Dvedhāvitakka sutta (MN 19) -- Dve vrste misliGovor za ovu nedelju možete pronaći ovde
http://www.yu-budizam.com/canon/majjhima/mn019.htmlKratak sadržaj sutte Buda se priseća događaja koji su ga vodili do probuđenja i opisuje svoje otkriće da misli ispunjene željom za čulnim zadovoljstvima, mržnjom i okrutnošću ne vode do probuđenja, dok one ispunjene suprotnim kvalitetima (uzdržanost, ne-mržnja i ne-povređivanje) vode.
Beleške o suttiPodsećanja radi, trenutno smo u delu kursa koji je nazvan Put oslobođenja, a ove nedelje započinjemo njegov peti odeljak koji analizira sutte okrenute pročišćavanju uma i ovladavanju njime. Prva među tim suttama je Dvedhāvitakka sutta ili govor o dve vrste misli.
Ovde je pali reč vitakka prevedena kao "misao", ali ona je sinonim sa još jednom reči, a to je sankappa. Ova reč se pojavljuje u Budinom nabrajanju delova Plemenitog osmostrukog puta kao samma sankappa, drugi elemenat puta, koji se najčešće prevodi kao "ispravna namera" ili "ispravna misao". U toim smislu ova sutta govori i o drugom delu osmostrukog puta, kako je u stvari Buda otkrio njegovu važnost i iskoristio ga kao zgodan instrument ili tehniku, metod u sopstvenom procesu duhovnog razvoja.
Reč sankappa takođe uvodi u igru da tako kažemo intencionalni aspekt misli, njen motivacioni aspekt. Dakle, ne radi se više samo o misli kao o jednoj pukoj intelektualnoj funkciji, o apstraktnoj misli, razmišljanju o filozofskim problemima, čak ni o misli koja je ide uz ispravno razumevanje ili ispravno gledište, već je to misao koja je pod uticajem emocionalnog faktora, sklonosti. I ona takođe predstavlja jedan od ključnih vidova vežbanja uma. U razvijanju samadhija, moramo se pozabaviti i načinom na koji emocije boje um, utiču na um. Da bismo pripremili um za postojanu koncentraciju, moramo znati kako da se na vešt način nosimo sa ovakvim emocijama bremenitim mislima.
U ovom govoru Buda govori o vremenu pre svog probuđenja, kad aje još bio Bodhisattva, te iskustva koja je tada stekao koristi kao lekcije za one koji ga slede i vežbaju u skladu sa njegovim primerom. I tako, sudeći po njegovoj rečenici:
"Monasi, pre probuđenja, dok sam još bio neprobuđeni bodhisatta, ova mi misao pade na pamet: 'Kako bi bilo kad bih svoje misli podeli u dve grupe'."
Može se steći utisak da se radi o vremenu kada je najzad uvideo da raznim asketskim vežbama i mučenjem tela neće postići željeni cilj, te se okreće drugačijim sredstvima, vezanim za vežbanje uma, koja su na kraju i dovela do probuđenja.
Tako on pravi podelu od dve klase misli i to kroz tri para suprotnosti:
1. misli o čulnom zadovoljstvu
2. misli obojene mržnjom i
3. misli obojene željom za povređivanjem
a na drugoj strani
1. misli o odustajanju
2. misli o ne-mržnji (prijateljskoj ljubavi) i
3. misli o ne-povređivanju (saosećanju)
Pošto još uvek nije bio probuđen, Buda je zahvaljujući svesnosti uočio sve ove vrste misli u svom umu i zatim uz pomoć pomnog razmatranja (yoniso manasikara) ili kontemplacije pratio kuda ga vode: ka patnji ili ka sreći. Shvatio je da negativne misli "vode do moje žalosti, do žalosti drugih, do žalosti za oboje; one sprečavaju nastanak mudrosti, izazivaju probleme i vode sve dalje od nibbane". Takve misli su prepreka za razvijanje mudrosti, u čoveku izazivaju frustraciju i zbunjenost i sve više ga udaljavaju od krajnjeg cilja, nibbane, viđenja stvari kakve zaista jesu, pošto je nibbanu moguće dostići jedino potpunim prevladavanjem želje za čulnim zadovoljstvima, mržnje i želje za povređivanjem.
