Sutta za ovu nedelju je i dalje:
Ćula-hatthipadopama sutta – Kratki govor o poređenju sa otiskom stope slona (MN 27)Beleške o sutti – Deo 5Prošle nedelje zaustavili smo se kod opisa četiri meditativna zadubljenja (pasus 19) i sada na kratko prelazimo na novi Budin govor,
Maha-Assapura suttu (MN 39) i pasuse 15-18, u kojima se ta zadubljenja malo više razrađuju, uz upotrebu zanimljivih poređenja koja treba da ih ilustruju.
Tako u pasusu 15, u opisu prvog zadubljenja čitamo:
"Kad je tako napustio ovih pet prepreka, nesavršenosti uma koje slabe mudrost, potpuno odvojen od zadovoljstava čula, odvojen od nepovoljnih mentalnih stanja, ulazi on i ostaje u prvom zadubljenju: ushićenje i zadovoljstvo rodiše se iz osame, praćeni usmerenošću misli (vittaka) i istraživanjem (viććara). On natapa i prožima, preplavljuje i ispunjava svoje telo ushićenjem i zadovoljstvom rođenim iz osame. Ne postoji nijedan deo njegovog tela koji nije prožet ushićenjem i zadovoljstvom rođenim iz osame."
Iz ovoga vidimo da su ushićenje i zadovoljstvo koje ga prate toliko intenzivni da meditant ima osećaj kao da su proželi čitavo njegovo fizičko telo. Buda ovo ilustruje poređenjem:
"Baš kao kad bi vešt kupališni majstor ili njegov pomoćnik sipao prah za pranje u bronzanu posudu i izmešao ga, postepeno dosipajući u njega vodu, sve dok sapunjava lopta ne upije vlagu, ne postane promočena i zasićena vlagom spolja i iznutra, ali tako da se voda ne cedi iz nje -- isto tako monah natapa i prožima, preplavljuje i ispunjava svoje telo ushićenjem i zadovoljstvom rođenim iz osame, tako da mu nijedan deo tela ne ostaje nezahvaćen ushićenjem i zadovoljstvom rođenim iz osame."
Ljudi ponekad imaju ideju da budizam izbegava bilo kakvu vrstu radosti ili zadovoljstva, da je jedino poželjno stanje, stanje savršenog mira. Ali očigledno da u početnim fazama neophodno je svesno razvijati ushićenje, blaženstvo, zadovoljstvo, da ih treba produžavati, pojačavati, u meri da obuhvate čitavo telo. To je način da se um privuče sa njegovog dotadašnjeg puta zanesenosti nižim zadovoljstvima, zadovoljstvima čula, i izdigne na jedan viši put, na kojem iz koraka u korak zadovoljstva postaju sve rafiniranija, da bi na kraju puta zapravo prekinuo najsuptilniju vezanost i za takva, duhovna zadovoljstva i našao se u stanju krajnjeg blaženstva nibbane, odsustva bilo kakve vezanosti.
Sada se vraćamo na prethodni govor, Ćula-hatthipadopama suttu, gde smo se zaustavili na pasusu 19. Vraćajući se na sliku o praćenju slona po njegovim stopama, kojom dočarava praćenje stopa Tathagate kako bismo ustanovili kako izgleda jedno probuđeno biće, Buda kaže: "Ovo se, bramanu, naziva stopom Tathagate, tragom Tathagate, nečim na čemu je Tathagata ostavio svoj beleg, ali plemeniti učenik još uvek ne izvodi zaključak: 'Blaženi je potpuno probuđen, Dhammu je Blaženi dobro objasnio i Sangha vežba na pravi način'." Razlog za ovakav zaključak jeste što i oni koji nisu potpuno probuđeni mogu dosegnuti prvi stepen zadubljenja, i askete koji nisu budisti.
Čitajući suttu, možemo steći utisak da čim dosegnemo prvo zadubljenje, odmah nastavimo i prelazimo na drugo. Međutim, iz čitanja drugih govora jasno je da pre prelaska na viši nivo zadubljenja neophodno je potpuno ovladati onim nižim. U Samyutta nikayi, poglavlje 34, nabraja se nekih dvanaest sposobnosti koje treba razvijati. Jedno od važnijih jeste lakoća sa kojom asketa dostiže zadubljenje. Kad god poželi, on može vrlo lako u njega da uđe. Takođe, može da se zadrži u zadubljenju onoliko dugo koliko želi: pet minuta, pola sata, sat, dva sata... I još jedna važna veština je da je asketa u stanju da izađe iz zadubljenja kad god to poželi i to prema unapred donetoj odluci. Sve ove sposobnosti asketa mora da razvije u znatnoj meri da bi mu pošlo za rukom da uđe u naredni nivo zadubljenja. I tako, kako upoznaje prvu đhanu, sa njezinim zadovoljstvom superiornim u odnosu na zadovoljstva čula, asketa ipak posle izvesnog vremena uviđa da i ono ima u sebi određene nesavršenosti, da to nije krajnji cilj. A koje su to nesavršenosti? To je prisustvo usmerenosti misli (vittaka) i istraživanja (viććara), koji se sada čine kao suviše grubi elementi uma i postaju prepreka savršenom samadhiju, koncentraciji. Onaj ko poznaje učenje o đhanama zna da postoje i stanja koja su iznad ovog već dostignutog. Iz toga izvire snažna težnja za smirivanjem usmerenosti misli i istraživanja i dostizanjem drugog stupnja zadubljenja.
