Nalazimo se u delu sutte gde Buda objašnjava Pukkusātiju korak po korak proces u kome meditant kontemplira kako bi razvio mudrost za postizanje oslobođenja. Buda zasniva svoje objašnjenje na šest elemenata. Prolazi prvo kroz kontemplaciju pet materijalnih elemenata i dolazi do elementa svesti. On se, zanimljivo, objašnjava preko istraživanja osećaja. Zatim dolazi do tačke gde "ostaje jedino spokojstvo". Prošli smo kroz ceo taj odeljak ranije, ali brzo, sada ćemo ga obraditi detaljnije kako bismo podvukli implikacije izloženog.
Nakon posmatranja svakog od tri tipa osećaja i kako on nastaje zasnovan na svom posebnom tipu kontakta i prestaje sa njegovim prestankom, na kraju se uspostavlja u umu stanje spokojstva koje je opisano kao "pročišćeno i sjajno". Komentari identifikuju ovo spokojstvo sa spokojstvom četvrte đhāne. Čini se da postoji mala dvoznačnost ovde. Jer se spokojstvo razvija kroz kontemplaciju osećaja - pa izgleda da je ovo vrsta spokojstva koja se zasniva na kontemplaciji uvida, a ne prosto kroz razvoj đhāne. A opet, kasnije će Buda reći da meditanti usmeravaju ovo spokojstvo ka nematerijalnim zadubljenjima. A ona su stanja koja leže iznad četvrte đhāne. Izgleda da je to neka potvrda za iskaz da je ovo što je opisano spokojstvo četvrte đhāne. Možemo pretpostaviti da meditant jeste prethodno postigao četvrtu đhānu. Zatim, njenu osnovu koristi za kontemplaciju prirode osećaja - kako osećaji nastaju zasnovani na odgovarajućim tipovima kontakta. A sada, on razume da može uzeti ovo spokojstvo četvrte đhāne i usmeriti ga dalje ka nematerijalnim zadubljenjima ako želi.
I tako u paragrafu 21 Buda kaže:
‘Ako bih ovo spokojstvo, tako pročišćeno i sjajno, usmerio ka području beskrajnog prostora i razvijanju svog uma u skladu s tim, tada bi moje spokojstvo, potpomognuto tim područjem, vezujući se za njega, ostalo za dugo vremena.´
Ključni izrazi ovde su: "potpomognuto tim područjem + vezujući se za njega".
nissitā = zavisno od, ima potporu u
upādānā = vezivanje
U ovom slučaju, spokojstvo bi bilo vezano za to područje beskonačnog prostora. A kroz to vezivanje ostaće za dugo vremena. Ono što se podrazumeva pod tim jeste da će se meditant usled ovog suptilnog vezivanja i meditativnih postignuća preporoditi u svetu beskonačnog prostora. A onda će ostati u tom svetu vrlo, vrlo dugo - 20.000 kosmičkih eona (kalpa).
Ako se ode dalje, može se usmeriti ovo spokojstvo ka beskonačnoj svesti, a zatim razviti um shodno tome, tada bi ovo spokojstvo područja beskonačne svesti, "potpomognuto tim područjem, vezujući se za njega, ostalo za dugo vremena". Tada će se preporoditi u svetu beskonačne svesti, drugom svetu nematerijalnog postojanja i ostaće tu vrlo dugo - 40.000 kosmičkih eona.
A može se ići i dalje i razviti to spokojstvo još i više, do trećeg nivoa, područja ničega i slično, preporoditi se u odgovarajućem svetu i ostati tamo bez bez prepreka i teškoća 60.000 kalpi.
