Tri sigurna utočišta

[oblica]

Buda - Dhamma - Sangha
 
Tri utočišta ili tri dragulja glavna su obeležje budizma. O kakvom se utočištu radi, veoma je lepo objasnio
Tanissaro Bhikkhu, u tekstu koji ću ovde postaviti. Nakon toga možemo razgovarati na ovu temu.
 
Buda
 
Značenje Budinog probuđenja
 
Dva ključna aspekta Budinog probuđenja jesu šta i kako: za šta se on to probudio i kako je to
postigao. Njegovo probuđenje je svojevrsno po tome što uključuje ova dva aspekta. Suština je
u tome da je razumeo kako postoji večna sreća i da nju čovek može postići sopstvenim naporom.
Taj čovekov napor kao deo čitavog procesa na kraju se usredsređuje na pitanje razumevanja
prirode samog tog napora -- kroz ispravne postupke i uviđanje uslovljenost nastanka svega
-- na to koje su njegove moći i ograničenja i koja vrsta ispravnog napora (tj. plemenitog puta)
nas može odvesti preko naših ograničenja i na prag besmrtnosti.
 
Kako je Buda opisao svoj doživljaj probuđenja u jednom od svojih govora, prvo postoji znanje
o stalnom ponavljanju dhamme (prirode) -- što u ovom kontekstu znači uslovljenog nastanka
svih stvari na ovom svetu -- zatim nastaje znanje o nibbani. Na drugim mestima, on opisuje
tri stupnja koja su ga vodila do uvida o njegovim prošlim životima u svetlu uslovljenog nastanka,
uvida o umiranju i ponovnom rođenju svih živih bića, i na kraju do uvida u četiri plemenite istine.
Prva dva oblika znanja nije otkrio Buda. O njima su govorili i drugi mudraci tokom istorije, premda
je Budin uvid u ovo drugo znanje imao i nešto posebno: uvideo je da se bića preporađaju prema
etičkom kvalitetu svojih misli, reči i postupaka i da na taj kvalitet presudno utiče stanje uma.
Kvalitet naših stavova i namera određuje kakav će biti rezultat naših postupaka, koji ćemo tek
kasnije iskusiti.
Ovaj uvid imao je dvostruki uticaj na njegov um. S jedne strane, zahvaljujući njemu shvatio je
uzaludnost kruga stalno novog preporađanja -- to da čak i najveći napori da se dođe do
zadovoljstva i njegovog ispunjenja unutar tog kruženja mogu doneti samo privremeni rezultat.
Sa druge strane, uviđanje značaja uma u usmeravanju tog kruženja navelo ga je da se
usredsredi na sopstveni um u sadašnjem trenutku kako bi video na koji način procesi u umu
koji pokreću to kruženje mogu biti prekinuti. Na taj način došao je do uvida u četiri plemenite
istine i proces uslovljenog nastanka -- do uvida da su sastojci koji čine njegovu "ličnost"
takođe pokretački faktori egzistencije u sveta u celini i kako čitava ta predstava može da
se okonča. Sa tim okončanjem došao je doživljaj neuslovljenosti, koji je on nazvao nibbana
(utrnuće), svest bez oblikâ i svojstava, besmrtnost.
 
Kada postavimo pitanje na koji način se ostali doživljaji "prosvetljenja" zabeleženi u svetskoj
istoriji odnose prema Budinom, treba da imamo na umu Budinu sopstvenu tvrdnju: prvo postoji
znanje o uslovljenosti nastanka svih stvari, onda postoji znanje o nibbani. Bez prvog -- koje
uključuje ne samo razumevanje kamme, već isto tako načina na koji kamma vodi do samog
razumevanja -- svako ostvarenje, bez obzira koliko bilo ispunjeno mirom i bezgranično, koje
nije proisteklo iz takve vrste razumevanja ne može se ubrojati u probuđenje u budističkom
značenju te reči. Istinsko probuđenje nužno uključuje i moral i uvid u uzročnost.
 
