43. Satipatthāna sutta (MN 10) – Govor o temeljima sabranosti – Deo 2Link do sutte
http://www.yu-budizam.com/canon/majjhima/mn010.htmlBeleškePosle uvodnog dela, na redu je glavni deo sutte, koji je podeljen na četiri glavna poglavlja, i to u skladu sa četiri temelja sabranosti, četiri objektivna domena sabranosti. Tako imamo kontemplaciju tela, kontemplaciju osećaja, kontemplaciju um i kontemplaciju fenomena, da bi neka od ovih poglavlja bila dalje podeljena na nekoliko pododeljaka, jer se unutar njih opisuju različite vežbe. Svaka od glavnih kontemplacija, glavnih vežbi, ima uz sebe dodato ono što nazivamo "refren", a sastoji se od četiri ključne fraze, koje ćemo objasniti kada one dođu na red.
Time dolazimo do dela sutte koji govori o sabranosti pažnje na dah. Pitanje je, kako to monah boravi kontemplirajući telo kao telo?
"Tako što, ode u šumu, u podnožje nekog drveta ili u praznu kolibu; seda nogu prekrštenih, tela uspravnog i ustali svoju pažnju pred sobom;..."
Ovde imamo izraz "parimukhaṃ satiṃ upaṭṭhapetvā" (ustali svoju pažnju pred sobom).
Pari + mukha = oko + usta; lice; prednji deo
sati = sabranost
upaṭṭhapetvā = ustalivši (prilog vremena prošlog od glagola upaṭṭhapeti = ustaliti, uspostaviti).
Kao što vidimo, zanimljivo je da nije naznačeno tačno mesto na koje treba skoncentrisati pažnju. To je otvorilo prostor da različiti učitelji tumače na različite načine ovaj odlomak. Neki smatraju da fokus pažnje treba da bude oko usta, tj. konkretno na gornjoj usni i u predelu nozdrva. Ali bi isto tako moglo biti da se ovde radi jednostavno o idiomu čije je značenje "uspostavljanje sabranosti", kao što mi kažemo recimo "vidi svoj cilj pred sobom". Otuda je moguće da, prema izvornom učenju, nije određena nijedna konkretna tačka koju bi trebalo posmatrati kod vežbanja sabranosti pažnje na dah. No, theravda komentari preporučuju da ta tačka budu nozdrve ili gornja usna. Neki učitelji, i u okviru theravade, preporučuju da to bude bilo koja tačka na telu u kojoj osećamo pomeranje tokom disanja, kao što su recimo grudi ili stomak.
"...neprekidno
sabran, on udiše i, neprekidno
sabran, on izdiše."
Ovo je prva faza sabranosti pažnje na disanje. Jednostavno, kada udišemo, svesni smo da udišemo, a kada izdišemo, svesni smo da izdišemo. Ključna reč ovde je sabran (pali: satova), jer naglašava sabranost kao svesnost ili posmatranje daha.
Zatim dolazi druga faza vežbanja:
"Udišući dugi dah, on zna 'Ja sada udišem dugi dah'; izdišući dugi dah, on zna 'Ja sada izdišem dugi dah'; udišući kratak dah, on zna 'Ja sada udišem kratak dah'; izdišući kratak dah, on zna ' Ja sada izdišem kratak dah'."
U ovoj formuli imamo glagol "pađānāti" = zna, razume, čime se u čitavu vežbu unosi elemenat "sampađāñña" = jasno razumevanje, o kojem je bilo reči u prošloj lekciji. Dakle, više nismo samo svesni daha, već i znamo, razumemo, registrujemo da li je taj dah dug ili kratak. U početku vežbanja, kada je dah relativno grub, udasi i izdasi su obično dugi. Kako se dah smiruje, udasi i izdasi se obično skraćuju.
Treća faza:
Ovako sebe
vežba: 'Osećajući čitavo telo (disanja), udisaću'; ovako sebe vežba: ' Osećajući čitavo telo (disanja), izdisaću'.
