Glavobolje sa glavaremJuče je poslednji kralj na indijskom potkontinentu, onaj u Nepalu, bez mnogo ceremonija svrgnut sa svog prestola i time je jedna institucija koja se protezala unazad sve do vedskih vremena bila okončana. Kralj Gayanendra je bio, prema svim svedočenjima, pogrešan čovek u pogrešno vreme – izolovan, ohol i više zabrinut za svoje poslove nego za svoj narod. Da je njegov prethodnik, popularni Birendra, još uvek bio živ, indijska tradicija kraljevstava mogla se još održati. A trajala je zapravo sve do 1947. kada je oko 260 indijskih kraljeva bilo de-deifikovano i potom lagano dovedeno do prosjačkog štapa zahvaljujući porezima. Jednom sam imao priliku da pijem čaj sa maharađom od Benaresa u njegovoj oronuloj i slabo osvetljenoj palati. Na stolicama je bio raširen plastični prekrivač u uzaludnom i neveštom okušaju da se one sačuvaju od prašine, a bili su nam posluženi pomalo bajati "britannia" biskviti. Ono maha bilo je odavno iščilelo iz rađe.
Pali reči za kralja su manuđinda, narinda i rađa. Buda je ovako definisao kraljevske vladare: "kralj je prvi među ljudima" (rađa mukham manussanam, Sn. 568). Različite religije imaju razne teorije o poreklu i prirodi institucije kralja. Biblija, na primer, kaže da svi vladari svoju moć dobijaju od Boga i otuda poštovati kralja znači poštovati Boga (Posl. Rimljanima, 13, 1-2). U Evropi je ova teorija postala poznata kao "božansko pravo kraljeva". Kraljica Elizabeta službeno još uvek vlada "po milosti" Božijoj, iako u stvari vlada zahvaljujući pristanku ljudi koji mogu biti gotovo isto toliko nestalni i namćorasti kao i sam Bog. Konfučijanizam je učio sličnu ideju nazvanu "mandatom sa neba". Prema hinduizmu, kraljevi zapravo jesu bogovi. Iz svega toga je prirodno sledilo da kraljevo pravo da vlada ne počiva na njegovoj sposobnosti upravljanja, već na božanskom pristanku ili odobrenju
Buda je imao potpuno drugačije i realističnije viđenje kraljeva i kraljevske vlasti. U Aggañña sutti je izložio teoriju monarhije zasnovanu na društvenom ugovoru. U stara vremena, govorio je, ljudi su uvideli potrebu za nekom vrsto upravljanja i otuda su između sebe odabrali onoga za koga su smatrali da će biti najbolji da nad njima vlada. Prema indijskom mitu, prvi kralj Indije bio je Mahsammata, a to ime je Buda tumačio d aznači "izabran većinom" (D.III,93; Đa.II,352). Tako su, prema budističkoj teoriji, kraljevi svoj legitimitet izvodili iz opšte saglasnosti, tj. dobijali od ljudi kojima su vladali. Iz ovoga proizlazi da kralj zadržava pravo d avlada samo dotle dok njegovi podanici od toga imaju koristi. Nekoliko priča u Đatakama implicitno sugerišu da su ljudi imali pravo da zbace kralja koji je okrutan, nepravedan ili nesposoban (Đa.I,326; III,513-14; VI,156).
Ovakve ideje su bile daleko ispred svog vremena i malo je dokaza da su ikada bile primenjene u praksi. Međutim, Budino učenje o dobroj vlasti uticalo je da kraljevi ipak budu nešto humaniji. Najbolji primer za to jeste Asoka, koji je verovatno bio potpuno iskren kada je rekao: "Svi podanici su moja deca. Ja njima želim isto što i sopstvenoj deci – dobrobit i sreću kako u ovom, tako i u narednom svetu."
