46. Satipaṭṭhāna sutta (MN 10) -– Govor o temeljima sabranosti -– deo 5 Link do sutte
http://www.yu-budizam.com/canon/majjhima/mn010.htmlBeleškeProšli put završili smo sa meditacijom o četiri osnovna elementa, petim odeljkom u okviru kontemplacije tela, da bismo sada došli do dela govora koji nosi podnaslov "Devet kontemplacija na groblju". Danas je takvu vrstu meditacije teško praktikovati, jer monasi nemaju priliku da se susretnu sa telima u različitim fazama raspadanja. Ali u staroj Indiji bilo je uobičajeno da se tela kriminalaca koji su pogubljeni, ljudi koji su umrli bez bližih rođaka odnose na mesto za spaljivanje (pali: susāna; sanskrit: śmāśāna) i tamo ostavljaju da istrunu na otvorenom ili da se njima nahrane razne grabljivice. Monasi monahinje koji su želeli da praktikuju ovakvu vrstu meditaciju, otišli bi na takvo mesto i odabravši telo na koje će se skoncentrisati, tokom narednih nekoliko sati bi ga posmatrali, sve dok ne steknu stabilan vizuelni utisak. Kasnije su tu sliku mogli da koriste i meditirajući u manastiru.
No u govoru Buda kao da želi da nas poštedi detalja, tako da koristi izraz "seyyathāpi", kojim često u suttama započinje poređenje, a znači "kao kad bi". Taj izraz kao da implicira da ne treba bukvalno da vidimo leš u raznim fazama raspada, već ako nemamo tako divnu priliku
možemo se zadovoljiti i svojom maštom. Naravno, da je direktan prizor mnogo upečatljiviji objekat, tako da danas recimo u Tajlandu nije redak slučaj da monasi odu u bolnicu, gde se rade autopsije, kako bi sakupili "vizuelni materijal za meditaciju". Ono što je jako važno je da sa ovako moćnim objektom treba baratati vrlo pažljivo, jer on ako se upotrebljava neoprezno može više škoditi nego što koristi. Može u nama izazvati potištenost, ogromnu paniku, strah, naročito ako meditiramo na usamljenom mestu i počnu da nam se od noćnih senki priviđaju duhovi i slične stvari. U svakom slučaju ovo nije meditacija sa kojom bi trebalo početi vežbanje, već je namenjena onim koji su već poodmakli sa praksom i koji poseduju dovoljno veštine stečene vežbanjem sa drugim objektima, kao što je to recimo dah, četiri elementa ili meditacija u hodu. No, ovo je sa druge strane izuzetno moćna meditacija, ako se koristi dozirano i mudro. Njena svrha je s jedne strane za monahe da se oslobode pritiska seksualnog nagona, opsednutosti lepotom tela, jer na kraju shvataju da su sva tela ista. Takođe, stalna tema koja se provlači kroz ovu meditaciju je:
"I opet, monasi, kao kad bi gledao telo jedan dan posle smrti, dva dana posle smrti ili tri dana posle smrti, naduto i pomodrelo, iz kojeg curi gnoj, bačeno na mesto za spaljivanje, monah tada isto ovo telo upoređuje sa njim ovako:
'Zaista, i ovo telo je isto po svojoj prirodi, i ono će postati ovakvo i tome ne može umaći'." (...so imameva kāyaṃ upasaṃharati 'ayampi kho kāyo evaṃdhammo evaṃbhāvī evaṃanatīto'ti)
Ovakva linija razmišljanja nas podseća da će i ovo telo sa kojim se identifikujemo, vezujemo, kojim se oduševljavamo, smatramo ga svojim "ja", takođe biti takvo kao što je i ono koje gledamo ili zamišljamo. Jednoga dana životna sila u tom telu će iščileti, i ono će biti mrtvo. Danas se tela ne bacaju na mesto za spaljivanje, već se stavljaju u kovčege, lepo obuku,, neka čak i našminkaju, dekorišu cvećem, tako da izgleda kao da je čovek mirno zaspao na kratko i da će se probuditi i biti ponovo sa nama. Ali kada vidimo telo u stanju raspada, tek tada shvatamo do kraja o kakvom se procesu radi i da je i naše telo njemu takođe podložno. Na taj način razvejavamo vezanost i obmanu vezanu za telo, da je ono "ja", "moje" i "moje sopstvo".