Ovde imamo promenu glagola. Tako je umesto "znati, razumeti" upotrebljen glagol "vežbati" (pali: sikkhati).
Komentari kao što je Visuddhi magga i drugi ovaj deo objašnjavaju na jedan način: ono što se ovde podrazumeva pod osećanjem čitavog tela znači da treba da budemo svesni čitavog postupka udaha i izdaha, od samog početka, kad započinjemo novi udah, kroz srednju fazu, pa sve do samog kraja kada završavamo udah. Zatim smo svesni početka izdaha, pa sve do njegovog kraja. I tako udah-izdah, održavamo neprekinutu svesnost čitavog ciklusa. Dakle, čitav udah i čitav udah je ono što se podrazumeva u sutti pod "čitavo telo". Naravno, ovo je sasvim utemeljen stav da bi trebalo da budemo svesni čitavog udaha i čitavog izdaha. To je vežba koja nam omogućuje da održavamo kontinuitet sabranosti, da je jačamo, tako da se ona tokom jednog udaha ili izdaha ne koleba i skreće na neki drugi objekat.
No moguće je i drugačije razumevanje ovog odlomka. U tu svrhu analiziramo tekst i izraze koji su ovde upotrebljeni. Prvi je "sabbakāya" = "čitavo telo" i može ličiti na ne suviše ubedljivo dovijanje to što ćemo ga tumačiti kao "čitavo telo (disanja)", dakle čitav udah i čitav izdah. Dalje imamo izraz "paṭisaṃvedī", koji znači "osećati, doživljavati", a njegova osnova "ved-" je takođe u vezi sa reči "vedana" = "osećaj". Sve u svemu, imajući ove pojmove u vidu, može nam biti bliže značenje čitave sintagme koje je mnogo konkretnije, a to je da treba jednostavno da budemo svesni daha dok se odvija, pri čemu pažnja pokriva čitavo telo, telo kao celinu. Kako smo se fokusirali na dah, naš um je postao vrlo oštar i vrlo suptilan. Sada tu svesnost proširujemo na čitavo telo, dok dišemo sabrani. Očigledno je iz sutte da je to nešto što treba vežbati ("Ovako sebe vežba") da bismo bili u stanju da proširimo polje pažnje na celo telo.
Četvrta faza:
Ovako sebe vežba: 'Smirujući telesni sklop, udisaću'; ovako sebe vežba: 'Smirujući telesni sklop, izdisaću'.
Ovde je sintagmom "telesni sklop" preveden pali termin "kāyasaṅkhāra". A u nekim drugim suttama je definisano da se pod "telesnim sklopom" misli na udah i izdah. Dakle, sada sebe vežbamo da smirimo, da stišamo disanje, da ga učinimo vrlo ravnomernim, gotovo neprimetnim. A pošto je disanje povezano sa mnogim drugim procesima u telu, mi u isto vreme ovim voljnim činom, smirujući telo, smirujemo i sve te druge procese u telu. Buda ovo ilustruje poređenjem sa majstorom ili njegovim pomoćnikom koji obrađuje komad drveta.
Kao što vešti drvodelja ili njegov pomoćnik, kad pravi dugi okret zna: 'Sad pravim dugi okret', ili kad pravi kratki okret zna: 'Sad pravim kratki okret', isto tako i monah udišući dugi dah zna: 'Sada udišem dugi dah'... ovako sebe vežba: 'Smirujući čitavo telo, izdisaću'.
Pri ovome je važno naglasiti da se ovde ne radi o namernom menjanju daha u skladu sa nekakvim unapred zadatim ritmovima, kao što je to recimo u jogi, u vežbama pranayame. Tu udahnemo, odbrojimo određen broj sekundi i izdahnemo, zatim opet zadržavamo dah određeni period pre nego što opet udahnemo. Pre se radi o tome da održavajući isti ritam, i u isto vreme smirujući um, i dah se lagano umiruje, usporava i stišava. Ako smo dovoljno pažljivi, možemo primetiti da kad nam um odluta i počne da se bavi nekom mišlju ili osećajem, istog trenutka i dah se menja i ponovo postaje ubrzaniji i grublji.
