Gunaratana: Meditacija za početnike

[Sati]

Sve ovo zvuči lako, ali je komplikovanije nego što misliš. Nemoj da te obeshrabri ako počneš sam sebe da ometaš raznim mislima. Umesto toga, koristi tu priliku da posmatraš prirodu svoje svesti. Posmatraj delikatnu međuzavisnost između daha, nagona da kontrolišeš dah i istovremeno nagona da prestaneš da ga kontrolišeš. Možda će ti čitava ta situacija delovati frustrirajuće neko vreme, ali je čitavo to iskustvo dragoceno kao lekcija. I znaj da će ta situacija proći. Na kraju, proces disanja krenuće sopstvenim ritmom i više nećeš osećati u sebi impuls da ga regulišeš. Kad stigneš na tu tačku, možeš sebi čestitati što si naučio lekciju o svojoj neodoljivoj potrebi da kontrolišeš svet oko sebe i u sebi.

Disanje, koje na prvi pogled delije toliko obično i nezanimljivo, zapravo je jedna vrlo kompleksna i fascinantna procedura. Ono je puno sasvim malih varijacija. Tu su udah i izdah, dugo disanje, kratko disanje, duboko disanje, plitko disanje, ravnomerno disanje i isprekidano disanje. Sve ove kategorije se kombinuju međusobno  na najrazličtije načine. Pomno posmatraj dah. Proučavaj ga, zapravo. Pronaći ćeš velik broj varijacija i neprekidni ciklus ustaljenih obrazaca. On je poput nekakve simfonije. Ne posmatraj ga tek površno. Mnogo se više može videti od pukog udaha i izdaha. Svaki dah ima početak, sredinu i kraj. Svaki udah prolazi kroz proces rođenja, rasta i smrti, baš kao i svaki izdah. Dubina i brzina tvog disanja menja se u skladu sa emocionalnim stanjem, mislima koje ti jure kroz glavu i zvucima koji do tebe dopiru. Proučavaj sve te fenomene. Otkrićeš da su zaista fascinantni.

Sve ovo, međutim, ne znači da ti zapravo sediš i u glavi vodiš konverzaciju sa samim sobom: „Ovo je kratak, isprekidan dah, a ovo je duboki, dugi dah. Baš me zanima koji je sledeći!“ Ne, to nije vipassana. To je razmišljanje. Događaće se i takve stvari, naročito dok si na početku. I to je jedna prolazna faza. Samo uoči tu pojavu i vrati pažnju na posmatranje osećaja pri disanju. Mentalna ometanja će se ponovo javiti. Ali ti opet pažnju vrati na dah, opet i opet, opet i opet, koliko god bude trebalo da se ona, makar jedno vreme, više ne pojavljuju.

Kada počneš sa ovakvim vežbanjem, očekuj da se suočiš i sa izvesnim poteškoćama. Um će ti stalno lutati, zujati unaokolo kao bumbar ili odjezditi ko zna u koje daljine. Probaj da se zbog toga ne brineš suviše. Fenomen „majmunskog uma“ je vrlo dobro poznat. To je nešto sa čime je svaki iskusniji meditant morao da se izbori. Oni su u tome uspeli, na ovaj ili onaj način, što znači da to možeš i ti. Kada se dogodi, samo registruj činjenicu da razmišljaš, sanjariš, brineš se ili šta već radiš. Blago, ali odlučno, bez uzbuđivanja ili kritikovanja sebe što si odlutala, samo se vrati tom jednostavnom fizičkom osećaju pri disanju. Isto učini i sledeći put i sledeći...

Negde tokom ovog procesa suočićeš se sa iznenadnim i šokantnim uviđanjem da si potpuno odlepila. Tvoj um je vrišteći i mrmljajući košmar, lavina koja se u kovitlacu valja niz planinu, potpuno van kontrole. Nikakav problem. Nisi ništa luđa nego što si bila juče. Uvek si takva bila, samo što to nisi primećivala. Takođe, nisi ništa šašavija od bilo koga drugog u okolini. Jedina stvarna razlika jeste da si se suočila sa tom situacijom: a drugi nisu. Dakle oni se još uvek osećaju relativno udobno. Što ne znači da im je i bolje. Neznanje može biti blaženo, ali ono ne vodi ka oslobađanju. Zato, neka te ovaj uvid ne obeshrabri. On je zapravo važan korak, znak istinskog napretka. Već sama činjenica da si pogledala problemu ravno u oči znači da si na putu da iz njega izađeš.

U nemom posmatranju daha postoje dva stanja koja treba izbegavati: zujanje i blejanje. Zujanje se najjasnije ispoljava kao fenomen majmunskog uma, o kojem smo malopre govorili. Blejanje je nešto skoro potpuno suprotno tome, a reč je o otupljivanju svesnosti. U najboljem slučaju to je jedna vrsta mentalnog vakuuma u kojem nema nikakve misli, nema opažanju daha, nema svesnosti bilo čega. To je praznina, bezoblična mentalna siva zona slična snu bez snova. Blejanje je duboka rupa. Zaobiđi je.

