Sutta za ovu nedelju je i dalje:
Ćula-hatthipadopama sutta – Kratki govor o poređenju sa otiskom stope slona (MN 27)
Beleške o sutti – deo 3Nastavljamo sa razmatranjem ove sutte, u kojoj Buda kroz poređenje sa otiskom stope slona izlaže kompletni put oslobođenja za one koji su postali zaređeni.
Prošle nedelje smo prešli preduslove koji su neophodni da se krenulo na taj put: pojava Bude, njegova odluka da podučava Dhammi, laik koji čuje to učenje, stekne poverenje u nju; zatim iz tog poverenja donosi odluku da napusti domaćinski život i postane monah ili monahinja; nadalje, počinje sebe da vežba u moralu, u vrlini, u obuzdavanju, odustajanju od onoga što šteti nama, drugima ili oboma.
Tako smo prošli put razmotrili odustajanje od pogrešnih postupaka učinjenih telom i govorom, kao i grupu manjih pravila koja su obavezujuća samo za zaređene, a glavni naglasak je na onome što se u okviru Plemenite osmostruke staze naziva ispravno življenje.
Nastavljamo sada sa pasusom broj 14, koji govori o vrlini koja se u budizmu naziva
zadovoljenost (santosa ili santutthi). Tako Buda kaže da je monah koji živi životom vrline zadovoljan najjednostavnijim potrepštinama neophodnim za život kao što su hrana i odeća i upoređuje ga sa pticom koja kuda god da krene nosi sa sobom samo sopstvena dva krila. Živeći tako, monah doživljava "blaženstvo kojem zamerke nema" (anuvađđa sukkha). Ovaj izraz bi se mogao prevesti i kao "sreća čestitosti" (ništa se ne može prigovoriti našem ponašanju), koja dolazi od življenja u skladu sa ispravnim postupcima, ispravnim govorom i ispravnim življenjem, zatim jednostavnosti, zadovoljenosti i malim. Sve to stvara takvu pročišćenost uma koja rezultira velikom radošću i blaženstvom.
Ali ovo je još uvek relativno gruba vrsta duhovne sreće, jer disciplinovanje u vrlini je još uvek okrenuto uglavnom pročišćavanju naših spoljašnjih postupaka. No već u okviru takvog treninga možemo reći da ono što mi zapravo počinjemo da vežbamo jeste um, jer nastojimo da obuzdamo one impulse, volje i sklonosti koje se kasnije manifestuju kroz pogrešne postupke, reči i načine življenja. Nastojimo da savladamo impulse grabljenja, vezivanja, nezadovoljenosti i razvijamo poniznost i strpljivost u sebi. Tako monah kad ide u sakupljanje hrane jednoga dana će dobiti dovoljno, a možda već narednog vrlo malo ili ništa. I treba biti vrlo strpljiv da se izdrži do narednog dana. No sve to stvara snagu unutrašnje vrline, čistog uma.
Sa narednim korakom, vežbanje se sve više internalizuje, okrećući se od spoljašnjeg ka unutrašnjem. Naredni korak u vežbanju jeste vežbanje u obuzdavanju čula. Mi imamo pet fizičkih (oko, uho, nos, jezik, uho i dodir) i jedno mentalno čulo (um). Svako od ovih čula ima objekte koje je u stanju da registruje: oblike, zvuke, ukuse, mirise, taktilne senzacije, dok um sem objekata tih čula registruje i sopstvene, mentalne objekte (slike, ideje, pojmove, osećaje itd.) Čula neprekidno bivaju bombardovana tim objektima čula i ako ne stražarimo na vratima čula, ti objekti prodiru dalje u nas, sve do uma. I kada uskomešaju i um, ako nismo budni i pažljivi, oni mogu da podstaknu, generišu nepovoljna stanja uma. I ako je Buda video opasnost u tom "bombardovanju" čovekovih čula u Indiji pre 2500 godina, koliko li smo tek mi danas bombardovani uz TV, bioskope, tržne centre, časopise, internet i ostala čudesa. Crno nam se piše
)
Za one koji bi ipak nešto da urade po ovom pitanju, pasus broj 15 daje standardnu formulu "stražarenja na vratima čula":
"Kad okom vidi oblik, on se
ne vezuje za njegova obeležja i detalje. Pošto ga, ako oko ostavi bez nadzora, štetna stanja pohlepe i potištenosti mogu napasti, vežba njegovo obuzdavanje, stražari na vratima oka, preduzima obuzdavanje oka." Isto važi i za sva ostala čula.
Ovde su upotrebljena dva važna termina: obeležje (nimitta) i detalj (anubyañđana). Dakle šta se događa kada čulo dođe u kontakt sa nekim objektom. Prvo stičemo jedan opšti utisak o njegovim obeležjima, nimitta. Ovde je naročito reč o primamljivim objektima (recimo, mlad monah ugleda lepu devojku i um registruje opšti utisak, znak, signal, indikator prirode objekta koji oko vidi: "Ah, lepa devojka!") Zatim, ako nije dovoljno izvežban ili obuzdan, oko počinje da traga za primamljivim detaljima: "Divan osmeh, blistave oči, lepa kosa itd." Moguće je naravno da se formira i negativan utisak. Neko je ušao u prostoriju i istog trenutka nam prođe kroz glavu misao: "Uh, neprijatna osoba!". Obuzmu nas negativne vibracije. Zatim dolazi analiza detalja. Način na koji ta osoba govori nas nervira, odbojan nam je način na koji ona hoda itd.
