Akankheyya sutta – Ako bi monah poželeo (MN 6)
Govor za ovu nedelju možete pronaći ovde
http://www.yu-budizam.com/canon/majjhima/mn006.htmlKratak sadržaj sutte Buda govor započinje naglašavanjem značaja morala kao temelja monaškog treninga, a zatim nastavlja nabrajajući koje se sve koristi mogu očekivati ako se to vežbanje dovede do kraja. On monahe ohrabruje da marljivo vežbaju: pridržavaju se pravila morala, budu obuzdani i savršeni u ponašanju, da razvijaju mir u sebi, ne zanemaruju meditaciju, razvijaju uvid i vežbaju u samoći. Ovaj govor nabraja mnoge od ciljeva života u vrlini, na primer: "Neka budem drag i blizak svojim saputnicima u svetačkom životu", kao i težnju ka raskidanju okova (mentalnih nečistoća) i potpunom oslobađanju.
Beleške o suttiBuda na početku sutte izgovara formulu koja se nalazi i na drugim mestima u Kanonu, a koja glasi:
"Monasi, živite napredujući u vrlini, napredujući u Patimokkhi, obuzdani granicama Patimokkhe, savršenog ponašanja i područja delovanja, videći opasnost i u najmanjoj pogrešci, vežbajte sebe prihvativši pravila vežbanja."
Ovom tvrdnjom Buda ističe da je vežbanje u moralu (sīla) temelj vežbanja na osmostrukom putu. I svi viši stupnjevi tog vežbanja, kao i dobrobiti koje iz toga proizlaze, počivaju na tom temelju vrline.
Sama pali reč sīla ima više nivoa značenja. Jedan je svakako "moralno ponašanje" u skladu sa pet osnovnih pravila kojih se pridržavaju nezaređeni. Svaki od tih pravila je jedan od načina vežbanja u moralu: odustajanje od ubijanja, krađe, nedoličnih seksualnih odnosa, zloupotrebe govora i konzumiranja alkohola i droga.
No reč sīla ima i drugi nivo značenja u budizmu, a to je vežbanje u obuzdavanju. Obuzdavanju od postupaka učinjenih telom i govorom, što samo po sebi nije nužno moralno u smislu u kojem tu reči obično razumemo, već se ovde više radi o nameri da se obuzdaju spoljašnje manifestacije nečistoća u umu. Te se nečistoće, inače, ne ispoljavaju uvek na način koji je nužno nemoralan, koji prelazi granice morala, već na način koji bismo mogli nazvati samopovlađivanjem, puštanjem sebi na volju. I tada ih vidimo kao žudnju, ljutnju, zajedljivost, zavist i druge manje nečistoće. Zato je Buda uveo, naročito za zaređene, mnogobrojna pravila vežbanja koja treba da obuzdaju njihova telesna i verbalna ispoljavanja.
Sva ta pravila, koja se kreću od onih toliko ozbiljnih da automatski povlače isključivanje iz monaškog reda, pa do manjih koje je potrebno samo priznati drugom monahu, čine trening u vrlini. Sva su ona sabrana u specifičnom kodeksu koji se naziva Patimokkha i koji u theravada verziji broji 227 pravila za monahe i 311 za monahinje.
Govor sada počinje da izlaže različite prednosti svetačkog života, kao i vrste treninga koje treba preduzeti da bi se one ostvarile. Buda kreće od sasvim prizemnog nivoa i u skladu sa specifičnim obrascem, korak po korak, dovodi suttu do njenog vrhunca, dostizanja krajnjeg cilja a to je oslobođenje od patnje.
Početak je sledeća želja monaha:
"Neka budem drag i blizak svojim saputnicima u svetačkom životu, neka me poštuju i cene" i za njom ide refren koji sledi na kraju svakog narednog pasusa:
"onda nek se drži pravila morala, bude predan unutrašnjoj smirenosti uma, neka ne zapostavlja meditaciju, neka neguje uvid i živi na osamljenom mestu."
Dakle, da bi ostvario svoj cilj, monah prvo mora da se pridržava pravila morala. U skladu sa trostrukom podelom Osmostrukog puta koja je već ranije pominjana (moral, koncentracija, mudrost), to je početak Puta. Sledi "smirenost uma" (samatha), kao smirivanje mentalnih funkcija kroz vežbu koncentracije. Ovo je pojačano sintagmom "neka ne zapostavlja meditaciju" čiji je cilj zadubljenje (đhana). I kao treća faza Puta, dolazi deo "neka neguje uvid" (vipassana), kao specifičan kvalitet uma, kontemplativni uvid u pravu prirodu ovoga sveta. I na kraju dolazi uputstvo o mestu koje je najpogodnije za razvijanje svih ovih kvaliteta uma, a to je mesto tišine i osame. Kada monah ispuni sve ove uslove mesta i postupanja, može očekivati rezultate koji se dalje nabrajaju u sutti. Sama želja da se to postigne nije dovoljna, potrebno je uložiti napor.
