Vatthupama sutta (MN 7) – Poređenje sa tkaninomIspratismo našeg dragog gosta Ađan Abhinanda, pa da se vratimo u školicu i nastavimo gde smo stali pre tri nedelje,
Beleške o suttiA stali smo kod liste od 16 nečistoća uma (ćittassa upakkilesa). Prema tekstu ovog govora (pasus 4), kada monah
zna da su to nečistoće, nesavršenosti, nešto što kvari i prlja uma, on ih napušta. Problem je što je tekst ove vrlo koncizan i kada ga pročitamo lako je pomisliti da sve što treba da uradimo jeste da budemo svesni tih nečistoća i automatski ćemo ih napustiti. Ali ovde je zapravo implicitno sadržan čitav proces vežbanja koji vodi do tog napuštanja. To se odnosi na ono što nazivamo napuštanjem uz pomoć zamene, kada u svakodnevnom životu prilikama kada se te nečistoće pojavljuju, uz pomoć napora nastojimo i vežbamo da ih neutrališemo podstičući u sebi njima suprotna mentalna stanja: tvrdičluk – velikodušnost, mržnja – ljubav, bes – smirenost itd. Dalje vežbanje podrazumeva vežbanje u samadhiju, uz pomoć koncentracije fokusiramo um na jedan objekat pogodan da sabere sile uma i dovede ga u stanje jedinstvenosti. Sve dok razvijamo samadhi, nečistoće uma su da tako kažemo uspavane, njihova aktivnost je pod kontrolom. Od samadhija okrećemo se ka razvijanju uvida i kako se on razvija, nečistoćama je sve teže da postanu aktivne. I ovo je još jedna forma napuštanja uz pomoć zamene. Ovoga puta aktiviranje mudrosti iz trenutka u trenutak je to koje sprečava nečistoće da uđu u polje svesnog uma. Kad god neka od njih ipak dobije priliku da se javi, istovremeno biva uočena uz pomoć svesnosti i potisnuta iz uma. Zatim, kako mudrost sazreva i prodire sve dublje u istinsku prirodu stvari, kako uviđa njihove tri osnovne karakteristike: prolaznost, nedovoljnost i bezličnost, konačno stupamo na viši, transcendentni put i dolazimo do istog takvog ploda, što znači da smo u stanju da bez ostatka, nepovratno iskorenimo nečistoće uma. Prvi stupanj na tom višem putu jeste stanje "ulaska u tok", kojim iskorenjujemo jedan deo nečistoća, a ostale dostižući ostala tri stupnja: jednom-povratnik, ne-povratnik i arahant. Kada se neko nađe na prvom od ovih stupnjeva, "ulazak u tok", stiče na osnovu ličnog iskustva savršeno ili nepokolebljivo poverenje (aveccappasāda) u Budu, Dhammu i Sanghu (ovde je reč ne o konvencionalnoj Sanghi, zajednici monaha i monahinja, već se misli na ariya Sangha, to jest one koji su i sami makar delom stekli uvid u ono što je bilo i Budino probuđenje, a to su pomenuta četiri stupnja). Sem ove tri, četvrta karakteristika onoga ko je "ušao u tok" jeste savršeno poštovanje pet pravila morala.
U pasusu 8, sutta kaže:
"Kada je
jednim delom [yathodhi, u skladu sa stupnjem uvida na kojem je] odustao od, odagnao, oslobodio se, napustio i okrenuo se [od nečistoća uma], on ovako razmišlja: 'Posedujem savršeno poverenje u Budu' i biva nadahnut značenjem (labhati atthaveda), biva nadahnut Dhammom (labhati dhammaveda), biva obradovan Dhammom (labhati dhammūpasaṃhita pāmojjaṃ).
Ovde imamo tri zanimljiva izraza, koja nije nimalo lako precizno prevesti na srpski, jer imaju više značenjskih slojeva. Prvi je atthaveda, složenica od attha + veda. Reč
attha ima više polja značenja: 1. značenje, smisao; 2. cilj, svrha (tako ono što je cilj Budinog puta jeste attha); 3. attha takođe sugeriše da cilj puta jeste nešto što se reflektuje i na naš život, što ga prožima i daje mu značenje i svrhu. To znači da cilj osmostrukog puta nije nešto tamo negde u daljini, ka čemu se krećemo polako, mukotrpno i postepeno i do čega treba da stignemo u jednom trenutku u budućnosti, već je taj cilj nešto što svojom blistavošću prožima i oplemenjuje naš život upravo sada i ovde. Otuda sama smislenost našeg cilja daje smisao, značenje, vrednost i našem sadašnjem životu, ona prožima i našu praksu.