Vipassana meditacija je aktivna delatnost. Koncentracija je snažna, energična pažnja na samo jednu stvar. Svesnost je sjajna, čista budnost. Samadhi i sati – to su dve sposobnosti koje želimo da razvijamo. A blejanje je u suprotnosti sa obe. Kad je u najgoroj fazi, odvući će te u san. A u najboljoj – biće jednostavno traćenje vremena.

Kada otkriješ da si u stanju blejanja, samo registruj tu činjenicu i vrati pažnju na osećaj daha. Posmatraj taktilne senzacije pri udahu. Oseti dodir struje vazduha pri izdahu. Udahni, izdahni i posmatraj šta se događa. Pošto si to radila neko vreme – nekoliko nedelja ili nekoliko meseci – počećeš da taj dodir osećaš kao nekakav fizički predmet. I tada samo nastavi taj proces; udiši i izdiši. Gledaj šta se dešava. kako ti se koncentracija produbljuje, imaćeš sve manje problema sa majmunskim umom. Dah će ti se usporiti i biće ti sve lakše da ga pratiš, sa sve manje prekida. Počinješ da doživljavaš stanje velikog mira, u kojem uživaš potpunu slobodu od onih stvari koje zovemo psihičkim iritacijama. Nema pohlepe, požude, zavisti, ljubomore ili mržnje. Uznemirenost nestaje. Strah iščezava. I to je jedno lepo, čisto, radosno stanje uma. Ono je privremeno i okončaće se kada se okonča i meditacija. Ali čak i ti kratki doživljaji će ti promeniti život. To nije oslobađanje, ali jeste početni korak na putu koji vodi u tom pravcu. Međutim, ne očekuj da se to dogodi odmah. Čak i ti početni koraci traže nešto vremena, napora i strpljenja.

[karuna]

Dragi prijatelji, privodim kraju prevod jedne od najpoznatijih knjiga o budističkoj meditaciji, a to je knjiga Henepole Gunaratane: Mindfulness in Plain English, pa pre nego što je okačim na sajt, ovde ću je stavljati parče po parče. Koga bude zanimalo da pročita, a bude mu nešto nejasno ili se jave pitanja, mogli bismo ovde zajednički da ih prodiskutujemo. 


Henepola Gunaratana
MEDITACIJA ZA POČETNIKE


I. MEDITACIJA – ZAŠTO SE MUČITI

Meditacija nije laka. Ona zahteva vreme i energiju. Ona sem toga zahteva upornost, odlučnost i disciplinu. Takođe, zahteva mnoge lične osobine koje obično smatramo neugodnim i želimo izbeći kad god je to moguće. Sve ovo možemo opisati jednom rečju “pronicljivost”. Meditacija zahteva “pronicljivost”. Sigurno da je daleko lakše zavaliti se u fotelju i gledati televiziju. Zašto se mučiti? Zašto rasipati sve to vreme i energiju kada možemo da uživamo? Zašto se mučiti? Vrlo jednostavno. Zato što si ljudsko biće. I zbog te činjenice da si ljudsko biće, ti si i naslednik izvesnog osećaja nezadovoljstva životom koji jednostavno ne nestaje. Možeš ga za neko vreme potisnuti iz svesti. Možeš sebe satima zabavljati, ali na kraju se on uvek vraća – obično kada to najmanje očekuješ. Kao kad iznenada, naizgled bez razloga, sedneš, svedeš račune i shvatiš svoju stvarnu situaciju u životu.

Sediš i odjednom shvatiš da svoj život provodiš tako što prolaziš mimo njega. Dobro održavaš fasadu. Nekako uspevaš da povežeš konce i spolja gledano izgleda kao da je sve OK. Ali one periode očaja, ono vreme kada osećaš da u tebi sve popušta, to čuvaš duboko u sebi. U konfuziji si. I ti to znaš. Ali dobro skrivaš. U isto vreme, tamo dole ispod svega ovoga, znaš da mora postojati neki drugi način življenja, neki bolji način da se gleda na ovaj svet, neki način da se živi potpunije. Sa tim ponekad dođeš u dodir sasvim slučajno. Dobiješ dobar posao. Zaljubiš se. Pobediš u nekoj igri. I za kratko stvari su drugačije. Život zadobije puninu i jasnoću od kojih loša vremena i sva ona monotonija izblede u sećanju. Cela tekstura tvoga iskustva se menja i sam sebi kažeš: “Dobro je, uspeo sam; sada ću biti srećan”. Ali onda i to sve nekako izbledi, nestane kao dim na vetru. Ostalo ti je samo sećanje. To i neodređeni osećaj da nešto ipak nije kako treba.

Ali u ovom životu zaista postoji čitav jedan svet dubine i senzitivnosti; jedino što ga ti ne primećuješ. I tako se na kraju osećaš izolovan. Osećaš se odvojen od slasti iskustva. Ne dotičeš zapravo život. Promašuješ ga. A onda čak i to naslućivanje bledi i ponovo si u toj istoj staroj stvarnosti. Svet izgleda kao uobičajeno, zapušteno mesto, koje je u najboljem slučaju dosadno. Liči ti na jedan emocionalni ringišpil i dobar deo svog vremena provodiš dole na zemlji, čeznući za visinama.

