitav niz položaja. U slučaju sedeće meditacije, šake su nekad na kolenima, dlanovi okrenuti nadole; nekada jedna i obe šake su okrenute nagore; katkada, jedan ili više prstiju jedne ruke dodiruju tlo, dok je druga šaka podignuta. Nekada su oba dlana leže u krilu, prsti jedne su povrh prstiju druge, a vrhovi palčeva se blago dodiruju, kao da obuhvataju nevidljivo jaje i tako formiraju ono što se naziva „kosmičkom mudrom“. U drugim slučajevima dlanovi su sklopljeni u visini srca, u tradicionalni položaj hrišćanske molitve. Isti taj gest, pri pozdravljanju na Istoku, označava naklon u znak prepoznavanja božanstvenosti u drugoj osobi.

Svako od ovih mudri otelovljuje različite energije, sa kojima možete i sami da eksperimentišete tokom meditacije. Pokušajte da sedite sa dlanovima nadole, koji počivaju na kolenima. I uočite kvalitet zaokruženosti. Za mene, taj položaj govori o tome da ne tražimo ništa više, već jednostavno varimo ono što već jeste.

Ako potom okrenete oba dlana nagore I pri tome ste sabrani, možda ćete uočiti promenu energije tela. Za mene, sedenje na ovaj način otelovljuje prijemčivost, otvorenost za ono što je gore, za energiju neba (Kinezi kažu: „Kako gore, tako i dole“). Ponekad osećam snažan impuls da se otvorim za energiju odgore. Može biti vrlo korisno, naročito u vremenima previranja i konfuzije, da naglasimo tu prijemčivost u svom vežbanju sedenja. O možemo učiniti tako što ćemo dlanove okrenuti ka nebu. Ne radi se o tome da mi tražimo nešto št oće nam na čudotvoran način pomoći. Umesto toga, otvarate se za više uvide, budeći u sebi spremnost da uhvatite ritam onih energija o kojima obično razmišljamo kao o uzvišenim, božanskim, nebeskim, kosmičkim, univerzalnim, višeg reda i mudrosti.

Svaki naš gest rukama je mudra po tome da je povezan sa suptilnim i ne tako suptilnim energijama. Uzmimo, na primer, energiju pesnice. Kada smo besni, šake nam se obično zgrče u pesnice. Neki ljudi i ne znajući često praktikuju ovu mudru u životu. Ona napaja klice  besa i nasilja u vama svaki put kada je načinite, a one tada bujaju i hvataju sve dublji koren.

Sledeći put kada uočite da stišćete pesnice od besa, pokušajte da sabranost pažnje usmerite ka tom unutrašnjem stavu otelovljenom u pesnicama. Osetite svu napetost, mržnju, bes, agresiju i stah koje je u njemu sadržan. Zatim, u sred tog besa, eksperimenta radi, ako je osoba na koju ste ljuti još uvek kraj vas, pokušajte da otvorite dlanove i spojite ih u visini grudi upravo ispred nje. (Naravno, ta osoba neće imati pojma šta vi zapravo radite.) Posmatrajte šta se događa sa besom i povređenošću dok držite taj položaj makar i nekoliko sekundi.

Za mene je praktično nemoguće zadržati zadržati bes dok pravim taj gest. Nije reč o tome da je moj bes možda neopravdan. Jednostavno u igru ulazi čitav niz drugačijih osećanja, koja zaokruže bes i ukrote ga – osećanja kao što su blagonaklonost i saosećanje za drugu osobu, kao i možda bolje razumevanje plesa u koji smo se oboje upustili... Plesa jedne stvari koja neizbežno vodi do druge, sabiranja posledica koje iz svega toga proizlaze, a krajnji rezultat tog procesa (pogrešno) primamo sasvim lično i vodi do neznanja koje gomila još neznanja, agresije koja gomila još agresije, bez imalo mudrosti bilo gde.

Kada je Gandi pogođen iz neposredne blizine, sklopio je dlanove prema atentatoru, upravo na ovakav način, izgovorio svoju mantru i umro. Godine meditacije i praktikovanja joge, vođen njegovom voljenom Bhagavad gitom, doveli su ga do tačke kada je stav neprijanjanja mogao da primeni na bilo šta što je radio, uključujući i sopstveno umiranje. Omogućile su mu da odabere stav koji će zauzeti čak i u trenutku u kojem ga lišavaju života. Nije umro gnevan, niti čak iznenađen.

