Kratak sadržaj sutte
Poštovani Ananda razgovara sa Budom o svojoj zabrinutosti zbog podele u zajednici
nigaṇṭha (đaini) nakon smrti njihovog učitelja. Ne želi da se ista stvar desi i u sanghi. I tako Buda postavlja disciplinske mere i procedure za vođenje sanghe kako bi se obezbedilo njeno harmonično funkcionisanje posle njegove smrti. Završava podsećajući Anandu da praktikuje šest kvaliteta koji stvaraju ljubav i jedinstvo (kao u MN 48.6).
Beleške
Naša sutta je ime dobila po selu gde je govor održan. Smešteno je u oblasti plemena Sakya, odakle Buda potiče. Verovatno se odigrava pred kraj njegovog života, jer se pominje smrt Nigaṇṭha Nātaputte, koji je Budin savremenik. I vidimo da Buda postavlja određene principe za vođenje sanghe, a odnose se na vreme kada njega više ne bude.
Počinje nedugo posle smrti Nigaṇṭha Nātaputte. On je u budističkim tekstovima poznatiji kao Mahavira, a među svojim sledbenicima po tituli đina, što znači osvajač, pobednik. Od reči đina dolazi i reč đaina ili ponekad đain. Mahavira nije bio osnivač đainizma, to je vrlo stara religija, nastala verovatno nekoliko vekova pre uspona budizma. A sam đainizam govori o 24 velika učitelja u liniji prenosa. Zvali su te svoje učitelje tīrthaṅkara. Reč tīrtha znači gaz, mesto za prelaz preko reke, a tīrthaṅkara je onaj ko je napravio gaz. Ideja prelaska reke se koristi i u budizmu, a i u drugim indijskim duhovnim sistemima da se predstavi prelazak toka saṃsāre kako bi se postiglo oslobođenje. I tako, tīrthaṅkara su za đaine veliki učitelji koji su načinili sistem duhovne filozofije i prakse kao sredstvo da se pređe sa ove mračne obale rođenja, starosti i smrti ka drugoj obali oslobođenja. Po đainima, Mahavira je bio 24. po redu u našem istorijskom periodu. Njegov prethodnik Pārśva živeo je u 9. i 8. veku pre nove ere.
Jedna stvar koju će uočiti neko ko čita budističke tekstove je da u isto vreme postoji religija brahmana, a osim njih i veći broj sekti, škola duhovne prakse koje su izvan tog domena. Ono što karakterše brahmanizam jeste verovanje u autoritet Veda, svetih tekstova koje svi duhovni filozofski sistemi treba da poštuju. Sve one škole indijske filozofije koje ne prihvataju autoritet veda imaju drukčiji pristup i drugačiju filozofiju od brahmanske.
Buda je kritičan prema nekim važnijim idejama brahmanizma. Recimo, prema ideji o žrtvovanju životinja. Tako Buda podučava da treba praktikovati saosećanje prema svim živim bićima, ne treba ubijati, ne treba oduzimati život. A brahmani nisu gledali sa simpatijama na ideju o odricanju i monasticizmu. Buda je takođe odbacivao ideju o klasnom sistemu, koji u njegovo vreme još nije očvrsnuo u ono što zovemo kastinski sistem. To se dešavalo postepeno tokom nekoliko vekova nakon njega. Bez obzira na to, kada Buda govori o njima generalno to čini blago i njihovi međusobni razgovori su uglavom srdačni.
Nasuprot tome, kada govori o đainima, često govori vrlo oštro, ocrnjujući ih. Vidimo nešto od toga i ovde.
2. U to vreme je Nigaṇṭha Nātaputta upravo bio umro u Pavi. I posle njegove smrti, među nigaṇṭhama nasta raskol, podeliše se na dva tabora; međusobno se svađali i prepirali, duboko podeljeni, ranjavali jedni druge rečima kao bodežima: „Ti ne razumeš ovu Dhammu i praksu. Ja razumem ovu Dhammu i praksu. Kako uopšte možeš razumeti ovu Dhammu i praksu? Tvoj put je pogrešan. Moj put je ispravan. Ja sam dosledan. Ti si nedosledan. Ono što treba reći na početku, ti kažeš na kraju. Ono što treba reći na kraju, ti kažeš na početku. Ono što si tako pažljiv izmozgao potpuno je izokretanje. Tvoja tvrdnja je razotkrivena. Izgubio si raspravu. Idi i nauči nešto bolje ili se priberi ako si u stanju!” Činilo se kao da se među učenicima Nigaṇṭha Nātaputte ne dešava ništa drugo do pokolj. I njegovi nezaređeni sledbenici behu zgađeni, zbunjeni i razočarani učenicima Nigaṇṭha Nātaputte, kao što su bili i njegovim loše objavljenim i loše izloženim Dhammom i praksom, što nisu vodili oslobođenju, nisu vodili ka miru, došli iz usta nekoga ko nije potpuno probuđen. Tako je sada njihovo svetilište bilo razrušeno, ostavljeni su bez utočišta.
