6
« Poslednja poruka vasilije poslato Decembar 09, 2022, 13:51:11 »
Prethodnog puta obradili smo odeljak o četiri vrste hrane. Na ovom času stižemo do dela o
četiri plemenite istine. Nakon što je poštovani Sāriputta dao objašnjenje o hrani, monasi
izražavaju zahvalnost i mole da im se ispravno razumevanje razjasni iz drugog ugla.
Sāriputta nastavlja:
14. Prijatelji, kad plemeniti učenik razume patnju, nastanak patnje,
prestanak patnje i put koji vodi prestanku patnje, tada on jeste taj koji
poseduje ispravno razumevanje… i stigao je do istinske Dhamme.
To je uddesa, sažetak. Prvo bi trebalo dati neke generalne opaske o plemenitim
istinama, jer se smatraju esencijom Budinog učenja. Kada je Buda održao prvi govor
petorici asketa, tema jeste bila četiri plemenite istine i osmostruki put. Često je u suttama
vrhunac govora baš na delu o plemenitim istinama. I u savremenim knjigama o budizmu to je
centralna tema. U stvari, Buda nikada ne počinje ovim istinama, već kultivacijom uma
osobe koja sluša govor. Inače, četiri plemenite istine su teške za razumevanje. I zato počinje kultivisanjem uma osoba koje treba trenirati, dajući postupne govore o Dhammi. Počinje npr. sa dānom - darežljivošću, silom - prednostima moralnog života, zakonom kamme, dobrim postupcima, razvijanjem kvaliteta kao što je blagonaklonost, saosećanje... Kada Buda uoči da je um osobe koja sluša postao miran, spokojan, pun poverenja i slobodan od prepreka; da je postao čist, skoro u stanju samādhija, tek tada podučava o četiri plemanite istine. Tada učenje može prodreti duboko u um osobe, toliko da će osoba zadobiti "oko Dhamme" - uvid u istinu Dhamme.
Ali u današnje vreme ljudi žele da saznaju šta je to toliko karakteristično u budizmu pa
kažemo da osnovu budizma predstavljaju četiri plemenite istine.
Ima drugih govora gde Buda kaže da je razlog zbog koga tako dugo lutamo saṁsārom
to što ne vidimo, ne razumemo i ne prodiremo u četiri stvari. Koje su to stvari? Prva,
druga, treća i četvrta plemenita istina. Onda kaže: "u meni javila vizija, javilo znanje,
mudrost i uvid, javila svetlost u vezi sa stvarima koje do tada niko nije čuo." U Samyutta
Nikayi u delu Saccasaṃyuttaṃ, govorima o istini, kaže:
Tasmātiha, bhikkhave, ‘idaṃ dukkha’nti yogo karaṇīyo, ‘ayaṃ dukkha·samudayo’ti yogo
karaṇīyo, ‘ayaṃ dukkha·nirodho’ti yogo karaṇīyo, ‘ayaṃ dukkha·nirodha·gāminī
paṭipadā’ti yogo karaṇīyo ti.
Zbog toga, monasi, treba da uložite trud da razumete: 'Ovo je patnja'; treba da uložite
trud da razumete: 'Ovo je nastanak patnje'; treba da uložite trud da razumete: 'Ovo je
prestanak patnje'; treba da uložite trud da razumete: 'Ovo je put koji vodi do prestanka
patnje'.
Treba da uložimo trud da ih razumemo na različitim nivoima: intelektualno, zatim
iskustveno praksom meditacije o četiri plemenite istine i na najdubljem nivou kroz
prodornu mudrost na stupnju ostvarenja. Onaj ko postigne čisto prodorno razumevanje
sve četiri istine, postaje sotāpanna, onaj koji je ušao u tok.
Ako pogledamo strukturu plemenitih istina, uočićemo da oblikovana u dva para. I svaki od ovih parova sastoji se od dva dela koji su u odnosu uzrok-posledica. Počinjemo sa dukkhom,
istinom o patnji. Zatim uzimamo uzrok, poreklo patnje. Druga istina predstavlja poreklo
prve. Treća je prestanak patnje, u stvari Nibbāna. Nibbāna nije stvarno posledica bilo
čega, ne dovodi se u postojanje, već se postiže sredstvima četvrte plemenite istine,
istine o putu prestanka patnje.
Ova dva para možemo zvati profani par (saṁsārički) i transcedentni (nibbānički).
