Kratak sadržaj sutte
Ovo je važan govor o uslovljenom nastanku i uništenju žudnje. Nakon prekorevanja monaha
Sātija zbog gledišta koje širi - da ista svest luta krugom preporađanja - Buda objašnjava iz svakog
ugla ispravan način da se sagleda uslovljeni nastanak, pokazujući kako sve pojave postojanja
nastaju i nestaju kroz svoje uslove.
Beleške
Sada ćemo početi sa proučavanjem nove sutte - Veliki govor o iskorenjivanju žudnje (MN38).
Početak je po strukturi sličan prethodnoj. Počinje kada jedan monah usvaja pogrešno gledište,
zatim monasi pokušavaju da ga odvrate od toga dok na kraju ne izađu pred Budu. U ovom slučaju
pogrešno gledište koje se pojavilo kod monaha Sātija, ribarevog sina. Ovo se gledište takođe
opisuje kao pāpakaṁ diṭṭhigataṁ, pogubno gledište. Opisano je ovako:
„Koliko ja razumem učenje kojem podučava Blaženi, jedna te ista svest teče i tumara kroz čitav
ovaj ciklus preporađanja, a ne uvek neka druga.”
Tačna formulacija je jako bitna, kako ćemo videti. Kako monah Sāti širi ovo gledište, monasi ga čuju,
provere da li je tačno to podučavao, on potvrdi istim rečima, a zatim monasi pokušaju da ga
odvrate. Oni ga propituju, kritikuju, mole da ne iznosi pogrešno tumačenje Blaženog:
„Ne govori
tako, prijatelju Sāti. Ne tumači pogrešno Blaženoga; nije u redu da ga pogrešno tumačiš. Blaženi
nikada ne bi tako nešto rekao. Jer je zapravo na mnogo načina Blaženi pokazao kako je nastanak
svesti uslovljen, pošto bez uslova nema ni nastanka svesti.”
Predstavivši ove primedbe, ono na šta monasi ukazuju je da Sāti uzima gledište da je svest
nezavisna od uslova, svest postoji sama po sebi nezavisno od uslova koji vode preporađanjima,
postoji unutar sebe, održava identitet kroz promene kojima podleže. U Sātijevom gledištu ovo je
vrlo važna fraza "ista svest teče i tumara, a ne neka druga" (tadevidaṁ viññāṇaṁ). Ovo podvlači
da u Sātijevom gledištu svest održava identitet, ista svest ne podleže promeni, ne podleže bilo
kakvim transformacijama, već ostaje isti entitet koji se kreće od jednog stanja do drugog unutar
jednog životnog veka, zatim ista svest ide iz jednog života u drugi (sandhāvati saṁsarati) kroz
krug preporađanja.
Buda takođe podučava da je svest vozilo, kanal za proces preporađanja. Svest se nastavlja kroz
proces preporađanja i po Budinom učenju. Ako neko čita površno imaće ideju da Buda i monasi
kritikuju Sātija, jer veruju da se svest okončava smrću, ali to nije poenta njihovog prigovora. U
Budinom gledištu svest se nastavlja od života do života ali svest se nastavlja kao uvek promenljiv
proces. U Sātijevom gledištu svest se nastavlja kao nepromenljiv subjekat iskustva. On ovde ne
koristi izraz - nastavlja se kao nepromenljivo sopstvo, ātman. Kako je ovo gledište o
nepromenljivom subjektu podriveno učenjem o uslovljenom pojavljivanju svesti? Ovo će postati
jasno malo kasnije u sutti, ali za sada hajdemo nazad u dramski zaplet koji se ovde odigrava.
Monaha Sātija ispituju i prekorevaju, ali i pored mnogo iznetih argumenata nisu uspeli da ga
ubede. On ostaje pri svome da ima ispravno tumačenje Budinog učenja. Komentari kažu (možda
je to samo namera komentatora) da je on bio specijalista za Đātake i povezujući priče o Budinim
prošim životima smatrao je da mora biti da je ta svest ostala ista iz života u život.
Na kraju monasi dolaze do Bude, iznose mu slučaj i onda on Sātija poziva kod sebe. Ne počinje
odmah da ga kritikuje, već prvo pita da li je to tačno da monah se drži takvog gledišta i Sāti
potvrđuje da je upravo tako. Zatim Buda pita vrlo značajno pitanje, ono što monasi nisu pitali.
Ovo pitanje iznosi pravo značenje ovog pogubnog gledišta pokazujući pune posledice:
„Šta je to svest, Sāti?”
