Hsu-jun (1840-1959). Poslednji veliki Čan učitelj. Obnovio manastire Hui-nenga, Jun-mena, Nan-jueha i mnoge druge. Oživeo svih pet Č'an škola: Fa-jen, T'sao-tung, Kuei-šan, Lin-či i Jun-men. Naglo probuđenje doživeo je u pedeset šestoj godini. Opekao se sipajući čaj i ispustio šolju, koja se uz glasan prasak razbila u param-parče. "Iznenada, presekao sam poslednju nedoumicu o korenu Duha i bio obradovan ostvarenjem svog voljenog cilja", napisao je u svojoj autobiografiji.
U svojoj pedeset osmoj godini, pošto je preterao sa brojem svakodnevnih prostiranja (preko tri hiljade) ispred Budinog kipa, opasno se razboleo. Nije se plašio da umre, samo je želeo da pre smrti ispuni zavet i Budi ponudi svoj prst, kako bi ovaj prihvatio njegovu majku (koja je, kao i Budina uostalom) umrla donoseći ga na svet. U ritualu je sagoreo domali prst leve ruke i nakon toga ozdravio.
U svojoj šezdeset trećoj godini (u to vreme živeo je život pustinjaka u planinskoj kolibi), dok je sedeći u lotosu čekao da se skuva večera, nenamerno je skliznuo u samadhi . Posle petnaest dana probudio ga je učitelj Fu-čeng, koji je došao da mu čestita Novu godinu.
U Bangkoku, kad je imao šezdeset osam godina, još jednom je spontano utonuo u samadhi - u kome je ovog puta proveo devet dana. Kad je bio u dobi od sto dvanaestoj godini, biva surovo pretučen od strane komunista. Oporavio se i živeo još sedam godina.
Sojen Šaku (1859-1919). Linija Rjomokjo-kai. Učenik Gisana, Kosena; učitelj D. T. Suzukija.
Tri godine je na Cejlonu proučavao Teravada budizam. Potom je postao iguman manastira Engakuđi.
1893. godine učestvuje na Svetskoj Skupštini Verau Čikagu.
1905. godine ponovo odlazi u Ameriku, na poziv porodice Rasel iz San Franciska.
1906. godine prokrstario je Ameriku sa D. T. Suzukijem, koji je prevodio njegove besede na engleski. Usput je pisao pesme. Preko Evrope, Indije i Cejlona, gde je pre dvadeset godina bio bikhu
"Posle četrdeset godina proučavanja budizma shvatio sam da ništa ne shvatam."
Daisec Teitaro Suzuki (1870-1966). Učenik Secumon rošija, Kosena i Sojen Šakua. Rođen je u samurajskoj porodici u mestu Kanazava (oko dve stotine kilometara severno od Tokija). Rano je ostao bez oca. U svojoj dvadeset sedmoj godini, nakon četiri godine rada na koanu ( Mu) , petog dana svog poslednjeg sešina čuvši zvuk zvona, doživeo je satori.
1911. godine oženio Beatrisu Lejn koja mu je potom bila i žena i saradnik.
1919. godine sele se u Kjoto, gde na Otani univerzitetu predaje filosofiju religije. Pokreće The Eastern Buddhist, žurnal na engleskom jeziku.
1927. godine izlazi prva knjiga Eseja o Zen budizmu, koji su prethodno bili objavljeni u žurnalu.
1939. godine umire Beatrisa.
1950. godine odlazi u Ameriku i drži seriju predavanja. Na nekima od njih je i po desetoro prisutnih spavalo, ali to Suzukiju nije smetalo. Erih From, biznismen Filip Keplou itd. Od svih umetnika i intelektualaca, pod najvećim uticajem Suzukija verovatno je bio trideset osmogodišnji Džon Kejdž. Mada poznat i cenjen po svojoj avangardnoj muzici, on je bio pun nedoumica, "u zbrci", kako je sam rekao, "kako u privatnom životu, tako i po pitanju šta bi funkcija umetnosti u društvu mogla da bude". Prijatelji su mu preporučili psihoanalizu, ali Kejdž je našao da mu Suzukijevi seminari (koje je pohađao dve godine) više odgovaraju.
Mada mu je Suzuki rekao da o muzici ili umetnosti nema šta da kaže, Kejdž je osećao da ga je on ipak doveo do toga da muziku vidi "ne kao komunikaciju između izvođača i slušaoca, već pre kao delovanje zvukova u kojima umetnik nalazi način kako da pusti zvuke da budu ono što jesu". To bi, po Kejdžu, moglo otvoriti umove slušaoca tako da ubuduće obraćaju pažnju na druge mogućnosti.
1953. godine, u Njujorku, sreće gospođicu Mihoko Okamuru i ona postaje njegova doživotna sekretarica, saradnica i domaćica.