Znao je da je njegov život neprekidno u opasnosti. Ali je vežbao sebe da ide u korak sa sopstvenom vizijom onoga što čini mudro delovanje. Stigao je do tačke kada je bio istinsko otelovljenje saosećanja. Nije se kolebao u svojoj posvećenosti političkoj i duhovnoj slobodi. U poređenju sa tim, njegova lična bezbednost je bila drugorazrednog značaja. Nije se libio da je stavi na kocku.

Pokušajte: da budete svesni suptilnih emocionalnih kvaliteta koje možda otelovljujete u određenim delovima dana, kao i tokom prakse sedenja. Obratite naročitu pažnju na šake. Da li njihov položaj donosi bilo kakvu razliku? Proverite da li postajući sve sabraniji u telu postajete sabraniji i u umu.

Kako vežbate da budete sve više u kontaktu sa šakama tokom sedeće meditacije, proverite da li to utiče i na način na koji dodirujete stvari. Sve, od otvaranja vrata do vođenja ljubavi, uključuj dodir. Moguće je da vrata otvorite sa takvom rastresenošću da vaša šaka ni ne zna šta telo radi i onda sebe lupite u glavu. Zamislite izazov da dodirnete drugu osobu bez automatizma, bez unapred stvorene ideje, samo kroz prisutnost i brižnost.

 :)

Onix

  • Stariji član
  • **
  • Poruke: 70
  • Karma: +26/-0
  • Pol: Žena
Odg: Jon Kabat-Zinn: Meditacija sabranosti (za svakodnevni život)
« Odgovor #48 poslato: Decembar 19, 2013, 11:30:56 »
Jon Kabat Zinn - Wherever You Go There You Are - Audiobook Full
:zviz:

Sati

  • Administrator
  • Član
  • *****
  • Poruke: 3991
  • Karma: +537/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Jon Kabat-Zinn: Meditacija sabranosti (za svakodnevni život)
« Odgovor #49 poslato: Januar 05, 2014, 19:23:16 »
Izlazak iz meditacije

Trenuci pre kraja formalne meditacije imaju svoju komplikovanu topologiju. Sabranost može popustiti usled anticipiranja završetka. Važno je kako se nosite sa tim. Upravo takvi prelazi su izazov da produbite sabranost i proširite njezin domet.

Pri kraju formalne meditacije, ako niste naročito pažljivi, nećete ni primetiti kako počinjete da radite nešto drugo i kako se potom meditacija okončava.

Ovaj prelaz od meditacije na ostatak dana biće u najboljem slučaju zamagljen. Možete uneti sabranost u ovaj proces ako ste u kontaktu sa svojim mislima i impulsima koji vam govore da je vreme da prekinete. Bilo da ste mirovali čitav sat ili tek tri minuta, možda će vam snažan osećaj iznenada reći: „Dosta je“. Ili pogledate na sat i vidite da je vreme kada ste rekli da ćete završiti.

Dok meditirate, naročito ako ne koristite neki audio snimak vođene meditacije, vidite da li možete da detektujete onaj prvi impuls da završite sedenje, kao i sve ostale, koji postaju sve jači. I kako prepoznajete svaki od njih, dišite sa njim nekoliko trenutaka i zapitajte se: „Kome je to dosta?“ Pokušajte da vidite iza tog impulsa. Je li to umor, dosada, bol, nestrpljenje; ili je jednostavno vreme da prekinete? Šta god da je, umesto da automatski skočite na noge i nastavite dalje, probajte da ostanete nakratko sa onim što se pojavi na kraju ovog ispitivanja, šta god da je, dišite sa tim nekoliko trenutaka ili duže, a onda lagano izađite iz položaja za meditaciju, podvrgavajući te pokrete svesnosti iz trenutka u trenutak kao što ste to radili i do tada, tokom same meditacije.

Vežbajući na ovaj način možemo da pojačamo sabranost u mnogim drugim, različitim situacijama koje u sebe uključuju zatvaranje ili okončavanje nečega i prelazak na nešto drugo. To mogu biti sasvim jednostavne i kratke stvari kao što je biti u kontaktu sa vratima dok ih zatvaramo ili pak komplikovane i bolne kao kada se jedan period vašeg života okončava. Mnogo automatizma se može uvući u zatvaranje vrata, jer je toliko nevažno u čitavom sklopu stvari (sem ako beba ne spava). Ali upravo zato što je relativno nevažno, zatvaranje vrata sa sabranošću aktivira i produbljuje našu senzitivnost, sposobnost da ostanemo u kontaktu sa svim svojim trenucima i poravnava neke od naših najdubljih nabora automatske nesvesnosti.