Dakle, u čemu je problem sa tobom? Jesi li odlepio? Nisi. Ti si jednostavno čovek. I patiš od iste one bolesti kojom su inficirana mnoga ljudska bića. To je taj monstrum u svakom od nas, sa bezbroj ruku: hronična napetost, pomanjkanje istinske brige za druge, uključujući i tebi najbliže, osećaj blokiranosti i emocionalnog mrtvila. Niko od nas nije potpuno imun na sve ovo. Možemo to poricati. Pokušavamo da ga potisnemo. Gradimo čitav sistem kako da se od toga sakrijemo, pretvaramo se da ne postoji, odvlačimo sebi pažnju raznim ciljevima, projektima i titulama. Ali ono ipak nikako da nestane. Ono je uvek negde u osnovi svake misli i svakog doživljaja; tanišni glasić negde pozadi u glavi koji ne prestaje da govori: „Još nije dovoljno dobro. Moraš to bolje. Moraš biti bolji.“ To je taj monstrum, monstrum koji se u suptilnom obliku ispoljava svuda.

Idi na utakmicu. Pogledaj navijače na tribinama. Posmatraj te iracionalne navale besa. Posmatraj kako nekontrolisana frustracija kuva u ljudima maskirana pod maskom navijanja ili odanosti klubu. Psovke, uvrede i neukroćeni egoizam u ime lojalnosti timu. Pijanstvo, tuče na tribinama. To su ljudi koji očajnički pokušavaju da oslobode tu napetost u sebi. To nisu ljudi koji osećaju mir. Pogledaj vesti na TV. Slušaj tekstove popularnih pesama. Nailaziš na istu temu koja s eneprekidno ponavlja u različitim varijacijama. Ljubomora, patnja, nezadovoljstvo i napetost.

Čini se da je život neprekidna borba, ogroman uložen napor protiv njegovih ćudi. I šta je naše rešenje za sve to nezadovoljstvo? Zaglibljeni su u “kad bih samo” sindromu. Kad bih samo imao novca, tada bih bio srećan. Kad bih samo našao nekog ko bi me zaista voleo, kad bih samo izgubio deset kila, kad bih smao imao plazma TV, đakuzi i talasastu kosu i tako bez kraja i konca. Pa odakle dolazi sve to đubre? I što je još važnije, šta u vezi sa tim mi možemo da uradimo? Ono dolazi iz uslovljenosti našeg sopstvenog uma. Reč je o dubokom, teško primetnom i svuda prisutnom skupu mentalnih navika, gordijevom čvoru koji su uvezali, malo pomalo, i koji možemo raspetljati na isti način, malo pomalo. Možemo podesiti svoju svesnost, pažlji iščeprkati svaki njegov komadić i izneti ga na svetlo dana. Možemo nesvesno učiniti svesnim, lagano, komad po komad.

potseca me na de Mela...

[Sati]

Nisam čitao de Mela pa ne mogu da procenim.
Po čemu te podseća?

[karuna]

Recimo posleddnji pasus je skoro identican nekim iz 'Puta ljubavi' :cool:  Ali je uglavnom u pitanju ista filozofija

[Sati]

Garant prepisano. Samo još da otkrijemo, ko od koga.  :dkez:
Ali dok to ne otkrijemo, da ja stavim gde sam stao:

Meditacija nije takmičenje. Postoji određeni cilj. Ali ne postoji red vožnje. I ono što radiš jeste da kopaš i kopaš svoj put kroz slojeve iluzija prema uviđanju krajnje istine iskustva. Već sam taj proces je dovoljno fascinantan i ispunjava nas radošću. U njemu kao takvom se može uživati. Nema potrebe bilo gde da žuriš,

Na kraju dobro obavljene meditacije osetićeš uzbudljivu svežinu uma. To je jedna umirujuća, postojana i radosna energija koju potom možeš primeniti na probleme svoje svakodnevice. Već to je dovoljna nagrada. Međutim, svrha meditacije nije da se baviš problemima i ovakva sposobnost da se sa njima uhvatiš ukoštac samo je usputni rezultat i takvom je treba i smatrati. Ukoliko suviše veliki naglasak staviš na ovaj aspekat meditacije, desiće se da ti se i tokom meditacije pažnja neprekidno okreće ka tim problemima i time samo koncentraciju skreće na sporedni kolosek. Ne razmišljaj o svojim problemima tokom vežbanja. Vrlo blago, odgurni ih u stranu.

Odmori se od svake brige i planiranja. Neka tvoja meditacija bude potpuni godišnji odmor. Veruj sebi, veruj svojoj sposobnosti da se suočiš sa tim stvarima kasnije, koristeći energiju i svežinu uma koju si obezbedila tokom meditacije. Veruj sebi na taj način i tako nešto će se i dogoditi.

Ne postavlja sebi ciljeve koji su preambiciozni Budi blaga sa sobom. Pokušavaš da pratiš sopstveni dah neprekidno i bez prekid. To već zvuči dovoljno lako da bi na početku zapala u grešku da sebe forsiraš kako bi bila dosledna i precizna. A to nije realno. Umesto toga, probaj da radiš sa malim vremenskim periodima. Na početku udaha donesi odluku da ćeš pratiti dah samo tokom tog jednog udaha. Čak i to nije tako lako, ali je izvodljivo. A onda, na početku izdaha donesi odluku da ćeš pratiti dah samo tokom tog jednog izdaha, čitavom njegovom dužinom. I opet će ti se često desiti da odlutaš, ali budi istrajna u pokušajima.