Naredna želja bi bila:
"Neka budem onaj kojem poklanjaju ogrtače, hranu, prenoćište i lekove..." Ovo se može učiniti kao Budin podsticaj monaškoj zajednici za akumuliranjem materijalnih dobara, ali reč je zapravo o četiri osnovne potrepštine bez kojih monah ne može da opstane čak ni u svom krajnje jednostavnom životu askete:
1. ogrtač, da bi pokrio svoje telo i zaštitio ga od hladnoća, ujeda insekata i sličnog.
2. hrana, koju neko mora svaki dan da mu da. U Budino vreme monasi us išli od vrata do vrata i sakupljali hranu koju bi im nezaređeni davali.
3. prenoćište, koje može biti najobičnija koliba (pali: kuti) ili pećina.
4. kada je bolestan, monahu je neophodan i lek, u koji se prema pravilima ubrajaju i one stvari koje može da popije popodne za osveženje.
To su stvari koje nezaređeni dobrovoljno daju onima koji žive u vrlini i dok tako žive oni će verovatno biti spremni da im sve to obezbede, smatrajući ih ujedno izvorom nadahnuća i za sebe da vode moralan život, u njima se razvija poverenje i predanost prema Sanghi. (Naravno, ovde se može otići u drugi ekstrem, kada nezaređeni žele previše toga da daju Sanghi i monasi tada treba jednostavno da kažu: "Dovoljno je". Što u praksi iz razlih razloga ume da se pokaže i kao ne baš tako jednostavno
) Sa druge strane, kada monah prestane da se drži pravila treninga uma, vrlo verovatno da će nezaređeni pomisliti: "Ovaj monah je isti kao i mi, zašto bismo brinuli o njemu?"
Dalje (pasus 5), daje ovaj odnos monah-sledbenik iz drugog ugla i tako zaokružuje takozvanu ekonomiju darova na kojoj počiva budistička zajednica (videti o tome više ovde:
http://www.yu-budizam.com/lib/modern/refuge.html#sangha)
I kada se kaže "takva velikodušnost donese veliki plod i korist", reč je o delovanju zakona kamme, prema kojem svaki voljni, moralno značajan postupak donosi sa sobom neki rezultat, u skladu sa etičkim kvalitetom tog postupka. Oni pozitivni donose "zasluge" (pali: puñña), koje se materijalizuju kroz razne srećne okolnosti u životu, kao dugovečnost, dobro zdravlje, poštovanje među ljudima, fizička lepota, imućnost, oštroumnost ili na neki sličan način. No, sve su to prolazne stvari, te bi iz perspektive budističkog puta najvažnija materijalizacija bila zapravo prilika da se dođe u kontakt sa Budinim učenjem, kao i sa onima koji ga praktikuju, sa dobrim učiteljima, jer nas samo to može dovesti do trajne sreće. Na kraju, treba dodati da u ovom odnosu primanja i davanja koji generiše dobrobit, zasluge, važne su obe strane, to jest od moralne čistote i onog ko prima i onog ko daje zavisi veličina dobrobiti koja se tim činom stvara.
Sutta dalje ide korak po korak, od spoljašnjih okolnosti, do unutrašnjih negativnih stanja kao što su nezadovoljstvo ili strah, koje monah takođe treba da pobedi neprekidno pročišćujući svoj um i vrlinu. Tako dolazimo (pasus 9) do stanja takozvanog višeg uma (adhi ćitta), a to su četiri zadubljenja (rupa đhana), o kojima je bilo detaljno reči u analizi prethodne sutte. No, postoje još viša stanja uma od njih, a to su četiri takozvana bezoblična zadubljenja ili dostignuća (arupa samapatti). Kada izađe iz četvrtog zadubljenja izazvanog koncentracijom na neki materijalni objekat (rupa nimitta), za meditanta je moguće da pažnju usmeri ka nečem nematerijalnom (arupa nimitta) i tako dostigne četiri takozvana nematerijalna zadubljenja:
1. sfera beskonačnog prostora (ākāsānañcāyatana)
2. sfera beskonačne svesti (viññāṇañcāyatana)
3. sfera ništavila (ākiñcaññāyatana) (ono nije isto što i "šunjata", već je više u značenju nepostojanja bilo kakvih prepreka za svest)
4. sfera ni-percepcije-ni-nepercepcije (nevasaññānāsaññāyatana)
Ovo je sam vrhunac koncentracije i iza toga nije više moguće veće sabiranje uma. I za razliku od četiri niža zadubljenja, gde je u osnovi osećaj prijatnosti, ovde imamo jedan rafinirani, smirujući osećaj koji se provlači kroz viša zadubljenja, a to je spokojstvo, uravnoteženost, jedan neutralni osećaj koji nije ni prijatan ni bolan, ali vrlo koristan neutralan oseća koji nema veze sa osećajem tuposti i obamrlosti.