I dok Tipitaka i kasnija literatura uvek podstiču kraljeve da se pridržavaju budističkih vrednosti, opšti utisak koji ovi tekstovi odaju, a on je verovatno zasnovan na činjicama, jeste da su kraljevi bili despoti, svojeglavi, popustljivi prema sebi, ali okrutni prema drugima. "Kraljevi su mušičavi", "Kraljevi su okrutni", "Opasno je biti pored kralja, baš kao i pored požara" (Đa.IV,432; V,345; VI,419). Neki su opisani kao da su "poput truna u oku, poput peska u supi, poput trna u peti" (Đa.II,240). Kada je kralj Milinda upitao Nagasenu d ali mogu da raspravljaju o Dhammi, ovaj mu je rekao: "Gospodaru, učiniću to ako mogu sa vama d agovorim kao sa učenom osobom, a ne sa vladarem." Milinda ga je onda upitao kakva je razlika između ta dva pristupa, a Nagasena odgovori: "Kada učeni raspravlaju, verovanja bivaju razvejana, teorije oborene, tvrdnje pobijene, ideje prihvaćene, stanovišta izložena, a njima bivaju suprotstavljena neka druga stanovišta.. Kada kraljevi raspravljaju, oni nešto kažu i onda kazne svakoga ko se sa tim ne slaže" (Mil.28-9).
Bilo da su kraljevi bili dobri ili loši, imali su veliku moć i Buda je modifikovao neka od svojih učenja kako ne bi dolazio u konflikt sa njima. Priklanjajući se monarhu, uveo je pravilo da se ne može priključiti Sanghi onaj ko nije ispunio svoje obaveze prema kralju (Vin.I,39) i da je pravila Vinaye moguće promeniti ukoliko to zahteva kralj (Vin.I,137). U isto vreme, savetovao je monasima i monahinjama d as edrže podalje od kraljevskog dvora, kako ne bi bili upleteni u tamošnje intrige, ljubomoru i iskušenja (A.V, 81).
Tri kralja koja se najčešće pojavljuju u Tipitaki jesu Pasenadi, kralj Kosale, Bimbisara kralj Magadje i njegov sin Ađatasattu. Negde dve godine posle probuđenja Buda je prvi put sreo pasenadija u Savatthiju, prestonici Kosale (S.I,68). Impresioniran njegovim učenje, kralj i njegova glavna kraljica Malika uskoro su postali Budini posvećeni sledbenici. Mnogi govori u Tipitaki beleže razgovore između Bude i kralja, a u Samyutta nikayi oni čine čitavo jedno poglavlje (S.I,68-102). Pasenadijeva instinska integracija Dhamme u sopstveni život najbolje se ogleda u činjenici da da ga njegova posvećenost Budinom učenju nije sprečila da poštuje i bude darežljiv i prema drugim religijama (S.I,78; Ud.14). Prema tradiciji, Pasenadi je imao dva sina, od kojih je jedan, Brahmadatta, postao monah (Th.441-6).
Bimbisara se popeo na tron sa 15 godina i vladao naredne 52 godine. Princa Siddhatthu je sreo na kratko dok je ovaj još bio lutajući asketa (Sn.408-9), zatim u godini njegovog probuđenja i potom u još nekoliko prilika. Bimbisara je jedno od svojih izletišta, Bambusov gaj, poklonio Budi kako bi ga iskoristio za manastir (Vin.I,35). Iako budistička tradicija kaže da je Bimbisara bio predani budista, u Tipitaki nema govora koji bi bio njemu upućen. Slično mnogim drugim indijskim kraljevima, verovatno je i on pomagao sve religije i svaka je tvrdila d aje on upravo njen sledbenik.
I dok je Buda opisivao Bimbisaru kao "pravednog i dobrog kralja" (D.I,86), njegov sin Ađatasattu je u Tipitaki opisan kao okrutan, sklon zaverama i nepredvidljiv. On je ubio sopstvenog oca kako bi se dokopao prestola i pomagao je Devadatti u njegovim mahinacijama protiv Bude (Vin.II,185). Tako je imao teritorijalnih ambicija. Isprovocirao je rat sa Kosalom, koji se ispostavio kao katastrofa za njega (S.I,82-5), a o njemu čitamo i kako je utvrđivao grad Pataligamu kao deo priprema da napadne plemenski savez Vađđi (D.II,86). Ima i jedno kratko njegovo pominjanje kako ojačava zidine svoje prestonice, jer sumnja da njegovi susedi planiraju d aga napadnu (A.II,182). Vremenom je Ađatasattua počela d apeče savest zbog ubistva oca i utehu je potražio od Bude (D.I,475). Tradicija nam kaže da je Ađatasattu vladao 35 godina i na kraju je i njega ubio njegov sin Udayibhadda.
Š. Dhammika (29. maj 2008)