Iako sutta tretira ovih devet kontemplacija na mestu za spaljivanje svaku posebno, moguće ih je posmatrati i kao faze jedne te iste kontemplacije, jer se tako postiže mnogo snažniji efekat i prima mnogo upečatljivija poruka. Tako polazimo od tela koje je mrtvo tek dan-dva, a posle u narednoj fazi (pasus 16) imamo telo koje komadaju razne životinje i takođe možemo pomisliti: Hoće li i moje telo raskomadati i pojesti, ako nijedna druga životinja, a ono sigurno crvi? I ovo moje telo je tek obična hrana u čitavom lancu ishrane. Zatim dolazi naredna faza, kada je ostao kostur, sa tek malo mesa i mrlja krvi ponegde na kostima, zatim nestaje i meso i ostaju kosti koje se drži na okupu jedino tetivama. Na kraju dolazimo do razbacane hrpe kostiju koje su možda životinje razvukle naokolo, tako da više nemamo utisak da se radi o kosturu, već tek o pojedinačnim, razbacanim kostima tu i tamo. I tako redom sve do pasusa 26-30, gde i same kosti počinju da se raspadaju i pretvaraju u prah. Ništa ne ostaje od čitavog tela, do samo prašina. Ako želimo, možemo otići i korak dalje i zamisliti vetar koji razveje tu prašinu, tako da prazna priroda tela postaje očigledna. Nešto slično ovome se događa i kod kremiranja tela, kada se tokom nekoliko sati čitavo telo pretvori u prah. I onda se zapitamo, gde je ta osoba koju smo još do juče znali i sa njom razgovarali sada nestala?
U svakoj od ovih faza kroz koje prolazimo, paralelno razmišljamo i o sopstvenom telu i njegovoj prirodi: "i ovo telo je isto po svojoj prirodi, i ono će postati ovakvo i tome ne može umaći". I dalje, kaže Buda:
"Tako on boravi i kontemplira telo kao telo unutar [u pogledu sopstvenog tela] ili kontemplira telo kao telo izvan [iste ideje prolaznosti možemo primeniti i na tela ljudi oko nas, sva njih čeka ista sudbina] ili kontemplira telo kao telo i unutar i izvan [naizmenično posmatramo i svoje i tela drugih sa istom mišlju o prolaznosti, njihova je priroda ista nisu izuzetak od pravila].
I pošto sve ovo radimo u okviru potpune svesnosti i jasnog razumevanja, na kraju se ta dva kvaliteta toliko izoštre da smo u stanju da se fokusiramo na sopstveno telo i kontempliramo prirodu nastanka u ovom telu, njegovo neprekidno građenje, nastajanje. Potom kontempliramo njegovo neprekidno razgrađivanje, nestajanje, razaranje njegove fizičke komponente. Na kraju posmatramo oba procesa naizmenično, u nizu, nastajanje i nestajanje. Potom dolazimo do sabranosti i svesnosti "na činjenicu 'postoji telo'... u meri neophodnoj za golo znanje i neprekinutu sabranost pažnje." Tada monah, kaže Buda, "nezavisan, boravi on i ne prijanja ni za šta na svetu. Tako, zaista, monah boravi i kontemplira telo kao telo."
Ovim smo kompletirali prvi deo Satipaṭṭhāna sutte, koji se odnosi na kontemplaciju tela kao tela i prelazimo na drugi temelj sabranosti pažnje, drugi objekat sabranosti, a to je kontemplacija osećaja (ili senzacije).
"32, A kako to, monasi, boravi monah i kontemplira osećaje kao osećaje? Kad oseti prijatan osećaj, monah zna: 'Osećam prijatan osećaj'; kad oseti bolan osećaj, on zna: 'Osećam bolan osećaj'; kad oseti ni-bolan-ni-prijatan osećaj, on zna: 'Osećam ni-bolan-ni-prijatan osećaj'. Kad oseti nizak prijatan osećaj, on zna: 'Osećam nizak prijatan osećaj'; kad oseti uzvišen prijatan osećaj, on zna: 'Osećam uzvišen prijatan osećaj'; kad oseti nizak bolan osećaj, on zna: 'Osećam nizak bolan osećaj'; kad oseti uzvišen bolan osećaj, on zna: 'Osećam uzvišen bolan osećaj'; kad oseti nizak ni-bolan-ni-prijatan osećaj, on zna: 'Osećam nizak ni-bolan-ni-prijatan osećaj'; kad oseti uzvišen ni-bolan-ni-prijatan osećaj, on zna: 'Osećam uzvišen ni-bolan-ni-prijatan osećaj'."