nigaṇṭha = neko bez bilo kakvih veza, čvorova
svetilište = živa figura Nigaṇṭha Nātaputte
Vidimo da je tekst vrlo oštar, vrlo kritičan na račun đaina. Moramo dodati da je istorija napisana sa određene perspektive. Ovako, kako čitamo može izgledati da su se đaini, čim je njihov vođa preminuo, podelili i odmah se upustili u oštre sukobe i da će samim tim njihova religija videti brzi kraj. U stvari, činjenica je da je đainizam preživeo u Indiji duže nego budizam. A kasnije su se đaini podelili u dve glavne sekte ili škole, ali tek 200 godina nakon smrti Mahavire pa, tako, to nije ova podela pomenuta u tekstu.
Dve glavne struje đainizma su Śvētāmbara i Digambara. Reč ambara = odeća. Ovi prvi Śvētā=belo, dakle neko ko nosi belu odoru. Reč dig= pravac, strana sveta. Znači, odeveni u strane sveta, dakle, ne nose nikakvu odeću. Mogu da nose neku vrstu ogrtača tokom hladne sezone.
BB: Razliku između ove dve struje ne znam osim po onome što sam čitao. Čini se da je to smo oko nekoliko manjih tačaka koji se tiču ponašanja. Naravno, najočigledniji je oko odore. Digambare smatraju da treba odustati od bilo kakvog vezivanja za posed uključujući i ogrtač. Izgleda da se osnovne tačke doktrine slažu.
Možda je u istoriji budizma 200 godina nakon Budine smrti primetniji veći raskol. Budizam je tada bio podeljen na oko 18 škola, a razlikovale su se na prilično fundamentalnim pitanjima doktrine. Par stotina godina kasnije, bila je još jedna podela, Mahajana budizam se javlja, kritikujući ranije forme budizma, a zatim još nekoliko stotina godina kasnije Vađrajana, tantrički budizam se pojavljuje i kritikuje čak i konvencionalni mahajana budizam. U to vreme, rane škole su skoro zaboravljene. Do 12. veka budizam je nestao u Indiji, dok su đainisti još uvek postoje. Nemaju veliki procenat sledbenika, oko 1% populacije u Indiji, ali čine znatnu zajednicu u nekim delovima države, naročito u Guđaratu, delimično u Maharaštri. A đainski laički sledbenici su uspešni u biznisu, mnoge uspešne poslove vode đaini.
Ali ako se pitamo zašto je budizam tako kritički nastrojen prema đainizmu, dok nije tako oštar prema brahmanizmu čije ideje odbacuje, možemo se setiti izreke da se bliski rođaci više svađaju od dalekih poznanika.
Neke od termina vrlo poznatih u budizmu, npr. karma, on deli sa đainizmom. Postojala je ideja karme i pre nastanka budizma. Termin āsava koji se u budizmu koristi za otrove, osnovne nečistoće ima svoj pandan i u đainizmu. Ideja da su živa bića vezana za krug saṁsāre, cikluse rođenja i smrti, i da je cilj da se postigne mokṣa, tj. oslobođenje, zajednička im je. Odbacivanje vere u boga stvoritelja, takođe im je zajedničko. Ideja da je svet pun patnje i da je cilj religioznog života da se dosegne oslobođenje od patnje jeste još nešto što dele.
Razlikuju se u verovanju o sopstvu. Đaini prihvataju ideju o trajnom, individualnom sopstvu i smatraju da je duša u okovima uslovljene egzistencije, materije. Kada je duša oslobođena, tada prelazi u transcendentalni svet i ostaje zauvek slobodna, uvek blistava, sveznajuća i svevideća. Buda ne prihvata ideju o trajnoj duši/sopstvu. I u smislu duhovne prakse postoje važne razlike. Đaini naglašavaju strogi asketizam. Smatraju da je to način da se eliminiše karma i da se pročisti duša - praksom samomučenja. Činivši tako, neko istroši svoju staru karmu dok nije sva iscrpena, a onda je duša oslobođena.