Dakle, sve su ovo stanja uma koja je moguće dostići vežbanjem koncentracije. Buda ohrabruje takvo vežbanje i hvali ta stanja, ali ih ne smatra krajnjim ciljem. Otuda u narednim pasusima (11-14) on ukazuje na dostignuća koja vode do istinskog oslobođenja. Ona ne zahtevaju dostizanje gore pomenutih nematerijalnih zadubljenja, već prva dva dostignuća kojima se nadilazi ovaj svet moguće je postići direktno putem uvida, naravno uz određen stepen samadhija, ili koncentracije uma, ali ne uz obavezan prolazak kroz čitavu skalu zadubljenja, kako bi se moglo pomisliti prema redosledu izloženom u ovom govoru. Ovo je moguće zato što se u ovoj fazi u suštini radi o treningu ne u koncentraciju, već u mudrosti, radi se o sticanju uvida u pravu prirodu stvarnosti.
Sa tim uvidom bivaju raskinuti i okovi koji nas oduvek drže prikovanim za točak samsare i u pasusu 11 se pominju tri od njih. Misli se, prvo, na verovanje u postojanje trajnog "ja", trajnog identiteta (sakkāya-diṭṭhi), gledištu da je sopstvo smešteno negde unutar pet sastojaka bića i da se njima u vezi. Raskidanjem ovog okova učenik stiče uvid u anatta, nepostojanje sopstva i više ne smatra da je ono trajno, nepromenljivo. Drugi okov je sumnja (vićikiććhā), sumnja u Budu kao probuđeno biće, sumnja u Dhammu kao istinu o pravoj prirodi sveta u kojem živimo i, na kraju, sumnja u Sanghu, kao zajednicu plemenitih sledbenika. I pošto učenik sada uviđa istinitost Dhamme, on više nema ni sumnji u to da je Buda bio potpuno probuđen, da je Dhamma zaista istina i put stizanja do te istine, kao i da su svi oni drugi koji su uvideli tu istinu zaista plemenita bića.
Na kraju, treći okov jeste "vezivanje za pravila i rituale" (sīlabbata-parāmāsa), odnosno verovanje da je praktikovanjem raznih asketskih praksi, sleđenjem određenih fiksiranih pravila, rituala ili samomučenjem tela moguće dostići oslobađanje uma. No, oslobađanje je moguće jedino prolaskom kroz proces koji počinje moralnim pročišćavanjem, zatim pročišćavanjem uma i na kraju pročišćavanjem mudrosti. Sa uklanjanjem ova tri okova, učenik postaje onaj koji "ulazi u tok" (sotapanna) koji neizbežno vodi ka velikom okeanu nazvanom nibbana. Otuda je za njega u preporađanjima koja su mu preostala (najviše sedam) nemoguće više da se rodi u bilo kojem od tri niža sveta –- čistilištu, među duhovima ili životinjama, već samo među ljudima ili božanstvima.
Sutta u pasusima 12-13 prolazi kroz naredna dva stupnja oslobođenja: "jednom povratnik" (sakadagami) i ne-povratnik (anagami). Dostizanje tih stanja je praćeno daljim slabljenjem, odnosno uklanjanjem okova kakvi su pohlepa i mržnja, kao dva od tri glavna korena mentalnih nečistoća (asava), iz kojih izviru sve druge. Sa dostizanjem ovih stanja u učeniku se javljaju i sposobnosti koje mi obični nazivamo "natprirodnima", iako se samo radi o oslobađanju do tada blokiranih potencijala uma. Oni su nabrojani u pasusima 14-18, kao uvertira za opis (pasus 19) konačnog oslobađanja uklanjanjem poslednjeg od okova, a to je obmanutost, neznanje (aviđđa) i dostizanja četvrtog stupnja oslobođenja, koje se naziva arahant.
Na kraju, ponavljajući svoju tvrdnju na početku govora, Buda još jednom ukazuje na činjenicu da je vežbanje u moralu temelj i polazna tačka i najvišeg cilja Plemenitog osmostrukog puta, a to je nibbana.
PraksaFormulišite svoj cilj vežbanja u obliku želje. Ponovite ga svaki dan pre formalnog perioda meditacije i posmatrajte šta se događa kada pred očima jasno vidite svoju nameru.