Svaki put kad se saplete, ponovo počni. I uvek idi jedan po jedan dah. To je nivo na kojem možeš pobediti u ovoj igri. Drži se toga – sveža odluka sa svakim novim ciklusom disanja. Posmatraj svaki taj pojedinačan dah sa preciznošću i pažnjom, slaži ih jedan na drugi, sa novom odlukom u deliću sekunde. Samo na taj način doći ćeš na kraju do kontinuirane, neprekinute svesnosti.

Sabranost pažnje na dah jeste svesnost sadašnjeg trenutka. Kada je pravilno radiš, svesna si jedino toga što se događa u sadašnjosti. Ne osvrćeš se i gledaš unapred. Zaboravljaš svoj poslednji dah i ne anticipiraš naredni. Kada udah tek počinje, ne gledaš unapred ka njegovom kraju. Ne skačeš ka izdahu koji tek sledi. Ostaješ upravo tu sa onim što se tog trenutka odigrava. Udah započinje  i to je ono na šta obraćaš pažnju; to i ništa drugo.

Ova meditacije je zapravo jedan proces ponovnog vežbanja uma. Stanje ka kojem stremiš jeste ono u kojem si potpuno svesna svega što se događa u tvom perceptivnom univerzumu, upravo onako kako se dešava, upravo onda kada se dešava; potpuno, neprekinuta svesnost u sadašnjosti. To je jedan neverovatno visok cilj i nije ga moguće postići odmah. Za njega je potrebno mnogo vežbanja i zato krećemo sa malim. Krećemo sa time da postanemo svesni jednog malog vremenskog odsečka, jednog jedinog udaha. A kada uspeš, time si stupila i na svoj put ka jednom potpuno novom doživljaju života.

 :ceka:

[karuna]

DeMelo ceni i budizam i hriscanstvo--a knjiga koju sam pomenula napisana je kao svojevrsna analiza citata iz Evandjelja :yes

[Sati]

DeMelo ceni i budizam i hriscanstvo--a knjiga koju sam pomenula napisana je kao svojevrsna analiza citata iz Evandjelja :yes

A odatle ti izvlačiš paralele. E lepo, lepo. Pa mogla bi nešto i ovde da staviš...

[karuna]

Meni je deMela skoro otkrio jedan prijatelj--potsetila sam ga na tu knjigu,poslao mi je i ja sam se shokirala-da nije deMelo,ja bih je napisala :smesno:
Mislim da je pisao i o budizmu,ali nisam sigurna (secam se da je 'Budjenje' bilo bestseler ali nisam citala)

[Sati]

Da čuo sam mnoge koliko su oduševljeni tim piscem.
Verujem da je zaista odličan. A ti ako ga čitaš otvori temu, pa citiraj nešto vezano za budizam.
Kao temu za diskusiju ili saglašavanje u tišini 

Nego da ja ubacimo još jedno parče knjige ovde, da baš ne bude da spamujemo temu 


STRUKTURA TVOJIH MEDITACIJA

Sve dovde bila je objašnjavana uglavnom teorija. Bacimo se sada na stvarnu praksu. Kako zapravo radimo tu stvar koju zovemo meditacija?

Kao prvo, moraš da utvrdiš raspored redovnog vežbanja, određeno vreme kada ćeš raditi vipassana meditaciju i ništa drugo. Kada si bila mala, nisi znala d ahodaš. Neko se silno potrudio da te nauči toj veštini. Držao te je za ruke. Mnogo te  ohrabrivao, pokazivao ti kako da staviš jedno stopalo ispred drugog, sve dok nisi bila u stanju da to sama radiš. To vreme podučavanja predstavljalo je redovno vežbanje veštine hodanja.

Kod meditacije sledimo istu osnovnu proceduru. Odvojimo određeno vreme, koje je specijalno posvećeno te mentalne veštine koju nazivamo svesnost. Takođe u skladu sa tim ciljem uređujemo i svoju okolinu, taka da je što manje stvari koje nam odvlače pažnju. I to nije najlakša veština na svetu koju bismo mogli odlučiti da naučimo. Čitav život smo proveli razvijajući mentalne navike koje su u suštini potpuno suprotne idealu neprekinute svesnosti. Iščupati se iz tih navika zašteva malo energije. Kao što smo već rekli, naši umovi su poput flaše blatnjave vode. Cilj meditacije je da pročisti taj mulj, tako da možemo da vidimo kroz tu vodu. Najlakši način da to učinimo jeste da je ostavimo na miru da se slegne. Odvojte dovoljno vremena i mulj će pasti na dno flaše. I ostaje vam čista voda. U meditaciji, posvećujemo dovoljno vremena tom procesu pročišćavanja. Posmatrano sa strane, sve to izgleda krajnje beskorisno. Sedimo tako prividno beskorisni poput cepanice. Međutim, unutra, u nama, dosta se toga dešava. Mentalna čorba se lagano razbistruje i na kraju ostaje nam jasnoća uma koja nas priprema da se nosimo sa događaji u našem životu koji nam tek predstoje.