 

[oblica]

Što se tiče toga šta Budino probuđenje znači za nas danas, četiri su tačke važne:

1) Uloga koju kamma igra u probuđenju je da nam daje moć. To znači da ono što svako od nas čini,
govori i razmišlja jeste važno - ovo je potpuno suprotno osećanju ispraznosti koje može doći na
osnovu čitanja, recimo, svetske istorije, geologije ili astronomije i shvatanja prolazne prirode svakog
ljudskog poduhvata. Probuđenje nam omogućuje da uvidimo kako izbori koje činimo u svakom trenutku
svoga života imaju posledice. Mi nismo stranci u nepoznatoj zemlji. Mi smo formirali i nastavljamo
da formiramo svet koji doživljavamo. Činjenica da imamo moć takođe znači i da smo odgovorni
za ono što doživljavamo. Ovo nam pomaže da se suočimo sa događajima iz svoga života sa više
ravnodušnosti, jer znamo da ih je naša ruka stvarala i u isto vreme možemo izbeći svako osećanje
malodušnosti i krivice, jer sa svakim novim izborom uvek možemo da napravimo i novi početak.
 
2) Probuđenje nam takođe govori da dobro i loše nisu samo puke društvene konvencije, već su
ugrađene u sistem po kojem je ovaj svet sačinjen. Možemo imati slobodu da oblikujemo svoj život,
ali nemamo slobodu da menjamo osnovna pravila koja određuju šta su dobri a šta loši postupci i
kako procesi kamme dejstvuju sami po sebi. Tako ovde nema mesta za kulturni relativizam -- čak
i ako su možda mnogi od nas upravo na osnovu njega prokrčili put do toga da napustimo svoja
ranija religijska uverenja i priklonimo se budizmu. Postoje određeni načini delovanja koji su sami
po sebi loši i glupi smo ukoliko insistiramo na svom pravu da postupamo upravo tako.

3) Kako Buda kaže na jednom mestu svog opisa probuđenja: "Neznanje je uništeno; pojavilo se
znanje; tama je uništena; pojavilo se svetlo - kako se to već događa u onome ko je pažljiv,
marljiv i odlučan". Drugim rečima, zadobio je znanje koje oslobađa zahvaljujući kvalitetima koje
svi mi možemo da razvijemo: pažljivost, marljivost, odlučnost. Ako želimo da se suočima sa
implikacijama ove činjenice, shvatamo da je Budino probuđenje izazov čitavom našem sistemu
vrednosti. Činjenica da stanje neuslovljenosti može biti dostignuto tera nas da prevrednujemo
sve druge ciljeve koje smo sebi postavili u životu. Na nivou očiglednosti, ona nam ukazuje na
duhovnu oskudnost života posvećenog bogatstvu, položaju ili trci za čulnim zadovoljstvima;
ali nas ona takođe navodi da podrobnije razmotrimo i druge mnogo "vrednije" ciljeve koje su
naša kultura ili njezine potkulture sklone da veličaju, takve kao sto je društvena prilagođenost,
značajne veze, služenje planeti itd. I one će, neizbežno, voditi ka patnji. Međusobna zavisnost
svih stvari ne može biti, za svaki istinski prijemčiv um, izvor sigurnosti i olakšanja. Ako je stanje
neuslovljenosti dostižno za nas, i to je jedini izvor sreće u čiju postojanost možemo imati
poverenja, onda jedino ima smisla da uložimo napor, da mentalne i duhovne resurse kojima
raspolažemo usmerimo u tom pravcu.

4) Čak i za one koji nisu spremni da preduzmu takvu investiciju, probuđenje nas uverava
da sreća dolazi iz razvijanja onih kvaliteta u sebi na koje možemo biti ponosni, kao što su
blagonaklonost, prijemčivost, smirenost, pažljivost, umerenost, odlučnost i nevezivanje.
I opet, to je veoma različita poruka od one koju nam upućuje svet govoreći nam da ako
želimo sreću moramo da razvijamo one kvalitete prema kojima ne možemo da osetimo
nikakav istinski ponos: agresivnost, samoveličanje, nepoštenje itd.. Samo ovoliko malo
može dati jedan potpuno novi smer našim životima i našim predstavama o tome u šta
vredi uložiti vreme i trud.

