Posle višenedeljne obrade prethodnog govora, za ovu imamo jedan kraći, kako bismo se malo odmorili
To je Ćula-Assapura sutta – Kratki govor u Assapuri (MN 40)Kratak sadržaj sutteBuda objašnjava koji je "pravi put za asketu". Onaj koji nije puko spoljašnje vežbanje, već unutrašnje uklanjanje nečistoća uma.
Beleške o suttiTema ove sutte je označena u pasusu 2: Kako bi trebalo da vežba svaki onaj ko s pravom zaslužuje da bude nazvan monahom ili asketom? Da bi osvetlio ovu ideju, Buda u skladu sa strategijom koju je mnogo puta primenjivao usvojim govorima, prvo govori o negativnom, pogrešnom putu, o tome kako ne treba vežbati. Pri tome on nabraja čitavu seriju stanja koja se nazivaju nečistoćama uma (ćittassa upakkilesa). Među njima su bes, osvetoljubivost, nadmenost, želja za dominacijom nad drugima, zavist, škrtost, laganje, prevrtljivsot i zlonamernost. To su da tako kažemo sekundarne nečistoće ili izdanci tri osnovne koje nalazimo u umu, a to su pohlepa, mržnja i obmanutost.
Onaj ko ih ne napusti, niti ulaže napor da ih napusti, ne krči put kojim bi trebalo da se kreće asketa. Tu osobu Buda upoređuje sa oruđem koje se zove matađa, verovatna neka vrsta noža ili mača, koji je vrlo oštar sa obe strane. Otuda ga treba umotati u platno ili držati u koricama, što je slika koju Buda upoređuje sa monahom ogrnutim platnenim ogrtačem.
Buda dalje objašnjava da put askete nema uporište ni u raznim asketskim vežbama koje su se praktikovale u njegovo vreme, u uverenju da se mučenjem tela može dostići stanje pročišćenosti. Tako su među tim vežbama zavet da asketa svoj ogrtač pravi samo od odbačenih krpa na koje naiđe, zatim hodanje nag, ležanje na goloj zemlji i druge. Sve su te prakse same po sebi nedovoljne da se iz uma uklone nečistoće.
Kada je tako opisao pogrešan put, Buda prelazi na opis pravog puta, koji donosi rezultat. Tako kaže:
"Kada god monah koji je bio gramziv napusti tu gramzivost, koji je bio pun mržnje napusti tu mržnju, koji je bio ljutit napusti tu ljutnju, koji je bio osvetoljubiv napusti tu osvetoljubivost, koji je bio nadmen napusti tu nadmenost, koji je bio željan vlasti napusti tu želju, koji je bio zavidan napusti tu zavist, koji je bio škrt napusti tu škrtost, koji je bio sklon laganju napusti tu lažljivost, koji je bio sklon obmanjivanju napusti to obmanjivanje, koji je bio zlonameran napusti tu zlonamernost, koji je pogrešno razumeo napusti to pogrešno razumevanje, tek tada, kažem vam, on praktikuje put koji je valjan za asketu, upravo zbog toga što je uspeo da napusti te mrlje askete, te greške askete, taj talog askete, koji je podloga preporađanja u stanju uskraćenosti (apaya bhumi) i čije posledice se trpe preporađanjem na lošem odredištu."
Ovde Buda daje takođe jedno vrlo oštro upozorenje o posledicama ovakvim nepoželjnih stanja uma. On pominje pali reč āpāya, koja je tehnički naziv za jedno od tri niže egzistencije, a to su čistilište, životinjski svet i svet demona (peta). Takođe koristi izraz "loše odredište" (duggati), koji praktično ima isto značenje kao i āpāya.
U pasusu 8 se dalje kaže:"On sebe vidi pročišćenog svih tih loših i štetnih stanja, on sebe vidi oslobođenog od njih."
Na prvi pogled ovo se može učiniti kao kraj puta, ali ako se podsetimo tabele sa mentalnim nečistoćama i njihovim protivotrovima od prošle nedelje
pre bi se reklo da se u pasusu 7 radi o privremenom oslobađanju i pročišćenju, o onoj vrsti napuštanja nazvanoj "specifičan faktor" u prvom redu tabele. To znači da monah preduzima praksu u njenom preliminarnoj, pripremnoj fazi, pridržava se pravila morala kao osnove, te pročišćuje svoju vrlinu, zatim prelazi na početne nivoe meditacije i dostiže određeni uspeh u čišćenju uma od većih nečistoća. Sve to podstiče u njemu sve dublje poverenje prema učenju, osećaj da je na pravom tragu, koji će ga ako ga bude sledio odvesti do konačnog oslobođenja.