Sa daljim jačanjem sposobnosti koncentracije i vežbanjem sa objektom meditacije, asketa je u stanju da lako uđe u prvu đhanu, da bi u određenom trenutku zahvaljujući snazi koncentracije smirio ove dve funkcije uma i ušao u drugu đhanu. U klasičnoj formuli, ona je u pasusu 20 opisana ovako: "Sa smirivanjem usmerenosti uma i istraživanja monah ulazi i ostaje na drugom stupnju zadubljenja, koji karakterišu unutrašnje stišavanje i sabranost svesti oslobođene usmerenosti misli i istraživanja, ushićenje i zadovoljstvo rođeni iz koncentracije." Zanimljivo je da i ovde još uvek postoje ushićenje i zadovoljstvo, nastali na osnovu koncentracije, te su mnogo rafiniraniji, dok im je na prvom stupnju osnova bila odvajanje od pet prepreka.
Okrećemo se ovde ponovo sutti 39, pasus 16, i opisu drugog stepena đjane u njoj:
"On natapa i prožima, preplavljuje i ispunjava svoje telo ushićenjem i zadovoljstvom rođenim iz sabranosti. Ne postoji nijedan deo njegovog tela koji nije prožet ushićenjem i zadovoljstvom rođenim iz sabranosti. Kao jezero ispunjeno vodom koja u njemu izvire, a nema priliva vode ni sa istoka, zapada, severa i juga, pa ako ni kiša ne padne s vremena na vreme, ipak će u tom jezeru sveža voda strujati, napajati ga i prožimati, preplavljati i ispunjavati ga, tako da nijedan deo jezera ne ostane izvan dosega sveže vode; isto tako monah prodire i prožima, preplavljuje i ispunjava upravo to telo ushićenjem i zadovoljstvom rođenim iz sabranosti. Ne postoji nijedan deo njegovog tela koji nije prožet ushićenjem i zadovoljstvom rođenim iz sabranosti."
Ovde imamo lepu sliku jezera koje na svom dnu ima izvor i iz njega se obnavlja svežom vodom, koja se širi na sve strane. Isto tako ushićenje i zadovoljstvo izviru iz dubine bića samoga meditanta i prožimaju čitavo njegovo telo. I ovo stanje se "naziva stopom Tathagate... ali plemeniti učenik još uvek ne izvodi zaključak: 'Blaženi je potpuno probuđen'..."
Opet meditant mora dobro da upozna ovo drugo zadubljenje, koje je mnogo mirnije od prvoga, mora da ga doživi mnogo puta, njime ovlada, da bi na kraju shvatio da i u njemu postoje određene nesavršenosti. A to je prisustvo ushićenja (piti), jer priroda ushićenja jeste uznemirenje, zanesenost, tako da se ni ovde ne radi o jednom potpuno mirnom stanju. Um treperi od tog ushićenja, nije potpuno smiren. I meditant postaje svestan da postoji stanje iza drugog zadubljenja, staje bez ushićenja, a to je treća đhana. On donosi čvrstu odluku da dosegne i taj stupanj. I ponovo, vežbajući sa objektom meditacije, dalje jačajući svoju sposobnost koncentracije, uspeva da početno ushićenje izbledi i nestane.
"A zatim, monasi, odvraćajući se i od osećaja ushićenja, boravi spokojan, pažljiv, jasno razumevajući, pa telesno doživljava zadovoljstvo. Ulazi on i boravi u trećem zadubljenju, koje oplemenjena bića opisuju rečima: 'Ko je spokojan i pažljiv, živi zadovoljno.' On natapa i prožima, preplavljuje i ispunjava svoje telo zadovoljstvom, oslobođen ushićenja, tako da ne postoji nijedan deo njegovog tela koji nije prožet zadovoljstvom, a oslobođen ushićenja. Kao što u jezeru s belim, crvenim ili plavim lotosovim cvetovima neki beli, crveni ili plavi cvetovi, iznikli pod vodom, ne izlaze na površinu, nego cvetaju pod vodom, pa ih sveža voda napaja i oplahuje, ispunjava i prožima od korena do vrha latica, isto tako monah natapa i prožima, preplavljuje i ispunjava celo svoje telo zadovoljstvom, oslobođenim ushićenja. Ne postoji nijedan deo njegovog tela koji nije prožet zadovoljstvom, oslobođenim ushićenja."