Vest o Budinom probuđenju postavlja merilo za procenjivanje kulture u kojoj smo odrasli,
a nikako ne suprotno. Ovde se ne radi o tome da treba da odaberemo jednu azijsku kulturu
umesto zapadnjačke. Budino probuđenje stavilo je na kušnju mnoge pretpostavke indijske
kulture toga vremena; i čak i u takozvanim budističkim zemljama istinsko praktikovanje Budinog
učenja je uvek kontrakultura. Radi se o preispitivanju naših uobičajenih stavova -- uslovljenih
vremenom, prostorom i ograničenjima starenja, bolesti i smrti -- nasuprot mogućnosti
vanvremene, vanprostorne i bezgranične sreće. Sve kulture sputane su ograničenom,
uslovljenom stranom stvari, dok Budino probuđenje ukazuje na nešto izvan svake kulture.
Ono nudi izazov besmrtnosti koji je za njegove savremenike bio oslobađajući i koji i za nas,
ako smo voljni da prihvatimo taj izazov, može da bude isti takav.

[Ex01]

e jako mi se sviđa dio o osobinama na koje mozemo bit ponosni i osobine na koje nemozemo bit ponosni.
bas san prica s tipom jucer vanka kako bi on volio (jer inace ne voli konflikte) da je jedan od onih agresivnih ljudi koji silom stvari rjesavaju, verbalnom ili fizickom.
na pitanje bili bija zadvooljan sa samim sobom reka je da nebi, ali da bi bija zadvoljan s onim sta bi postigao (ako bi to postigao)

vjerovatno svi imamo osobine kojima se ponosimo i osobine kojh se sramimo. Cisto prepoznavanje jednih i drugih bi bio korak napred.

[Sati]

Ja ne bih stavljao ceo tekst odjednom.
Daj nam malo vremeno da svarimo (i mozda iskomentarisemo) ovo sto je do sada navedeno.

 

[oblica]

Predlog prihvaćen.    Analiziraćemo jedno po jedno utočište.

[oblica]

Dok sam čitala Pali kanon, imala sam prilike da vidim sebe u ponekom od onih silnih skeptika,
koji su sa Budom razgovarali u nameri da pobiju njegovo učenje. Zahvaljujući tome što postoje
forumi, imala sam prilike da razgovaram sa mnogo ljudi, koji veruju u razne stvari i uvek bih
imala taj motiv - da sagovornika nezgodnim pitanjima navedem da se zbuni i prizna da nije
siguran u to što tvrdi. Da imam prilike da sretnem Budu, da li bih imala neko pitanje za njega?
Ne. Samo bih mu zahvalila što je svoje učenje podelio sa nama.

Moj doživljaj prvog utočišta, Bude, je ovakav. To je sopstvenim trudom, potpuno probuđeno biće.
Njegovo probuđenje je od velikog značaja za sve nas, jer ne samo da imamo priliku da vidimo šta
čovek može postići sopstvenim naporom, već nam je u nasleđe ostavio i put kojim bi trebali da
idemo. Napor je naš, a za put dugujemo zahvalnost njemu.

[Ex01]

Hm. Par prijatelja me pitalo da opisem neke situacije tj da im objasnim neke stvari, a ja onako herojski krenem to radit, cili sritan sta me zele poslusat, ali onda se uvucem u klupko pitanja koja ni sam nemogu jednostavno svatit.


Naravno najlakse je rec u tom momentu kako je i sam Buda govorio da neke djelove prakse i "teorije" jednostavno preskocit i fokusirat se na ono sta ti ima smisla.
Da sretnem Budu pita bi ga jeli je istina da covjek sa sabranom paznjom moze radit sve sto rade ljudi danas, samo sa sigurne tocke gledanja gdje se ne veze.


npr..
egipat, dolina nila, crna gora, grand canyon, japan, kina, sva divna mista na svitu, prirodna i ljudski napravljena su nesto lijepo za pogledat. planet sam po sebi je pre ludilo. Osjetilna zadovoljstva su problem u pocetku, ali...
moze li netko svjesno promatrat sve to + veze (seksualne / bracne) + hranu + etc etc i biti ukljucen u to.


npr masaza je dobra za tijelo. dosta fizickih aktivnosti je za tjelo dobro. napustanjem svega vezano za ego naravno oslobadja, ali zar nemozemo svjesno promatrajuci nesto takodjer naci dobre stvari u tome bez da se vezemo za njih?




ako me ne razumite, to je skroz ok, ni ja sebe nekad.

[Vladimir Simović]

svjesno promatrajuci nesto takodjer naci dobre stvari u tome bez da se vezemo za njih?

