Budizam
Budizam => Zajedničke teme => Temu započeo: uneasy Jul 22, 2010, 15:12:16
-
http://www.what-buddha-taught.net/Books/Ajahn_Brahm_Becoming_Enlightened.htm (http://www.what-buddha-taught.net/Books/Ajahn_Brahm_Becoming_Enlightened.htm)
- KAKO SE PROSVETLIH
Poštovani Ađan Bramavamso
I tako se ja, u stranojzemlji, trudio,
odricao toliko – i zašta?
Nisam bio siguran.
Kada sam bio jako mlad hteo sam iznad svega da postanem mašinovođa. Mojdeda je mene i brata vodio u Euston stanicu u Londonu gde se rasplamsala mojaočaranost tim masivnim, crnim i zelenim čeličnim mašinama koje su bučnopištale. Zar ne bi bilo divno, sanjao sam, jednog dana .. ako bih ..
Nekoliko godina kasnije očajnički sam hteo da se prosvetlim. Čitao sam sveo tome. Za mladića sjajnih očiju, ideja o životu u trajnom blaženstvu, dokistovremeno spasava čovečanstvo, bila je jako primamljiva. Zar ne bi bilodivno, sanjao sam, jednog dana .. ako bih ..
Kada sam prvi put čuo priču o Budinom prosvetljenju, tadaje još mnogo krigli piva bilo preda mnom, pre nego što sam postao monah. Biosam student, uključen u neprimerene studentske aktivnosti kojima se davalooduška u kasnim 1960-tim – a kajao se zbog istih u kasnim 1970-tim godinama.Ali sam meditirao sa prekidima već neko vreme, i počinjao da primećujem nekenepogrešive promene u svakodnevnom životu. Pristustvovao sam obeležavanjuVesaka u lokalnom budističkom društvu, i dok je šri-lankanski monah čitao pričuo prosvetljenju, bivao sam sve više i više inspirisan i uzbuđen. Naročito samuživao u odlomku kada je budući Buda seo ispod bodi-drveta i doneo odluku odkoje se zatresla zemlja:
„Makar mi se krv sasušila i kosti pretvorile u prah, nećuse pomeriti sa ovog mesta dok ne dosegnem uzvišeno i potpuno prosvetljenje!“
Wow! Kako je priča odmicala, misao se konsolidovala u momumu. Jedva sam uspeo da sačekam kraj recitovanja. Nestrpljivo sam ispio šoljučaja, koja tom prilikom nije baš bila neophodna, i požurio nazad u svoju sobu ukoledžu. Dosta sam čuo o Budizmu, pročitao sam gomilu knjiga na tu temu.Meditirao sam već celih godinu dana, barem jednom sedmično – skoro svakesedmice. Kad je mogao Buda, što ne bih mogao i ja?
I tako sam ja, u svojoj mladalačkoj nadobudnoj gluposti,kao meditant-početnik koji je jedva uspevao da mirno sedi trideset minuta,odlučio da je vreme da se prosvetlim. Bilo je – sad ili nikad. Sutradan me ječekao ispit. Zaključao sam vrata sobe. Seo na jastuče za meditaciju. Sabrao se.I dubokim jasnim tonom se zakleo:
Makar mi se krv osušila i kosti pretvorile u prah, ustatineću sa ovog jastučeta, dok se i ja ne prosvetlim.
To je bilo to. Nema više zezanja. Bio sam mrtav ozbiljan.
-
- Četrdeset minuta kasnije bio sam u agoniji. Mada jeizgledalo da mi je krv još uvek u tečnom stanju, a kosti još nisu pokazivalevidljive znake raspada, kolena me ubiše. I to me zaista zabrinulo, jer prošloje već pola sata a od očekivanih svetlosnih manifestacija – ni traga. Čak nijebilo ni nagoveštaja da sam blizu. Depresivno i vrlo bolno. Odustao sam. Ustaorazočaran. Izostanak prosvetljenja mi je upropastio ceo dan.
Nekoliko godina kasnije, malo razumniji – ali samo malorazumniji – bio sam na londonskom aerodromu gde su me dva tajlandska monahaispratila na put za Tajland. Išao sam u Bankok da se zamonašim. Još uvek sesećam oproštajnih reči onog starijeg (od ove dvojice što me ispratiše na put)koji mi je tada bio učitelj: "Molim te, kada se budeš prosvetlio, vrati senazad." Planirao sam da budem monah u Tajlandu, ne duže od dve godine.Rekao sam rodbini i prijateljima da ću se vratiti za dva leta. Ipak, cele dvegodine biti budistički monah u Tajlandu – čak i za nekog sporije inteligencije,bilo bi dovoljno vremena da postane prosvetljen. A za mene, koji sam imaofakultetsku diplomu, nije bilo ni traga sumnje u mom umu da se neću vratiti uEnglesku posle dve godine, prosvetljen. Nakon što tu malu sitnicu(prosvetljenje) sebi obezbedim, planirao sam da se oženim i odem da živim ukomuni – u Velsu naravno. O svemu sam se raspitao pre odlaska.