Sada, kao što se vidi iz standardne formule, neki drugi kvaliteti izbijaju u prvi plan. Kako ushićenje slabi, monah sve više boravi u stanju spokojstva (upekkha), koje do sada nije ni pominjano. Um je sve više miran, spokojan, u stanju ravnoteže, ushićenje da više ne izbacuje iz nje. U prvi plan izbijaju sabranost pažnje i jasno razumevanje. Još uvek oseća telesno zadovoljstvo dok ulazi i boravi u trećem zadubljenju. Ovo stanje dočarano je lepom slikom lotosa koji su potpuno potopljeni vodom, baš kao što je i čitavo telo meditanta na ovom nivou uronjeno u osećaj zadovoljstva.
I vraćajući se na našu suttu, pasus 21, ponovo imamo istu formulu:
I ovo se, bramanu, naziva stopom Tathagate... ali plemeniti učenik još uvek ne izvodi zaključak: 'Blaženi je potpuno probuđen...' On shvata da još nije na kraju puta i da ne može na osnovu sopstvenog iskustva potvrditi da je Budi to pošlo za rukom.
Sa daljim ovladavanjem trećim zadubljenjem, čestim dostizanjem, meditant uočava izvestan defekt i u njemu. A to je osećaj zadovoljstva, blaženstva, jer i on sam može postati predmet vezivanja. Mi koristimo taj uzvišeni, vrlo rafinirani osećaj zadovoljstva unutar đhana da bismo um odvukli od nižih, čulnih zadovoljstava. Ali kada smo stigli jednom do ove tačke, trećeg zadubljenja, i njime ovladali, počinjemo da uviđamo da još uvek nismo bezbedni od vezivanja. Da taj osećaj zadovoljstva nije čist, rafiniran, kao što je to osećaj spokojstva, neutralni osećaj, osećaj koji nije ni prijatan ni bolan, a koji postoji u četvrtoj đhani. Prema budističkoj analizi osećaja, njih ima tri vrste: prijatni, neprijatni i ni-prijatni-ni neprijatni ili neutralni, oni koji su s one strane zadovoljstva i bola, radosti i žalosti. Upravo ova poslednja vrsta osećaja dominira četvrtim zadubljenjem, jer sada ne postoje bilo koji drugi elementi uma koji bi zaklanjali i mutili čistotu svesnosti, jasnog viđenja. U trenutku kada spokojstvo dostiže svoj vrhunac, tada i svesnost dostiže svoju potpunu čistotu. Kao što za vreme dana, usled jakog Sunčevog sjaja nismo u stanju da vidimo Mesec na nebu, ali kada Sunce zađe i pun je Mesec, tek tada možemo da vidimo njegovu punu svetlost.
U sutti 39, pasus 18, nailazimo na ovakvo poređenje:
"Kad tako iščeznu dotadašnje radosti i žalosti, monah ulazi i boravi u četvrtom zadubljenju. To je stanje bez zadovoljstva i nezadovoljstva, pročišćeno spokojnom pažnjom. On sedi prožimajući telo čistom, sjajnom svesnošću, tako da ne postoji nijedan deo njegovog tela koji nije prožet istom, sjajnom svesnošću. Kao da neki čovek sedi zaogrnut belim platnom od glave do pete, tako da mu nijedan deo tela ne ostane neogrnut tim belim platnom, tako i monah sedi prožimajući telo čistom, sjajnom svesnošću. Ne postoji nijedan deo njegovog tela koji nije prožet čistom, sjajnom svesnošću."
U četvrtom zadubljenju spokojstvo je na vrhuncu, svesnost je na vrhuncu i um postaje vrlo čist, blistav, zračeći, oslobođen bilo kakvog uznemirenja. Ili kako se to opisuje u Ćula-hatthipadopama sutti, pasus 22:
"Sa napuštanjem zadovoljstva i bola -- kao i sa ranijim nestankom uznesenosti i nespokojstva – monah ulazi i ostaje na četvrtom stupnju zadubljenja, koji karakteriše čistota svesnosti zahvaljujući spokojstvu, ni zadovoljstvo ni bol. I ovo se, bramanu, naziva stopom Tathagate... ali plemeniti učenik još uvek ne izvodi zaključak: 'Blaženi je potpuno probuđen...'
[naredne nedelje sledi poslednji nastavak]