U uvodu za ovu suttu smo rekli da se naše iskustvo u osnovi deli na iskustvo tela (kaya) i uma (ćitta). Ali između ova dva postoji još jedan domen iskustva, koji je izuzetno važan, a to je osećaj. Osećaj je vrsta mentalnog iskustva, ali je toliko važan i toliko specifičan, da je Buda za njega stvorio posebnu kategoriju. Kao što je u analizi osnovnih sastojaka bića, od njih pet kao drugi označio "osećaj", tako je i među temeljima sabranosti odvojio poseban odeljak za kontemplaciju osećaja. No pre svega moramo razumeti šta se podrazumeva pod nazivom "osećaj". U našem vokabularu, reč osećaj često podrazumeva emociju. No to nije ono što se misli pod pali pojmom "vedana". Vedana je važan sastojak emocije, ali emocija može biti vrlo kompleksan fenomen. Ono što Buda podrazumeva pod osećaj mogli bismo nazvati afektivnom komponentom iskustva i na tom nivou mi stvari doživljavamo kao prijatne, bolne ili ni prijatne ni bolne, to jest kao neutralne. Razlog zašto je Buda toliko pažnje posvetio osećaju leži u tome što je on neka vrsta okidača, koji aktivira mnogo druge, kompleksnije nivoe iskustva. Tako prijatan osećaj postaje okidač za žudnju, vezivanje. Zato u okviru dvanaestočlane sheme o uslovljenom nastanku stvari (patićća samuppāda), Buda kaže: "uslovljena osećajem, žudnja nastaje". Obično je to prijatan osećaj, osećaj užitka taj koji hrani žudnju. Zatim, bolan osećaj, kada ga ne pratimo sa dovoljno svesnosti, postaje okidač za odbojnost, nesviđanje, mržnju, bes, iritiranost, jed. A neutralni osećaj je taj koji održava stanje otupelosti, dosade, monotonije, prepuštanja bez ikakvog podsticaja za promenu, za samorazvijanje. I tako, ako dopustimo osećaju da se pojavi u našem mentalnom prostoru i da ga ne posmatramo sa svesnošću, tada on postane katalizator za ostale mentalne procese: za stanje vezanosti i žudnje, za stanje iritiranosti i odbojnosti ili za stanje indiferentnosti. Zato Buda uzima osećaj i stavlja ga u posebnu kategoriju, čini od njega poseban domen kontemplacije. Tretirajući osećaj kao objekat svesnosti, sa jedne strane, u stanju smo da sprečimo osećaj da aktivira štetna mentalna stanja, a sa druge u stanju da dublje prodremo i razumemo uslovljenu prirodu našeg iskustva. Jer smo u prilici da posmatramo kako osećaju nastaju i kako je um sklon da na njih reaguje. Nastavljajući da posmatramo osećaje, stičemo uvid u prirodu samog iskustva, njegovog formiranja.
Osećaj postaje uočljiv tokom meditativnog procesa obično pošto smo jedno vreme vežbali sa telom kao primarnim objektom meditacije. S druge strane sutta koju obrađujemo poslužila je kao inspiracija za stvaranje mnoštva različitih tehnika meditacije. U nekima je telo primarni objekat, a tek kasnije se uključuje sabranost pažnje na osećaj ili kontemplacija uma. Drugi učitelji meditacije u svoje instrukcije uključuju kontemplaciju osećaja već u ranoj fazi i od osećaja čine primarni objekat kontemplacije. Najčuveniji među njima je svakako Goenka i učitelji u okviru njegove tradicije. Tako, kad počnemo da vežbamo sa telom, recimo usmeravamo pažnju na dah oko nozdrva ili na izdizanje i spuštanje abdomena, posle izvesnog vremena počnemo da registrujemo osećaje, obično se javi bol ili utrnulost u određenim delovima tela. Ako ne obratimo pažnju na bol, on ubrzo postaje smetnja ili čak i uzrok odustajanja od vežbanja. Da bismo prošli kroz tu bolnu fazu, moramo biti u stanju kako da je iskoristimo, tako da umesto prepreke postane pomoćno sredstvo ili faktor intenziviranja prakse.