Zanimljivo je da se isto toliko ili možda još i više nesvesnog ponašanja može krišom uvući u naše najvažnije završetke i prelaze u životu, uključujući starenje i smrt. I ovde sabranost ima isceljujuće efekte. Nekad se snažno opiremo osećaju punog delovanja našeg emocionalnog naboja – bilo da se radi o žalosti, tugi, stidu, razočarenju, besu ili čak radosti i ispunjenosti – da nesvesno bežimo u oblak otupelosti u kojoj ne dopuštamo sebi da osetimo bilo šta ili da znamo šta mi to zapravo osećamo. Slično magli, nesvesnost prekriva upravo one trenutke koji mogu biti najbolja prilika da uočimo nestalnost na delu, budemo u dodiru sa univerzalnim i bezličnim vidovima bivanja i nastajanja, a koji su u osnovi naših personalizovanih emocionalnih tokova, da se približimo tajni postojanja kao mali, krhki i privremeni i izmirimo se sa apsolutnom neizbežnošću promene.

U zen tradiciji, grupne meditacije se nekada završavaju snažnim udarcem dva drvena bloka jedan o drugi. Nema zavodljivog i jedva čujnog zvuka zvona koji će olakšati kraj sedenja. Ovde je poruka da presečemo – sada je vreme da krenemo dalje. Ako sanjarite, makar i malo, kada se začuje reski zvuk će vas prenuti i tako pokazati koliko malo ste bili prisutni u tom trenutku. On vas podseća da je sedenje već završeno i da smo sada u novom trenutku, sa kojim se iznova treba suočiti.

U drugim tradicija se koristi blagi zvuk zvona da označi kraj grupne meditacije. Mekoća zvona vas takođe vraća natrag i isto tako pokazuje da li je vaš um lutao u vreme kada se oglasilo. I jedan i drugi zvuk nas podsećaju da budemo potpuno prisutni i u trenucima prelaza, da su svi završeci ujedno i počeci, da je kako to kaže Dijamantska sutra najvažnije „razviti um koji ne prijanja za bilo šta“. Samo tada bićemo u prilici da vidimo stvari kakve zaista jesu i delujemo punim opsegom svog emocionalnog kapaciteta i mudrosti

Učitelj vidi stvari kakve one jesu,
a da ne pokušava da ih kontroliše.
Dopušta im da idu svojim putem,
obitavajući u samom središtu kruga.

Lao Ce: Tao-Te-Čing

Pokušajte: da unesete svesnost u to kako završavate meditaciju. Bilo da ležite, sedite, stojite ili hodate, probajte da uočite „ko“ je to završava, kada i zašto. Ne kritikujte sebe na bilo koji način – samo posmatrajte i ostanite u kontaktu sa tim prelazom sa jedne stvari na sledeću.

Onix

  • Stariji član
  • **
  • Poruke: 70
  • Karma: +26/-0
  • Pol: Žena
Odg: Jon Kabat-Zinn: Meditacija sabranosti (za svakodnevni život)
« Odgovor #50 poslato: Februar 22, 2014, 14:05:21 »
na kraju knjige ziveti punim plucima J.K.Z je naveo i jednu pesmu p. nerude: tisina


Sada ću brojati do dvadeset
i svi ćemo ćutati.

Barem jednom na ovoj Zemlji
ne govorimo nijednim jezikom;
zastanimo na trenutak,
ne mašimo neprestano rukama.

To će biti čudesan trenutak
u kojem nema ni žurbe ni motora;
svi ćemo biti zajedno
i sve će iznenada biti čudnovato.

Ribari hladnih mora
neće nauditi kitovima
a čovek koji skuplja so
pogledaće svoje ranjene ruke.

Oni koji pripremaju zelene ratove
opremljeni plinom, vatrom,
koji čekaju pobedu bez pobednika,
oni će obući čista odela
i prošetati sa svojom braćom
kroz senke stabala ništa ne čineći

Nemojte misliti da od vas zahtevam
potpuno nedelovanje.
Život je takav kakav je
ne želim kamion u kojem se vozi smrt.