Ovim smo završili prvi deo, prvu tetradu (vežbi) u okviru kontemplacije tela. I kao što je već napomenuto, svaki od tih delova ili svaka od glavnih vežbi u Satipatthāna sutti ima dodatni pasus koji je prati, a koji nazivamo "refren". I sada u pasusu 5 dolazimo do prvog refrena u pasusu, u vezi sa sabranosti pažnje na dah.
Tako on boravi kontemplirajući telo kao telo unutar (ađđhatta) ili kontemplirajući telo kao telo izvan (bahiddhā) ili kontemplirajući telo kao telo i unutar i izvan.
Ovo je prvi deo refrena. Kao što je napomenuto u Sinopsisu sutte (prikačenom uz prvi post ove teme), refren ima četiri ključne teme, četiri glavne faze vežbanja. Prva faza se odnosi na kontemplaciju objekta interno (unutar sopstvenog iskustva), eksterno (razmatrajući njegovo pojavljivanje kod drugih, obično ljudskih bića, ali i živih bića uopšte), i interno i eksterno. Oko tumačenja ovih sintagmi ima nedoumica, te ih neki komentatori i učitelji tumače tako da "unutar" znači ono što je duboko unutar tela, dok "izvan" znači ono što je na površini tela. Drugi opet ih tumače tako da "unutar" znači ono što se odnosi na duboku, apsolutnu istinu, dok "izvan" znači ono što se odnosi na prividnu, konvencionalnu istinu itd. Ali sve su to izvedena tumačenja koja mogu imati svoju vrednost u okviru prakse, ali se čini da nisu bila deo izvornog značenja pojma kako je on upotrebljen u samoj sutti.
Tako kontempliramo telo kao telo uzimajući kao referentnu tačku sopstveno telo. I treba reći da se unutar tradicije budističke meditacije vrlo retko primenjuje kontemplacija tela kao tela izvan. Sem toga, za druge vrste kontemplacija zaista je teško i razumeti kako ih je moguće primeniti izvan. Kod disanja, možemo da posmatramo disanje unutar sopstvenog tela. No, pitanje je kako kontempliramo disanje u odnosu na druga živa bića. Jedan bi odgovor mogao biti da kada jednom steknemo određeni uvid u prirodu procesa disanja unutar sopstvenog tela, tada privremeno, ne kao trajnu vežbu, usmeravamo um ka činjenici da se i u drugim ljudskim i uopšte živim bića takođe odvija isti takav proces disanja. Na taj način sebi predočavamo osećaj njegove univerzalnosti, osećaj da je disanje nešto što se proteže kroz čitav univerzum živih bića. Na taj način stičemo duboko razumevanje uslovljenosti.
Naredni deo ovog refrena tiče se prirode nastanka i nestanka:
Boravi kontemplirajući faktore nastanka u telu ili boravi kontemplirajući faktore nestanka u telu ili boravi kontemplirajući faktore i nastanka i nestanka u telu.
I ovaj deo, kada pogledamo pali original (samudayadhammānupassī i vayadhammānupassī), moguće je razumeti na dva načina: tako da kada kontempliramo neki objekat tokom meditacije, u ovom slučaju telo, tada kontempliramo 1. njegovu podložnost nastanku i nestanku (perspektiva neposrednog iskustva), odnosno 2. uzroke koji izazivaju taj nastanak i nestanak (perspektiva uzročnosti). Stvar je u tome što reč "dhamma" ima mnogo značenja, između ostalog "priroda" neke stvari, njena glavna karakteristika, ali i "stvar" kao takva. Komentari kao "faktore nastanka” (samudāyadhamma) za telo, kao uzroke zbog kojih telo nastaje nabrajaju: neznanje, žudnju (kao primarni uzroci iz prethodne egzistencije koji izazivaju nastanak novog tela), kammu i hranu (koji oblikuju sadašnje telo)-- zajedno sa neprekidnim, iz trenutka u trenutak, nastankom materijalnih fenomena unutar tela (koji je moguće posmatrati kada je um postao veoma rafiniran). U slučaju sabranosti pažnje na dah, komentari pominju još jedan dodatni faktor, a to je fiziološki sistem za disanje. "Faktori nestanka" (vayadhamma) za telo jesu nestanak uzroka i istovremeno propadanje materijalnih fenomena unutar tela.