 

[Živa]

Hm. Par prijatelja me pitalo da opisem neke situacije tj da im objasnim neke stvari, a ja onako herojski krenem to radit, cili sritan sta me zele poslusat, ali onda se uvucem u klupko pitanja koja ni sam nemogu jednostavno svatit.


Naravno najlakse je rec u tom momentu kako je i sam Buda govorio da neke djelove prakse i "teorije" jednostavno preskocit i fokusirat se na ono sta ti ima smisla.
Da sretnem Budu pita bi ga jeli je istina da covjek sa sabranom paznjom moze radit sve sto rade ljudi danas, samo sa sigurne tocke gledanja gdje se ne veze.


npr..
egipat, dolina nila, crna gora, grand canyon, japan, kina, sva divna mista na svitu, prirodna i ljudski napravljena su nesto lijepo za pogledat. planet sam po sebi je pre ludilo. Osjetilna zadovoljstva su problem u pocetku, ali...
moze li netko svjesno promatrat sve to + veze (seksualne / bracne) + hranu + etc etc i biti ukljucen u to.


npr masaza je dobra za tijelo. dosta fizickih aktivnosti je za tjelo dobro. napustanjem svega vezano za ego naravno oslobadja, ali zar nemozemo svjesno promatrajuci nesto takodjer naci dobre stvari u tome bez da se vezemo za njih?




ako me ne razumite, to je skroz ok, ni ja sebe nekad.

Budi bez brige, sve te razumemo. 
 
Samo bih te zamolila, da na temu napišeš kako ti doživljavaš nečiju
izjavu da mu je Buda utočište. U kom smislu utočište?
Ako nije problem, naravno.

[Ex01]

jao prepravio sam tekst 10 puta.

evo ovako polako. Kad mi netko kaze da uzima utociste u Buddhi to me ostavlja ravnodusnim kao i dosta stvari, jer se moj ego javi i pocmem razmisljat o razlikama izmedju mene i te osobe. Tu vidim svoju manu jer u tom momentu ne slusam osobu o jednoj jako vaznoj temi nego se bavim cinjenicom da nikad nikogu duhovnu osobu nisam uzeo kao utociste ili kao idola.


npr uzmimo budu. Genijalan tip. Cool tip.
Isus krist je takodjer cool tip ako uzmemo cinjenicu da je propovjeda ljubav i samo ljubav. Mozda i nije, nije ni bitno, jer kad razmisljam o nekoj osobi razmisljam o onome sta oni govore i sta rade, a ne o njima kao nekoj osobi.


cesto razmisljam o dhammi i o cijelom ucenju 4 plemenite istine i osmosmjernom putu. Tu vidim Budu, ali on se moze zvat i Stanko ili Stanka ili Vladislav, tome ne predajem pozornost vec onome sta Buda zeli od nas i onome sta nas uci.


Vremena se mjenjaju, filozofije se prilagodjavaju kulturnoj sredini da se ljudi mogu lagano uklopit u to a onda pocet transformaciju. Da sretnem Buddhu dao bi mu internet.
Dosta je lakse hvatati ili ego tripove (facebook) ili jednostavno bjezati od realnosti hvatajuci zadovoljstvo koje moze trajat danima (world of warcraft ili bilo koje komp igrice. jednom sam 36 sati igrao bez prestanka).


Pravila Dhamme, pravila Kamme i 4 plemenite istine i stvari koje je buddha ucio se dan danas mogu prepoznat nakon toliko godina i to me cini sretnim da sam izabrao pravu filozofiju. Utociste cu nac u svom dahu, ljudima s kojima pricam o filozofiji i utociste cu nac u situaciji di sebe hvatam u lazi, ili gdje se hvatam u bjezanju od realnosti za potragom trenutne srece. Drago mi je kad grijesim i svjestan sam toga, jer donedavno sam bio totalno nefokusiran i radio greske bez da znam da sam radio greske.

[larki]

Zakoracivsi u budizam spoznala sam svu tezinu zivljenja, ali i istovremeno izvanredan osecaj slobode, razumevanja i oprostaja prema samoj sebi i drugima. Budine poslednje reci za mene su konacna uteha, utociste.