Kada je tako razumeo osnovne činjenice o misli koja se javila, tada svaku od njih koristi na vrlo vešt način kao alatku, metod kojom eliminiše upravo tu misao. Svaku od tih stvari stavlja u fokus, recimo da misao o čulnom zadovoljstvu "vodi do žalosti moje". I kada to čini, pošto mu je postalo jasno da je takva misao štetna, da mu zapravo donosi žalost a ne sreću, to postaje snažna motivacija da tu misao ukloni iz svog uma. No, možda neki ljudi ne brinu šta će se dogoditi sa njima, ali imao saosećanje za druge, te je otuda za njih primenjivo drugo razmatranje: "Ona vodi do žalosti drugoga". Ovo se recimo može ticati ljudi koji se bave poslovima koji utiču na druge, kao što su recimo reklamne agencije, i svesni su da eksploatacijom ženskog tela podstiču interes za proizvod ne neposredno, već posredno buđenjem najnižih strasti vezanih za požudu [još malo pa će nam reklame više ličiti na porno filmove, nego na prave reklame :( ].
Treća tema o kojoj učenik može razmišljati je kako misao vođena čulnom željom može voditi do žalosti i za njega i za druge. Nekada je bilo koji od ove tri linije razmatranja dovoljna da bi misao počela da slabi.
Naredna grupa opasnosti koju je uvideo Buda u takvim mislima je: "One sprečavaju nastanak mudrosti, izazivaju probleme i vode sve dalje od nibbane". Otuda je ovako postupao: "Kad god se u meni javila misao o čulnom zadovoljstvu, ja sam je napuštao, uklanjao, zaustavljao."
Tako u pasusu 6 Buda zaključuje ovaj deo sutte izlažući izuzetno važan princip i važan savet:
"Monasi, o čemu god da monah često razmišlja i premišlja, to će postati sklonost njegovog uma. Ako često razmišlja i premišlja misli o čulnom zadovoljstvu, tada je on napustio misao o odustajanju kako bi negovao misao o čulnom zadovoljstvu; i tada je njegov um sklon mislima o čulnom zadovoljstvu. Ako često razmišlja i premišlja misli o mržnji... misli o povređivanju, tada je njegov um sklon mislima o povređivanju."
Ovaj princip je formulisan tako kao da se odnosi na monahe, ali je svakako generalno primenljiv. O čemu god neki čovek često razmišlja, njegov um postaje sklon takvim mislima, čoveku počinju da se sviđaju takve misli i on sve češće biva obuzet njima, da bi se na kraju stvorila navika, obrazac razmišljanja. I dalje, takvi obrasci misli postaju deo karaktera, a time kasnije postaju jedan od elemenata koji oblikuju čovekov karakter u narednom životu. Tako vidimo koliko dalekosežne posledice imaju misli koje nam sada prolaze kroz glavu, po sistemu: često ponavljana misao postaje navika, često razvijana navika postaje deo karaktera, a karakter postaje ono što određuje našu "sudbinu".
Uvidevši sve ovo, Buda daje i lepo poređenje u vezi sa motrenjem na to kakve su nam misli:
"Baš kao kada bi u poslednjem mesecu kišnog perioda, u jesen, kada usevi bujaju, govedar pazio na svoja goveda, neprekidno ih terajući štapom sad ovamo, sad onamo. A zašto? Zato što zna da bi mogao biti išiban, zatvoren, oglobljen ili kritikovan [ako dopusti da mu goveda uđu u njivu i unište letinu]. Isto tako sam ja video u nepovoljnim stanjima opasnost, propadanje i prljanje, a u povoljnim stanjima blagoslov odvraćanja, način pročišćavanja. "
Kao i u mnogim drugim suttama, Budin metod je da prvo izloži negativnu stranu neke stvari, a potom i pozitivnu. Tako i ovde, Buda nastavlja sa razmatranjem do kojih dobrih rezultata vode misli o odustajanju (izlasku iz zamke senzualnosti), ne-mržnji (prijateljskoj ljubavi) i ne-povređivanju (saosećanju). A glavni od tih rezultata je rast mudrosti u umu koji je smiren, jasan i skoncentrisan. Sa oslobađanjem od opsednutosti senzualnošću, um se oslobađa unutrašnje zbrke, uskomešanosti i u njemu se otvara prostor koji može da ispuni mudrost, u njemu se stvaraju uslovi koji su povoljni za kretanje ka nibbani.
Tako Buda posmatrajući misli o odustajanju, ne-mržnji i ne-okrutnosti, vidi da svaka od njih:
"ne vodi do moje žalosti, do žalosti drugih, ne vodi do žalosti za oboje; ona doprinosi mudrosti, ne izaziva probleme i vodi do nibbane."