I tako, đaini koriste dva koncepta duhovne prakse. Jedan je saṃvara, obuzdavanje. Obuzdavanjem čula, obuzdavanjem sebe od nepotrebnih dela neko zaustavlja akumulaciju nove karme. Druga je praksa nirđarā, trošenje. I tako, asketskim praksama neko istroši svoju karmu, a kada je sva stara karma istrošena, tada se on oslobađa.
Nalazimo da je Buda obe ove prakse uvrstio u svoj sistem vežbanja. Koristi reč saṃvara u smislu obuzdavanja čula. A obuzdavanjem čula neko čuva um od pojavljivanja nečistoća. A koristi i reč nirđarā u smislu uništenja požude/pohlepe, mržnje i obmanutosti. Kada su sva tri potpuno iskorenjena, to je oslobođenje, nibbāna sada i ovde. I možemo uočiti da se budizam ne razvija u vakuumu, već je izrastao u nekakvom miljeu koncepata i praksi među duhovnim tragaocima tog perioda. Apsorbovao je i preuzeo brojne termine i ideje, a koje god da je preuzeo, ugradio je u njih svoja sopstvena značenja i dao im smisao koji je konzistentan sa njegovim vlastitim duhovnim sistemom.
Vratimo se na našu suttu. Mahavira je umro u gradu po imenu Pava. To je bio grad blizu Kusināre, mesta gde je Buda preminuo, samo sa druge strane reke. (Zanimljivo, u suttama nigde ne vidimo da su se Buda i Mahavira sreli i diskutovali, ali u nekoliko sutta Buda sam prilazi asketama đainima i sa njima razgovara.) U to vreme iskušenik po imenu Ćunda proveo je kišnu sezonu u gradu Pavi i čuo je vest. Onda odlazi u Sāmagāmu nakon kiša i izveštava o tome Ānandu, Budinog sekretara. Ānanda shvata da je ovo važan događaj pa oni odlaze do Bude i obaveštavaju ga.
Onda poštovani Ānanda i iskušenik Ćunda odoše zajedno do Blaženog. Pošto mu se poklone, sedoše sa strane, te poštovani Ānanda reče Blaženome: „Poštovani gospodine, novajlija Ćunda ovako kaže: ‘Nigaṇṭha Nātaputta upravo je umro. I posle njegove smrti, među nigaṇṭhama nasta raskol, podeliše se na dva tabora… sada je njihovo svetilište razrušeno, ostavljeni su bez utočišta.’ I pomislih: ‘Neka svađa ne nastane onda kada Blaženog više ne bude. Jer takva bi svađa bila na štetu i nesreću mnogih, gubitak, povređivanje i patnja i za božanstva i za ljude.’”
Sada će Buda razjasniti šta su centralni stubovi njegovog učenja koji se moraju čuvati da bi učenje preživelo u svetu:
„Šta misliš, Ānanda? Stvari kojima sam vas podučio, pošto sam ih neposredno saznao – kao što su četiri temelja svesnosti, četiri prave vrste nastojanja, četiri osnove duhovne moći, pet sposobnosti, pet snaga, sedam elemenata probuđenja, plemeniti osmostruki put – vidiš li makar dva monaha, Ānanda, čije se tvrdnje o tim stvarima razlikuju?”
„Ne, poštovani gospodine, ne vidim ni dva monaha čije se tvrdnje o tim stvarima razlikuju. Ali postoje ljudi koji žive puni poštovanja prema Blaženom, ali koji bi mogli, kad njega više ne bude, da izazovu svađu u Sanghi u vezi sa načinom življenja i sa monaškim pravilima. Takva bi svađa bila na štetu i nesreću mnogih, gubitak, povređivanje i patnja i za božanstva i za ljude.”
Dakle, on je zabrinut oko onoga što se zove življenje, monaški način života i oko skupa 227 pravila discipline. A sada Buda kaže nešto zanimljivo:
„Ānanda, svađa u vezi s načinom življenja i sa monaškim pravilima bila bi sitnica. Ali ako bi nastala svađa o putu ili metodu, ona bi bila na štetu i nesreću mnogih, gubitak, povređivanje i patnja i za božanstva i za ljude.
appamattako=nešto vrlo malo, zanemarljivo
Ali Buda kaže da ako rasprava nastane u sanghi oko staze, puta, prakse, ta bi rasprava bila na štetu mnogih itd. Tako Buda ukazuje na važnost očuvanja onoga što zovemo stazom, putem prakse. I ova staza je uspostavljena u skupu činilaca koje nabraja u ranijim paragrafima: četiri temelja svesnosti pa sve do osmostrukog puta...