Kad ne bismo tako uporno žudeli za
neprestanim kretanjem,
Kada bismo barem jednom mogli ništa ne raditi,
možda bi obuhvatna tišina
mogla prekinuti tugu:
tugu koja se pojavljuje
zato što nikada ne razumemo sebe,
tugu koja se pojavljuje zato što
sami sebi neprestano pretimo smrću.
Možda nas Zemlja može podučiti nečemu:
iako sve izgleda mrtvo,
kasnije će ipak procvetati.

Sada ću brojati do dvadeset
Ti ćeš ćutati, a ja ću otići.

« Poslednja izmena: Februar 22, 2014, 15:27:05 Sati »

Onix

  • Stariji član
  • **
  • Poruke: 70
  • Karma: +26/-0
  • Pol: Žena
Odg: Jon Kabat-Zinn: Meditacija sabranosti (za svakodnevni život)
« Odgovor #51 poslato: Februar 22, 2014, 14:35:31 »
takodje, ako vas je pesma uspavala, na kraju knjige JKZ daje i kalendar svesnosti, tačnije dva kalendara
da se probudite, za svesne i one koji to žele da postanu:)


Sati

  • Administrator
  • Član
  • *****
  • Poruke: 3991
  • Karma: +537/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Jon Kabat-Zinn: Meditacija sabranosti (za svakodnevni život)
« Odgovor #52 poslato: Februar 22, 2014, 15:27:56 »
Divna pesma  :srce

Onix

  • Stariji član
  • **
  • Poruke: 70
  • Karma: +26/-0
  • Pol: Žena
Odg: Jon Kabat-Zinn: Meditacija sabranosti (za svakodnevni život)
« Odgovor #53 poslato: Februar 22, 2014, 15:38:59 »
o , ovaj novi sajt mi je ispravio i greske pri kucanju:) vec je bilo kasno kad sam primetila:)
radi besprekorno:) ;))

Sati

  • Administrator
  • Član
  • *****
  • Poruke: 3991
  • Karma: +537/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Jon Kabat-Zinn: Meditacija sabranosti (za svakodnevni život)
« Odgovor #54 poslato: Februar 22, 2014, 15:39:39 »
Jeste, sve radi sajt sam, čudo jedno  :kez2:

Onix

  • Stariji član
  • **
  • Poruke: 70
  • Karma: +26/-0
  • Pol: Žena
Odg: Jon Kabat-Zinn: Meditacija sabranosti (za svakodnevni život)
« Odgovor #55 poslato: Februar 22, 2014, 15:47:13 »
inace, neverujem u cuda, ali me ovde uvek uvere u suprotno :) :b

Sati

  • Administrator
  • Član
  • *****
  • Poruke: 3991
  • Karma: +537/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Jon Kabat-Zinn: Meditacija sabranosti (za svakodnevni život)
« Odgovor #56 poslato: Februar 27, 2014, 17:05:06 »
Koliko dugo vežbati?

Pitanje : Dr Kabat-Zinn, koliko dugo bi trebalo da meditiram?
Odgovor: Otkud bih ja to znao?

Pitanje o dužini meditiranja se redovno pojavljuje. Od kad smo počeli da radimo meditaciju sa pacijentima u našoj bolnici, smatrali smo da je za njih važno da od samog početka periodi vežbanja budu duži. Snažno smo verovali u princip da ako od ljudi tražite mnogo ili zatražite od njih da traže mnogo sami od sebe, tada ćete dobiti mnogo; dok ako tražite samo malo, najverovatnije da ćete i dobiti malo. Otuda smo odredili 45 minuta kao osnovno vreme za vežbu koju rade kod kuće. Četrdeset pet minuta se činilo dovoljno dugim da dođu u stanje mirovanja i pažljivosti iz trenutka u trenutak, možda da dožive barem nagoveštaj duboke relaksacije i osećaja blagostanja. Takođe je izgledalo dovoljno dugo kao prilika za susret sa malo izazovnijim stanjima uma, za koja se obično nadamo da ćemo ih izbeći, jer ona dominiraju našim životima i u velikoj meri umanjuju (kada je potpuno ne unište) našu sposobnost da ostanemo mirni i sabrani. Obično su to, naravno, dosada, nestrpljivost, frustracija, strah, strepnja (uključujući brigu o svim onim stvarima koje biste mogli da uradite sam oda ne meditirate), maštanje, sećanja, bes, bol, umor i tugu.