Taj osećaj poverenja izaziva u njemu prvo osećaj radosti (pamođđa), zatim ushićenje, na osnovu čega telo i um postaju smireni. To je osnova za sreću. A u onome ko oseća radost, ushićenje, smirenje i sreću, njegov um postaje skoncentrisan, ulazi u samadhi, potpunu sabranost uma. Ovaj vrlo lep niz fizičkih i mentalnih stanja je formula koja se ponavlja na mnogo mesta u Kanonu i vodi ka samadhiju. Zanimljivo je prisetiti se onih pogrešnih tumačenja Budinog učenja koja govore kako je ono pesimistično, kako u njemu nema nikakve radosti, sreće, zadovoljstva, već samo surova ozbiljnost, namrgođenost, iako je upravo suprotno. Jer kao što vidimo ovde, upravo sreća i zadovoljstvo su preduslov dostizanja potpune koncentracije uma. Sem toga, za Budu koncentracija nema veze sa forsiranjem, prisiljavanjem uma da ostane na jednom objektu (kako to često neiskusni meditanti pogrešno pretpostavljaju, te postaju razočarani kad im to ne polazi za rukom), već se pre radi o uspostavljanju preduslova u umu (kroz postepeno pročišćenje vrline) u vidu radosti i sreće, da bi na osnovu toga um postao stabilan, a onda i prirodno postao smiren i skoncentrisan.
Dalje Buda govori o stanjima uma koja su u komentarskoj literaturi postala poznata kao brahma vihara, "najuzvišenije boravište": prijateljska ljubav (metta), saosećanje (karuna), saradost (mudita) i spokojstvo (upekkha). Svako od njih ima specifičan kvalitet. Tako metta znači da želimo istinsku dobrobit i sreću svakom živom biću, uključujući i sebe. Karuna znači simpatiju, saosećanje sa onim bićima koja pate i generisanje želje da sva ona budu oslobođenja od te patnje. Mudita ima karakteristiku radosti, ozarenosti zbog sreće drugih. Spokojstvo je kvalitet uma koji je oslobođen bilo kakvih predrasuda, diskriminacije među živim bićima, to je stav ravnopravnosti, njihovog međusobnog nerazlikovanja. Druga strana ovog kvaliteta jeste sposobnost uma da održi balans, da ne bude ni uznesen, ni potresen uspehom ili patnjom drugih. U Visuddhimaggi se opisuju, doduše sažeto, različite tehnike za razvijanje ovih mentalnih stanja. Instrukcije za razvijanje mette moguće je pronaći ovde:
http://www.yu-budizam.com/texts/metta.htmlBuda je tako podigao učenje do nivoa monaha koji je postao vešt u koncentrisanju uma i koji je stigao to tačke na kojoj je u stanju da na sve četiri strane sveta zrači sa četiri uzvišena kvaliteta uma. To je znak da je u njemu zavladao mir i taj mir jeste jedini kriterijum na osnovu kojeg je moguće odrediti je li neki put vežbanja dostojan askete ili ne. Samo onaj put koji vodi ka tom miru jeste put koji je valjan za asketu.
Kao što bi se moglo i očekivati, na ovom mestu on daje poređenje koji želi da opiše to stanje. Za to mu služi slika jezera punog bistre vode, koje je idealno da umorni putnik ugasi svoju žeđ. Tako je i Dhamma poput izvora na kojem svoju duhovnu žeđ može ugasiti svako, bez obzira iz koje socijalne grupe dolazio. Ovim Buda podriva socijalnu strukturu koju su zagovarali bramani njegovog vremena, stavljajući sami sebe na vrh te lestvice.
No na ovoj tački Buda još uvek nije zaključio svoje učenje i u pasusu 14 ukazuje na najvažniju stvar na putu askete, na njegov konačni cilj:
"Ako bi bilo ko plemenitog roda... bilo ko među bramanima... bilo ko među zemljoradnicima... bilo ko među slugama napustio dom i otišao u beskućnike, te uz pomoć sopstvenog uvida ovde i sada uđe i boravi u stanju oslobođenosti uma i oslobođenosti mudrošću, koje je bez nečistoća, svako od njih uklonjeno, tada je on već asketa upravo zbog tog uklanjanja nečistoća."
Ovde kao što vidimo Buda više ne govori o putu askete, već o asketi, jer takav čovek više ne vežba, već je stigao na cilj, završio je vežbanje i postao istinski asketa, jer je uklonio svaku nečistoću iz svoga uma.
PraksaTo što neko sebe zove meditantom ili učiteljem ne znači da on to zaista i jeste. Razmislite o unutrašnjim kvalitetima koji su neophodni da biste sebe nazvali meditantom ili učiteljem. Šta treba da radite da biste živeli u skladu sa svojom ulogom? Poređenje koje Buda daje u pasusu 4 može pomoći pri ovoj kontemplaciji.