Takođe, reč
veda ima više značenja. Prvo je da označava Vede, drevne indijske svete tekstove, koji su temelj hinduizma. Buda je naravno odbacivao autoritet Veda i poricao im bilo kakav natprirodni, božanski status. Ali reč veda nosi vrlo snažno značenje u indijskoj duhovnosti i Buda ju je preuzeo sa njenim drugim konotacijama i uključio u svoj sistem. Tako ta reč sa jedne strane kod njega nosi značenje: znati, znanje, ali i osećati (otud termin vedana = osećaj kod analize pet sastojaka bića). Dakle reč vedana pokriva značenje: osećanje prožeto znanjem ili znanje prožeto snažnim osećanjem, što se u prevodu pokušava preneti rečju "nadahnuće". Značenje koje se krije iza čitavog izraza "labhati atthavedaṃ" bi se otuda moglo ovako formulisati: radosno nadahnuće koje dolazi od razumevanja i osećanja značenja sopstvenog života, generisanih prodiranjem u istinu Budinog učenja.
Imajući ovo na umu, sada bolje možemo da razumemo i ono što je u prevodu označeno kao "nadahnut Dhammom", kao radosno nadahnuće koje dolazi od sagledavanja Učenja, od prodiranja i razumevanja Učenja. Ovaj aspekt radosti, sreće je izražen još eksplicitnije trećim izrazom: "biva obradovan Dhammom". Ovde je upotrebljena pali reč pāmojja = obradovanost, radost, koja je polazna tačka procesa razvoja i ujedno za još jedan niz na koji često nailazimo u suttama. Taj niz je
obradovanost (pāmojja), čijim intenziviranjem se ona pretvara u
ushićenje (piti), toliko snažno i koncentrisano da preplavljuje čitavo telo i um, nadahnjuje ga, prožima, nalik vodi koja nezaustavljivo preplavi neku oblast ili toplom vazduhu koji ispuni balon. U poređenju sa našim uobičajenim stanjima uma, ona su kao početna stanja nešto izvanredno, neverovatno i lepo, ali pošto u sebi sadrže i element uznemirenja ili ekstatičnosti, ona su posmatrano sa najviše tačke unekoliko manjkava. Zato, koristeći gledište, tačku posmatranja Dhamme, moramo uvideti tu njihovu manjkavost. Negovati ih, razvijati, dovesti do određenog vrhunca, ali onda i odstupiti od njih, ne vezati se za njih, dopustiti im da se stišaju, sve dok ne budu zamenjena
smirenošću (pasāda). Iz te smirenost se zatim rađa
sreća (ne nekakva euforična sreća koja bi donela još više nemira, već spokojna sreća smirenja), a um koji je srećan vrlo lako postaje i
skoncentrisan.
Sutta dalje, u pasusima 13-18 pokazuje na koji način monah vežba da bi stigao do stupnja arahanta. U svoje objašnjenje Buda uključuje četiri takozvana božanska boravišta (brahma vihara) i njihovu upotrebu kao sredstava za razvijanje koncentracije. Zatim, koristeći tu koncentraciju kao osnovu, kako razvija uvid (vipassana).
"On boravi, obuhvatajući jednu stranu sveta umom prožetim
prijateljskom ljubavlju (metta), isto tako drugu, treću i četvrtu stranu; isto tako nagore, nadole, unaokolo i posvuda, ljubavlju prema svima, kao i prema sebi; on boravi obuhvatajući čitav svet umom prožetim prijateljskom ljubavlju, obilnom, uzvišenom, nemerljivom, bez ikakvog neprijateljstva i bez zlovolje.
On boravi, obuhvatajući jednu stranu sveta umom prožetim
saosećanjem (karuna)... umom prožetim
sa-radošću (mudita)... umom prožetim
spokojstvom (upekkha), isto tako drugu, treću i četvrtu stranu; isto tako nagore, nadole, unaokolo i posvuda, spokojstvom prema svima, kao i prema sebi; on boravi obuhvatajući čitav svet umom prožetim spokojstvom, obilnim, uzvišenim, nemerljivim, bez ikakvog neprijateljstva i bez zlovolje.
Stanje prijateljske ljubavi jeste stanje kada iskreno želimo dobro i sreću svim živim bićima, uključujući i nas same. Saosećanje je kvalitet srca zbog kojeg zadrhtimo istinski pogođeni patnjom drugih. Sa-radost je suprotno, istinska radost zbog sreće, uspeha i dobrih kvaliteta drugih, umesto da nas savladaju zavist i ogorčenje. Spokojan um jeste onaj koji na druga bića gleda sa potpunom nevezanošću i nepristrasnošću. To nije um hladan i ravnodušan, već onaj koji nije zaveden osećanjem pristrasnosti, preferencija, predubeđenja, veće naklonosti prema jednom, umesto drugom biću, koji ne pravi razlike među njima. Takav um ne može biti uznemiren promenama u okolnostima i sreći bića, uključujući i sebe.