Ispostavilo se da nam je intuicija bila dobra. Većina ljudi koji su prošli kroz našu kliniku svesno je napravili promene koje skoro nikada nisu lake, a to je da svoj svakodnevni ritam prilagode tome da vežbaju 45 minuta dnevno, barem tokom osam nedelja. I mnogi nikada više nisu ni prestali. Za njih to ne samo da je postalo lako, već je preraslo u neophodnost, način života. Ali postoji i drugi način gledanja na celu tu stvar. Ono što je zahtevno, ali izvodljivo za nekoga u jednom periodu njezinog života, može biti skoro nemoguće u nekom drugom vremenu za istu tu osobu.

„Dugo“ i „kratko“ su u najboljem slučaju relativne kategorije. Samohrana majka sa malom decom verovatno neće imati na raspolaganju 45 minuta bez uznemiravanja. Da li to znači da ona može da meditira? Ako je vaš život u neprekidnoj krizi ili ste u sred socijalnog i ekonomskog haosa, možda ćete imati problem u pronalaženju dovoljno psihičke energije za dužu meditaciju, čak i ako imate dovoljno vremena na raspolaganju.

Čini se da nam se uvek nešto ispreči na putu, naročito ako mislite da morate imati tih 45 minuta čak i da biste počeli. Vežbanje u stanu zajedno sa gomilom ukućana može vam se činiti nemogućim i odvratiti vas od svakodnevne prakse. Studenti medicine teško da mogu da odvoje duže vreme za ne-delovanje, niti to mogu mnogi drugi sa vrlo stresnim poslom i zahtevnim situacijama u kojima se nalaze. A ne mogu ni oni koji su tek znatiželjni šta je to meditacija, ali još uvek nemaju dovoljan razlog da pomere svoje uobičajene granice, niti imaju osećaj urgentnosti.

Onima koji tragaju za balansom u sopstvenom životu, određena fleksibilnost u pristupu ne samo da je od pomoći, već je ključna. Važno je znati da meditacija ima malo veze sa otkucajima časovnika. Pet minuta formalne meditacije može biti podjednako ili čak i plodotvornije od 45 minuta. Iskrenost sa kojom ulažete napor daleko je važnija od protoka vremena, jer mi zapravo ovde govorimo o izlasku iz minuta i sati i ulasku u trenutke, koji su zapravo bez dimenzije i otuda beskonačni.

Dakle, ako imate motivaciju za makar i malo vežbanja, jedino to je bitno. Sabranost treba začeti i negovati, štiti od vetrova prezauzetosti ili uznemirenog i dilemama razdiranog uma, baš kao što plamen treba štititi od udara vetra.

Ako u početku možete da budete sabrani pet minuta ili makar samo minut, to je izvanredno. To znači da ste već uočili vrednost zaustavljanja, promene od činjenja do bivanja.

Kada studente medicine podučavamo meditaciji kako bismo im pomogli sa stresom i ponekad sa traumom medicinskog obrazovanja u sadašnjoj formi, sportiste koji sem tela žele da vežbaju i svoj um kako bi postigli što bolje rezultate, ljude na rehabilitaciji koji treba da nauče mnoge druge stvari sem meditacije ili zaposlene koji tokom pauze za ručak pohađaju naše časove redukovanja stresa, ne insistiramo na vežbanju 45 minuta na dan. (To činimo samo sa našim pacijentima ili ljudima koji sami žele da načine takvu radikalnu promenu u svom životu.) Umesto toga, podstičemo ih da svakoga dana vežbaju petnaest minuta jednom ili dvaput na dan, ako je to moguće. Ako za trenutak razmislimo, malo nas je koji – bez obzira čime se bavimo ili u kojoj se situaciji nalazimo – nismo u stanju da sebi obezbedimo jedan ili dva perioda od petnaest minuta od celokupna 24 sata koja su nam na raspolaganju. A ako ne 15, onda deset ili pet.

Podsetimo se da u liniji dugoj petnaest cm ima beskrajan broj tačaka, a u liniji dugoj dva santimetra isto toliko. E pa, onda, koliko je trenutaka u petnaest minuta ili pet ili deset ili četrdeset pet? Ispostavlja se da imamo obilje vremena, samo ako smo spremni da bilo koliko trenutaka obasjamo svesnošću.