Tako sa udahom, kada um postane vrlo smiren, doživljavamo nastanak telesnog fenomena i osećaj tog telesnog fenomena. Ukoliko smo dovoljno skoncentrisani, u stanju smo da taj nastanak pratimo iz trenutka u trenutak. Isto se dešava i sa nestankom, razlaganjem telesnog fenomena. U nekoj drugoj prilici možemo vežbati posmatranje obe ove pojave naizmenično.
Naredna faza vežbanja, koja se opisuje rečenicom:
Ili je sabranost na činjenicu 'ovo je telo' u njemu uspostavljena u meri neophodnoj za golo znanje (ñāṇamattāya) i neprekinutu sabranost pažnje (paṭissatimattāya).
predstavlja pojednostavljivanje kontemplacije, jer smo jednostavno svesni golog objekta u meri neophodnoj za neprekidnu sabranost i znanje, bez analitičkog napora, ulaženja u detalje kao što su faza udaha ili faza izdaha, odnosno posmatranja unutar ili izvan. Posmatramo telo kao celinu u procesu disanja, uzimajući ga kao bezličan fenomen, kao telesni fenomen koji čini udahe i izdahe. Tako produbljujemo svoje znanje, razumevanje same prirode tela, uz stalnu sabranost.
U četvrtoj fazi nailazimo na potvrđivanje prakse, opis njenog ploda, koji je postepeno raskidanje okova vezanosti, preuzimamo svoj život u sopstvene ruke, nismo više gonjeni pukim okolnostima:
Nezavisan, boravi on ne prijanjajući ni za šta na svetu. Tako, zaista, monah boravi kontemplirajući telo kao telo.
Sada prelazimo na naredni deo kontemplacije tela, pasus 6, a on govori o četiri osnovna položaja tela (iriyāpatha).
I opet, monasi, kada hoda monah zna: 'Ja hodam'; kada stoji zna: 'Ja stojim', kada sedi zna: 'Ja sedim'; kad leži zna: 'Ja ležim'; svestan je i svakog drugog položaja tela.
Ovde se meditant upućuje da održava sabranost pažnje u bilo kojem od ova četiri položaja da se telo nalazi. Kada telo obavlja neku aktivnost u nekom od ova četiri položaja ili u bilo kojem drugom položaju, treba da samo svesni i da razumemo šta radimo, umesto da nam um luta kuda on hoće, da sledi nasumične misli. Fokusiramo pažnju na tu aktivnost i na telo i znamo da je telo u tom položaju i da radi to što radi.
Ovo nije samo dodatak drugim objektima meditacije, već ovo praćenje aktivnosti i položaja tela može biti i naš glavni objekat meditacije. Ovo naročito važi za proces hodanja. Otuda u mnogim današnjim tradicijama meditacije, meditacija u hodu (ćankama) koristi se u kombinaciji sa meditacijama u sedećem položaju. Uglavnom u okviru šumske tradicije, neki od meditanata će hodajuću meditaciju uzeti kao glavni oblik svog vežbanja. Time ona postaje vrlo moćan oblik meditacije sam po sebi. Sama tehnika se podučava na više načina. Obično, u meditativnim manastirima, svaki monah ima svoju kolibu (kuti) i kraj nje je staza za hodanje, ili u hladu drveća ili sa nadstrešnicom da zaštiti meditanta od sunca i kiše. Staza je duga otprilike 30 koraka, bez neravnina, i sa nekom prirodnom oznakom gde joj je kraj, obično je to veći kamen ili nekad je tu i kameno sedište, kako bi posle hodajuće, monah mogao da nastavi sa sedećom meditacijom napolju.