Niogen Senzaku (?- 1958). Rođen od majke Japanke i oca Rusa ili Kineza. Japanski monah sekte Soto pronašao ga je u Sibiru, pored smrznutog majčinog tela.
Sebe je poredio sa pečurkom - "Nema dubok koren, bez grana je i bez cvetova, a verovatno i bez semena".
U hram Engakkuđi došao je bolestan od tuberkoloze i morao je biti izlolovan. Sojen Šaku se godinu dana starao o njemu, sve dok nije ozdravio.
"Šta ako umrem?" pitao je Senzaku izmučen bolešću.
"Ako ćeš da umreš a ti samo umri", reče mu Sojen Šaku. Ubrzo potom Senzaku se potpuno oporavio.
Tu je ostao još četiri godine; izvesno vreme je za cimera imao Suzukija.
Niogen Senzaki je mogao biti sveštenik u nekom seoskom hramu a kao monah mogao je i ostati u manastiru. On se, međutim, zaposlio u školi za bolničare. acima nije govorio o religiji, već ih je kroz igru učio o prirodi. Ponekada bi im skretao pažnju na izlazak ili zalazak sunca, nekada na divan prizor s mesecom, ili na zvezde rasute po nebu.
Došao je u San Francisko za svojim učiteljem i zaposlio se kao /house boy/ potrčko kod porodice čiji je Soen Šaku bio gost.
Senzaki je kroz neko vreme odlučio da pođe svojim putem. Uputio se u grad da potraži sobu u hotelu, a Soen Šaku mu je pravio društvo. Prolazili su kroz park Golden Gate, kad Soen Šaku spusti na zemlju Senzakijev prtljag koji je on nosio i reče: "Za tebe je bolje ovo nego da kao monah budeš moj sluga. Suoči se sa velikim gradom i vidi da li će on osvojiti tebe ili ćeš ti njega." Onda se brzo okrete, reče zbogom i nestade u večernjoj magli. Senzaki je tada poslednji put video svog učitelja.
Oprobao se kao hotelijer, ali je na kraju radio kao kuvar.
1922. godine sakupio je grupu sa kojom bi radio zazen . Kada god je imao novaca, zakupio bi salu i okupio grupu.
Jedne novembarske moći 1919. godine, probudio se tresući se u hladnom znoju. Upalio je štapiće i meditirao do zore. Dva dana kasnije stigle su novine iz Japana. Sojen Šaku umro je u šezdeset prvoj godini.
1931. godine seli se u Los Anđeles.
"Budistički monah pridržava se celibata i živi što je moguće jednostavnije. Šta god da radi, nikada se ne žali, već je pun zahvalnosti što može i drugima da pomogne. On prima polovnu odeću ili nošene cipele i to koristi. Višak novca ili hrane on ustupa drugima. Tako on spava mirno i bez briga, budući da ih nema", napisao je Snzaki jednom prijatelju.
Bio je razočaran ponašanjem zen monaha koji su pušili, trčali za zaradom, vodili ljubav.
1934. godine mecena ga je upoznao sa Nakagava Soenom, koji je imao slično, nepovoljno mišljenje o ponašanju zen monaha tog doba.
"Nema koana na koji Sokei-an ne bi umeo da odgovori", rekao je Senzali i dodao: "Sećam se kada me je Sokei-an jednom pogledao i rekao - 'Senzaki-san, ti si jedna egoistična guzica!"
1942. godine, posle napada Japana na Perl Harbur, FBI ga sa još deset hiljada Japanaca smešta u logor.
1955. godine odlazi u Japan da poseti grob Sojen Šakua.
Umro je 7. maja 1958. godine.
Sokacu Šaku (?). Učenik Kosena i Sojen Šakua, učitelj Zuigana Gotoa, Sokei-ana, Tomoko Sasaki, Pošto je nakon desetogodišnje obuke završio Zen obuku, rekao je učitelju kako želi da bude monah, ali ne i da ostane u hramu.
"Monasi obično žive u hramu, gde dobijaju hranu i piće", reče Sojen Šaku.
"Ako nema hrane, neću jesti. Ali ja verujem da tamo gde ima budizma ima i hrane, a tamo gde nema hrane ne može biti ni budizma."
Stavio je na slamnati šešir na glavu, obuo slamnate sandale i krenuo u obilazak zen manastira po Japanu. Potom je sledio primer svog učitelja i otišao u Burnu, na Cejlon i u Indiju i tamo proveo dve godine. Zatim je po nalogu Sojena Šakua otišao u Tokio da bi širio zen među svetovnim ljudima - intelektualcima, studentima i umetnicima.
1906. godine vodio je šest svojih učenika u Ameriku. U grupi su bili i Sokai-an i njegova žena Tomoko (kojom ga je oženio Sojen Šaku). Zakupili su farmu i gajili jagode, bez mnogo uspeha.