Tako, dok posmatramo telo i registrujemo bol u kolenima ili leđima, u početku samo u sebi registrujemo "bol, bol..." ili "bolni osećaj, bolni osećaj..." Ako postoji u umu neka odbojnost prema tom bolu, to je takođe bolan mentalni osećaj. Registrujemo tu odbojnost kao mentalni osećaj i vratimo pažnju na glavni objekat meditacije. Ako bol nastavi da bude dominantan, da remeti pažnju, do tačke kada više nismo u stanju da se fokusiramo na primarni objekat, tada ga možemo odložiti sa strane i svu pažnju okrenuti ka tom bolnom osećaju. Tada ga tretiramo kao objekat svesne kontemplacije. I kako posmatramo taj osećaj, počinjemo da uočavamo da ono što nazivamo bolnim osećajem, nije nešto čvrsto, solidno, nepromenljivo, već kako ga uporno posmatramo otkrivamo da se pre radi o jednom toku, procesu, isprva kontinuiranom, ali još posmatranja donosi njegovo raspadanje u segmente, sled momenata bolnog osećaja koji slede jedan drugog, svaki je moguće razlučiti od njegovog prethodnika i onog koji ga sledi. Uviđamo da je taj isprava kontinuiran osećaj zapravo sastavljen od brzo smenjujućih, pulsirajućih trenutaka u kojima bolan osećaj nastaje i odmah nestaje, da bi ga odmah zamenio novi momenat. Tako upravo u tom bolnom osećaju vidimo i istinu prolaznosti, nepostojanosti (iako nam se neka dbol može učiniti kao najtrajnija stvar u svemiru
). Tako ono što konceptualizujemo kao bol, u stvarnosti se ukazuje kao serija trenutačnih stanja i kako se pažnja, sposobnost za pažnju sve više fokusira na taj bolan osećaj, čak i ti pulsirajući trenuci se razlažu na još sitnije deliće bolnog osećaja. Sve dok se ono što nam se čini kao bolan osećaj ne ukaže kao mentalna konstrukcija nadograđena na tu seriju izuzetno brzo smenjujućih stanja: nastanak-prestanak, nastanak-prestanak...
I ne samo da bol počinje da menja svoj karakter od jednog čvrstog "bloka" bola u jedan tok bola, pa u bezbroj sićušnih "kapljica" bola, već kako se udubljujemo u pravu prirodu bola, uviđamo kako on ima vrlo različite karakteristike, kako postoje različiti tipovi bola. Nekada je on probadanje, drugi put pulsiranje, nekada je kao sevanje, drugi put kao potmuli bol koj ije teško locirati itd. Sve te "etikete" možemo koristiti da posmatramo bol i kad ga tako preobrazimo u objekat pažnje, njegova moć da nas zarobi i razdire slabi. On postaje zapravo interesantnim objektom posmatranja, poput recimo planete koju posmatramo kroz teleskop ili ćelije koje posmatramo pod mikroskopom. To više nije MOJ bol, te smo u stanju da uočavamo njegovu različitu "teksturu", način na koji se manifestuje. Uočavamo da se ona iz trenutka u trenutak menja, što nam takođe pred oči dovodi karakteristiku nepostojanosti. Ako u ovom istrajemo, ponekad bol će prestati sam od sebe, telo će samo od sebe zauzeti novi, ugodniji položaj i um može da se vrati na primarni objekat meditacije. Kada se to dogodi i um postane opet vrlo skoncentrisan, tada se može javiti prijatan osećaj. I ovaj osećaj, ako mu opet ne posvetimo dovoljno pažnje, može da se takođe pretvori u opasnost. Ako nas ponese prijatan osećaj, osvoji nas ushićenje, zadovoljstvo i pokušamo da ga zadržimo, vežemo se za njega, tada ponovo postajemo žrtva žudnje, ali ovoga puta za duhovnim zadovoljstvom. I zapravo već sam napor da zadržimo postojeće stanje uzrok je tome da to zadovoljstvo počinje da se smanjuje. Zato je neophodno da i kada se javi prijatan osećaj, da ga samo registrujemo u sebi: "prijatan osećaj..." i pustimo ga da ide svojim tokom.