Onaj ko razvije četvrto nematerijalno zadubljenje, tj. područje ni opažanja ni neopažanja (nevasaññānāsaññāyatana). A kada je spokojstvo razvijeno do tog nivoa i um razvijen shodno tome, tada um postaje dovoljno osnažen da uzme preporađanje u svetu ni opažanja ni neopažanja. A kada se neko preporodi u ovom četvrtom nematerijalnom svetu ostaje tamo 84.000 eona. (BB: zašto nije prosto 80.000? Nemam pojma, možda na kraju dobijemo bonus od 4.000 eona :-)
Izgleda kao da u ovom paragrafu Buda slavi ovo spokojstvo, pokazuje njegovu izvrsnost. Neko ko razvije to spokojstvo pročišćeno i sjajno jeste u stanju da se usmeri ka ovim vrlo uzvišenim nivoima i razvijanjem uma u skladu sa time, u stanju je da tamo ostane vrlo dugo vremena. Na ovaj način hvali monaha Pukkusātija koji je već razvio četvrtu đhānu, već postigao to spokojstvo. Ali Buda takođe pokazuje suptilnu opasnost u ovom spokojstvu, tj. u postignućima zasnovanim na tom spokojstvu. A to su neke vrste vezivanja koja leže skrivena u spokojstvu i postignućima koja odatle priozilaze. Četiri pomenuta postignuća, to su ona ista koja je Buda i sam prošao pre svog probuđenja, kao bodhisatta. Postigao ih je sledeći svoje učitelje meditacije Ālāra Kālāmu (do trećeg nematerijalnog zadubljenja) i Uddaka Rāmaputtu (do četvrtog). A opet ovim postignućima nije bio zadovoljan i shvatio je da sama ova postignuća ne vode do potpunog probuđenja, ne donose oslobođenje.
U narednom paragrafu pokazaće menjkavost, opasnost. A čini ovo prosto pomoću jedne reči. Kaže:
‘Ako bih ovo spokojstvo, tako pročišćeno i sjajno, usmerio ka području beskrajnog prostora i razvijanju svog uma u skladu s tim, to bi bilo uslovljeno.‘
Ključna reč je saṅkhata = uslovljeno.
Fusnota tumači: Ovo je rečeno da bi se pokazala opasnost u nematerijalnim đhānama. Sintagmom „to bi bilo uslovljeno”, on pokazuje: „Iako je tu životni vek 20.000 eona, to je uslovljeno, oblikovano, načinjeno. Otuda je prolazno, nestabilno, ne traje, nepostojano; skopčano je s nestankom, razlaganjem, rastakanjem; skopčano sa rođenjem, starenjem i smrću, utemeljeno u patnji. To nije sklonište, mesto sigurnosti, utočište. Kad neko tu umre kao običan čovek, još uvek je moguće da se preporodi u nekom od četiri stanja uskraćenosti.”
Sledeća rečenica koja pokazuje šta meditant čini. Vrlo je značajna sintagma:
anabhisaṅkharonto anabhisañcetayanto
prva reč = ne kreira bilo kakav novi uslov, ovde prevedeno sa: ne formira nove uslove
i ne generiše bilo koju volju (koja teži ka postojanju ili nepostojanju, tj. ka novoj, nastavljenoj egzistenciji ili ka anihilaciji, nepostojanju). I ovaj iskaz je povezan sa jednom malom suttom iz Itivuttake, zbirke iz KN.
Tu Buda govori kako se živa bića drže u zatočeništvu dvema vrstama gledišta. Kaže:
“Monasi, ubeđena u dva pogrešna gledišta, neka ljudska i božanska bića uzmiču, druga prenagljuju; samo oni kojima su otvorene oči jasno vide.
A kako to, monasi, neka uzmiču? Kada ljudska i božanska koja bića uživaju u rađanju, ushićena su rođenjem, zadovoljna rođenjem, podučavaju Dhammi radi prestanka preporađanja, njihovi umovi je ne primaju, nisu njome umireni, ne zadržavaju se na njoj, niti bivaju privučeni. Tako neka bića uzmiču.
A kako neka prenagljuju? Neka, osetivši se zgrožena, ponižena i zgađena upravo preporađanjem, priklanjaju se ne-rađanju: ‘Kada ovo sopstvo, posle sloma tela, posle smrti, nestane, biva uništeno i ne postoji posle smrti, to je mir, to je izvanredno!’ Tako neka prenagljuju.
A kako oni kojima su otvorene oči jasno vide? Ima slučajeva kada monah ono što je nastalo vidi kao nešto što je nastalo. Uviđajući to što je nastalo kao nešto što je nastalo, praktikuje on nevezivanje uz to što je nastalo, vežba hlađenje strasti prema tome što je nastalo, utrnuće onoga što je nastalo. Tako oni kojima su otvorene oči jasno vide.”
