Napravićemo rezime AIagaddūpama sutte od početka do kraja. Proučavali smo je uzimajući svaki segment detaljno, a na taj način gubimo pogled na celokupnu strukturu sutte. Ima delova gde nismo sigurni zašto se prelazi sa jednog na drugi segment baš tim redom. Posmatrajući čitavu suttu utvrdićemo postoji li logičan razlog za takav niz poglavlja i zatim videti koji su to delovi gde izgleda da ima logičkih skokova sa odeljka na odeljak i gde sled nije tako lako pratiti.
Počinje se slučajem monaha Ariṭṭhe koji širi gledište okarakterisano kao "pogubno". Ono se smatra opasnim, subverzivnim po sanghu iz dva razloga:
1) ono što nije eksplicitno rečeno, ali je jasno poznajući druge govore jeste da njegove reči predstavljaju izazov jednoj od četiri Budine neustrašivosti: Tako, ne vidim na osnovu čega bi bilo koji asketa, brahman, božanstvo, Māra, Brahmā ili bilo ko na ovome svetu mogao, u skladu sa Dhammom, da me optuži: ‘Te stvari koje nazivaš prepreke nisu u stanju da ometu ljude koji se njima prepuste.’
To je treća neustrašivost po Mahāsīhanāda sutti (MN 12). Ariṭṭha govori upravo suprotno!
2) subverzivna tendencija (u tekstu vidimo samo kroz nagoveštaje i to kada monasi pokušavaju da ga odvrate od gledišta) je ono što zapravo Ariṭṭha tvrdi: upuštanje u čulna zadovoljstva nije prepreka za nečiji duhovni progres! Izgleda da ovo širi naročito u vezi sa monasima, kao da kaže da je u redu da monasi uživaju u čulnim zadovoljstvima i to predstavlja izazov Budinim savetima koji zastupaju obuzdavanje čula.
Kada monasi ne uspeju da odvrate Ariṭṭhu od njegovog gledišta na kraju ga šalju kod Bude i onda Budin autoritet ponovo uspostavlja dve stvari:
1) temelj samopoverenja, tj. neustrašivost - da prepreke zaista jesu smetnja
2) da čulno zadovoljstvo stvarno vodi do patnje, robovanja i nečistoća.
Važna fraza do koje dolazimo tokom ove diskusije: "A ti nas, neznalice, pogrešnim tumačenjem pogrešno predstavljaš, sebe povređuješ i sebi si stvorio mnogo loših zasluga; to će ti zadugo doneti štetu i patnju.” Treba podvući ovaj izraz "loše (s)hvatanje" (ovde preveden kao "pogrešno tumačenje"), jer to će nas dalje voditi do poređenja sa zmijom, na šta se odnosi i naslov sutte. Imamo dva segmenta: jedan pokazuje pogrešan pristup Dhammi, drugi ispravan. Pogrešan pristup je onaj kod nepromišljenog čoveka, praznoglavca. On uči Dhammu samo da bi kritikovao druge i učestvovao u debatama. Zatim Buda kaže: "Tada ne doživljavaju istinsku dobrobit zbog koje su proučavali ovo učenje. Zato što su učenje uzeli na pogrešan način, to će im zadugo doneti štetu i patnju. A zašto? Zato što su učenje uzeli na pogrešan način." Ovo je motiv prvog dela sutte. Pogrešno hvatanje kao kod pogrešnog hvatanja vodene zmije, čiji se otrov može koristiti u medicinske svrhe. Ako joj neko priđe hvatajući je za rep, ona će se izviti i ujesti ga. Zašto? Zbog pogrešnog hvatanja.
Nasuprot tome, tu su potomci iz dobrih porodica koji uče Dhammu i kada je nauče, ispituju njeno značenje sa mudrošću, postižu mudro usvajanje učenja i uživaju u dobrobiti zbog koje su učili Dhammu. Oni koji pristupaju Dhammi na ispravan način, oni ispravno uzimaju Dhammu i učenje ih vodi dobrobiti i sreći zadugo. Zašto? Zbog ispravnog uzimanja učenja. Drugi odeljak ima veze sa poređenjem sa zmijom: ispravno uzimanje učenja je kao hvatanje zmije rašljastim štapom.