Sutta koju analiziramo, kao i drugi tekstovi, u okviru ova tri glavna tipa osećaja razlikuju i dve podgrupe za svaki od njih. Na paliju one se nazivaju: sāmisa vedana i nirāmisa vedana.
Reč sāmisa doslovno znači "presno meso, hrana, nešto neobrađeno, nekultivisano", a reč nirāmisa znači suprotno, "bez mesa, bez plena". Kada se nađu zajedno, ove dve reči označavaju suprotnosti "materijalno-nematerijalno" ili ono što bi kod nas bilo relacija "puteno-duhovno", ili nisko i uzvišeno. Otuda u sutti imamo:
1. za bolan osećaj:●
sāmisa dukkhaṃ vedana = nizak bolan osećaj (nastaje zbog neuspeha u pridobijanju nekog predmeta kao izvora čulnog zadovoljstva)
●
nirāmisa dukkhaṃ vedana = uzvišen bolan osećaj (kada neko teži višim stupnjevima svesti, ulaže ozbiljan napor, ali ih ne postiže. tada oseća nagon, žudnju za tim stanjima i oseća bol zbog neuspeha. Mada tehnički gledano, iz Abhidhamma perspektive, ovu vrstu bolnog osećaja treba klasifikovati kao štetnu, ali sa duhovne tačke gledišta može se reći da je to vredna vrsta bolnog osećaja, jer on motiviše meditanta da čini povoljna dela, da nastavi da vežba, kako bi dostigao cilj za kojim žudi. Isto tako, nekad, ako neko posmatra dela koja je činio pre nego što je upoznao Budinu Dhammu, može se osećati glupo i sramotiti se onoga što je nekada činio, čuditi se samome sebi kako je mogao praviti takve gluposti. Taj osećaj u umu, žal, kajanje, jeste bolan, ali je dobra vrsta bola, jer nas motiviše da se menjamo, pomaže da vidimo dobrobit koja dolazi sa razvijanjem povoljnih osobina uma i eliminisanja onih štetnih, pomaže da još prilježnije vežbamo.)
2. za prijatan osećaj:●
sāmisa sukhaṃ vedana = nizak prijatan osećaj (onaj koji je povezan sa užicima čula)
●
nirāmisa sukhaṃ vedana = uzvišen prijatan osećaj (koji nastaje kada um počinje da biva skoncentrisan, fokusiran na objekat ili kod osobe sa devocionalnim temperamentom kada boravi u budističkom manastiru ili hramu, vidi Budinu statuu, kada se pokloni ili recituje, ili kada neko praktikuje meditaciju prijateljske ljubavi i zrači radošću i srećom; kod osoba velikodušnih, osećaj koji se javlja dok daruju druge. Ovo su sve korisni, povoljni tipovi sreće i zadovoljstva, oni koje treba negovati.)
3. za ni-bolan-ni-prijatan osećaj: (ovaj osećaj je vrlo suptilan i težak da ga uočimo, jer je njegova tekstura manje vidljiva, manje izražena. U svakodnevnom životu doživljavamo ga mnogo puta, ali ako nismo svesni, ako nismo pažljivi, vrlo lako mu se prepustimo, bez želje da sebe menjamo, bez želje da menjamo nabolje stvari oko nas. I ako postignemo povoljno stanje unutražnje ravnoteže, a propustimo da ga uočimo, tada možemo da razvijemo u sebi suptilni oblik vezanosti za jedno takvo stanje uma, jer ne prepoznajemo da čak i taj neutralni osećaj jeste prolazan.)
●
sāmisaadukkhamasukhaṃ vedana = nizak ni-bolan-ni-prijatan osećaj (neutralan osećaj tuposti, indiferentnosti, apatije)
●
nirāmisaadukkhamasukhaṃ vedana = uzvišen ni-bolan-ni-prijatan osećaj
Jedan vrlo važan aspekt Budinog učenja, po kojem se on razlikuje od svojih savremenika, jeste da su Budini savremeni smatrali kako je prijatan osećaj sam po sebi štetan i da bi ga apsolutno uvek trebalo izbegavati. Smatrali su da put ka oslobođenju leži kroz bolne osećaje. Buda je međutim napravio gornju razliku između dve vrste prijatnih, bolnih i neutralnih osećaja, niskih i uzvišenih, telesnih i duhovnih. Tako je smatrao da niske prijatne, bolne i neutralne osećaje treba uvek prevazići. Ali one uzvišene, duhovne, smatrao je povoljnim i korisnim. Idealno, trebalo bi da prevaziđemo i duhovni bolni osećaj, pošto ga iskoristimo da sami sebe motivišemo na samousavršavanje. Kada to učinimo, tada podstičemo duhovni prijatan osećaj, koji kada postane zreo i ustaljen, vodi do duhovnog neutralnog osećaja, osećaja spokojstva i ravnoteže.
