Ćanki sutta (MN 95) -- Govor ĆankijuKratak sadržaj sutteĆanki, praćen velikom grupom bramana, posećuje Buddu koji boravi u njegovoj blizini i nalazi ga kako razgovara sa nekoliko uglednih, starih bramana. Mladi braman po imenu Kāpathika često upada u razgovor i Buda ga zbog toga prekori. Ćanki na to kaže Budi da je mladić vrlo bistar i obrazovan i predlaže Budi da sasluša njegovo pitanje. U odgovoru na njega, Buda objašnjava da bramani uzalud smatraju da poseduju krajnju istinu, a da zapravo samo sa generacije na generaciju prenose nešto (predaju) što misle da je istina. Onda objašnjava kako čovek stiče poverenje u istinu, potom stiče razumevanje za nju, da bi je na kraju i ostvario u sopstvenom životu vežbajući i duhovno se razvijajući. Na kraju govora Kāpathika postaje Budin sledbenik.
Beleške o suttiOva sutta (naizgled pogrešnog naziva, jer je Ćanki samo slušalac, a Kāpathika zapravo razgovara) na neki se način nadovezuje na Kalama suttu od prošle nedelje, jer takođe govori o kriterijumima razlikovanja pravog i lažnog učitelja i učenja, samo što u ovoj sutti Buda govori o svemu tome još malo detaljnije i pokazuje način, to jest pojedinačne korake kojima pravom učitelju i učenju treba prići.
Kao prvo, ko je taj Ćanki? Reč je o bogatom bramanu, Budinom savremeniku, koji je bio nadaleko poznat po svojoj učenosti i vrlo uvažavan među ostalim bramanima u zemlji Kosala. Živeo je u bramanskom selu Opasāda, na feudu koji mu je poklonio Pasenadi, kralj Kosale. Kada je Buda jednom prilikom boravio u Opasādi, Ćanki je, i pored negodovanja svojih prijatelja bramana, otišao da ga poseti i tom prilikom je nastala Ćanki sutta. U Tipitaki se ne kaže da je Ćanki ikada postao Budin sledbenik, iako veliki komentator Buddhaghosa kaže da je veoma cenio Budu, što se može i videti iz uvodnog dela Ćanki sutte. Sve u svemu, Ćanki sutta nam pruža i jedan pogled na širi socijalni kontekst u kojem je Buda živeo i podučavao.
Jedan od elemenata tog konteksta je i odnos vladara i bramana, što se vidi u 2. paragrafu da je Ćanki za svoje usluge obavljanja rituala od vladara bio bogato nagrađen imanjem. Drugi elemenata vidimo u 8. paragrafu kada bramani prekorevaju Ćankija kao predvodnika bramanske zajednice zbog njegove namere da ide da poseti tamo nekog lutajućeg asketu (skoro probisveta). Bilo bi normalnije da asketa dođe da poseti njega. Da bi bili ubedljiviji, bramani ređaju šta sve čovek mora da ima da bi bio značajan u njihovim očima:
1. plemenita roda i s majčine i s očeve strane (što znači da nije bilo mešanja sa nižim kastama)
2. ima velik imetak
3. savladao je petovrsno znanje triju Veda, korpusa svetih himni i vrhovnog religijskog autoriteta. (četvrta, Atharva veda je bila dodata ovom korpusu kasnije)
4. lep je i ugledan, ljubazan i snažan
5. obdaren i osnažen vrlinom
6. lepim glasom zna da se lepo izrazi
7. učitelj je mnogih učitelja
8. poštuju ga, cene, hvale, slave i priznaju i kralj i brahmani
9. mesto na kojem živi i pripada mu, mnogoljudno je, bogato pašom, drvetom, vodom i žitom
Sve u svemu, kako bismo mi danas rekli, Ćanki je čovek koji je uspeo u životu
Ali, on u pasusu 9 iznosi svoje argumente, koji su zanimljivi utoliko što on pominje iste razloge koje i njegovi kolege bramani, samo što smatra da je za Budu upravo prednost to što se dobrovoljno odrekao onoga što se kod Ćankija smatra uspehom: zlato, imetak i ostalo. Uz to on pominje i dva važna kvaliteta koja sam nema:
1. isposnik Gotamo savladao je strast za telesnim užicima i rešio se nepouzdanosti
2. tumači delovanje (kamma) i šta se delatnošću postiže.
