Suttu za ovu nedelju možete naći na sledećem linku
http://www.yu-budizam.com/canon/majjhima/mn063.htmlKratak sadržaj sutte Monah Malunkyaputta, kojem je Buda održao ovaj govor, odlučio je da napusti monašku zajednicu ukoliko mu Buda ne odgovori na metafizička pitanja koja ga muče, a o kojima je Učitelj uporno odbijao da raspravlja. Buda mu objašnjava zašto ta pitanja ne smatra vrednim tumačenja. Ujedno čuvenim poređenjem sa čovekom kojeg je pogodila strela uverava Malunkyaputtu da ni sam ne treba da lupa glavu oko njih, jer ona nam samo troše dragoceno vreme, a ne vode ka krajnjem cilju, oslobađanju od patnje. Zapravo, ovo je klasična priča o sumnji koja se pretvorila u nečistoću uma, a koja nas onda neprekidno proganja ukoliko je ne prepoznamo kao takvu.
Beleške o suttiOve nedelje bavimo se suttom koja govori o jednoj i danas vrlo raširenoj pojavi među duhovnim tragačima, a to je preterana fokusiranost na pitanja koja su isključivo teorijskog, metafizičkog karaktera i o kojima teško da možemo doneti bilo kakav valjan sud na osnovu sopstvenog iskustva. Razmišljanje o takvim problemima često predstavljaju puku intelektualnu igru i može se reći klopku koja nas drži podalje od upuštanja u praksu i hvatanje ukoštac sa pravim problemima upoznavanja i negovanja uma.
Tako je bilo i sa monahom Malunkyaputtom, kojeg su tokom meditacije proganjala izvesna pitanja, koja pripadaju setu problema pod zajedničkim nazivom "deset neobjašnjenih gledišta", a koji se neretko javlja u sutti. Reč je o filozofskim problemima kojima su Budini savremenici, pripadnici različitih škola, bili veoma zaokupljeni. I svaka od tih škola je zapravo sebe i definisala zauzimanjem decidiranog stanovišta u odnosu na ta kontroverzna pitanja. Ono što je Budu izdvajalo među ostalim predvodnicima ovakvih filozofskih škola jeste da se on nije izjašnjavao u pogledu tih pitanja, smatrajućí ih irelevantnim, nečim što nas skreće sa pravog puta.
Parovi tih filozofskih pitanja su:
1. Je li ovaj svet večan ili nije?
2. Je li ovaj svet konačan ili nije (u prostornom smislu)?
3. Duša (životni princip) i telo su jedno te isto ili nisu?
4. Tathagata (oslobođeno biće) postoji posle smrti ili ne postoji?
5. Tathagata i postoji i ne postoji posle smrti, odnosno Tathagata niti postoji niti ne postoji posle smrti?
Sva ova pitanja se mogu grupisati u trijadu: 1. status sveta, 2. sopstva i 3. Tathagate (ovako u govorima Buda sam sebe naziva, ali ovde reč ima značenje svako probuđeno biće, bez obzira je li učenik bude ili je samoprobuđen). Ujedno, prema tim pitanjima je, prema Malunkyaputti, očigledno moguće zauzeti dva bazična stava, a to su
1. eternalizam (neprolaznost) i
2. anihilacionizam (okončavanje)
U pogledu sveta, eternalisti kažu da je svet večan i prostorno neograničen, dok anihilacionisti tvrde da svet nije večan, već ima svoj neminovni kraj i ograničen.
U pogledu duše (odnosno u Indiji toga vremena rasprava se vodi oko principa koji je nosilac života, a naziva se na sanskritu điva), eternalisti kažu da je điva nešto neopipljivo, duhovna suština, večni entitet koji privremeno naseljava jedno telo, daje mu život i razum, da bi posle smrti tela prešlo u neko drugo. Anihilacionisti su u suštini materijalisti, jer tvrde da život nastaje isključivo na osnovu fizičkih i hemijskih procesa i da se sa okončanjem tih procesa i sam život definitivno završava. Ništa se ne produžava posle smrti.
Treća grupa pitanja se tiče statusa probuđene osobe posle smrti. Eternalisti slično pitanju duše, smatraju da je suština probuđene osobe neka vrsta duhovnog entiteta koji ostaje i posle njezine smrti i u tom smislu Tathagata postoji i posle parinibbane. Anihilacionisti u ovom slučaju, čak i ako smatraju da se preporađanje nekakvog duhovnog entiteta događa kod neprobuđenih ljudi, veruju da sa probuđenjem dolazi i potpuno rastvaranje tog entiteta, tako da ništa ne ostaje posle smrti. No, bilo je filozofa toga doba koji su odbijali da prihvate kategoričko svrstavanje u bilo koji od ova dva tabora i pokušavali da zauzmu neku vrstu kompromisnog stanovišta. Tako su neki tvrdili da kod probuđenog bića u trenutku smrti prestaju uobičajeni mentalni procesi, ali ostaje nekakva večna, neprekidna svest. I ukoliko gledamo prve, možemo reći da Tathagata ne postoji posle smrti, a ako gledamo na tu večnu svest, možemo reći da Tathagata postoji posle smrti. Međutim, postojali su i skeptici, koji su tvrdili da ne postoji ništa na osnovu čega bismo mogli zaključiti da Tahthagata bilo postoji, bilo da ne postoji posle smrti. Itd.