„To je ono što govori i oseća, te doživljava ovde i tamo rezultat dobrih i loših dela.”
Po ovoj definiciji svesti Sāti je skoro eksplicitno identifikovao svest sa sopstvom, ātmanom. Ovo
postaje jasno ako pogledamo MN2. Tu je šest gledišta koja se javljaju kada neupućena obična
osoba razmišlja bez mudrosti. Šesto od njih je:
‘Upravo ovo moje sopstvo je to koje govori, oseća i doživljava ovde i tamo plod dobrih i loših
postupaka; ali ono je trajno, ne menja se, večno, ne podleže promeni i zauvek će postojati.’
Drugim rečima, u ovoj sutti MN2, vidimo da izraz "to koje govori, oseća i doživljava ovde i
tamo plod dobrih i loših postupaka", to označava sopstvo koje se uzima kao trajno, večno, uvek
postojeće. To je takođe ideja koja leži ispod Sātijevog implicitnog razumevanja prirode svesti.
Svest je za Sātija, iako je ne zove tako, sopstvo. To je sopstvo koje govori, oseća i doživljava, koje se
nastavlja iz života u život, luta kroz krug preporađanja. Verovatno za Sātija, iako ne kaže otvoreno
tako, sopstvo nastavlja da postoji večno.
Zatim Buda kaže: „Od koga si to čuo, neznalice, da sam ga podučavao na takav način?
Nisam li, neznalice, na mnogo načina pokazao kako je nastanak svesti uslovljen, pošto bez uslova
nema ni nastanka svesti? A ti nas, neznalice, pogrešnim tumačenjem pogrešno predstavljaš, sebe
povređuješ i sebi si stvorio mnogo loših zasluga; to će ti zadugo doneti štetu i patnju.” - ovo će
biti tema cele sutte, prići će joj se iz najmanje tri različita ugla. To je tema uslovljenog nastanaka
svesti.
Buda ima razumevanja ako neko sumnja, loše tumači, čak i ako loše razume učenje, ali u ovom
slučaju osoba uporno istrajava i insistira na svojoj interpretaciji. Zatim nastavlja da ispituje monahe
i onda oni potvrđuju da je Buda uvek podučavao da je nastanak svesti uslovljen i bez uslova
nema ni nastanka svesti.
Sa odeljkom (USLOVLJENOST SVESTI) dolazimo do onoga što ćemo nazvati prvom demonstracijom uslovljenog
nastanka svesti. Biće ih ukupno tri. Prva demonstrira uslovljeni nastanak svesti kroz podudarne
uslove - kroz uslove koji postoje uporedo, grubo su simultani sa svešću. Reći ćemo "grubo su
simultani" ili "vremenski se preklapaju" jer nisu egzaktno simultani, postoji mala vremenska
razlika.
Sada smo na paragrafu 8. Opisujući je iz ovog ugla svest je označena posebnim uslovom od koga
zavisi. Svest koja se pojavljuje zavisna od oka i oblika - ona se određuje kao svest o viđenom.
Kada se svest pojavi na osnovu uha i zvukova, mirisa itd. određuje se kao posebna svest u
zavisnosti od tih čula. Kada se svest pojavi na osnovu uma i mentalnih fenomena označava se kao
svest uma. Imamo dva tipa uslova neophodnih za pojavljivanje svesti. Koristimo izraz - reč "svest"
kao vrstu apstraktnog termina i dešava se da ga okrećemo u nešto konkretno kao da postoji
samo za sebe, kao da postoji nezavisno od posebnog tipa svesti. Kao da veličamo koncept
univerzalne svesti, jedinstvene svesti, božanske, prožimajuće svesti. Ali po budističkom učenju
kada govorimo o svesti uvek postavljamo pitanje: koja vrsta svesti? Ne postoji svest u
apstraktnom kao univerzalni entitet, već su uvek posebni tipovi svesti: svest oka, svest uha...
Uvek je jedno od šest tipova svesti. I ovih šest tipova postoje u zavisnosti od mnogih uslova, ali iz
ovog ugla to su dva najvažnija za određenje bilo kog tipa svesti.