Nakon te dve godine, postajalo je očigledno da cela ta stvar sa prosvetljivanjem, neće ićilako. Iz nekog razloga, iako sam zapadnjak sa diplomom vrhunskog univerziteta,ponašao sam se glupavije od tajlandskih monaha koji su jedva završili četvrtirazred u seoskoj školi. Moja sujeta je primala teške udarce. Čudna stvar je da,iako se nisam prosvetlio, uživao sam u miru, jednostavnosti i moralnojispravnosti monaškog života. Nisam hteo da to napustim. Ono što sam nameravaoda radim u komuni u Velsu, izgubilo je privlačnost.
Moje četvrto kišno povlačenje je bilo u toku i mene višeništa nije moglo zaustaviti. Stigla je vest o utemeljenju monaške zajednice uEngleskoj i da im treba još monaha. Ovo je bila dobra prilika da se prosvetlim.Bio sam u veoma tihom manastiru. Moja meditativna praksa je zadovoljavajućenapredovala. Zvezde su se poklopile. I onda se dogodilo!
Hodajući stazom za meditaciju jedne večeri, moj um je većbio smiren nakon višečasovnog sedenja, i iznenada sam shvatio uzrok svihproblema i moje srce je odmah osetilo zadovoljstvo olakšanja. Sve unaokolo jeizgledalo savršeno. Blaženstvo je ispunilo moje biće u celosti. Energije ijasnoće je bilo u obilju. Iako je bilo kasno noću, seo sam da meditiram,savršeno sabran, savršeno miran. Onda sam legao da se odmorim, i spavao takolagano par sati. Ustao sam u 3 sata ujutro i bio prvi u sali za jutarnjumeditaciju. I tako ostao do sumraka, reklo bi se - bez napora i bez trunke pospanosti. To je biloto! Nemerljiva radost prosvetljenja. Šteta što nije potrajalo.[font="] [/font]Manastir u kojem se todogodilo bio je jako siromašan a hrana je bila loša. Bio je to severo-istočnitajlandski manastir gde si bio srećan ako dobiješ jedan dnevni obrok. Sledećejutro nakon mojeg iskustva 'oslobađanja', obrok je bio malo jestiviji. Poredglavnog jela 'čorba od trule ribe' (u koju se stavljaju smuljani komadići maleribe koja je prethodno čuvana u najnehigijenskijim uslovima dok ne ugine), biloje i svinjske čorbe. Tog dana je čak i starešina tajlandskog manastira vidnoreagovao na riblju čorbu koja je izdaleka smrdela, pa se obilato poslužio izlonca sa svinjskom čorbom. Meni nije smetalo; bio sam drugi u redu zaposluživanje i bilo je ostalo sasvim dovoljno za mene. Međutim, lonac sasvinjskom čorbom mi pobeže ispred nosa.
-
- Starešina manastira jeono što je ostalo u loncu sa svinjskom čorbom, sve izručio u lonac sa ribljomčorbom i sve pomešao, objasnivši da se sve to ionako pomeša u stomaku. Bio samosujećen! Kakav licemer! zar je zaista tako mislio, pa što onda nije prvopomešao obe čorbe pre nego što je sebe poslužio? Besno sam buljio u porcijuhrane koju mi je pružio – istruleli smrdljivi komadići nejestive ribe plivajupored moje ukusne svinjetine – jedini obrok koji mi donosi radost je uništen. Atog glavnog monaha ... Bio sam besan na njega.
A onda mi pade na pamet misao, depresivna i poražavajućamisao – možda ipak nisam prosvetljen. Prosvetljena bića ne bi trebalo dadoživljavaju bes. Arahantima je sve jedno da li jedu istrulelu ribu ili ukusnusvinjetinu. Morao sam da priznam – bio sam besan. To je značilo i da je boljeda se odreknem ideje o svom prosvetljenju. Kakvo razočarenje. Potpuno potišten,sipao sam kutlačom ovu neprijatnu smesu u svoju činiju. Toliko sam biorazočaran da nisam ni primetio ukus toga što sam pojeo tog dana.