Uobičajeno, kada razmišljamo o uzočnosti, smatramo da uzrok dolazi prvo i onda
posledica sledi iz uzroka. Ali ovde vidimo da kada Buda podučava o plemenitim
istinama, počinje istinom o dukkhi. Zašto? Ovako uvodi svoj metod. Pravi cilj učenja je
da dovede bića do oslobođenja od patnje. U cilju tog oslobođenja prvo ih treba probuditi,
ukazati na njihove životne uslove. Uobičajeno, živimo u tim uslovima kao u zapaljenoj
kući saṁsāre, goreći plamenom rođenja, starosti, bolesti i smrti. Ali smatramo da je to
zanosno mesto, palata zadovoljstava sa mnogo skrivenih užitaka po raznim sobama. Ne
vidimo da cela kuća gori. Buda se pojavljuje na sceni i neće nam prvo reći otkud vatra,
kako se kuća zapalila. Prvo na šta nas upozorava je da je kuću zahvatio požar. Učinite
napor da pobegnete, ovuda je izlaz! Mora da nas upozori, skrene nam pažnju na razne
aspekte dukkhe u koje nam je zavijen život. Ako istražimo prvu plemenitu istinu, vidimo
da ti aspekti operišu na raznim nivoima od grubog, čije je prisustvo vrlo očigledno do vrlo
skrivenih i suptilnih nivoa koje samo potpuno probuđeni mogu otkriti i podučavati.
Sad dolazimo do nibbaničkog para. Buda nam prvo daje ohrabrenje da postoji izlaz,
moguće je postići oslobođenje. Kada nam to iznese, pokazuje nam i put: plemeniti
osmostruki put.
Vraćajući se se na suttu, Sāriputta dalje analizira pojmove:
15. A šta je patnja, šta nastanak patnje, šta prestanak patnje i šta je put
koji vodi prestanku patnje? Rođenje je patnja; starost je patnja; bolest je
patnja; smrt je patnja; žalost, naricanje, bol, tuga i očaj su patnja; ne dobiti
ono što želimo jeste patnja; ukratko, pet sastojaka bića kao objekti vezivanja jesu
patnja. To se naziva patnja.
Ovo je definicija koja se koristi u ranim budističkim tekstovima, nabrajanjem različitih
oblika koje pojam može uzeti. Samu reč koja se uzima da označi prvu plemenitu istinu,
dukkha, prevodimo kao patnja. Ono što se podrazumeva pod dukkhom, nije obavezno bol koji se oseća ili patnja. Sama reč dukkha dolazi izvorno od kvaliteta osećaja - bolnog
osećaja. Ali Buda uzima ovu reč iz njenog uobičajenog korišćenja i daje joj vrlo široko značenje. Možemo reći da izražava viđenje sveta. Znači, nije samo iskustvo stvari koje su bolne, prožete jadom i tugom, već pokriva bilo koji aspekt iskustva koji se oseća kao
nezadovoljavajući.
Prvo u nabrajanju u tekstu Sāriputta navodi Budine reči. Ovo je standardna definicija prve
plemenite istine. Uzima aspekte iskustva, prvo očigledne: rođenje. Ključne tačke u
životu: ulazak u egzistenciju, beba dolazi na svet - patnja i bol! Da li je smrt patnja ili ne,
ne znamo dok je ne iskusimo, ali većina ljudi smatra smrt patnjom. Ono što je između
rođenja i smrti - starenje, počinje već od rođenja; zatim bolest, opadanje snage
organizma. To su četiri ključna vida patnje u životu.
Sledeći segment rečenice: žalost, naricanje, bol, tuga i očaj su patnja; možemo nazvati
rečnikom patnje, različiti termini koji je izražavaju.
Žalost = odgovor na neprijatna iskustva;
naricanje = kada žalost postane prodorna, nemoguće ju je potisnuti;
bol = telesni bol;
tuga = mentalna natmurenost, utučenost, potištenost, depresija;
očaj = kada patnja postane tako ogromna da se napusti svaka nada.
Često u objašnjenjima prve plemenite istine imamo dva termina koji zamenjuju ovih pet
pojmova. To su odvojenost od onoga što je prijatno, željeno, prihvatljivo i povezanost sa
onim što je neprijatno.
Ovo su sve tipovi dukkhe sa kojima se srećemo u običnim okolnostima, sa kojima smo u
vezi, koje možemo razumeti. Sada dolazimo do aspekata dukkhe koje je teško razumeti,
do pravog značenja plemenite istine. Prvopomenute aspekte dukkhe koje Buda uključuje
u prvu plemenitu istinu možemo zvati celishodnim, a svrha im je da dovedu pažnju
učenika do dubljeg značenja i istinskijeg razumevanja te istine. Uzima očigledne forme
dukkhe i kaže: ako pogledate ovo videćete da život nije livada posuta cvećem! Ali čak i kada smo spremni da prihvatimo ove tipove patnje na koje Buda ukazuje: rođenje, starost itd.
možemo još uvek smatrati da i pored toga ima radosti, sreće, smislenih momenata, lepih
predela, simfonija... Zašto je sve dukkha? Da bismo razumeli prvu plemenitu istinu,
komentari nam objašnjavaju tri nivoa dukkhe, njene različite slojeve.