Buda uvodi novo poređenje sa splavom da pokaže da učenje nije za držanje uopšte. To je priča o čoveku koji dolazi do opasne bujice i stoji na ovoj obali koja nije bezbedna, želi da pređe na drugu obalu, ali nema ni broda ni mosta i čovek biva prinuđen da napravi splav. Nakon što pređe čovek stavi splav na glavu i ide okolo misleći da je to ispravan način kako treba tretirati splav iz zahvalnosti. Ono što čovek treba da radi je da sagradi splav, pređe preko i kada to učini, ostavi splav za sobom.
Kada smo radili taj odeljak ranije, rekli smo da poređenje ne radi baš najbolje ako pokušate da ga pratite previše bukvalno. Jer osoba koja dođe na drugu obalu je arahant koji se neće vezati ni za šta. Osoba koja se trudi da pređe preko je neko ko je ušao u trening, a ljudi sa ove strane vodene barijere čak se i ne trude da pređu; oni na ovoj obali stavljaju splav na glavu i idu okolo. Poenta ovog poređenja je da Dhamma, učenje služi samo radi prelaska, a ne radi hvatanja za njega. Ispravno uzimanje učenja je hvatanje koje nije držanje. A pogrešno uzimanje je držanje! Lako je ljudima da se zavaravaju i da zbog toga što su vrlo učeni smatraju da su uhvatili/shvatili učenje na pravi način. Može biti vezivanja za njega na vrlo suptilnom nivou. I Buda u ovom poređenju podvlači poentu da ne treba da bude vezivanja čak ni na najsuptilnijem nivou. Ali ovo ne znači da neko treba da digne ruke od učenja i napusti ga. Čak i kada se pređe bujica i kada nema više razloga da ga praktikuje dalje, čak i arahant će širiti učenje za dobrobit drugih.
U pasusima 14 i 15 izgleda da dolazimo do promene teme, ne ide se dalje u linearnom nizu koji proizilazi iz prethodnog. Zašto se šest temelja za gledišta uvode ovde? Možda je to zato što Buda preuzima temu upādāna - vezivanja, kao temu za ispitivanje. Jedno veliko područje upādāna je vezivanje za čulna zadovoljstva, a pored toga i vezivanje za gledišta. Ova dva tipa dolaze zajedno do izražaja kod Ariṭṭhinog pogrešnog gledišta.
Druga velika oblast u kojoj upādāna operiše jeste vezivanje za ideju o sopstvu. Sada Buda prelazi u oblast o vezivanju za gledišta i sopstvo uzimajući šest temelja za gledišta u razmatranje. Ako ih pogledamo, videćemo da su sva ona u stvari gledišta koja se bave temom šta je sopstvo, šta sam "ja". I ponovo, ova tema je predstavljena kroz kontrast između obične, neupućene, svetovne osobe koja je žrtva ovih gledišta o sopstvu i preuzima ih. Na drugoj su strani, mudri, upućeni, plemeniti učenici sposobni da proniknu šta su gledišta o sopstvu i oni ih ne prihvataju. Ovaj odeljak završavamo Budinom izjavom da neko ko prozre gledišta o sopstvu nije uznemiren onim što ne postoji.
I ta izjava otvara vrata novog odeljka. Počinje kada monah iz publike uzima pojam "neuznemiren" i zatim pita o uznemirenosti. Ova reč u orignalu ima značenja koja se preklapaju i uključuje i žudnju i strah.
Ovo je korisno ilustrovati: postoje četiri načina na koja se razmatra uznemirenost. Odeljak počinje pitanjem može li biti uznemirenosti u vezi sa onim što ne postoji spolja. Buda oslikava ovo u slučaju nekoga ko lamentira, žali oko izgubljenog poseda koji je nekada imao ili žali što nije dobio nešto što je želeo posedovati. S druge strane je neuznemirenost u vezi sa nečim što ne postoji spolja - ne žali se, ne tuguje.
