56. Mahasakuludayi sutta (MN 77) -- Dugi govor Sakuludayinu – deo 1 (M0066_MN-077.mp3)Link do sutte
http://yu-budizam.com/pali-kanon/sutta-pitaka/maddhima-nikaya/mn-77-mahasakuludayi-sutta/BeleškePočetni deo ovog govora daje nam uvid u religijsku ili duhovnu scenu severne Indije u vreme Bude, dok je drugi deo govora neka vrsta kompendijuma mnogih praktičnih vežbi koje je sadržavao rani budizam. Govor počinje lociranjem Bude ovoga puta u Rāđagahi, u Bambusovom gaju. U to vreme Rāđagaha je bila prestonica Magadhe, jedne od dve najmoćnije države u Indiji toga vremena. U okolini grada je sem Bude boravila i velika grupa drugih asketa, među njima i šest najvećih i najuglednijih učitelja. Tako je postavljena scena za ovaj govor.
A u njemu se povela diskusija čiji učenici, među svim tim učiteljima, zaista poštuju svoga učitelja i žive prema njegovim uputstvima. Prvi je na red za razmatranje došao Pūraṇa Kassapa, koji je prema opisu iz Sāmañña-phala sutte (DN 2) podučavao ono što se na pāliju označava kao
akiriyavāda, “učenje o nedelotvornosti postupaka”. Ovo učenje opisano je u Sandaka sutti (MN 76), pasus 10 i ono tvrdi da naši postupci, bilo da je reč o ubijanju, krađi, laganju ili, pak, darivanju, samooubuzdavanju i govorenju istine, nemaju bilo kakav efekat u smislu loših i dobrih zasluga. Potom se iznosi slučaj kada je izbila svađa između Pūraṇa Kassape i njegovih učenika o tome ko zaista poseduje znanje i ko ima prvenstvo u tome da odgovori na pitanje koje je postavio neki učenik.
Na isti način se opisuju i zajednice ostalih učitelja, među kojima je Makkhali Gosala, poznat kao osnivač ađivaka škole, koja se u Indiji održala do XII veka. Zagovarao je učenje znano kao niyativāda, učenje o strogom determinizmu ili fatalizam. Po njemu, nema uzroka ni za prljanje, ni za pročišćavanje bića, ona to bivaju bez uzroka. Sva bića bivaju oblikovana prema sudbini, okolnostima i prirodi, a ne u skladu sa svojim voljnim postupcima, kako je to objašnjavao Buda. Sve što nam ostaje je da sledimo svoju sudbinu, jer kako se krećemo iz života u život, nekad lakši, nekad teži, mi prirodno bivamo pročišćavani, sve dok na kraju ne stignemo do konačnog oslobođenja. Kao što se klupko, kad ga zakotrljamo, odmotava sve dok nit ne stigne do svog kraja. Dakle, nije bitno živimo li mudro ili budalasto, trudimo li se ili ne, sudbina će se za sve pobrinuti.
Naredni učitelj iz ove grupe je Ađita Kesakambalin, koji je zagovarao strogi materijalizam (
natikavāda) . Ne postoji posebna vrlina u darivanju ili žrtvovanju za druge, niti rezultata dobrih i loših dela, nema preporađanja, nema smisla služenje majci i ocu, niti dobrih i čestitih bramana koji kroz potpuno znanje razumeli pravu prirodu ovoga sveta. Živo biće sastoji se samo od četiri osnovna elementa, dok je svest tek nuzproizvod materijalnih procesa. Kao kad se pomeša sok nekoliko vrsta voća i pošto je odstojao, u njemu se javi alkohol, te je sposobnost tog soka da nas opije proizvod hemijske reakcije. Kada neko umre, četiri osnovna elementa se svaki vraća u masu tog elementa na ovoj zemlji i ništa ne preživljava. Tako su sve molitve, darivanje predaka itd. obične gluposti.
Sledi gledište Pakudha Kaććāyane, koji zastupa neku vrstu
atomizma i tvrdi da postoji sedam vrsta elemenata, koji postoje oduvek, poput stubova na čemu počiva sve ostalo. Oni se ne pokreću, ne menjaju, niti utiču jedan na drugog tako što bi izazivali prijatnost ili bol. Ti elementi su: zemlja, voda, vatra, voda, zadovoljstvo, bol i duša. Oni se u svetu pojavljuju u međusobnoj kombinaciji, od čega se javlja utisak o promeni, raznolikosti, kretanju i nastanku različitih fenomena. Iz ovoga slede i određene moralne konsekvence. Pošto je sve u suštini nepromenljivo, čak i kada neko ubija nekoga, ne postoji ni ubica, ni žrtva, jer duša je večna. Nema onog ko čuje, ko govori, ko razume i saopštava to što razume.
Zatim dolazi na red Sanđaya Belaṭṭhaputta, koji je podučavao
agnosticizam, skeptičan da je za ljudsko biće moguće da tačno odgovori na filozofska pitanja koja ga muče: je li svet konačan ili postoji i postojaće zauvek, je li duša isto što i telo ili nije, da li probuđena osoba postoji posle smrti ili ne i tako dalje. Za sva ta pitanja smatrao je da izlaze izvan dosega ljudskog uma. Zanimljivo je da ni Buda uglavnom nije odgovarao na ovakva pitanja, ali on to obrazlaže tvrdnjom da traženje ovakvih odgovora ne doprinosi dostizanju glavnog cilja u našem životu, a to je oslobađanje od patnje. Po njemu, pre se radilo o pukom gubljenju energije i vremena, dok nam je kuća u plamenu i situacija zahteva neodložno delovanje.
Šesti učitelj na listi je Nigaṇṭha Nāṭaputta, koji je takođe u istoriji ostao upamćen kao Mahavira, najpoznatiji
učitelj đainizma, drevne religije Indije. Njegovo učenje bilo je vrlo kompleksno i đainizam se održao sve do današnjih dana.
Svaki od ovih učitelja je, poput Pūraṇa Kassape, opisan tako da se sledbenici prema njima odnose bez uobičajenog poštovanja, već smatraju da bolje poznaju učenje od njih, te ih napuštaju kako bi sami osnovali svoju zajednicu sledbenika. I tako se sada pojavljuje asketa Gotama, za kojim ide glas da se njegovi učenici ponašaju potpuno suprotno. Čak i kada podučava grupu od nekoliko stotina učenika, oni ga slušaju u tišini. Iznosi se i slučaj kada se jedan od njih samo nakašljao (u prevodu ove sutte na kineski stoji da je on zapravo spavao i hrkao), što je bilo dovoljno onome ko je sedeo do njega da ga opomene da bude tih. Pa čak i oni koji odustanu od monaškog života, imaju poštovanje za učenje, učitelja i svoje saputnike u monaškom životu i pre svega krive sebe što su se vratili svetovnom životu. Ovo je zanimljiv detalj, jer govori o stavu koji se održao u budističkim zemljama do danas, da monaški zavet nije doživotan i da svaki monah može u bilo koje vreme da skine ogrtač i zameni ga odećom svetovnjaka bez ikakve osude ostalih članova Sanghe.
(nastaviće se)