1) dukkha-dukkhatā: patnja koju iskusimo, osetimo - očigledni tip koji smo već
diskutovali. Možemo reći da očigledni tipovi patnje - bolne telesne senzacije, mentalni
osećaji, tuga, žaljenje, razdvojenost od onoga šta želimo - sve ovo su indikatori
nezadovoljavajuće prirode života.
2) dublji stepen - viparināma-dukkhatā ili dukkha na osnovu promene. Ovo implicira da
bilo šta što je prijatno, zadovoljavajuće, što smatramo užitkom, vrednujemo pozitivno -
sve to je neizostavno podložno promeni. Znamo da se pojavljuje kroz uslove koji su
povezani sa drugim uslovima, a oni dalje itd. I cela ova mreža je nestabilna. Jedna mala
perturbacija i talas će se proširiti preko cele mreže uslova, pogoditi uzrok naše sreće i
kada on nestane, nestaje i sreća! Recimo imamo lepu kuću, voljenu porodicu, dobar
posao. I desi se ekonomski krah, gubimo posao, kuća nije otplaćena, porodica je u
dugovima... Sve što uzimamo za bazu svoje sreće je nestalno, promenljivo. U vreme
dok se menja rezultuje patnjom, ali ako pogledamo situaciju na dubljem nivou možemo
uočiti da i dok smo usred užitka, čak i u tom stanju je skriveni sloj dukkhe jer je svaki
aspekt situacije nestabilan, uvek podložan promeni nikada ne znamo kada će se ta
promena dogoditi. Jedan kamenčić na putu i naš život se okrene u jad.
Što više slepo uživamo u uspehu i sreći i izgubimo pojam o promenljivoj prirodi svih
uslova, to smo više podložni prvom tipu patnje kad se promena desi. Ali zbog
neizvesnosti koliko će sreća trajati i biti stabilna, sama ta sreća jeste patnja usled
promenljivosti. Kaže se da je mladost dukkha na osnovu promene jer će se okrenuti u
starost; zdravlje u bolest, a život u smrt.
3) najdublji sloj - sankhāra-dukkhatā patnja sadržana u obrascima postojanja. Možemo
reći da je patnja, nezadovoljstvo upleteno u prirodu uslovljene egzistencije same po
sebi. Šta podrazumevamo pod egzistencijom koju zovemo osobom? Nekakav kompleks,
funkcionalnu jedinicu napravljenu od pet komponenti: pañcupādānakkhandhā, pet
sastojaka bića objekata prijanjanja. Oni su fizički oblik (telo), osećaj (iskustvo prijatnog,
neprijatnog i neutralnog), opažaj (percepcija stvari preko njihovih kvaliteta), mentalni
obrasci (volja, impulsi), svest (bazična osnovna pažnja). Svih ovih pet sastojaka postoje
kao momentalni procesi uvezani zajedno odnosom uzajamne uslovljenosti. Uobičajeno
uzimamo samog sebe kao nezavisnu osobu koja nekako postoji iznad i iza tela i uma, ili
unutar tela i uma da ih možemo kontrolisati. Ali prema budističkom učenju, ideja
izdvojenog kontrolišućeg "ja" samo je iluzija. Ta iluzija nastaje iz funkcionisanja ovih pet
sastojaka. I kada proniknemo duboko u prirodu ovih pet sastojaka, uviđamo da su svi oni
samo procesi, stalno menjajući fluks nastanka i nestanka. Opstaju samo trenutno, zatim
sledi propadanje i rast sledećeg događaja u istom nizu.
Ono što zovemo telom po budističkom učenju je sklop četiri materijalna elementa: zemlja
- kvalitet čvrstoće, voda - fluidnost, vatra - toplota, vazduh - mobilnost. To je rūpa -
forma, oblik, telo. Ovi materjalni fenomeni se stalno menjaju, pojavljuju i propadaju.
Zasnovani na materijalnom, pojavljuju se i mentalni sastojci: osećaj, opažaj, mentalni
obrasci i svest. Svi oni nastaju zajedno i nestaju zajedno. Razlog zašto ovih pet
sastojaka jesu dukkha je zbog konstantnog procesa nastanka/nestanka, svi oni su
nestalni u smislu da se pojave, traju samo trenutno i zatim nestanu, nakon čega se
pojavljuju sledeći. I ovi procesi se nastavljaju stalno iz života u život pokretani žudnjom i
neznanjem. Tako pet sastojaka nisu puki objektivni događaji, oni su produkti karme,
žudnje i neznanja, ne samo prošlog nego i sadašnjeg. Većinu vremena služe kao
osnova za još žudnje, još neznanja, još karmičkih akcija.
(nastaviće se...)
Skorašnje poruke
predivno objasnjeno!