Prvo je unutrašnja osnova: ona koja se odnosi na osobu - područje čula, sposobnost kroz koju
svest nastaje. Ono što ujedinjuje sve ove tipove svesti je jedna slična funkcija. Ta funkcija je
"saznavanje" objekta, "znanje" objekta, "biti svestan" objekta. To saznavanje je uvek posebnog
vida, a posebni vid je to što je određeno čulnom sposobnošću - osnovom, tj. područjem čula kroz
koju se taj čin saznavanja odigrava. Unutrašnje područje čula nije grubi fizički organ već su to
posebni tipovi materije, generalno locirani unutar fizičkog čulnog organa koji imaju sposobnost
da odgovore na određene tipove čulnih podataka. Ono što zovemo "okom" nije očna jabučica
sama po sebi, već tipovi senzitivne materije sposobni da transformišu svetlost u vizuelne slike
sveta. Slično za uho itd. Imamo unutrašnja područja čula, čulne sposobnosti i njima odgovarajuće
objekte čula: vidljive objekte, zvuke, mirise, taktilne objekte.
Što se tiče svesti uma - osnova uma i mentalni fenomeni su donekle drugačiji od drugih jer svest
uma nije ograničena samo na svoju klasu objekata. Ostalih pet tipova svesti su vezani samo za
svoje objekte. Ne možemo videti zvuke i mirise (bez nekakvih psihodeličnih stimulansa :-), ali
svest uma je sposobna da koristi objekte drugih čula. Recimo ako poredimo dve nijanse plave,
svest oka je ona koja unosi boje, ali svest uma ih poredi, određuje koja je zadovoljavajuća, donosi
sud.
Imamo ovih šest tipova svesti svako sa svojim područjem čula, sa svojim tipom objekata. Kao
dodatak pet tipova objekata i svest uma ima svoj tip objekata, oni se zovu dhamme, mentalni
fenomeni. To će biti svi tipovi ideja, slika, apstraktnih kvaliteta, stvari koje se ne mogu redukovati
na drugih pet čula.
Zatim Buda ilustruje ovu raznolikost svesti poređenjem sa vatrom:
Baš kao što se vatra određuje po onome posebnom uslovu na osnovu kojeg gori – kad vatra gori
zahvaljujući cepanicama, ona se određuje kao vatra cepanica; kad vatra gori zahvaljujući suvom
pruću, ona se određuje kao vatra suvog pruća; kad vatra gori zahvaljujući suvoj travi, ona se
određuje kao vatra suve trave; kad vatra gori zahvaljujući suvom kravljem izmetu, ona
se određuje kao vatra suvog kravljeg izmeta; kad vatra gori zahvaljujući plevi, ona se računa kao
vatra pleve; kad vatra gori zahvaljujući đubretu, ona se računa kao vatra đubreta – isto tako
svest se računa po onome posebnom uslovu na osnovu kojeg nastaje.
Na našem jeziku nemamo tako specijalne izraze za vatru kao u ondašnjoj Indiji.
Onda ponavlja ceo pasus o tome kako svest nastaje zavisno od sposobnosti i objekta.
Kad svest nastane na osnovu oka i oblika, ona se određuje kao svest o viđenom; kad svest
nastane na osnovu uha i zvukova, ona se određuje kao svest o čujnom; kad svest nastane na
osnovu nosa i mirisa, ona se određuje kao svest o omirisanom; kad svest nastane na osnovu
jezika i ukusa, ona se određuje kao svest o kušanom; kada svest nastane na osnovu tela i
predmeta, ona se određuje kao svest o dodirnutom; kad svest nastane na osnovu uma i objekata
uma, ona se određuje kao svest o spoznatom.
Treba reći nekoliko reči o tome kako se svest pojavljuje po budističkom učenju. Svaka okolnost
iskustva po ovom učenju je različita okolnost svesti i možemo secirati to iskustvo kako ga
normalno srećemo, ne samo logički, već čak iskustveno kroz proces svesnosti na suptilnijim i
suptilnijim nivoima svesnosti. I kako okrećemo pažnju ka iskustvu vidimo da je sastavljeno od
ekstremno kratkih, brzih momenata svesti koja se pojavljuju tako brzo da teško možemo
detektovati njihova individualna pojavljivanja. I kako moć koncentracije, samādhi, moć
sabranosti sati, postaju rafiniraniji toliko da smo u stanju da fino podesimo svoje opserviranje
toka iskustva do finih nivoa pa možemo videti, kao da donesemo mikroskop na proces iskustva,
kako je sastavljena samo od činova svesti koji nestaju i prestaju vrlo, vrlo brzo.
Buda koristi moć sabbaññuta-ñāṇa, sveznanje, najvišu mudrost da posmatra proces iskustva čak i
na najsuptilnijem nivou i da vidi kako je svest samo akt saznavanja koji se pojavljuje (u
tekstovima se kaže kao blesak munje): milioni činova svesti nastaju i nestaju. Svaki akt svesti
pojavljuje se vrlo, vrlo brzo i nastaje zajedno sa celim klupkom povezanih mentalnih faktora.