Sledeće razmatranje je uznemirenost oko nečega što ne postoji unutra. Iz objašnjenja ovo ukazuje na nepostojanje sopstva, trajnog i večnog. Kada neko sa jakim vezivanjem za gledište o trajnom sopstvu čuje Budu ili njegove učenike, učenje o iskorenjivanju, eliminacija svih gledišta i vezivanja za sopstvo, tada ta osoba postane uznemirena, zabrinuta misleći:"Biću uništen, biću poništen". A kod osobe bez vezivanja za gledište o sopstvu nakon što čuje Budino učenje, nema takve uznemirenosti.
Dolazimo do paragrafa 22 i ovde se još uvek krećemo u istoj oblasti, ali sad imamo tri tačke ispitivanja. Jedna je posedovanje, postoji li trajno vlasništvo. Da li može biti trajnog vlasništva? Da li može biti bilo koje doktrine o sopstvu za koju se možemo vezati bez nastanka bola, žalosti, lamentacije i očaja? I ima li bilo kojih gledišta na koja se možemo osloniti a da nam ne donesu sve ovo? Sva tri odgovora su negativna.
Ovde možemo uzeti odbacivanje bilo kojeg trajnog poseda kao da se takođe odnosi na paragrafe 18 i 19. Kakav god posed da je, neophodno je nestalan. Ako se prepozna da bilo koji posed nije trajan, tada nećemo osetiti žalost kada nestane. Ali ako se neko veže za posedovanje kao da je trajno i večno, tada kada ih izgubi (isto kao i osoba u pasusu 18) nariče, žali, lamentira...
U odeljku 23 uočavamo vezu sa paragrafima 20 i 21. Neko ko se veže za doktrinu o sopstvu, ova osoba će biti puna uznemirenosti kada se sretne sa Budinim učenjem o nepostojanju trajnog sopstva. Ali ako se osoba ne veže za bilo koju doktrinu o sopstvu - tada će osoba čak prihvatiti sa dobrodošlicom i zadovoljstvom ovo Budino učenje. Čini se da paragraf o učenju o neuzimanju oslonca u gledištima skoro da je nepotreban, izgleda da su dovoljni segmenti 22 i 23. Možda se paragraf 24 poziva unazad na Ariṭṭhino gledište jer je on čvrsto vezan za njega. To može biti razlog zašto je ovde prošireno razmatranje dodatnim odeljkom u svrhu pokazivanja opasnosti od nastanka vezanosti, naročito, za pogubna gledišta.
Komentari ovo zovu trima tačkama praznine (ti koṭi suññatā) - nepostojanje trajnog posedovanja, bez učenja o sopstvu za koje bismo se vezali, bez oslonca u gledištima. Naredni segment Komentari zovu dve tačke praznine: praznina od sopstva i bilo čega što pripada sopstvu. Jer Buda kaže da sopstvo i ono što pripada sopstvu - nije nađeno kao istinito i učvršćeno. Sa te tačke Buda očigledno ide unazad do standardnog ispitivanja 3 karakteristike: o nestalnosti, o nedovoljnosti i razmatranje u kontekstu pet sastojaka "nije moje, nisam ja, nije moje sopstvo". Zatim razmatra pet sastojaka kroz ova tri aspekta odakle sledi hlađenje strasti, oslobođenje i plod oslobođenja. Cela ova serija služi da se ukaže na poentu učenja o anatti. Buda pokazuje odbacivanje gledišta o sopstvu, ali do sada još nije pokazana poenta učenja o nepostojanju trajnog sopstva čemu ima nameru da nas vodi. U ovom odeljku pokazuje se da učenje o nepostojanju trajnog sopstva odbacivanjem gledišta o sopstvu nije samo prihvatanje jednog filozofskog stanovišta nasuprot drugom, već je to poseban alat kontemplacije i istraživanja koji će se koristiti unutar meditativnog okvira u cilju da se iskoreni neznanje i vezivanje i da se dostigne plod oslobođenja.
U narednoj seriji pasusa u nizu poređenja Buda pokazuje da je arahant neko ko je eliminisao sve te nečistoće, barijere, prepreke...
BB: Taj pasus kulminira izjavom koju nisam u stanju da razumem. Kaže da božanstva sa Indrom, Brahmom i Pađāpatijem na čelu traže monaha koji je tako oslobođenog uma, ne nalaze bilo šta za šta mogu reći: svest onoga koji je tako otišao se oslanja na ovo. Zašto je to tako? Neko tako otišavši ne može se slediti sada i ovde, ne može biti pronađen sada i ovde, ne ostavlja trag.