Tako, meditant, iako je fokusiran na telo, uvek doživljava jedan od tri osnovna osećaja. Kada neki se od njih probije u polje svesti, tada okreće snop pažnje ka njemu i registruje ga. Potom vraća um ka glavnom objektu, telu. Ali ako taj osećaj postane izuzetno jak, tada meditant njega uzima kao naredni objekat meditacije i njemu posvećuje svu silu svoje pažnje. No postoje sistemi meditacije koji koriste meditaciju na telo tek da bi smirile um. Kada je to jednom postignuto, tada je uputstvo da se meditant posveti punoj kontemplaciji osećaja, naročito koristeći telesne osećaje kao objekat.
I tako stižemo do pasusa ovog odeljka koji se odnosi na uvid.
"33. Tako on boravi i kontemplira osećaje kao osećaje unutar ili kontemplira osećaje kao osećaje izvan ili kontemplira osećaje kao osećaje i unutar i izvan.
Ovde se možemo zapitati, kako to možemo kontemplirati osećaje izvan, kod drugih? Sem retkih slučajeva meditanata koji mogu čitati um druge osobe, mogli bismo ovo shvatiti kao rezonovanje: pošto ja imam te osećaje, sigurno ih imaju i drugi, svako biće oseća prijatne, bolne i neutralne osećaje i zaključivati posredno o njima na osnovu postupaka drugih, "govora tela", izraza lica ili je moguće postati toliko senzitivan da osećamo raspoloženje druge osobe bez ikakvih spoljašnjih znakova. Ovo zaključivanje o doživljavanju osećaja onda možemo proširivati sa ljudi i na druga bića i zaključiti da i ona doživljavaju sva bez razlika iste te tri vrste osećaja. Potom kontempliramo te osećaje naizmenično i u sebi i u drugima. Zatim meditant:
"boravi i kontemplira faktore nastanka u osećajima, boravi i kontemplira faktore nestanka u osećajima, boravi i kontemplira faktore i nastanka i nestanka u osećajima.
Faktori nastanka i nestanka u osećaju su isti oni kao i za telo (neznanje, žudnja, kamma i hrana), izuzev što je ovde hrana zamenjena kontaktom između recimo oka, vidljivog oblika i svesti o viđenom, pošto je kontakt nužni uslov za osećaj. Kao što je malopre rečeno, pomno posmatranje osećaja otkriva njegovu nestabilnu prirodu, njegovo stalno nastajanje i nestajanje. Isto tako, možemo početi od određenog osećaja, u kolenu, leđima, ali kako um postaje vrlo osetljiv, možemo tu svesnost proširiti na čitavo telo, da ga skeniramo od vrha glave do stopala i natrag, registrujući osećaje u svakom delu tela, čak i najsitnijem. Jer u svakom od njih postoje osećaji, mnogo osećaja, sve vreme, samo um obično nije dovoljno izoštren da bi ih sve registrovao. Na određenoj tački, možemo čak prestati da pravimo razliku između osećaja na prijatne, bolne i neutralne, prestati da posmatramo njihovo nastajanje i nestajanje i ostati jednostavno svesni da postoji osećaj, kao što to kaže sutta:
"Ili je sabranost na činjenicu 'postoji osećaj' u njemu uspostavljena u meri neophodnoj za golo znanje i neprekinutu sabranost pažnje. Nezavisan, boravi on i ne prijanja ni za šta na svetu. Tako, zaista, monah boravi i kontemplira telo kao telo."
Ovo stanje je registrovanje osećaja kao bezličnog fenomena, koji nema nikakve veze sa osobom, nešto što se ne može zaista nazvati "ja" i "moje", već kao nešto što nastaje usled uzroka i nestaje kad ti uzroci nestanu. Tako se ne vezujemo za njega, ostajemo potpuno spokojni, njime neokrznuti.
(
nastaviće se)
[/u]