To ne znači da ne moramo bilo šta da radimo kako bismo forsirali to razbistravanje. To je jedan prirodan proces, koji se odvija sam od sebe. Već samo mirno sedenje i svesnost uzrok su tom taloženju. Zapravo, bilo kakav napor uložen u ubrzavanje tog procesa zapravo je kontraproduktivan. Tada je to potiskivanje i to ne funkcioniše. Pokušaj da neke stvari izbaciš iz glave i time im samo dodaješ novu energiju. Možda ćeš uspeti privremeno, ali na duže staze samo ćeš ih učiniti snažnijima. Sakriće se u nesvesno sve dok ne prestaneš da ih posmatraš ,a  onda će te zaskočiti nesposobnog da se sa njima boriš.

Najbolje metod razbistravanja mentalne „tečnosti“ jeste da je ostaviš da to sama uradi. Ne dodaj bilo kakvu energiju celoj toj situaciji. Samo pažljivo posmatraj mulj kako se vrti u krug, bez ikakvog uplitanja. Tada, kada se na kraju slegne, takav će i ostati. U meditaciji koristimo energičnost, ali ne i silu. Naš jedini napor jeste blaga, strpljiva svesnost.

Period meditacije je poput preseka čitavog tvog dana. Sve što ti se događa uskladišteno je u umu u istom obliku, mentalnom ili emocionalnom. Tokom normalne aktivnosti toliko si ulovljena u sled događaja da osnovne stvari sa kojima imaš posla retko bivaju temeljno obrađene. Ostaju zakopane u nesvesnom, gde tinjaju, pene se i trunu. I onda se pitaš odakle sva ta napetost. Sav taj materijal izbija na površinu u jednom ili drugom obliku tokom meditacije. Dobijaš priliku da ga dobro pogledaš i ostaviš za sobom. Period redovne meditacije određujemo da bismo stvorili pogodno okruženje za ovo napuštanje. Tako ponovo uspostavljamo svoju svesnost u pravilnim intervalima. Udaljujemo se od onih događaja koji neprekidno stimulišu naš um. Okrećemo se od svake aktivnosti koja drma naše emocije. Odlazimo na mirno mesto i sedimo nepomično, a onda sve krene da izbija na površinu. Pa se onda smiruje. Na kraju, rezultat je ponovono punjenje baterija. Meditacija ponovo puni tvoju svesnost.

 

[Sati]

Gde da sediš?

Pronađi sebi tiho mesto, usamljeno mesto, mesto gde te niko neće ometati. To ne mora da bude neko idealno mesto u sred šume ili na Himalajima. Otići na takva mesta je skoro nemoguće za mnoge od nas, ali bi zato trebalo da nađeš mesto na kojem se osećaš ugodno i na kojem ćeš biti na miru. To bi trebalo isto tako da bude mesto gde drugi neće moći da te posmatraju, makar i krišom. Jer želiš svu svoju pažnju da oslobodiš za meditaciju, a ne da je rasipaš na razmišljanje kako izgledaš drugima. Pokušaj da pronađeš što je moguće tiše mesto. Ne mora to da bude specijalno izolovana soba, ali postoje zvukovi koji nas zaista ometaju i njih treba izbegavati. Tu mislim pre svega na muziku i razgovor. Um je sklon da bude usisan tim zvukovima na sasvim nekontrolisan način i onda od koncentracije nema ništa.

Postoje i neka tradicionalna pomagala koja možeš upotrebiti da stvoriš odgovarajuću atmosferu. Prigušeno svetlo u prostoriji i sveća su lep prizor. Takođe i mirisni štapić. Zvonce koje kucneš kad počinješ i kad završavaš sedenje. Međutim, ne zaboravi, to su samo pomagala. Ona nekim ljudima obezbeđuju ohrabrenje, ali ni u kom slučaju nisu suština prakse.

Verovatno će ti pomoći ako sediš uvek na istom mestu. Posebno mesto rezervisano samo za meditaciju koristi većini ljudi. Uskoro počneš da to mesto povezuješ sa mirom duboke koncentracije i onda ti to povezivanje pomaže da brže uđeš u takvo stanje. Glavna stvar je sedeti na mestu za koje osećaš da potpomaže tvoju praksu. To zahteva malo eksperimentisanja. Isprobaj nekoliko mesta i vidi gde se osećaš najkomotnije.

Mnogim ljudima pomaže ako sede sa grupom drugih meditanata. Disciplina redovne prakse je ključ i većini ljudi je lakše da sebe disciplinuju na taj način što koriste energiju grupe kao jedno od pogonskih goriva, što unapred znaju raspored sedenja sa tom grupom. Dala si reč da ćeš sa njima vežbati i od tebe se onda  očekuje i da održiš reč. Na taj način izbegavaš „Baš sam sad zauzeta“ sindrom. Zato probaj da lociraš neku grupu meditanata u svojoj okolini. Nije mnogo bitno ako oni vežbaju neku drugu vrstu meditacije, sve dok se ona obavlja u tišini. Sa druge strane, ako to okolnosti zahtevaju, probaj da budeš samodovoljna u svojoj praksi. Ne oslanjaj se na grupu kao na svoju jedinu motivaciju da sediš. Ako ga radiš kako treba, sedenje je zadovoljstvo. Grupu koristi kao pomoćno sredstvo, a ne kao glavni oslonac.