Vežbanje počinje tako što meditant sabrane pažnje kreće sa jednog kraja staze i pravi korak po korak. Svestan je kad je koraknuo levom i kad je koraknuo desnom nogom. Kada stigne do kraja, svestan je da je stao i da je sada telo u stojećem položaju. U sebi može da registruje taj položaj: "stojim, stojim..." Posle desetak sekundi se okreće i pri tome je svestan: "okrećem se, okrećem se..." i to su sve oni drugi položaji sem ona četiri osnovna. Kad se okrene, ponovo zastane nekoliko trenutaka: "stojim, stojim..." i onda lagano kreće da hoda natrag ka polaznoj tački, opet svestan: "leva, desna, leva, desna..." Čitava vežba može se raditi pola sata ili duže i onda nastaviti sa sedećom meditacijom.
Zatim, postoje načini da se ova osnovna vežba dalje razvija, do vrlo suptilnih nivoa. Jedan je onaj koji podučavaju najčešće burmanski učitelji, a osnovu ima u komentarima. Tu se korak deli u posebne faze, tako da uočavamo svaku od njih: podizanje stopala, guranje napred, spuštanje. Zatim naredni korak: podizanje stopala, guranje napred, spuštanje... Kod svakog koraka nastojimo da budemo svesni svake od ove tri faze. Dalje, sa svakim korakom nije samo telo koje se kreće, već postoji i namera da se stopalo postavi u odgovarajući položaj. Tako da produbljavajući vežbu pokušavamo da budemo svesni namere u svakoj od faza. Pre nego što podignemo desno stopalo, treba da budemo svesni svoje namere da to učinimo, zatim samog dizanja. Zatim, namera pre guranja i pokret guranja stopala napred i isto sa spuštanjem. Nastavljamo isto to sa levim stopalom. I tako naizmenično vežbajući sada sa šest objekata pažnje pri svakom koraku. Moguće je svaki korak podeliti i na šest pokreta, praćenih sa šest namera, te tako imamo sada dvanaest objekata pažnje. I ono što vežbom počinjemo da uočavamo je da svaka od tih faza ima svoj početak i svoj kraj, pre nego što započne naredna faza. Daljim vežbanjem uočavamo da recimo faza podizanja nije jedan pokret već čitav niz, na stotine sićušnih pokreta koji se nadovezuju jedan na drugi. Tako lagano stvaramo u sebi osećaj o onim suptilnim varijacijama koje se događaju unutar našeg iskustva, a koje uglavnom ne primećujemo jer sve radimo suviše brzo, bez obraćanje pažnje na sve te sićušne razlike, transformacije koje se odigravaju. Kada ovo uočavanje vežbamo iz dana u dan, um postaje vrlo rafiniran i tada pred očima vidimo svu tu neprekidnu plimu nastajanja i nestajanja fenomena, plima koja se odigrava mnogo puta u samo jednoj sekundi i koja nam je uvek pred očima, ali je mi ne vidimo.
Za kraj, evo jedne varijante staze za hodajuću meditaciju:
http://hermitage.abhayagiri.org/Blog/onthewalkingpath/K1-meditation-path.JPGa ako vas zanimaju detaljnija uputstva za hodajuću meditaciju preporučujem ovaj video (na engleskom)
How To Meditate III - Walking MeditationKada ovako vežbamo sabranost pažnje na sva četiri položaja tela, mi time izgrađujemo kontinuitet svoje sabranosti, tako da na kraju nije bitno u kojem smo položaju, bilo šta da radimo u stanju smo da je održimo. I u skladu sa već analiziranim refrenom koji prati i ovaj deo instrukcija, meditant vežba tako što je svestan svog tela, svestan je tela drugih bića oko sebe (da li hodaju, stoje, sede...), svestan je i jednog i drugog. On vidi čitav svet živih bića kako se sastoji od tela u različitim položajima. I u sledećoj fazi ovog procesa, ponovo boravi nezavistan, ne vezujući se za bilo šta na ovome svetu.
(nastaviće se)