10-12. Čanki odlazi do Bude, ali je tu tek svedok razgovora koji mladi braman Kāpathiko vodi sa Budom, a interesujući se kakav je Budin stav prema Vedama. Ovde se lepo vidi razlika između Budinog učenja iz prethodne sutte o nepouzdanosti usmenih i pismenih predanja i bramanskog neograničenog poverenja u istinitost svetih himni Veda, koje je sažeto u rečenici: "Samo je ovo istina, a sve ostalo je zabluda".
13. Buda ne daje direktan odgovor, već odgovara pitanjem, kojim navodi sagovornika na zaključak da bramansko oslanjanje na znanje prethodnika, koji se takođe oslanjaju jedino na znanje svojih prethodnika, a ne sopstveno, oni liče na povorku slepaca koji se kreću tako što se drže jedan za drugog, ali ne znaju pouzdano ni odakle dolaze ni kuda idu.
Ovo Budino poređenje priziva u sećanje poznatu Brojgelovu sliku „Parabola o slepcu“, koja je nastala 1568. godine:
http://www.abcgallery.com/B/bruegel/bruegel137.htmlČovek bi pomislio da je Brojgel čitao Ćanki suttu (malo verovatno
), ali je ta slika zapravo ilustracija stiha iz čuvene novozavetne Propovedi na gori, gde Isus govori o farisejima:
„Oni su slijepi vođi slijepcima; a slijepac slijepca ako vodi, oba će u jamu pasti.“ (Matej 15:14 i Luka 6:39)
(Ali to ne znači da motiv „slepca kojeg vodi slepac“ nije mogao iz indijske stići u biblijsku literaturu)
No da se vratimo sutti.
Drugi zanimljiv detalj na ovom mestu u sutti je da Buda pominje drevne vedske mudrace po imenu (Atthako, Vamako, Vamadevo, Vessamitto, Yamataggi...), što može biti indikator da i sam dobro poznaje Vede.
14-15. Mladi Kāpathiko dalje kaže da se bramani ne oslanjaju samo na svoje lično poverenje u svoje učitelje i Vede, već i na usmenu predaju, što bi verovatno trebalo da znači: ako je nešto staro i održalo se do današnjih dana, mora da je istinito.
Budu ne zadovoljava ni taj kriterijum, kao ni četiri ostala na osnovu kojih bi neko mogao reći: "Samo je ovo istina, a sve ostalo je zabluda". Tih pet nedovoljnih kriterijuma procenjivanja istine su: vera (saddhā), sklonost (rući), usmena predaja (anussavo), logičko rasuđivanje (ākāraparivitakko) i uzdržavanje od zauzimanja stanovišta (diṭṭhiniđđhānakkhanti). [ovaj poslednji termin, za razliku od Veljačića, Bhikkhu Bodhi prevodi sa „reflective acceptance of a view“ ili, recimo, „promišljeno prihvatanje nekog stanovišta“. Bodhijev prevod se čini tačnijim, ako analiziramo pali složenicu datu u zagradi: diṭṭhi = stanovište + niđđhāna = uvid + khanti = strpljenje, što meni sugeriše značenje „strpljivo, detaljno razmatranje nekog stanovišta ili učenja“]
Dakle, svih ovih pet načina Buda naziva "doslednost istini", u smislu načina na koji brkamo ono što nam se čini da je istina i uvid u istinu. To je pet „izvora autoriteta“ na koje se ljudi pozivaju kada tvrde za nešto da je istina. Zato, mada nam se može učiniti da smo do te istine stigli, nije naodmet biti još malo oprezan, upozorava Buda, jer i pored tih autoriteta, to što imamo u vidu može biti istinito, ali i ne mora:
"Ako je neki čovjek u nešto uvjeren, Bharadvađo, pa kaže: "To je moje uvjerenje", njegova je izjava dosljedna istini, ali iz toga još ne slijedi jednostavan zaključak: 'Samo je ovo istina, a sve ostalo je zabluda'. – Isto tako, ako je neki čovjek nečemu sklon ili o nečemu (tradicionalno) obaviješten, ako o nečemu razumno sudi ili se suzdržava od zauzimanja stanovišta, pa to tako izrazi, njegova je izjava dosljedna istini, ali iz toga još ne slijedi jednostavan zaključak: 'Samo je ovo istina, a sve ostalo je zabluda'."