Šigecu Sasaki - Sokei-an (1882-1945). Učenik Sokacu Šakua.
"Koliko dugo učiš umetnost?" upita Sokacu.
"Šest godina", odgovori Sokei-an.
Kad je nakon petnaest dana Sokei-an doneo učitelju izdeljanu skulpturu Bude, ovaj samo reče: "Šta je sad to?" i baci skulpturu kroz prozor u ribnjak.
("On je mislio da izdeljem Budu u sebi", rekao je Sokei-an mnogo godina kasnije.)
Sa ženom Tomako (koju mu je učitelj našao), učiteljem Sokucuom i još nekoliko učenika otišao u Ameriku. Desetak godina tumarao je Amerikom, dok je Tomoko sa troje dece živela u Tokiju.
Nastanio se u NJujorku i vreme provodio u Grinič Vilidžu, gde se družio sa intelektualcima i umetnicima (održavao je vezu i sa Alister Kroulijem). Onda se desilo da je video leš konja; taj prizor toliko ga je potresao da se vratio u Japan da bi nastavio zen. Još nekoliko godina je putovao tamo-amo između Amerike i Japana, a onda se posvetio zenu i u svojoj četrdeset osmoj godini završio zen obuku.
Sokacu mu je odoborio da poučava druge i poslao ga u Ameriku da to i radi. Sokei-an je znao da ga niko neće uzimati ozbiljno ako nije zaređen. Sa druge strane, Sokacu je želeo da ostvari ideju svog učitelja Kosena - da Zen šire svetovnjaci, a ne monasi. Zbog toga i nije hteo da Sokei-an bude zaređen. Osim toga, kako mu je i sam rekao, budući da niti je majstor goa, niti ikebane, ni kaligrafije, a ni čajne ceremonije - veština koje čovek mora poznavati da bi mogao biti roši - svejedno ne ispunjava ni formalne uslove da bi mogao biti zaređen. Sokei-an se onda zaredio kod Avano Futecua, učitelja druge linije prenošenja ( Daitokuđi). Kada je za to čuo Sokacu se veoma naljutio, i njih dvojica nikada više nisu govorili.
Posle mnogo nedaća Sokei-an je našao mecenu, japanskog biznismena, pa je skupio grupu za bavljenje zenom. Rut Fuler Evert pomagala je grupi u sedenju ( zazenu ) a Sokai-anu u prevođenju tekstova sutri na engleski.
1942. godine, posle napada Japana na Perl Harbur, neko vreme proveo je u logoru za Japance.
1944. godine oženio je Rut Fuler.
17. maja 1945. godine rekao je: "Uvek sam slušao naređenja Prirode, slušam ih i sad", i umro. Svoju ženu, Rut Fuler Sasaki, prethodno je poslao u Japan da bi dovela Rinzai zen učitelja koji bi ga zamenio.
Nakagava Soen. Učenik Jamamoto Gempo rošija. Haiku pesnik.
Razočaran načinom života zen monaha, otišao je da živi na planini Dai Bosacu gde se hranio divljim plodovima, vežbao zen i svakoga jutra se klanjao suncu.
1949. godine dolazi u Ameriku, kod Niogen Senzakija, sa kojim se dopisivao petnaest godina.
Nakagava lupi rukom o sto i upita okupljene: "Ko čuje ovaj zvuk? U svakom slučaju, ni Japanac, ni Amerikanac. Gospodar sluha nema obeležja rase, veroispovesti, pola, kaste ili boje, a jezgro Sveopšteg Bratstva LJudi verovatno nije ništa drugo do čuvenje tog zvuka. Međutim, da bi čovek istinski razumeo šta to znači, mora da istražuje sve dok ne dođe do dna, a onda, nenadano, kada se dno probije, shvatiće šta neobjašnjeni zakoni prirode stvarno jesu i doći će do razumevanja moći skrivenih u svakom čoveku!"
Filip Keplou. Učenik Soen-rošija, Harada-rošija i Jasutani-rošija. U martu 1947. godine posetio je D. T. Suzukija u Engakuđi hramu.
1955. godine je sa Robertom Eitkenom otišao kod Eido Šimano Rošija, koji je govorio pomalo engleski.
Soen-roši ga je poslao kod Jasutani-rošija kod koga je proveo osam godina (od trinaest, koliko je proveo u Japanu).
1966. je osnovao Zen centar u Ročesteru. Jasutani-roši se protivio njegovoj nameri da prevede Heart sutru na engleski i da je tako peva u centru, a kada je Keplou-roši to ipak učinio, njih dvojica više nikada nisu ni reč progovorili.
Robert Eitken. Učenik Senzakija, Nakagava Soena, Asahina rošija, Ranih pedesetih bio je jedan od najprilježnijih učenika Niogen Senzakija.