Taj uvid doveo je do smirivanja njegovog uma, do njegovog ujedinjavanja, a ne rastresenosti, do koncentracije, samadhija. Sve ovo pokazuje da je u ovom periodu svog života i vežbanja koji je verovatno neposredno prethodio probuđenju Buda prolazio kroz na neki način dvostruki proces: tokom jednog perioda on bi uzeo ove misli i razmišljao o njima i razmatrao do detalja dobrobiti pozitivnih misli. To je bio način da on u sebi unapredi i ojača pozitivne misli. Ali kada neko ovo čini neprekidno, ispada da premnogo razmišlja, tako da iako to može biti korisno do određene mere, iako ojačava sklonost uma ka određenoj vrsti misli, to međutim zamara um, kao i telo. Otuda je Buda s vremena na vreme morao da um povuče iz tog procesa pomnog razmišljanja i dovede ga u stanje mirovanja, do stanja zadubljenja. Kasnije bi izašao iz tog zadubljenja i razvijao uvid. Ovaj proces opisan je u pasusu 8:
"Kad sam razmišljao: 'Ona ne vodi do žalosti moje', ta misao se u meni smirivala; kad sam razmišljao: 'Ona ne vodi do žalosti drugoga', ta misao se u meni smirivala; kad sam razmišljao: 'Ona ne vodi do žalosti za oboje', ta misao se u meni smirivala. Kad sam razmišljao: 'Ona ne sprečava nastanak mudrosti, ne izaziva probleme i ne vodi sve dalje od nibbane'. Ako razmišljam i premišljam o ovoj misli makar celu noć, makar ceo dan, makar dan i noć, ne vidim u njoj bilo šta čega bih se bojao. Ali uz preterano razmišljanje i premišljanje mogao bih zamoriti svoje telo, a kada je telo umorno i um postane nemiran; a kada je um nemiran, tada je on daleko od skoncentrisanosti.' Zato sam učvrstio svoj um, smirio ga, doveo ga do sažimanja u jednu tačku, skoncentrisao ga. A zašto? Zato da moj um ne bi bio uznemiren."
Sve ovo unekoliko baca novo svetlo na priču o Budinom probuđenju, za koje se u suviše pojednostavljenoj verziji može verovati da je došlo bez ikakvih priprema, tako što je Buda jednoga dana seo pod drvo i rešio: "Ne ustajem odavde dok se ne probudim, makar mi se krv sasušila u žilama." Nasuprot tome, vidimo da je tom činu prethodio dugotrajan metodičan trening uma, koji neprekidno ide kroz cikluse: promišljanje, smirivanje uma... promišljanje, smirivanje uma ...
Tako on dolazi do istog principa, ali sada u vezi sa pozitivnim mislima, uviđajući njihovu korist, lepotu i plemenitost:
"O čemu god da monah često razmišlja i premišlja, to će postati sklonost njegovog uma. Ako često razmišlja i premišlja misli o odustajanju, tada je on napustio misao o čulnom zadovoljstvu kako bi negovao misao o odustajanju; i tada je njegov um sklon mislima o odustajanju. Ako često razmišlja i premišlja misli o ne-mržnji... misli o ne-povređivanju, tada je njegov um sklon mislima ne-povređivanju."
Ovakva vrsta treninga uma dovela ga je do probuđenja, do sticanja tri viša znanja (viđđa): sećanje na prošle živote, uvid u funkcionisanje zakona kamme i na kraju u četiri plemenite istine, o čemu smo već razmatrali u nekim od prethodnih govora, na primer Govor o strepnji i strahu (MN 4). Ovaj deo, ako i celu suttu Buda zaključuje takođe jednim lepim poređenjem o krdu jelena koje jedan čovek pokušava da namami u klopku, dok im drugi pomaže da se od nje spasu. Prvi čovek jeste Mara, demonsko biće, simbol senzualnosti ili svih nepovoljnih sanja uma, a onda i smrti, dok je drugi Tathagata, Buda, onaj koji ljudima pokazuje put ka izlasku iz kruga preporađanja, ka večnom smirenju i sreći.
PraksaUoči kada ti um naginje ka negativnosti. Razmisli o bolu koju takva sklonost donosi tebi i drugima. Potom, svesnim naporom, usmeri svoj um ka mislima koje donose više koristi, kao što su misli o odustajanju (nevezivanju), ljubavi i saosećanju. Kakve promene u sebi zapažaš kada tako nešto učiniš? Postani svestan te promene, one vrste smirivanja uma i olakšanja koje sa time dolazi.