[Sati]

Uzeti utočište u Budi, u njemu pronaći oslonac, po meni ne znači da uzimamo utočište u indijskom mudracu koji je živeo pre 2500 godina. To je sekundarno. Primarno je imati oslonac u kvalitetima budnosti, samosećanja, mudrosti koje on personifikuje, a koji su u nama. Samo oslanjajući se na njih možemo svoj život od haosa preobraziti u red, od nesreće preobraziti u sreću, od sumanute jurnjave preobraziti u mir. Zato, kada se klanjamo Budi, mi se pre svega klanjamo Budi u sebi, potvrđujemo svoje uverenje da i mi sami nosimo isti taj potencijal za probuđenje, klanjamo se takođe sopstenoj odlučnosti i hrabrosti da ostanemo na putu vežbanja koji vodi ka toj probuđenosti.

A pošto nam je teško da za orijentir imamo tako nešto neopipljivo, fluidno, kao što je mudrost, logično je da se koristimo simbolom nasmešenog mudraca, koji spokojno sedi na svom mestu i osmehom nas ohrabruje da učinimo isto što i on sam.

 

[smayko]

Kad pomislim o uzimanju utočišta pomislim na situacije u kojima mi je bilo tesko u životu i u kojima će mi biti teško i onda kao rešenje problema ne pokušavam da pronađem negde spolja. U alkoholu, hrani ili nečim sličnim. Već tražim rešenje negde drugde, u sebi.  Uzeti utočište u buddhi znači okrenuti se sebi. Posmatrati mentalne procese i emocije koje dolaze, ostaju, pa na kraju prođu. Mislim da traženje utočišta najviše dolazi do izražaja u tim kriznim momentima i tu onda mogu videti koja strana preovlađuje u meni. Ona duhovna ili čulna, telesna.
Budem srećan i zadovoljan sobom kad uspem da pronađem utočište u sebi, u meditaciji, svesnosti, posmatranju. I to saznanje da je bio jedan čovek koji je pokazao put tako mnogim ljudima stvara u meni osećaj velike zahvalnosti.
Zato uzimam Buddhu kao utočište.

[oblica]

Dhamma
 
Ne-sopstvo ili Bez-sopstvo?
 
Jedan od prvih kamenova spoticanja na koje Zapadnjaci često nailaze kada upoznaju budizam jeste učenje o anatta, često prevođeno kao ne-sopstvo. Ovo učenje je kamen spoticanja iz dva razloga. Prvo, ideja o tome da ne postoji sopstvo (duša) ne uklapa nam se baš najbolje sa drugim delovima budističkog učenja, na primer onim o kammi i preporađanju: Ako ne postoji sopstvo, šta onda to doživljava posledice kamme i šta se preporađa? Drugo, ono se ne uklapa baš najbolje ni sa našim judeo-hrišćanskim bekgraundom, koji kao osnovnu pretpostavku podrazumeva postojanje nekakve večne duše ili sopstva: Ako ne postoji sopstvo, kakav je smisao duhovnog života? Mnoge knjige pokušavaju da odgovore na ova pitanja, ali ako pogledate u pali kanon -- najraniji do danas sačuvani zapis Budinog učenja -- nećete naći da se o njima uopšte raspravlja. U stvari, na jednom mestu kada je Buda bio direktno upitan da li ili ne postoji sopstvo, on je odbio da odgovori. Kada je, kasnije, bio upitan zašto, odgovorio je da smatrati da ili postoji sopstvo ili da ne postoji sopstvo znači pasti u ekstremnu formu pogrešnog mišljenja kakvo budističku praksu čini nemogućom. Zato to pitanje treba odložiti sa strane. Da bismo razumeli šta njegova ćutnja na ovo pitanje govori o značenju pojma anatta, prvo moramo da pogledamo njegov stav o tome kako pitanja treba postavljati i kako na njih odgovarati, a zatim kako tumačiti njegove odgovore.
 
Buda je sva pitanja podelio u četiri kategorije: ona koja zalužuju direktan (da ili ne) odgovor, ona koja zaslužuju analitički odgovor, ona koja zaslužuju kontrapitanje, odnosno vraćanje lopte na teren onoga ko pita, i ona koja zaslužuju da budu ostavljena postrani. Poslednja kategorija pitanja sastoji se od onih koja ne vode do iskorenjivanja patnje i nespokojstva. Prva dužnost učitelja, kada mu se postavi pitanje, jeste da odredi kojoj kategoriji ono pripada i zatim odgovori na prikladan način. Ne odgovarate, na primer, sa da ili ne na pitanje koje treba odložiti postrani. Ako ste vi onaj koji postavlja pitanje i dobijete odgovor, tada bi trebalo da odredite
koliko daleko treba ići u tumačenju tog odgovora. Buda je rekao da postoje dve vrste ljudi koji ga pogrešno tumače: oni koji izvlače zaključke iz iskaza iz kojih ne treba izvlačiti zaključke i oni koji ne izvlače zaključke iz onih iskaza na osnovu kojih bi to trebalo učiniti.
 