Kada se pojavljuje, uvek je bazirana na materijalnim osnovama koje takođe podležu brzoj
promeni. Uzima objekat, fizički objekat koji takođe podleže munjevitoj promeni. I zatim svest
nestaje, ali kako prolazi, momentalno se sledeći čin svesti pojavljuje i zatim nestaje... I kako svaki
čin svesti nastaje i nestaje on uslovljava pojavljivanje sledećeg. Tako se svaki čin svesti javlja po
uslovima, ne samo osnova čula i objekta, već je uslovljen na vrlo značajan način prethodnim
činom svesti. Zbog svakog prethodnog čina svesti koji uslovljava pojavljivanje sledećeg, na ovaj
način postoji kontinuitet iskustva. Čak i ako je svaki čin svesti jasno omeđen, diskretan, postoji
kontinuitet iskustva. Tako mentalni život nije samo serija odvojenih nekoherentnih trzaja
iracionalnog iskustva. Postoji kontinuitet, konzistentnost, red, značenje unutar ovog konstantno
menjajućeg toka ili, bolje rečeno niza okolnosti iskustava. I zbog ovog kontinuiteta unutar toka
svesti, ta svest je sposobna da ovu masu iskustava konstituiše u smisleni koherentni svet.
Zanimljivo pitanje se nameće.
Ovo može ljude zbuniti da misle: "Svest je uslovljena, osnove čula i objekti takođe. Ako nema
osnove, onda nema svesti. Svest uma je uslovljena osnovom uma i objektima uma. Kada nema
osnove ili objekata, nema ni svesti uma. Kada telo umre, nema pet tipova svesti. Izgleda
očigledno da kada telo umre nema svesti, nema osnove uma. Da li Buda kaže da se sve završava
smrću? Sātijev problem je da on insistira na nekakvom kontinuitetu nakon smrti. Poenta sutte je
da se sve završava smrću!"
Ovo ne čini problem za razne budističke škole jer većina njih, uključujući i Theravādu, uzimaju svest
uma, manoviññāṇa, kao kanal, vozilo za proces preporađanja. Ono što se naziva osnovom uma
nije fizički entitet, nije mozak ili nervni sistem. Prema Komentarima to je bhavaṅga i to služi kao
podrška za pojavljivanje svesti uma, za čistu konceptualnu svest. Prema Theravādinoj
Abhidhammi, tip svesti uma koji je bhavaṅga pojavljuje se unutar ljudske egzistencije u svim
okolnostima gde se neka druga jasna svet ne odigrava. To je neka vrsta pasivnog toka podsvesti.
Prilikom smrti bhavaṅga igra ulogu svesti u smrti i isti tip svesti probija se u sledećem momentu
zasnovan na novom fizičkom organizmu, kao svest preporađanja. To je svest uma sa svojim
vlastitim objektom, ne uzima neki spoljni objekat. Zatim će se taj tip svesti nastaviti kroz tok
života kad god nema jasne svesti bilo kog drugog tipa. I tako, taj tip svesti služi kao neka
pozadinski nit koja održava kontinuitet ličnog postojanja. Ovo je važna tačka! Bhavaṅga svest nije
pojedinačna svest koja zadržava svoj identitet tokom vremena, već je bhavaṅga samo tip svesti.
Hipotetički, upravo sada jedan momenat bhavaṅge se pojavljuje, a zatim tri sekunde kasnije
druga bhavaṅga svest se pojavljuje. Svaka bhavaṅga svest nastaje i prestaje, zatim se sledeća
javlja itd. Tako bhavaṅga svesti (množina) uvek nastaju i prestaju. Kada objekat čula
pogodi naše čulne sposobnosti, tada bhavaṅga prestaje i čulna svest se pojavljuje. Ili se
pojavljuje snažan mentalni objekat, a onda i razmišljanje, zamišljanje, prosuđivanje... Kada ono
prestane, tada se um vraća nazad u bhavaṅgu. Prema Abhidhamma modelu, čak i sada,
hiljadama puta naš um se vraća u bhavaṅgu i izlazi iz nje, ali se to odigrava tako brzo kao kada se
na ekranu računara slika rastače i ponovo sastavlja, ali mi dok čitamo statični tekst to ne
uočavamo. Na ekranu se to dešava 60 puta u sekundi, dok je bhavaṅga mnogo brža!
(nastaviće se..)