I da se vratimo na junaka naše priče, sirotog Malunkyaputtu kojeg razdiru sva ova pitanja. Vrlo je verovatno da je on i pre zamonašenja lupao glavu oko ovoga i išao od jednog do drugog učitelja, ispitivao ih, pokušavajući da naše pouzdan, siguran odgovor. Možda ga je neki od tih lutajućih asketa impresionirao, Malunkyaputta bi pomislio da je taman došao na kraj svom traganju, da bi kasnije čuvši argumente nekog drugog učitelja pomislio da upravo ovaj govori istinu i onda neko vreme sledio njega. Do nove prilike. Tako je verovatno sreo i Budu, dopala mu se Budina jasnoća i neposrednost i postao je njegov učenik. Ali stara navika uma da traga za sve novom intelektualnom zabavom je ponovo prevladala i Malunkyaputa je postao spreman da napusti i Budu ukoliko mu ne odgovori na pitanja koja je smatrao toliko važnim. Zato on, možda i posle izvesnog oklevanja, Budi konačno postavlja ultimatum: "Poštovani, ako mi ne odgovorite na moja pitanja, napuštam monašku zajednicu i vas kao učitelja."
Na ovaj ultimatum Buda odgovora prilično oštrim, ali i otrežnjujućim rečima:
"Malunkyaputta, jesam li ti ikada rekao: "Dođi, Malunkyin sine, živi kod mene isposničkim životom, a ja ću ti razjasniti da li je ovaj svet večan ili nije (itd.)?" -- "Ne, poštovani gaspodine!" -- "Ili si možda ti rekao meni: 'Gospodine, ja ću živeti kod Blaženoga isposničkim životom kad mi Blaženi razjasni da li je svet večan ili nije (itd.)?" -- "Ne, poštovani gaspodine!" -- "Kada, Malunkyaputta, ni ja nisam tako rekao tebi, ni ti meni, kome onda prigovaraš, nerazumni čoveče? Malunkyaputta, ko bi god postavio takav uslov da neće živeti isposničkim životom dok mu Blaženi ne razjasni ta pitanja -- taj bi pre umro nego što bi Usavršeni dospeo da mu sve to rastumači."
Zatim Buda iznosi svoje čuveno poređenje sa čovekom kojeg je pogodila strela sa u otrov umočenim vrhom. I koji kad mu dovedu lekara odbija da mu tu strelu izvuku iz tela pre nego što sazna: "Da li je čovek koji me je ranio pripadnik ratničke, bramanske ili trgovačke kaste ili je sluga... kako se zove i iz kojeg je plemena... je li visok, nizak ili srednjeg rasta... je li tamnoput, smeđ ili žut... iz kojeg je sela ili grada... da li me je ustrelio iz luka ili iz samostrela... da li je tetiva na luku napravljena od životinjske ili biljne tetive, od kudelje ili od kore drveta... da li je štap strele grubo ili fino obrađen... od čega su perca na streli bila napravljena -– da li od pera lešinara, gavrana, jastreba ili rode... čime je vrh strele bio pričvršćen – žilom vola, bivola, lava ili majmuna... i kojeg oblika je bio taj vrh strele, šiljast, nalik polumesecu, sa kracima ili račvast."
Taj čovek bi sigurno pre umro nego što bi saznao odgovor na sva ta u tom trenutku i za tu situaciju irelevantna, besmislena pitanja, zaključuje Buda. Isti takvim mu se čini i Malunkyaputta, kojeg više zanima efemerno, od suštinskog, kako da se oslobodi patnje.
Treba reći da su ove reči stvorile nesaglasnost među tumačima ranog budizma. Neki naučnici su na osnovu ovoga tvrdili da je Buda bio agnostik, da nije znao odgovore, ali da umesto da to prizna, odbijao je da diskutuje o tim pitanjima. Drugi proučavaoci su smatrali da on nije želeo da diskutuje jer je bio pragmatist, okrenut praktičnim stvarima, samo onome što doprinosi krajnjem cilju. Može se reći da je ovo tek delimičan odgovor, jer se Buda zaista vrlo retko upuštao u metafizičke debate. Međutim, čini se da čitav ovaj set pitanja koja muče Malunkyaputtu izvire iz jedne pogrešne pretpostavke, tako da bi zauzimanje bilo koje pozicije o nekom od ovih pitanja podrazumevalo i implicitno prihvatanje i potvrđivanje te osnovne pogrešne premise. Reč je o pretpostavci da mi jesmo sopstvo koje objektivno postoji u ovome svetu, a koji je pak nešto spoljašnje u odnosu na to sopstvo i njemu suprotstavljen. Tako recimo ideja da svet jeste večan podrazumeva da postoji jedno večno sopstvo koje je smešteno u svetu koji jeste večan, tako da je on polje delovanja tog sopstva.
Sudeći po stihovima u Theragathi, Buda je uspeo da Malunkyaputtu odvrati od njegove opsednutosti metafizikom i zadrži na putu oslobođenja, koji je ovaj na kraju i uspeo da pređe.
PraksaAko vreme provodiš razmatrajući razne filozofske probleme, zapitaj se da li te to ometa u postizanju glavnog cilja svoje prakse, a to je definitivno okončavanje stanja patnje.