Družio se sa Redžinaldom Horasom Blitom.
Obraćajući se Robertu Eitkenu, Niogen Senzaki citirao je Majstera Ekharta: "Oko kojim gledam Boga isto je ono oko kojim Bog gleda mene. Pokaži mi to oko!" Robert Eitken vredno je radio na tom koanu, i kroz neko vreme, misleći da je otkrio rešenje, dođe kod učitelja i zažmuri.
"O, ho!" uzviknu Senzaki. "Gde je onda ono kada spavaš?"
Sung San (1. avgust 1927. - 30. novembar 2004.) rođen je u hrišćanskoj porodici. Sa šesnaest godina pristupa pokretu otpora protiv japanske okupacije, biva uhapšen i za malo izbegava smrtnu kaznu.
Posle podele Koreje studira zapadnu filosofiju, ali se razočaran politikom povlači u planine, gde čita zapadne filosofe i Kung-fu-cea. Onda je slučajno pročitao Dijamantsku sutru i zainteresovao se za učenje Bude. Zatim ga je posetio neki budistički monah i upitao ga šta to čita. Sung San je odgovorio da želi da sazna smisao života i da zato proučava budizam. "Zar ne znaš da suština budizma nije u gomilanju znanja, već u napuštanju znanja?" Nedugo posle toga Sung San je obrijao glavu, zamonašio se i otišao na planinu Von Gak, gde je ostao sto dana. Probuđenje koje je tada doživeo potvrdila su četvorica učitelja sona, među njima i ekstravagantni Ko Bong, jedan od najcenjenijih u Koreji tog doba, koji ga je proglasio svojim jedinim naslednikom. Sung San je tada imao dvadeset dve godine.
U Koreji je tada izbio rat, i Sung San je narednih pet godina bio u vojsci. Posle rata je neko vreme radio na oživljavanju budizma u Koreji, zatim je desetak godina poučavao Koreance koji su živeli u Hong Kongu i Singapuru, da bi 1972. godine otišao u Ameriku. Nije znao jezik i, budući da je bio bez novaca, zaposlio se u jednoj perionici rubolja. Vremenom se oko njega okupila grupa, pa se posvetio isključivo sonu. Do sada je osnovao oko četrdeset son centara na tri kontinenta. Mada nije bio baš najboljeg zdravlja (bolovao je od šećerne bolesti), često ih obilazi i poučava svoje učenike, najviše živim primerom. Krajem osamdesetih je bio nekoliko dana i u Beogradu.
Sung San je doručkovao i čitao novine. Jedan učenik na to reče: "Zen nas uči 'kada radiš, samo radi; kada sediš, samo sedi', a vi čitate i jedete u isto vreme. Kako to?"
"Kada jedeš i čitaš, onda samo jedi i čitaj", odvrati Sung San.
"Šta je ljubav?" upita učenik.
"Reci ti meni, šta je ljubav?" odvrati Sung San.
Učenik je ćutao.
"To je ljubav", reče Sung San.
Učenik je i dalje ćutao.
"Ti pitaš mene, ja pitam tebe. To je ljubav", reče Sung San.
Šunrju Suzuki (?-1971). Sin sveštenika. Učenik Gjakuđu So-on-rošija (koji je bio učenik njegovog oca). Učitelj Bejkera, U devetnaestoj je završio srednju školu i upisao se na univerzitet.
23. 5. 1959. godine odlazi iz Tokija u San Francisko (u Soto hram Soko-đi, koji je 1934. godine osnovao Hosen Isobe).
"Zazen ne može nikoga promeniti. Kao dečak sam bio veoma lenj, a takav sam i dan-danas", rekao je jednoj učenici.
Stavljao je naglasak na zazen.
Hakuun Jasutani-roši (1885-1973). Učitelj Roberta Eitkena, Filipa Keploua,
Promenio je nekoliko učitelja Soto sekte, nezadovoljan njihovom ravnodušnošću prema kenšou . Onda je, u svojoj trideset devetoj godini, 1924. sreo Harada-rošija; naredne godine učestvovao je (na svom prvom) sešinu , dve godine kasnije razrešio je sve nedoumice u vezi kenšoa , a 1938. godine završio je sa proučavanjem koana.
1943. godine primio je inku.
Sprijateljio se sa Nakagava Soen-rošijem, koji ga je, razbolevši se, zamolio da preuzme njegovo mesto.
Kada je učio strance, pošto je engleski slabo govorio, služio se mimikom.
Harada-roši. Sledbenik Soto sekte koji je proučavao koane sa Rinzaj učiteljima.
Odbio je ponudu da napusti svoj manastir na severu Japana i bude opat u manastiru u toplijim krajevima, rekavši da hladnoća Hosšinđia baca čoveka u stomačnu duplju, gde se može otkriti stvarnost.