[Sati]

Kada sedeti?

Najvažnije pravilo ovde jeste ovo: Kada se radi o sedenju, opisbudizma kao srednjeg puta je vrlo primeren. Ne preteruj. Nezanemaruj. To znači da ne treba da sedneš kad god ti padne pamet.Važno je da imaš raspored vežbanja i slediš ga sa blagom,strpljivom istrajnošću. Pravljenje rasporeda predstavljaohrabrenje. Ako, međutim, ustanoviš da tvoj raspored više nijeohrabrenje, već je postao teret, onda nešto nije u redu. Meditacijanije dužnost, niti obaveza.

Meditacija je psihološka aktivnost. Radićeš sa sirovim materijalomosećaja i emocija. Shodno tome, to je jedna aktivnost vrlo osetljivaprema odnosu sa kojim se obavlja. Ono što očekuješ ćešnajverovatnije i dobiti. Zato će ti vežbanje najbolje ići kad seraduješ sedenju. Ako sedaš očekujući gnjavažu, onda će se tonajverovatnije i dogoditi. Zato, odredi ritam kojim ćeš meditirati,onaj koji možeš i da postigneš. Budi realna. Nastoj da se onuklopi u tvoje ostale obaveze. I ako vremenom počneš da se osećaškao da vučeš kola na uzbrdici, promeni nešto.

Meditacija rano ujutro kao prva stvar kad ustaneš je odlična stvar.Um ti je svež, pre nego što uroniš u obaveze. Jutarnja meditacijaje lep način da započneš dan. Ona te fokusira i priprema da seefikasno nosiš sa stvarima oje te očekuju. Kroz ostatak danaprolaziš malo lakše. postaraj se samo da se dobro razbudiš. Nećešbaš mnogo napredovati ako sediš i glava ti malo-malo padne odpospanosti. Zato, dobro se naspavaj. Umij se ili istuširaj pre negošto kreneš. Možda ti prija i malo fizičkih vežbi da pospešišcirkulaciju. Uradi sve što je potrebno da se sasvim razbudiš, tekpotom sedi da meditiraš. Nemoj, međutim sebi dopustiti da te odmahujutru zaokupe svakodnevne obaveze. Suviše je lako zaboraviti nasedenje. Zato neka ti meditacija bude prva stvar koju uradiš ujutro.

Veče je drugi najbolji izbor za meditaciju. Um ti je prepun onogmentalnog đubreta koje se nagomilalo tokom dana i odlično jeosloboditi se tog tovara pre nego što zaspiš. Meditacija će tipročistiti i osvežiti um. Ponovo uspostavi svesnost i tvoj san ćebiti pravi san.

Kada tek počinješ sa meditacijom, jednom dnevno je dovoljno. Ako tise meditira češće, i to je u redu, ali nemoj preterivati. Kodnovih meditanata dobro je poznat takozvani kamikaza fenomen. Krenu sapetnaest sati prakse dnevno tokom nekoliko nedelja, a onda ih stvarnisvet sustigne. I postanu ubeđeni da ta meditacija oduzima suviševremena. Zahteva prevelike žrtve. I da oni nemaju dovoljno vremenaza nju. Ne upadaj u tu zamku. Nemoj da sagoriš prve nedelje. Opustise. Neka tvoj napor bude ravnomeran i postojan. Daj sebi vremena dameditaciju uključiš u svoj redovan život i neka tvoje vežbanjesnaži postepeno i stalno.

Kako tvoje zanimanje za meditaciju raste, uočišćeš kako u svomdnevnom rasporedu sama praviš sve više prostora za vežbanje. To sedešava spontano, uglavnom samo od sebe – nije potrebna neka velikasila.

Iskusni meditanti dođu do tri do četiri sata vežbanja dnevno. Onižive uobičajenim životom u istom takvom svetu kakav je i naš, aliim to ipak uspeva. I oni u tome uživaju. Do toga se stiže na vrloprirodan način.

[Sati]

Koliko dugo sedeti?

Slično pravilo važi i ovde: sedi onoliko dugo koliko možeš, ali ne preteruj. Većina početnika krene sa dvadeset ili trideset minuta. U početku je teško sedeti duže od toga i imati neki rezultat. Sam sedeći položaj je neuobičajen za Zapadnjake i treba malo vremena dok se telo ne privikne. I mentalne veštine su podjednako neuobičajene, pa i tu treba vremena za prilagođavanje.

Kako se privikavaš na način rada, možeš lagano produžavati i vreme meditacije. Posle otprilike godinu dana redovnog vežbanja trebalo bi da možeš da sediš i čitav sat bez problema.

Ovde je, međutim, jedna važna napomena. Vipassana meditacija nije nikakva forma asketizma. Samomučenje nije cilj. Mi samo pokušavamo da negujemo svesnost, a ne bol. Određena doza bola jeste neizbežna, naročito u nogama. Kasnije ćemo više govoriti o bolu. Postoje određene tehnike i stavovi koje ćeš naučiti da bi se nosila sa neprijatnošću. Čitava poenta je u ovome: ovde se ne radi ni o kakvom takmičenju u izdržljivosti. Nikome ništa ne moraš da dokazuješ. Zato ne forsiraj sebe da sediš i pored bola koji te razdire, samo zato da bi posle mogla da kažeš kako si sedela čitav sat. To je onda samo beskorisno vežbanje ega. I ne preteruj na početku. Znaš svoje mogućnosti i nemoj sebe da prekorevaš zato što ne možeš da sediš zauvek, kao stena.