Ubrzo nakon njegove smrti ove različite grupe faktora su označene kao 37 bodhipakkhiyā dhammā = 37 faktora/pomoći probuđenju. A u drugoj sutti iz DN Pāsādika sutta (DN 29), Buda se obraća celoj sanghi i kaže da nakon što premine, treba da često ponavljaju, recituju kao i da praktikuju kroz direktno znanje ove stvari koje ih je naučio. I onda navodi isti skup. Tako se ovih 37 osnovnih gradivnih sastojaka puta ili staze moraju očuvati, održati u svetu da bi Dhamma cvetala.
A zatim Buda pominje tipove psiholoških činilaca koji vode do svađa. Ovde se više ne govori o samom predmetu svađe već o faktorima uma kroz koje ona nastaje. Zove ih šest korena svađa. Ima ih jedanaest, ali su grupisani u zasebne grupe.
Prva dva faktora bes i osvetoljubivost (upanāhin = neko ko je zlovoljan i neprijateljski nastrojen). Bes je nešto što se pojavljuje na kratko i zatim prestaje. Šta se dešava kada neko neprestano ljut na određenu osobu? To se okreće u neprijateljstvo ili osećanje zlobe prema toj osobi.
Kada je, Ānanda, monah besan i osvetoljubiv. Takav monah živi bez zazora i poštovanja prema učitelju, prema učenju, prema monaškoj zajednici i ne sledi put vežbanja. A monah koji živi besan i osvetoljubiv, bez zazora i poštovanja prema učitelju, prema učenju, prema monaškoj zajednici i ne sledi put vežbanja, stvara svađu u toj zajednici, koja je na štetu i nesreću mnogih, ona znači gubitak, povređivanje i patnju i za božanstva i za ljude.
Poreklo svađe je pre u stanju uma nego u sadržaju rasprave. Tako, kada je neko uma besnog i osvetoljubivog, on samo traži povod da započne svađu pa je tako predmet rasprave sekundaran.
Zatim kaže:
Ako vidiš takav koren svađa u sebi ili oko sebe, nastoj da se oslobodiš upravo otrovnog korena svađa. Ako ne vidiš takav koren svađa u sebi ili oko sebe, treba da vežbaš na takav način da se upravo otrovnih koren svađa i ne pojavi u budućnosti. Tako se osigurava oslobađanje od tog otrovnog korena svađa sada; tako se osigurava da otrovni koren svađa ne nikne ni u budućnosti.
Ako ih vidite kod sebe, treba uložiti napor da se prevaziđu i napuste bes i osvetoljubivost. Ako ih vidite kod drugih, treba pokušati da se nađe neki način da im se ukaže i pomogne da i oni prevaziđu sklonost da se izazivaju svađe. Morate uložiti napor da prevaziđete koren svađe kad god naiđe i praktikujete na takav način da se ovaj koren svađa ne pojavljuje u budućnosti, da se kompletno napusti kod sebe i eliminiše kod drugih.
Drugi je koren svađe prezrivost (makkha=nipodaštavanje). Tako, drugi ljudi imaju dobre kvalitete, a mi ih ne prepoznajemo već potcenjujemo njihov karakter i klevetamo ih. BB: A reč palāsa onako kako ja razumem znači da se pokazuje oholost prema drugima, vređamo ih, pokušavamo da dominiramo nad njima, kontrolišemo ih.
Treći koren su zajedno zavist i sebičnost. Kada drugi imaju dobre kvalitete, duhovna postignuća, kada zadobijaju počasti, umesto da se radujemo zbog njih, da se kod nas javi sa-radost, mi im zavidimo. A ono što se zove maccharī=sebičnost, odnosi se na situacije kada neko ne želi da deli svoje stvari sa drugima, ne želi da deli učenje sa drugima, želi da ih zadrži samo za sebe.
Buda pominje pet ovakvih vrsta koje nabraja u monaškom životu:
1) prema boravištu - ako neko ima boravište, ugodan manastir ili kolibu i ne želi da ga deli sa drugima.
2) prema porodicama, prema onima koji ga podržavaju, tj. ako neko ima mnogo ljudi koji ga podržavaju i ne želi da sa drugima deli tu podršku iz bojazni da će drugi monasi preuzeti tu njegovu potporu.