Uprkos ovom duhovnim štucanju koje je dolazilo od slabesposobnosti da usvojim i primenim dhammu, moje naredne monaške godine su bilebez sumnje plodonosnije u pogledu mirnoće, jasnoće i radosti. Bio je to skromanuvid koji se pojavi bez pompe, ali sa više koristi. Moja želja da budemprosvetljen počela je da poprima sličnost sa mojom detinjom željom da budemmašinovođa, ili kasnije, da budem prvi engleski astronaut .. profesionalnifudbaler .. glavni gitarista u rok bendu .. najbolji ljubavnik u koledžu ..(Sramota me je da pomenem neke druge aspiracije koje sam imao.) Na neki način,želja da postanem prosvetljen je bila još budalastija. Jer sam imao barempredstavu šta znači biti mašinovođa. A za prosvetljenje, nisam bio savimsiguran šta to uopšte znači! I kada bih god pokušao da dobijem jasan odgovor odstarijih monaha, taj odgovor bi izostao. I eto mene u veoma stranoj zemlji, gdejedem istrulelu ribu i gore od toga, trpim gladne komarce i vrućinu koja nepopušta, trudim se i odričem toliko – i za šta? Nisam bio siguran. Stoga,jedina razumna stvar koja mi je preostala je da odustanem od namere da budemprosvetljen dok ne shvatim šta je to u stvari. Nisam hteo da odustanem odmonaštva, to sam barem razumeo i to je imalo smisla. Morao sam da odustanem odjurnjave za ostvarenjem svojih fantazija, a ideja o prosvetljenju je bilanajveća od svih fantazija.
Sa druge strane, uvid pojedincu retko stvara ideju da jesada mudar, već ga radije savlada shvatanjem kako je ranije bio glup. Kako sammogao biti tako glupav? Napisano je u toliko budističkih spisa i naglašeno odtoliko valjanih učitelja, da POSTAJANJE JE PATNJA – bilo kakvo postajanje. Budaje, govoreći otvoreno i direktno, bukvalno grmeo da ne preporučuje bilo kakvopostajanje. Postajanje je ono što ego radi svaki dan. Postajanje oblikujeidentitet. Postajanje je 'koža' koja održava u celosti taj mehur koji nazivamosobom. Zaustavi postajanje i iluzija je razbijena.
I to je bio kraj mog postajanja prosvetljenim. Radije sefokusiram na pitanje KO je taj koji želi da postane prosvetljen, ako taj nekouopšte postoji? Istraživanje ne-sopstva što se ispostavilo mnogo višeprosvetljujuće od pokušaja postajanja prosvetljenim. Ali me ljudi i daljepitaju, kao što pitaju i druge monahe, to finalno pitanje: Da li steprosvetljeni? Sada imam sjajan odgovor, koji sam plagirao od pokojnogPoštovanog Ananda Mangala Mahanayakathera (znam da mi neće zameriti), koji je kaoodličan učitelj dao savršen odgovor na ovo pitanje:
[font="] [/font]Ne, gospodine! Nisamprosvetljen. Ali sam prilično eliminisan!
(http://1.bp.blogspot.com/_TntSUOlyVIM/SLctVpB5A3I/AAAAAAAAAAs/t8jiYnGyWYg/s1600-h/Ajahn_Brahm_Kathina_Day.jpg)
-
Forumski softver briše razmake između reči. Radi lakšeg čitanja stavio sam prevod teksta u atačment.
:bye
-
Jer sam imao barem predstavu šta znači biti mašinovođa. A za prosvetljenje, nisam bio savim siguran šta to uopšte znači!
Ovo je jako dobra poenta. Ne možemo želeti ono o čemu nemamo predstavu, a to saznanje može biti jako neprijatno. Kod nekih ljudi se javi automatski refleks da odbiju da priznaju očigledno, jer naši odbrambeni mehanizmi nam ne daju da to sami sebi priznamo. Uglavnom, verujem da je velika većina ljudi krenula da se bavi budizmom iz krajnje pozitivnih motiva, ali negde usput smo zaboravili da je poenta u prekidu patnje i počeli da se zalećemo ka nekim prosvetljenjima i tome slično. Mislim da se ovo desi praktično svakom ko se bavi budizmom, jer to zapravo radi ego koji nikad ne miruje, ali pitanje je da li to prepoznamo i odreagujemo na pravi način.
Kad naš ego nama govori da bi mi sad neko prosvetljenje (što god to bilo), a mi se zalećemo, ni ne znajući o čemu nam to naš ego govori, to je pomalo poput predizbornih političkih kampanja - ljudi mašu zastavicama, pevaju pesmice i uzvikuju slogane, a ne znaju koji je stav njihovog kandidata u skoro nijednom slučaju. Change, hope i yes we can - a šta mi to možemo, koja je priroda te promene i čemu se nadamo - nemamo pojma.