Kako meditacija postepeno sve više postaje deo tvog života, možda ćeš otkriti da si u stanju da sediš i više od jednog sata. Kako god bilo, jednostavno odredi koja ti dužina odgovara u ovoj fazi života. I onda samo dodaj još pet minuta i to je to.

Ne postoji bilo kakvo čvrsto pravilo oko dužine sedenja. Čak i ako si se ustalila na nekom svom minimumu, biće dana kada će ti biti nemoguće da sediš toliko dugo. To ne znači da treba da preskočiš čitavo sedenje. Jer ključ uspeha je da sediš redovno. Čak i deset minuta meditacije može ti dobro doći.

Po pravilo dužinu svakog sedenja određuješ pre nego što sedneš. Nemoj to da radiš dok meditiraš. Suviše je lako popustiti pred nemirom, a upravo taj nemir je jedna od glavnih stvari koje želimo da naučimo da posmatramo sa pažnjom. Zato, odluči se za realističnu varijantu i onda je se drži. Nekad ćeš sebe uhvatiti kako svaki čas gledaš koliko ti je još vremena ostalo. To nije meditacija – to je posmatranje sata. Ne gledaj na sat sve dok ne misliš da je čitavo vreme prošlo. Zapravo, ne moraš da gledaš na sat uopšte, barem ne svaki put kad meditiraš. Ne postoji magična dužina sedenja. Najbolje je, međutim, odrediti minimum. Ako to ne učiniš, uglavnom ćeš sedeti sve kraće i kraće. Odjurićeš svaki put kad se pojavi nešto neprijatno ili kad osetiš nervozu. To nije dobro. Jer ta iskustva su nešto najvrednije sa čime meditant može da se suoči, ali samo ako kroz njih prođe sedeći. Moraš naučiti da ih posmatraš mirno i jasno. Posmatraj ih sa pažnjom. Kada to uradiš dovoljan broj puta, prestaješ da budeš njihov zarobljenik. Vidiš šta su one zapravo: samo impulsi, koji se jave i nestanu, samo delovi jedne predstave koja se odvija pred tvojim očima. I kao rezultat toga, tvoj život počinje da teče mnogo ravnomernije.

„Disciplina“ je teška reč za mnoge od nas. Odmah priziva slike nekoga ko nam stoji nad glavom sa prutom i govori gde smo pogrešili. Ali samodisciplina je nešto drugo. Ona je veština pronicanja kroz šuplju viku tvojih impulsa i otkrivanje njihove tajne. Oni nemaju moć nad tobom. Sve je to tek predstava, obmana. Tvoji nagoni vrište i viču na tebe; oni ti laskaju; oni ti se ulaguju; oni ti prete; ali zapravo nemaju nikakav štap. Ti im popuštaš iz navike. Popuštaš jer se nikada zapravo nisi potrudila da vidiš šta je iza pretnje. A tamo je sve prazno. I samo je jedan put da naučiš tu lekciju. Reči koje čitaš to ne mogu učiniti umesto tebe. Ali pogledaj u sebe i posmatraj sav taj materijal koji navire – nervoza, strepnja, nestrpljivost, bol – samo ga posmatraj kako izranja i nemoj se uplitati u to. A onda će uslediti veliko iznenađenje – sve što se pojavilo jednostavno nestaje. Rodi se i umre. To je sve. Postoji još jedan naziv za samodisciplinu. To je -- strpljenje.

[Sati]

Poglavlje 9

PRIPREMNE VEŽBE

U theravada budističkim zemljama tradicija je da se svaka meditacija započne recitovanjem određenih stihova. Kod nas na Zapadu takva praksa najčešće izaziva čuđenje, podozrenje, ali i odbacivanje kao besmisleni ritual i ništa više. Ovi takozvani rituali, međutim, stvarale su i rafinirale generacije vrlo posvećenih muškaraca i žena, tako da oni imaju jednu sasvim praktičnu svrhu. Otuda verovatno zaslužuju da o njima ipak malo ozbiljnije razmislimo.

Buda je u svom vremenu smatran nekom vrstom buntovnika. Rođen je u jednom preterano ritualizovanom društvu i njegove ideje su se ustaljenoj hijerarhiji tog doba činile kao krajnje ikonoklastičke. U mnogim prilikama on je odbacivao korišćenje rituala samo radi njih samih i bio je sasvim odlučan u tome. Ovo ipak ne znači da ritual nema svoje mesto. To samo znači da te ritual sam po sebi, obavljen kao nešto što se iscrpljuje tim činom, neće izbaviti iz klopke. Zapravo, i samo takvo njegovo izvođenje jeste deo klopke. Ako veruješ da puko recitovanje reči može da te spase, tada samo uvećavaš svoju zavisnost od tih reči i pojmova. I sve to te samo još više udaljuje od nemog posmatranja stvarnosti, umesto da te približuje. Otuda, formule koje slede treba praktikovati sa jasnim razumevanjem toga šta su one i čemu služe. One nisu molitve, niti su mantre. One nisu magijske formule. One su sredstva psihološkog pročišćenja koja zahtevaju tvoje aktivno mentalno učešće da bi bile efikasne. Mrmljanje reči bez neke svesne namere je beskorisno. Vipassana meditacija jeste delikatna psihološka aktivnost i mentalni stav onoga ko je vežba igra ključnu ulogu u dolasku do uspeha. Ova tehnika daje najbolje rezultate u atmosferi mirnog, blagonaklonog pouzdanja. I svaka izgovorena reč stvorena je sa namerom da podstakne jedan takav stav. Kada se pravilno upotrebljavaju, ove reči mogu poslužiti kao delotvoran alat na putu ka oslobađanju.