Suštinu sabranosti čini to da donesete čvrstu odluku da vežbate, da biste potom zgrabili trenutak – bilo koji trenutak --  i susreli se sa njim uz pravi spoljašnji i unutrašnji stav. Dobri su i dugi i kratki periodi vežbanja, ali „dugo“ može ostati samo san ako vaša su frustracija i prepreke na putu suviše veliki. Mnogo je bolje da do dugih perioda vežbanja dođete postepeno, sopstvenim tempom, nego da nikada ne osetite sabranost i mir zato što su prepreke prevelike u vašim očima. Put od hiljadu kilometara zaista počinje jednim jedinim korakom. Kada smo posvećeni tome da ga načinimo – u ovom slučaju, da sednemo makar i najkraće moguće – u prilici smo da dodirnemo vanvremeno u bilo kojem trenutku. Iz tog izvire sve dobro i samo iz toga.

---------------------------------
Kada me zaista tražiš
videćeš me istog trenutka –
pronaći ćeš me i u najmanjoj kući vremena.


Kabir
---------------------------------

Pokušajte: Sedite različito dugo. Posmatrajte kako to utiče na vašu praksu. Da li vaša koncentracija popušta kad sedite duže? Da li ste vezani za to koliko duže „morate“ da budete prisutni? Javlja li se nestrpljenje u nekom trenutku? Postaje li um eksplozivan ili opsesivan? Ima li uznemirenosti? Brige? Dosade? Žurbe? Pospanosti? Otupelosti? Ako ste tek nedavno počeli da meditirate, da li sami sebi govorite: „Ovo je glupo“ ili „Da li ja dobro vežbam?“ ili „je li ovo sve što bi trebalo da osetim?“

Da li ta osećanja i misli kreću odmah ili tek posle izvesnog vremena? Jeste li u stanju da ih vidite tek kao stanja uma? Možete li da sve to posmatrate bez procenjivanja i kritikovanja tih misli ili sebe, makar i nakratko? Ako im poželite dobrodošlicu i istražite njihove karakteristike, ako im dopustite da budu, možda ćete naučiti mnogo onome što je snažno i nepokolebljivo u vama samima. I to što je snažno u vama može postati čak i snažnije ako negujete unutrašnju stabilnost i mir.


 :andjali

Onix

  • Stariji član
  • **
  • Poruke: 70
  • Karma: +26/-0
  • Pol: Žena
Odg: Jon Kabat-Zinn: Meditacija sabranosti (za svakodnevni život)
« Odgovor #57 poslato: Februar 27, 2014, 23:13:05 »
hvala:)





Sati

  • Administrator
  • Član
  • *****
  • Poruke: 3991
  • Karma: +537/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Jon Kabat-Zinn: Meditacija sabranosti (za svakodnevni život)
« Odgovor #58 poslato: Avgust 23, 2014, 14:26:03 »
Nema pravog načina

Planinarim sa porodicom u divljini Tetona. I neprekidno se suočavam sa pitanjem oslonca. Sa svakim korakom stopalo mora da stane negde. Dok se penjemo ili spuštamo po kamenjaru, strminama, putevima i prečicama, stopalo u deliću sekunde odlučuje umesto nas gde i kako da se spusti, pod kojim nagibom, sa koliko pritiska, na petu ili na prste, pod uglom ili pravo. Deca me nikada ne pitaju: „Tata, gde da stanem? Da li da stanem na ovu ili na onu stenu?“ Jednostavno urade to i primećujem da pronalaze svoj put – sa svakim korakom odlučuju gde da stanu i to nije jednostavno na isto mesto na koje sam ja stao.

To mi govori da naša stopala pronalaze sopstveni put. Posmatrajući svoja, zapanjen sam na koliko mnogo mesta i načina mogu da spustim stopalo pri svakom koraku i kako se iz tog otvaranja potencijala trenutka stopalo na kraju odluči za određeni način, prima punu težinu (ili manje, ako je opasna situacija) i potom se rasterećuje dok drugo stopalo pravi svoj izbor i pokreće se napred. Sve se ovo događa praktično bez razmišljanja, izuzev na pojedinačnim, komplikovanim tačkama, na kojima misao i iskustvo igraju ulogu i gde ću možda svojoj najmlađoj kćerki Sereni pružiti ruku. Ali to jeste izuzetak, ne pravilo. Obično ni ne gledamo u stopala i ne razmišljamo o svakom koraku. Gledamo napred, na put, a naš um, uzimajući sve u obzir, donosi odluku u deliću sekunde umesto nas, kako da se stopalo spusti na način koji u tom trenutku najbolje odgovara terenu pod nogama.