Tako monah može svaki od ovih kvaliteta, polazeći od određene grupe bića, razvijati ga sve više, obuhvatajući sve veći njihov broj, sve dok svaki od ovih osećaja ne dostigne bezgraničnost, sve dok njegov um ne postane potpuno uronjen u to osećanje, što može biti polazna tačka ka dostizanju zadubljenja. I ako se meditant zadovolji sa nekim od zadubljenja tako zasnovanih, ako ne ide i dalje ka uvidu, tada će se posle smrti, njegov um preporoditi u nekom od božanskih stanja u svetu čiste forme, u Brama svetu. Tu će ostati tokom mnogih eona, ali još uvek u okviru samsare, da bi otuda pre ili kasnije ponovo bio preporođen na nekom drugom mestu. Otuda krajnji cilj budizma nije razvijanje nekog od ova četiri mentalna stanja, već treba otići korak dalje i razvijati mudrost. O tome govori naredni pasus, koji je vrlo sažet, kriptičan, poput nekakvog Heraklitovog fragmenta:
"17. Onda razume ovako: 'Postoji ovo, postoji niže, postoji više i izvan toga je izlaz iz čitavog ovog polja opažaja'." [so 'atthi idaṃ, atthi hīnaṃ, atthi paṇītaṃ, atthi imassa saññāgatassa uttariṃ nissaraṇa'nti pajānāti.]
Sudeći po komentaru uz ovu suttu, ovde je reč o razumevanju četiri plemenite istine zasnovanom na dostizanju zadubljenja i to kroz brahma vihare, božanska boravišta. Put meditanta ide od dostizanja jednog od božanskih boravišta. On u njemu boravi neko vreme kao u zadubljenju i kada ga je dobro upoznao, izlazi iz tog stanja. Potom ga istražuje uz pomoć mudrosti, razmatra kakvo je to iskustvo bilo za njega, šta je u njemu postojalo. A postojao je osećaj, obično vrlo prijatan osećaj. Uz to postojao je opažaj, kojim je opažao neki predmet koncentracije. Zatim su postojali mnogi mentalni obrasci, sankhare, obrasci volje, i postojala je svest, svesnost čitavog tog iskustva. I sve se to događalo zasnovano ili ukorenjeno u telu, tačnije mozgu i nervnom sistemu. Suština je da postoji fizička osnova uma i svesti, kao i različite mentalne funkcije, a sve to zajedno čini pet sastojaka bića. I sve ovo je u gornjem odlomku izraženo sintagmom "Postoji ovo" i to ujedno možemo shvatiti i kao prvu plemenitu istinu.
Tada se meditant pita, odakle tih pet sastojaka nastaju, šta je njihov koren, uzrok, šta ih stvara. Tako otkriva da taj uzrok jeste
žudnja ("postoji niže") i ovo je druga plemenita istina. Žudnja je ono što je nisko, manjkavo i ona nastaje na osnovu neznanja. Na taj način dolazimo do početka lanca uslovljenog nastanka:
iz neznanja nastaje žudnja
iz žudnje nastaje vezivanje
iz vezivanja se odlučujemo na različite volje (karmičke) postupke
i sve to zajedno pokreće naše preporađanje iz jednog u drugi život, stvara onih pet sastojaka. Ovo je zapravo proces samsare.
Kada smo razumeli prvu i drugu plemenitu istinu, dolazimo do sintagme "postoji više", koja govori o trećoj plemenitoj istini, nibbani. I na kraju imamo "izlaz iz čitavog ovog polja opažaja", koji je zapravo četvrta plemenita istina, tj. plemeniti osmostruki put koji vodi izvan čitavog ovog polja uslovljenosti.
Kada je ovako stekao znanje o četiri plemenite istine, on ga primenjuje na svoja iskustva božanskih boravišta. On uviđa da su i ona uslovljena, osuđena na prolaznost, te da vezivanje i za njih vodi u patnju. Time on raskida još jedan okov žudnje za čulnim zadovoljstvima. Um mu postaje oslobođen i sa time dolazi i znanje da on jeste oslobođen:
"18. Kada on zna i vidi tako, njegov um se oslobađa mrlje čulne želje, mrlje bivanja i mrlje neznanja. Kada se oslobodi, tada dolazi znanje: "Slobodan sam". On razume: 'Nema više preporađanja, proživljen je svetački život, učinjeno ono što je trebalo učiniti, nema ničeg više da se uradi na ovome svetu'. Monasi, takav monah se naziva okupanim iznutra."
Komentar ovu poslednju rečenicu objašnjava Budinim znanjem da je među njegovim slušaocima i jedan braman, čiji je um dovoljno pripremljen za konačni uvid, ali koji i dalje veruje (u skladu sa starim bramanskim verovanjem) da unutrašnje pročišćenje dolazi od kupanja u svetim rekama. Otuda Buda kaže "takav monah se naziva okupanim iznutra", kao poseban način da probudi bramanov interes za Dhammu, što je onda i navelo bramana Sundariku Bharadvađu da mu se obrati.
U zanimljivom dijalogu Buda na kraju ukazuje kroz stihove da je pravi način pročišćenja u pridržavanju pravila morala i počišćavanju uma i srca, a ne kupanjem u svetim rekama.
"Onaj ko je časnih dela, čistog srca
svoju vrlinu do savršenstva dovodi."
I kako je to često na kraju sutta, njegov sagovorniku se otvaraju oči, ono što je do tada gledao sada vidi drugim očima i drugim razumevanjem, te postaje budistički monah, a kasnije i potpuno probuđen.
PraksaRazmislite o rečenici u pasusu 18: "Takav monah se naziva okupanim iznutra". Pokušajte da se setite načina na koji sebe prljate i na koji način sebe onda možete da pročišćujete iznutra. Da li to i činite?