Zaista vrlo upečatljive Budine reči kad znamo koliko je religijskih učitelja i raznih drugih vođa za svoje reči govorilo: "Samo je ovo istina, a sve ostalo je zabluda. Svi koji ne veruju u moju reč osuđeni su na večnu patnju, što pre, što posle smrti." Čitava istorija svetskih religija može se posmatrati kao jedno nadvikivanje raznih takvih vođa, iz generacije u generaciju, deljenje na verne i neverne, poslušne i neposlušne. Buda u ovakvom društvu deluje koliko oprezno, toliko i neuobičajeno.
16. Kad je ovako „pripremio teren“, Buda ukazuje da ipak nismo večno osuđeni na neizvesnost, na neprekidno spekulisanje o istini. Mi nismo osuđeni da se večito krećemo u granicama svoje vere, sklonosti i preferencija. On na kraju iznosi i svoj vrlo praktičan savet o tome kako se zapravo otkriva istina, kako se dolazi do buđenja za istinu (saccanubodha):
17-20. Osobu za koju smatramo da nam može biti učitelj prvo treba dobro osmotriti, posmatrati kako se ponaša u različitim situacijama i naročito na osnovu njegovih postupaka procenjivati ima li u njemu ijednog od tri glavna „otrova“ uma – pohlepe, mržnje i obmanutosti. Vrlo dobar indikator da su ti otrovi još jaki u njemu je i već pomenuta izjava: „Samo je ovo istina, a sve ostalo je zabluda“. Tek kada smo se uverili da je njegov um pročišćen, to nam je razlog da u njega steknemo (kakvo-takvo) poverenje i pristupimo mu bliže kako bismo čuli šta ima i da nam kaže. Taj i dalji niz koraka sutta opisuje ovako:
„Kad, dakle, takvim provjeravanjem ustanovi da je redovnik pročišćen od požude, mržnje i zablude,
1. tada stiče povjerenje u njega.
2. Pristupivši mu s povjerenjem, sjeda pored njega.
3. Sjedeći tako, otvara uši.
4. Otvorenih ušiju sluša pouku (Dhammo).
5. Saslušavši, prihvaća [dhāraṇā, zadržava u umu] pouku.
6. Onome što je prihvatio provjerava smisao [dhammānaṃ atthaṃ upaparikkhati ].
7. Pouke čiji je smisao provjerio, promišljeno zadržava u pamćenju [dhammaniđđhānakkhanti].
8. Iz promišljenosti se rađa odluka [chanda, želja da nešto ostvarimo].
9. Odlučivši se, laća se posla [ussahati].
10. Lativši se posla, odmjerava [tuleti] svoj zadatak.
11. Odmjerivši zadatak, izvršava [padahati] podvig.“
I da bi mladi braman Kāpathiko „utvrdio gradivo“, isti ovaj niz Buda do kraja sutte prelazi još jednom, ali unazad.
Sve u svemu, vrlo jednostavno. Sad kad znamo put, nema više nikakvih prepreka za nas
PraksaI u ovom govoru Buda ohrabruje svoje slušaoce da vide i saznaju istinu putem direktnog iskustva, a ne da se oslanjaju na veru, usmena predanja, logičke konstrukcije itd.
Kada ti kažeš: „Ja znam to, ja vidim to“, govoriš li to na osnovu svog neposrednog iskustva ili prepričavaš ono što si čula/čuo od nekog drugog? Važno je uočiti ovu razliku i time onda probuditi poverenje i u drugima da pažljivo gledaju sopstveno iskustvo.