To ne znači da ne postoji pogrešan način da stanemo. Morate biti pažljivi i osetiti svoja stopala. Radi se o tome da su oči i mozak vrlo dobri u brzoj proceni terena i davanju detaljnih uputstava trupu, udovima i stopalima, tako da čitav proces koračanja po neravnom terenu predstavlja izuzetno balansiranje u pokretu, čak i kada sve to komplikuju glomazne planinarske cipele i težak ranac na leđima. Ovde postoji ugrađena sabranost. Neravan teren je izbacuje na površinu. I ako istom stazom koračamo deset puta, svaki svoj korak rešićemo svaki put drugačije. Premeravanje tla koracima uvek nam otkriva jedinstvenost sadašnjeg trenutka.

Nije ništa drugačije ni u meditaciji. Zaista ne postoji jedan „pravi put“ vežbanja, iako postoje stranputice na stazi i na njih moramo da motrimo. Najbolje je susresti svaki trenutak sa svežinom, držati u svesti njegov bogati potencijal. Dobro ga zagledamo, a zatim naiđe naredni trenutak i mi puštamo prethodni. Tada svaki trenutak može biti svež, svaki udah novi početak, novo napuštanje, novo mirovanje. Kao i kod koračanja kamenitim terenom, ovde ne postoji „trebalo bi“. Jeste, postoji još mnogo toga što je moguće videti i razumeti na ovom putu; ali to nije moguće na silu, baš kao što ne možete bilo koga prisiliti da se divi zlatnim zracima sunca na zalasku, koji padaju po žitnim poljima ili izlasku Mesečevog diska iznad planinskih vrhova. U takvim trenucima najbolje je ne izgovoriti ni reč. Sve što možete je da budete prijemčivi za lepotu koja preplavljuje i nadate se da će je i drugi spaziti u tišini trenutka. Zalasci Sunca i izlasci Meseca dovoljno govore sami za sebe, sopstvenim rečnikom, na sopstvenom platnu.

Tišina povremeno ostavlja prostor za neukroćeno da progovori. Na isti način, u praksi meditacije najbolje je držati se i ceniti sopstveno direktno iskustvo, ne brinuti previše je li to ono što bi trebalo da osetite, vidite i li mislite. Zašto ne bismo verovali sopstvenom iskustvu u ovom trenutku, baš kao što verujete svom stopalu da će naći način da vas održi u ravnoteži dok napredujete preko stena? Ako praktikujete ovu vrstu poverenja, suočeni sa nesigurnošću i snažnom navikom traženja nekog autoriteta koji će vaše iskustvo (koliko god ono bilo minorno, a obično takvo i jeste) „overiti“ svojim blagoslovom, ustanovićete da se na tom putu događa izvesno produbljivanje. I dah i stopala uče nas da pazimo kuda stajemo, da napredujemo pažljivo, da sa svakim trenutkom budemo kao kod kod svoje kuće, gde god da nas stope odnesu, da cenimo mesto na kojem smo. Kakav veći dar možemo dobiti?

Pokušajte: da budete svesni svake prilike kada vam se tokom meditacije pojavi misao: „Da li dobro vežbam?“ „Da li je ovo ono što bi trebalo da osetim?“ „Da li ovo ’treba’ da se dogodi?“ Umesto upinjanja da odgovorite na ova pitanja, samo dublje zagledajte u sadašnji trenutak. Upravo u tom trenutku proširite svesnost. Zadržite to pitanje u polju svesnosti, zajedno sa dahom i punim opsegom konteksta tog određenog trenutka. Imajte poverenje da um trenutku „to jeste to“, šta god i gde god da to „to“ jeste. Duboko gledajući u „to“ sadašnjeg trenutka, šta god da je, održavajte kontinuitet sabranosti, dopuštajući jednom trenutku da se prelije u naredni bez analiziranja, unutrašnjeg monologa, kategorizovanja, kritikovanja ili sumnje. Samo posmatrajte, prigrlite, otvorite se, dopustite mu da bude, prihvatite. Upravo sada. Samo ovaj korak. Samo ovaj trenutak.

 :andjali

Sati

  • Administrator
  • Član
  • *****
  • Poruke: 3991
  • Karma: +537/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Jon Kabat-Zinn: Meditacija sabranosti (za svakodnevni život)
« Odgovor #59 poslato: Avgust 23, 2014, 15:57:45 »
Meditacija Šta je moj Put?