Trostruko vođstvo

Meditacija nije lak posao. To je jedna sama po sebi individualna aktivnost. Osoba se sama bori sa neverovatno moćnim silama, koje su delimično deo strukture upravo onog uma koji i radi meditaciju. Kada se zaista upustiš u nju, na kraju se nađeš suočena sa šokantnim saznanjem. Jednoga dana pogledaćeš u sebe i shvatiti punu veličinu toga protiv čega zapravo ideš. Ono što pokušavaš da probiješ čini se kao čvrst zid. I tako, sediš tu, zuriš u tu građevinu i kažeš sama sebi: „Ovo? Ja treba da prođem kroz ovo? Ali to je nemoguće! To je sve što postoji. To je čitav svet. To je sve što koristim da samu sebe definišem i razumem sve oko sebe. Ako to uklonim, čitav svet će se raspasti i ja ću umreti. ne mogu kroz to proći. jednostavno ne mogu.“

To je osećaj koji može da uplaši, osećaj usamljenosti. Osećaš se: „Tu sam potpuno sama, pokušavajući da udarim nešto toliko ogromno da ga ne možeš ni zamisliti.“ Da bi neutralisala jedan takav osećaj, korisno je znati da nisi sama. I drugi su već prolazili tim putem. Naišli su na istu barijeru i prokrčili su sebi put do svetlosti.. Oni su postavili pravila uz pomoć kojih čitav posao može biti urađen i ujedinili su se u bratstvo međusobnog ohrabrivanja i podrške. Buda je prošao kroz isti taj zid,a za njim su išli mnogi drugi. Za sobom je ostavio jasne instrukcije u vidu Učenja (Dhamme), ako bi nam poslužilo kao vodič na istom tom putu. I osnovao je zajednicu (sangha) svojih učenika, monaha i monahinja, da bi sačuvali taj put i jedni druge pomagali dok njime idu. Ti zato nisi sama i čitava situacija je daleko od beznadežne.

Za meditaciju je potrebna energija. Neophodna ti je hrabrost da bi se suočila sa nekim prilično teškim mentalnim pojavama i moć razlučivanja kako bi ostala da sediš i kroz razna neprijatna mentalna stanja. Lenjost ti u tome jednostavno neće pomoći. Kako bi akumulirala energiju za ova posao, ponovo u sebi sledeće reči. Oseti nameru kojom te reči ispunjavaš. Zaista misli ono što govoriš.

„Upravo krećem istom onom stazom kojom je hodao i Buda i njegovi veliki i sveti učenici. Neznalica ne može ići ovim putem. Neka snaga u meni pobedi. Neka mi uspeh donese.“

[unicus]

Nisam do sada upoznao bolji tekst o meditaciji, koja ovako "utanane" opisuje svaku fazu. Iako sam mislio da mi je sve oko toga jasno, sada postoje hrpe sitnica koje su mi još dublje sve opisale, treba samo praktično izempirirati. Vezano uz naprijed navedenog Antonia De Melo, godine 1995. pročitao sam nekoliko njegovih knjiga. Znam da je bila upravo ta godina, jer mi piše na koricama kada sam je kupio. Naravno, potpuno je jasno da je on želio budističku praksu meditacije nekako približiti kršćanstvu (točnije katoličanstvu), jer očito nije bio zadovoljan sa onim što vidi oko sebe. Tradicija ove vjere potpuno je gušila i ono malo pojedinaca koji su željeli više. Imam osjećaj da je bio oduševljen budizmom, ali se ujedno nije želio odreći onoga puta za koji se odlučio. Zato je pokušao meditaciju i naročito kontemplaciju nekako uglaviti u kršćansku praksu. (Naravno, ne kao prvi i jedini). Možda je to počeo sam za sebe raditi, pa je onda vidio da bi ipak trebao i druge pripadnike "božjih ovčica" upoznati sa mirom i spokojom koji je u tome našao...?? Sve u svemu, mislim da je želio učiniti ispravno. I ja sam prvi puta ovakvu vrstu meditacije upoznao kroz njegove radove.. Ipak, daleko je sve to od puta koji je preporučio Buda..ali, svaki pokušaj oživljavanja meditacije po meni je pozitivan..

[Sati]

E kad ti se već toliko sviđa knjiga, da te obradujem 
Upravo sam završio prevođenje i prelom, tako da možeš da je kompletnu nađeš na adresi
http://www.yu-budizam.com/knjige/pdf/Gunaratana.pdf



Uživaj u čitanju 
A i vežbanju