3) prema ponudama koje je dobio, ne deli ih sa drugima.
4) prema hvaljenju - ne želi da pohvali druge pred zajednicom. To je zato što je zavidan prema drugima i to vodi ka nekoj vrsti sebičnosti.
5) prema Dhammi - znači da ne želi da podučava druge jer ako bi ih podučavao, plaši se da će i oni imati znanja koliko i on pa neće imati priliku da se istakne.
Četvrti koren svađa zove se sklonost obmanama i prevarama. Prva je objašnjena kao pokazivanje vrlina koje nemamo, a druga skrivanje, prikrivanje, zataškavanje nedostataka i grešaka. Tako su objašnjene u pāli komentarima. U sanskritskom komentaru (Abhidharma-samuććaya) Asaṅge, koji je bio veliki komentator u Mahajana Yogāćāra školi, interpretirano je na obrnut način.
Peti koren svađa su loše želje i pogrešna gledišta. Želja za slavom, bogatstvom, ugledom, moći, položajem. Neko ko je takav sklon je da izaziva rasprave da bi pridobio više moći i viši položaj. A zatim, loše želje idu sa pogrešnim gledištem. Kada neko ima pogrešno gledište, nepravilno shvatanje Dhamme, tad će biti sklon da loše tumači Dhammu, a odatle će nastati rasprave sa drugima.
Šesti koren je da se neko tvrdoglavo drži svojih gledišta, drži ih se uporno, teško ih se odriče, što je prirodna tendencija ljudskog uma. Ako se razvije diskusija u kojoj strane imaju suprotno viđenje, umesto da se teži ka ispravnom razumevanju predmeta, svako se drži svog sopstvenog mišljenja i trudi se da nadglasa drugu osobu. Druga osoba, naravno, čini to isto.
U vezi sa svih šest korena dobijamo isti savet:
Ako vidiš takav koren svađa u sebi ili oko sebe, nastoj da se oslobodiš upravo otrovnog korena svađa. Ako ne vidiš takav koren svađa u sebi ili oko sebe, treba da vežbaš na takav način da se upravo otrovnih koren svađa i ne pojavi u budućnosti. Tako se osigurava oslobađanje od tog otrovnog korena svađa sada; tako se osigurava da otrovni koren svađa ne nikne ni u budućnosti.
Nećemo obrađivati ovaj središnji deo jer se odnosi na neke detalje monaške discipline. Preskočićemo ga i idemo na kraj sutte gde Buda govori o šest principa harmonije:
Postoji ovih šest pravila srdačnosti, koja rađaju ljubav i poštovanje, doprinose zajedništvu, nesukobljavanju, slozi i jedinstvu. Kojih šest?
Tako, na javnom ili privatnom mestu monah radi vođen prijateljskom ljubavlju prema svojim saputnicima u svetačkom životu. To je pravilo srdačnosti koje rađa ljubav i poštovanje, doprinosi zajedništvu, nesukobljavanju, slozi i jedinstvu.
I opet, na javnom ili privatnom mestu monah govori vođen prijateljskom ljubavlju prema svojim saputnicima u svetačkom životu. I to je pravilo srdačnosti koje rađa ljubav i poštovanje, doprinosi zajedništvu, nesukobljavanju, slozi i jedinstvu.
I opet, na javnom ili privatnom mestu monah misli vođen prijateljskom ljubavlju prema svojim saputnicima u svetačkom životu. I to je pravilo srdačnosti koje rađa ljubav i poštovanje, doprinosi… jedinstvu.
I opet, monah zajedničke stvari bez oklevanja podeli sa svojim vrlim saputnicima u svetačkom životu; ne zadržava bilo šta za sebe, s njima deli sve što je dobijeno u skladu sa Dhammom i sve što je poklonjeno u skladu sa Dhammom, čak i sadržaj svoje prosjačke zdele. I to je pravilo srdačnosti koje rađa ljubav i poštovanje, doprinosi… jedinstvu.
I opet, monah boravi na javnom ili privatnom mestu ispunjen istim vrlinama kao i njegovi saputnici u svetačkom životu, vrlinama koje su postojane, ustaljene, neuprljane, nenarušene, oslobađajuće, mudri ih hvale, ispravno shvaćene i pomažu koncentraciju. I to je pravilo srdačnosti koje rađa ljubav i poštovanje, doprinosi… jedinstvu.