Zatim dolazimo do odeljka o pogrešnom tumačenju Tathagate i u ovom odeljku Buda objašnjava kako on sam nije pogođen, indiferentan je prema, s jedne strane vređanjima, s druge strane pohvalama, poštovanju, slavljenjima. Ne oseća gorčinu, tugu, odbojnost ako ga drugi kritikuju; nema radosti užitka ako ga drugi slave i uzdižu. Buda daje savet monasima da i oni razviju um slobodan od ovih vezanosti za pohvale, slavljenja i slobodan od odbojnosti prema grdnjama.
BB: Mislim da svrha ovog pasusa, a posmatrajući način na koji se uklapa u suttu, takođe treba biti uzeta u vezi sa učenjem o nepostojanju trajnog sopstva, anattā. Razlog zašto neko postaje ushićen u jednom slučaju a potišten u drugom, je zbog suptilne vezanosti za "Ja" i "Moje". Neko ko je potpuno slobodan bilo koje ideje o "Ja" i "Moje", mada ga hvale i slave, vređaju i grde, to sve nema ikakvog efekta na tu osobu. Iz drugog ugla posmatrano - duboki razlog za taj stav spokojstva jeste taj što nas Buda uči napuštanju onoga što nije naše, napuštanje pet sastojaka. Kako Komentari objašnjavaju - napuštanje vezanosti i identifikacije sa pet sastojaka.
Buda nam iznosi poređenje za pamćenje. Poredi pet sastojaka bića sa granjem, travom, lišćem u Đetinom gaju - to nije moje, to nisam ja, to nije moje sopstvo. Slično: telo, osećaji, opažaji, mentalni obrasci, svest - to nije moje, to nisam ja, to nije moje sopstvo. Napustite!
U poslednjem pasusu čini se da ne sledi strogi logički niz. Ovde nas Buda uvodi u grupu pojedinaca koji su dostigli neke stupnjeve oslobođenja. No, razlog zašto Buda hoće da nam pokaže ove pojedince je kao način da se potkrepi izjava da je Dhamma jasna, otvorena, očigledna i celovita. I tako kaže: u ovom Učenju ima monaha koji su arahanti, nepovratnici, jednom-povratnici i onih koji su ušli u tok. Koristi izraz monasi, jer se obraća monasima. Ali ako pogledamo u druge sutte (MN 73, Mahāvaććhagotta sutta: Dugi govor Vaććhagotti) Buda govori o različitim klasama sledbenika u ovom učenju i disciplini koji su dostigli razne stupnjeve oslobođenja. U klasi arahanata ima samo monaha i monahinja, ali na drugim stupnjevima ima i laičkih sledbenika i sledbenica.
Paragraf 46 pominje one učenike koji su na putu ka ulasku u tok: sledbenici Dhamme ili sledbenici vere (dhammānusārin/saddhānusārin). Prvi imaju mudrost kao dominantnu osobinu, drugi veru/poverenje. Ali i jedni i drugi postići će oslobođenje kroz mudrost, samo se razlikuju po vučnoj sili koja motiviše njihove napore.
Sutta se završava paragrafom 47 gde čitamo da čak i oni koji imaju malo (dovoljno) vere i ljubavi za Budu idu ka nebeskim svetovima. Oni nisu nužno na bilo kojem stupnju oslobođenja. Pitanje je koliko vere i ljubavi? Komentari tvrde da su to praktikanti (nisu obični privrženici) koji su postigli određen nivo uvida, imaju vrlo jasno ispravno razumevanje kroz razvoj uvida. Potvrdili su, razjasnili su ispravno razumevanje nepostojanja trajnog sopstva kroz lični uvid, takođe uslovljeni nastanak kroz razvoj uvida i kroz razumevanje Dhamme preko ličnog praktikovanja i posvećenosti prema Budi. Komentari kažu da su ih drevni učitelji zvali ćūḷa sotāpanna (mali sotāpanne). Još uvek nisu ušli u tok, nego su neka vrsta "skoro pa" sotāpanne, iz razloga ispravnog razumevanja Učenja.