Ovo su osnovna pravila za tumačenje Budinog učenja, ali ako pogledamo na koji način većina pisaca rezmatra učenje o anatta, ustanovljavamo da se ova osnovna pravila krše. Neki autori tvrde da je Buda poricao postojanje jednog večnog sopstva ili odvojenog sopstva, ali ovo predstavlja davanje analitičkog odgovora na pitanje za koje je Buda pokazao da treba da bude ostavljeno postrani. Drugi pokušavaju da izvuku zaključke iz nekoliko iskaza u govorima za koje se čini da podrazumevaju da sopstvo ne postoji, no čini se da se može pretpostaviti da ako neko nateže te iskaze kako bi odgovorio na pitanje koje treba ostaviti postrani, onda to znači da izvlači zaključke tamo gde njih ne bi trebalo izvlačiti.
 
Zato, umesto odgovaranja sa "ne" na pitanje da li ili ne postoji sopstvo -- međuzavisno ili odvojeno, večno ili ne -- Buda je osećao da je to pitanje loš početak razmatranja. Zašto? Bez obzira kako definišete liniju razgraničenja između "sopstva" i svega "ostalog", pojam sopstva uključuje izvestan elemenat samoidentifikacije i prijanjanja, a onda i patnje i nespokojstva. Ovo još više važi za međuzavisno sopstvo, koje ne priznaje da postoji "drugo" kao što je to kod odvojenog sopstva. Ako se neko identifikuje sa celom prirodom, u njemu bol izaziva svako drvo koje biva oboreno. Ovo isto važi za jedan potpuno "drugi" svet, u kojem bi nas osećaj otuđenosti i uzaludnosti toliko oslabio da bi traganje za srećom -- sopstvenom ili za druge -- postalo nemoguće. Zato, Buda je savetovao da ne obraćamo pažnju na takva pitanja kao što je "Da li ja postojim?" ili "Da li ja ne postojim?", jer kakav god da odgovor na njih damo, on nas vodi u patnju i nespokojstvo.
 

[oblica]

Da bismo izbegli patnju impliciranu pitanjem o "sopstvu" i "drugom", on je ponudio jedan alternativan način razlaganja našeg iskustva: četiri plemenite istine o patnji, njenom nastanku, njenom prestanku i putu koji do tog prestanka vodi. Umesto da na te istine gledamo kao da se odnose na sopstvo ili drugo, rekao je, trebalo bi da ih jednostavno prepoznamo kao ono što one i jesu, objektivno, onako kako ih neposredno doživljavamo i potom ispunjavamo imperativ koji svaka nameće. Nespokojstvo treba shvatiti, njegov uzrok napustiti, njegov prestanak ostvariti i put do prestanka razvijati. Te dužnosti predstavljaju kontekst u kojem se anatta najbolje razume. Ako razvijate put vrline, koncentracije i neprijanjanja do stupnja mirnog blagostanja i to stanje smirenosti koristite da iskustvo posmatrate u okvirima četiri plemenite istine, pitanja koja se javljaju u umu nisu " Da li postoji sopstvo? Šta je moje sopstvo?" već pre "Da li patim od nespokojstva zato što sam vezan za neku određenu pojavnost, fenomen? Je li to zaista ja, moje? Ako je to zaista izvor patnje, a nije deo mene, zašto još uvek prijanjam uz njega?" Ova pitanja zaslužuju neposredan odgovor, pošto nam pomažu da shvatimo nespokojstvo i da se oslobodimo prijanjanja i vezivanja -- osećanja koja su produkt samopoistovećivanja -- sve dok na kraju svaki trag samoidentifikacije ne iščezne i ostane jedino bezgranična sloboda.