I tako, "ako um ostavi bez nadzora, štetna stanja pohlepe i potištenosti mogu napasti". Ovde je reč o žudnji, pohlepi, seksualnoj želji, vezivanju, sa jedne strane, i osećaju odbojnosti, sa druge. To su dva standardnog odgovora na prijatnu i na neprijatnu stimulaciju. Da bi tro predupredio, meditant ili monah vežba obuzdavanje oka, stražari na vratima oka, preduzima obuzdavanje sposobnosti viđenja. Naravno, ono što on zaista obuzdava, to je um. Nije reč o tome da treba da se potpuno izolujemo kako naša čula ne bi registrovala primamljive ili odbojne oblike, jer ako bi to bio recept, tada bi slepi i gluvi bili duhovno najrazvijeniji. A posebna mentalna funkcija koja nam omogućuje da obuzdamo oko jeste svesnost, sabranost pažnje (sati), jer kroz nju postajemo svesni stanja sopstvenog uma. I tada koristimo energiju ili napor da obuzdamo nepovoljna stanja uma kada treba da se jave, da ih držimo pod kontrolom. Istu vrstu vežbanja činimo i kada su u pitanja ostala čula, zaključno sa umom i njegovim objektima: različite slike, fantazije, ideje, spekulacije, nizovi misli...
Kad monah vežba na ovakav način, neizbežno je da pri svemu tome, čak i u sred neke aktivnosti, ima objekat meditacije za koji drži prikovan svoj um, poput lengera koji sprečava da um bude izbačen iz ravnoteže i krene sa bujicom. Takav je objekat recimo udah i izdah. I kada se javi neki objekat koji počne da privlači ili odbija um, meditant zna kako da odvoji um od njega i usmeri ga na dah, možda i tako što će se svega na nekoliko sekundi zaustaviti u onome što trenutno radi i tako povratiti balans, a onda nastaviti ono što je započeo.
Dalje, sa vežbanjem ovakvog obuzdavanja čula paralelno jačamo i sposobnost svesnosti, kao i sposobnost energičnosti. Sve to donosi sve veće pročišćenje uma. Kada poseduje ovakvo plemenito obuzdavanje čula, monah ili onaj koji vežba doživljava blaženstvo koje je sve čistije.
Zatim dolazi pasus 16, koji uvodi ono što je naziva jasno razumevanje (sampađañña; jedno od svojstava posmatranja; razabiranje; razboritost; klica iz koje se razvija mudrost, pañña, sansk. prađña, kao više svojstvo). U ovom pasusu data je standardna formula jasnog razumevanja, ali u komentarima se ono razlaže na četiri vida:
1. jasno razumevanje svrhe: što znači da pre nego što bilo šta učinimo, zaustavimo se na trenutak i u svom umu fiksiram, razjasnimo svrhu onoga što radimo. Ne postupamo tek gonjeni impulsom, iracionalno, automatski gonjeni slepom navikom, već sami sebi razjasnimo koji je cilj onoga što nameravamo da učinimo. Kada smo jednom sebe izvežbali u ovoj sposobnost jasnog razumevanja, tada smo u stanju da je primenjujemo na sve suptilnijem i suptilnijem nivou, na sve sitnije i sitnije postupke. I sada ono što smo ranije radili automatski sada radimo sa jasnim ciljem.
2. jasno razumevanje načina: uviđanje koji je najpogodniji način da nešto postignemo. Tako, kada smo jednom ustanovili i razumeli svrhu onoga što nameravamo da uradimo, razmatramo kako bismo najefikasnije učinili to što smo naumili.
3. jasno razumevanje domena (goćara sampađañña): šta god da meditant radi, on se u sebi kreće uvek unutar jasno omeđenog područja, a to područje omeđeno je njegovim objektom meditacije. Praktično to znači da on, kad god ne radi nešto što zahteva da njegova pažnja bude usmerena ka spolja, ka tome što radi, on se vraća na svoj objekat meditacije i održava taj objekat jasno u polju pažnje. Tako recimo, ako je naš objekat dah i hodamo niz ulicu, možda nećemo moći da osetimo strujanje vazduha na nozdrvama, ali ćemo zato osećati ritam udaha i izdaha u grudima. Ako nam je to suviše neprimetno, možemo za to vreme odabrati da se fokusiramo na pokrete tela, držeći sve vreme u toj meditativnom "domenu", ne dopuštajući mu da odluta za mislima ili bude povučen onim što vidimo na ulici, dakle da ne bude ni usisan ka unutra, a ni katapultiran ka spolja. Pri ovome takođe jasno razumevamo trenutak kad treba da odložimo objekat meditacije i pažnju usmerimo ka nečem drugom, recimo pri prelasku ulice, i kada možemo da mu se ponovo vratimo.
4. jasno razumevanje neobmanutosti: ovo je tačka gde jasno razumevanje evoluira u mudrost (pañña). Ovo je jasno razumevanje koje se vežba u okviru vipassana meditacije, tj. meditacije uvida. Ovo je jasno razumevanje koje se vežba kada razvijamo četiri temelja svesnosti (u odnosu na telo, osećaje, opšte stanje uma i sadržaje uma). I kako učvršćujemo jasno razumevanje ova četiri temelja svesnosti, to razumevanje lagano počinje da ljušti slojeve obmane, privida, neznanja, koji su sakrivali pravu prirodu tela i uma. Prava priroda telesnih i mentalnih pojava nam postaje sve vidljivija. I kada se potpuno otkrije, tada je razumemo direktno zahvaljujući mudrosti.
Od ova četiri vida jasnog razumevanja, u ovoj suti, pasusu 16, opisana su prva dva: jasno razumevanje svrhe i jasno razumevanje načina.
(nastaviće se...)