Ja imam neku predstavu da je to prosvetljenje više kao neki nus-proizvod rada na prekidu patnje kroz samospoznaju. Dakle, da uvek treba da je najveći naglasak na prekidu patnje, a nekad, gubeći to iz vida i težeći nekim prosvetljenjima, lako možemo da skrnemo s puta.
Inače, relativno često sam nailazio kod budista (manje sam nailazio na to među ljudima koji se bave jogom ili nečim sličnim) na slučaj da su na neki način razočarani rezultatima svog vežbanja: "vežbam već toliko i toliko godina, a i dalje primećujem kod sebe ovo i ono". Standardni primer se može naći i u ovom tekstu:
A onda mi pade na pamet misao, depresivna i poražavajuća misao – možda ipak nisam prosvetljen. Prosvetljena bića ne bi trebalo da doživljavaju bes.
Ne znam zašto je to slučaj, šta je to specifično u budizmu, zbog čega se to javlja, ali čini mi se da je tu češće nego u nekim drugim tradicijama. S druge strane, ove naše zapadne, ima toliko hrišćana koji sami sebe stalno prekorevaju u tolikoj meri, da su budisti uvek "do pola puni" u odnosu na njih. :D
U svakom slučaju, zaključak mu je sjajan - da lepo batalimo težnju za prosvetljenjem i da se koncentrišemo na same sebe - šta god mi bili.
-
Sa druge strane, uvid pojedincu retko stvara ideju da je sada mudar, već ga radije savlada shvatanjem kako je ranije bio glup. Kako sam mogao biti tako glupav?
Ovo sam zaboravio da prokomentarišem. To mi se jako često dešava i mislim da je jako korisno vežbati neku vrstu stava da sa nekim zadovoljstvom gledamo na period u kom smo bili toliko glupi jer ipak negiramo onu izreku koja je nažalost tačna za veliku većinu ljudi, da što kolevka zaljulja, to motika zakopa. Svi smo toliko uslovljeni roditeljima i sredinom, da je neverovatan prodor zaista to promeniti (što bi rekao Sem Harris: ljudi se toliko retko menjaju da, kada se to desi, to je kao supernova). Za mene je jedan od pokazatelja da sam zaista napravio promenu kada primetim da mi se refleksni um promenio, tj da su mi se "instinktivne reakcije" promenile (očito baš i nisu preterano instinktivne, otud i navodnici).
-
Da i ja sam primetio da neki koji se zainteresuju za budizam postave vrlo visoko svoju lestvicu i onda krenu marljivo da vežbaju, čini im se da su sve bliže postavljenom idealu, a onda se desi neki kvrc i sve se skljoka kao kula od karata ili im se odjednom "otvore oči" i kažu: "Ništa nisam napredovao sve ove godine". Naredni korak je naravno da zaključe: "Nije to za mene" i izgube svaki interes za duhovnu praksu. Mislim da je problem što se kreće od tog ideala i onda šta god da napreduješ, sve je to beznačajno u odnosu na zamišljeno savršenstvo. Umesto da krenemo od samih sebe i kad vežbajući uspemo da u jednom od deset mogućih situacija na mržnju ne uzvratimo mržnjom već strpljenjem i blagošću, to vidimo kao pravo čudo i podsticaj za dalje vežbanje, a ne da ga previdimo i ostanemo fiksirani na onih devet neuspeha. :tuga
Često nismo ni svesni da je već i to što smo doneli odluku da vežbamo velika stvar, a kamoli samo vežbanje, baš kao što kaže Buda u Salekkha sutti:
"Ćunda, kažem da je čak i okrenutost uma ka povoljnim stanjima od velike koristi, a koliko još više to važi za telesne i verbalne postupke koji su u skladu sa takvim stanjem uma."
-
Jako mi se svidja ovaj dio
"Buda je, govoreći otvoreno i direktno, bukvalno grmeo da ne preporučuje bilo kakvo postajanje. Postajanje je ono što ego radi svaki dan. Postajanje oblikuje identitet. Postajanje je 'koža' koja održava u celosti taj mehur koji nazivam osobom. Zaustavi postajanje i iluzija je razbijena."
-
A za mene, koji sam imaofakultetsku diplomu, nije bilo ni traga sumnje u mom umu da se neću vratiti uEnglesku posle dve godine, prosvetljen. Nakon što tu malu sitnicu(prosvetljenje) sebi obezbedim, planirao sam da se oženim i odem da živim ukomuni – u Velsu naravno. O svemu sam se raspitao pre odlaska.
Kakav lik.. :dsmeh
Definitivno ima najbolji smisao za humor od svih zaređenih. :dsmeh