Brzopleto govorimo svojoj deci kako ne može uvek sve biti po njihovom, nagoveštavajući da ima nečeg pogrešnog u samoj toj želji. A kada nas pitaju – Zašto ne, mama? Zašto ne, tata? – nakon što iscrpimo sva moguća objašnjenja i sopstveno strpljenje, najčešće kažemo: Nije važno. Samo me poslušaj. Razumećeš kad porasteš.

Nije li to više nego nepošteno? Zar se i mi odrasli ne ponašamo na identičan način kao i naša deca?

Zar i mi ne želimo da sve uvek bude po našem, ako je ikako moguće? Po čemu se onda razlikujemo od dece, osim što smo u tome manje iskreni i otvoreni? I šta ako bismo postigli da sve bude po našem?

Šta bi to bilo? Sećate li se kako junaci iz bajki upadaju u nevolju kada im neki duh, patuljak ili veštica obeća ispunjenje tri želje?

Kada ih neko upita za put, stanovnici države Mejn obično kažu: Tamo ne možeš stići odavde.

Kada je reč o životnim putevima, možda je ispravnije reći: Tamo jedino možeš stići ukoliko si u potpunosti ovde. Koliko nas je svesno tog malog zaokreta na tkanju sudbine?

Da li bismo znali šta je naš put, kada bi se sve odvijalo baš onako kako hoćemo? Da li bismo postizanjem svega što želimo uopšte išta rešili, ili bi to samo unelo još više nereda u naše živote? Da li bi bilo moguće prozreti sve te impulsivne želje prouzrokovane veoma često nepromišljenim stanjima našeg uma?

Uistinu interesantno pitanje koje se ovde postavlja je – Šta je tačno moj put? – u značenju Puta sa velikim P. Retko se udubljujemo u sopstveni život sa tako jakim istraživačkim porivom. Koliko često se zaustavljamo nad osnovnim pitanjima kao što su: Ko sam ja? Kuda idem? Na kom putu se nalazim? Idem li u dobrom smeru? Ako bih sada mogao da biram put, kuda bih se zaputio? Za čim čeznem, šta je moj put? Šta je to što istinski volim?

Kontemplirati na temu šta je moj put? odličan je element za uvođenje u našu meditativnu praksu. Odgovori se ne moraju pojaviti, niti treba da mislimo kako mora da postoji jedan određeni odgovor. Bolje je da ne mislimo uopšte. Umesto toga, samo istrajte u postavljanju pitanja, dopuštajući da se bilo koji formulisani odgovor pojavljuje sam od sebe i da isto tako odlazi sam od sebe. Kao i sa bilo čim drugim u praksi meditacije, mi samo posmatramo, slušamo, opažamo, dopuštamo da biva, otpuštamo i nastavljamo sa postavljanjem pitanja: Šta je moj put? Koja je moja staza? Ko sam ja?

S namerom da ostanete otvoreni da ne saznajete, možda i dopustite sebi da stignete do tačke priznanja – Ne znam – a onda eksperimentišite opuštajući se u tom neznanju, umesto da osuđujete sebe zbog toga. Na kraju krajeva, u ovom trenutku to može biti tačna izjava vašeg opažanja stvar(nost)i.

Traganje ove vrste vodi ka otvaranjima, ka novim shvatanjima, vizijama i aktivnostima. Nakon nekog vremena, traganje će se odvijati samo po sebi. Ono prožima sve pore vašeg bića i udahnjuje novu vitalnost, živost i blagodat tamo gde su dosada, jednoličnost i rutina. Stižete do one tačke u kojoj traganje radi vas, umesto vi njega. To je dobar način da pronađete onu stazu koja vam je najbliža srcu. Na kraju krajeva, to je put herojskih razmera, utoliko više ako ga oživljavaju budnost i posvećenost tom avanturističkom traganju. Kao ljudsko biće, vi ste centralni lik univerzalnog herojsko-mitskog putovanja, bajke, arturijanske potrage. Kako za muškarce, tako i za žene, to putovanje je krivulja između rođenja i smrti, proživljen ljudski život. Niko ne može izbeći tu avanturu. Jedino je sprovodimo na različite načine.

Možemo li biti u dodiru sa odvijanjem sopstvenog života? Da li možemo dorasti sopstvenoj ljudskosti? Možemo li da se nosimo sa izazovima koji dolaze, čak i da ih tražimo da bismo testirali sami sebe, da bismo rasli, da bismo se ponašali principijelno, da bismo bili iskreni prema sebi, da bismo iznašli sopstveni put i, naposletku, ne samo da bismo ga imali, nego još važnije – da bismo ga živeli?

 :andjali