U ovom smislu anatta učenje nije učenje o ne-sopstvu, već strategija oslobađanja od patnje napuštanjem njezinog uzroka, što vodi do najviše, neprolazne sreće. Na toj tački pitanja o sopstvu, ne-sopstvu i bez-sopstvu ostavljamo postrani. Kada jednom osetimo takvu potpunu slobodu, gde će tada biti bilo kakva briga o tome šta je to što doživljava, je li to sopstvo ili ne?
 
Nibbana
 
Svi znamo šta se događa kada vatra utrne. Plamen nestane i vatre više nema. Zato, kada prvi put čujemo da cilj budističke prakse, nibbana (nirvana), doslovno znači utrnuće, teško je zamisliti jeziviju sliku duhovnog cilja: potpuno poništavanje. Ispostavlja se, međutim, da je ovakvo tumačenje pojma greška u prevodu, ne toliko reči koliko slike. Šta je ugašena vatra predstavljala za Indijce Budinog vremena. Sve drugo samo ne poništavanje.
 
Prema drevnim bramanima, kada se vatra ugasi, ona prelazi u latentno stanje. Ne prestaje da postoji, već je u stanju neaktivnosti i tako -- neograničena bilo kakvim gorivom -- postaje raspršena po čitavom kosmosu. Kada je Buda koristio ovu sliku da objasni nibbanu indijskim bramanima svoga doba, on je prelazio preko pitanja da li ugašena vatra nastavlja da postoji ili ne i umesto toga se usredsređivao na nemogućnost definisanja vatre koja ne gori: otuda njegov iskaz da se osoba koja je "dogorela" do kraja ne može opisati.

Međutim, kada je podučavao sopstvene učenike, Buda je nibbanu koristio više kao jednu sliku oslobođenosti. Očigledno, svi Indijci toga vremena gledali su na vatru kao na nešto što je dinamično, zavisno od goriva na osnovu kojeg gori. Da bismo upalili vatru, moramo da je "zarobimo". Kada se vatra otarasi svoga goriva, ona je "oslobođena", lišena svoje dinamičnosti i zavisnosti -- smirena je i nesputana. Zato se u poeziji na paliju često koristi slika ugašene vatre kao metafora za slobodu. Zapravo, ova metafora je deo skupa predstava o vatri koji uključuje i dva srodna pojma. Upadana, ili vezivanje, takođe ukazuje na način na koji se vatra "hrani" svojim gorivom. Khandha znači ne samo jedan od pet "sastojaka" (telo, osećaj, opažaj, misaoni procesi i svest) kojima se definiše svako uslovljeno iskustvo, već isto tako i stablo. Baš kao što se vatra gasi kada prestaje da prijanja i hrani se drvetom, isto tako i um je oslobođen kada prestane da prijanja za khandhe.

Otuda je slika koja stoji u osnovi nibbane zapravo slika slobode. Komentari pali kanona podržavaju ovakvo stanovište, povezujući reč nibbana sa njezinim korenom, glagolom koji znači "razvezivati". Kakvo je to razvezivanje? Ovi tekstovi opisuju dva nivoa. Jedan je razvezivanje u ovom životu, simbolizovano vatrom koja je ugašena, ali je ugljevlje još užareno. Ovo prikazuje prosvetljenog arahanta, koji je svestan predstava i zvukova, osetljiv na prijatnost i bol, ali oslobođen strasti, odbojnosti i obmanutosti. Drugi nivo razvezivanja, simbolizovan ugašenom vatrom kod koje je i ugljevlje ohlađeno, jeste ono što arahanti doživljavaju posle ovog života. Sve što bi moglo da pristigne kroz čula prestaje i on/ona zakoračuje u potpunu oslobođenost i od najtananijeg nespokojstva i ograničenja egzistencije u prostoru i vremenu.

Buda insistira na tome da je ovaj nivo nemoguće opisati, čak i pojmovima postojanja ili nepostojanja, jer reči funkcionišu samo kod stvari koje su ograničene. Sve što on o tome kaže -- sem slika i metafora -- jeste da možemo iskusiti nagoveštaj takvog iskustva čak i u ovom životu i da je to krajnja sreća, nešto što zaista vredi upoznati.

Zato, kada sledeći put posmatrate vatru kako se gasi, posmatrajte je ne kao primer poništavanja, već kao lekciju o tome kako je moguće pronaći slobodu u napuštanju vezanosti.