I opet, monah boravi na javnom ili privatnom mestu ispunjen istim razumevanjem koje imaju i njegovi saputnici u svetačkom životu, razumevanjem koje je plemenito i oslobađajuće, a onoga ko vežba u skladu s njim vodi potpunom iskorenjivanju patnje. I to je pravilo srdačnosti koje rađa ljubav i poštovanje, doprinosi zajedništvu, nesukobljavanju, slozi i jedinstvu.
Ovo je šest nezaboravnih kvaliteta koji stvaraju ljubav i poštovanje, podstiču na ispomaganje, neprepiranje, na slogu i jedinstvo.
Iako ih Buda podučava u vezi sa monaškim redom, primenljivi su u svakodnevnom životu, u bilo kojoj grupi.
Primenjuje telesne postupke mette bilo privatno ili javno prema svojim drugovima u duhovnom životu. Kada čini postupke telom, to treba da je na korist drugima. Recimo, ako je neko bolestan, sređujemo mu sobu, pripremamo lekove itd. Takvi postupci, naravno, treba da budu praćeni mettom u umu, a tako se stvara ljubav i harmonija.
Drugi princip su verbalni činovi prijateljske ljubavi - kada se sa drugima govori na način koji ukazuje na njihove dobre kvalitete, nežno i pažljivo. Izbegavamo da govorimo loše stvari o nekome, da ih kritikujemo iza njihovih leđa, da ih ogovaramo kod drugih. Uvek se trudimo da govorimo na blag način koji naglašava njihove dobre kvalitete, ali ako je neophodno kritikovati ih, to činimo sa namerom da im pomognemo, bez nestrpljenja i netrpeljivosti. Da im takav govor bude na korist i u pravo vreme, npr. nasamo, oči u oči.
Treći princip koji leži iza prva dva je da imamo mentalne činove prijateljske ljubavi prema drugima, imamo stav u umu koji je na dobrobit drugih, pomaže im. To su, naravno, želje za dobrobiti i srećom.
Četrvrti princip na koji Buda ukazuje je deljenje poseda sa drugima, što je naročito važno za monahe i monahinje. Odnosi se na ono što su dobili od drugih, a sangha u idealnom slučaju nema privatnu svojinu, ona je nekakav ideal komune. Sve treba da se poseduje zajednički i da se deli bilo kakav dobitak sa svima ostalima. A u dane kada se ide u prošnju u skupljanje hrane, na povratku u manastir monasi će podeliti sa drugima ono što su dobili. Nekada se stave velike činije na sto i kada se svi monasi vrate, prazne svoje zdele u te činije. Onda svako može da priđe i uzme koliko mu treba. Ako je neko pri prošenju dobio mnogo, a neko drugi malo, na taj način niko neće ostati gladan.
I opet, monah boravi na javnom ili privatnom mestu ispunjen istim vrlinama kao i njegovi saputnici u svetačkom životu, vrlinama koje su postojane, ustaljene, neuprljane, nenarušene, oslobađajuće, mudri ih hvale, ispravno shvaćene i pomažu koncentraciju. I to je pravilo srdačnosti koje rađa ljubav i poštovanje, doprinosi… jedinstvu.
Svi se pridržavaju monaških pravila, nije da ih se neki drže, a neki ne, što bi izazvalo nesklad, konflikt.
I opet, monah boravi na javnom ili privatnom mestu ispunjen istim razumevanjem koje imaju i njegovi saputnici u svetačkom životu, razumevanjem koje je plemenito i oslobađajuće, a onoga ko vežba u skladu s njim vodi potpunom iskorenjivanju patnje. I to je pravilo srdačnosti koje rađa ljubav i poštovanje, doprinosi zajedništvu, nesukobljavanju, slozi i jedinstvu.
Svi dele istu perspektivu, isto viđenje, a to je tačka gledišta budističkog učenja. Sammādiṭṭhi = ispravno razumevanje, gledište koje je plemenito i oslobađajuće i koje kada se praktikuje vodi do potpunog iskorenjivanja patnje. To je esencijalni, ujedinjujući faktor u budističkoj zajednici.
Buda završava govoreći Ānandi da on i svi monasi treba da se drže šest principa srdačnosti, harmonije i poštovanja.
Praksa
Sledeći put kada budete u grupi, pažljivo pogledajte da li se ponašate tako da to
doprinosi skladu ili doprinosi sukobu. Koristeći listu od šest korena svađa, promislite kojim oblastima treba posvetiti pažnju da bi doprinele većoj harmoniji grupe.