Tako je velika većina vezana za nastavak individualnog postojanja. Većina ljudi formira volje koje naginju ka postojanju, tj. bivanju. Čak i ako nije samo uživanje u zadovoljstvima već i suptilnom - recimo, filozofi i meditanti naginju ka nekom uzvišenom postojanju, nebeskom. Manji broj teži poništenju. U slučaju koji je opisan u MN140 meditant ne formira bilo kakvu želju za uništenjem pretpostavljenog sopstva već umesto toga istražuje ovaj proces nastajanja i prolaska - videći kako fenomeni nastaju usled uslova i nestaju usled njihovog prestanka. A kroz viđenje ovakvog procesa - stiče uvid u netrajnost, nezadovoljavajuću i bezličnu prirodu. A kroz uvid u ovu prirodu stvari vezivanje za fenomene u svetu nestaje. To se misli kada se kaže on se ne vezuje ni za šta na svetu - na upādiyati.
Tako umesto držanja za ovo pročišćeno spokojstvo meditativnog zadubljenja - čak i suptilnog vezivanja - kada neko vidi ovo spokojstvo kao nešto nestalno, bezličan fenomen, tada vezivanje za njega otpada. A sa otpadanjem vezivanja, žudnja otpada (to je navedeno frazom "nije uznemiren"= na paritassati u stvari znači prestaje da žudi). A kada ta žudnja potpuno prestane, tada paccattaṃyeva parinibbāyati = sam za sebe dostiže nibbānu. I ovako razume: ‘Ovo je poslednje rođenje, proživljen je svetački život, učinjeno je trebalo učiniti. Nema više preporađanja u bilo koji oblik bivanja.’
Sledeća dva paragrafa opisuju odnos arahanta prema osećajima. Sa ovim pasusom koji smo upravo završili opisuje se postignuće stupnja arahanta. U pasusu 23 opisana su unutrašnja iskustva arahanta i to ponovo u vezi sa osećajima. Kakav god da osećaj arahant oseti, on razume: ovaj osećaj je nestalan, nema držanja i vezanosti za njega i ne ushićuje se njime. Kada oseti prijatan osećaj, odvojen je od njega. Slično i za druga dva tipa osećaja.
Kada oseća osećaj kojim prestaje telo, čovek razume: ‘Osećam osećaj kojim prestaje telo.’ Kada oseća osećaj kojim prestaje život, razume: ‘Osećam osećaj kojim prestaje život.’
BB: Kako ja ovo razumem, arahant zna da će nastaviti da oseća, tj. da će imati iskustvo osećaja sve dok telo i život traju, ali takođe zna da će se sa raspadom tela, sa završetkom života svi osećaji okončati. A kako se osećaji smatraju nekom vrstom uznemirenja bilo prijatni, bolni ili neutralni - ovo se opisuje kao hlađenje. Ilustrovano je poređenjem sa uljanom lampom:
Monaše, kao što lampa gori zahvaljujući ulju i fitilju, a kada ulje i fitilj izgore, ako se ne dospe novo gorivo, ona se gasi usled nedostatka goriva; isto tako, kad oseća osećaj kojim prestaje telo… osećaj kojim prestaje život, razume: ‘Osećam osećaj kojim prestaje život.’ Razume: ‘Posle raspada tela, s okončanjem života, sve što je osećano, ako nema oduševljavanja time, postaće ohlađeno upravo ovde.’
U paragrafu 25 Buda će zaključiti objašnjenje. Kroz ceo sled koji se tiče kontemplacije elemenata pa sve do kraja 24. pasusa, objašnjavao je kako neko ne zanemaruje temelj mudrosti, a to je prvi od četiri temelja. Ceo kostur sutte koji smo pokrili na poslednja dva predavanja, jeste sve vreme bilo razumevanje temelja mudrosti. Kaže:
Zato, monah koji poseduje [takvu mudrost] poseduje i nenadmašan temelj mudrosti. Jer to je, monaše, nenadmašna plemenita mudrost, dakle znanje o iskorenjivanju svake patnje.
paramā ariyā paññā = nenadmašna plemenita mudrost
Sve do sada je objašnjavao temelj mudrosti paññādhiṭṭhāna, a u ovom paragrafu pokazuje šta je nenadmašni temelj mudrosti. A to je mudrost kroz koju neko razume uništenje sve patnje. To je znanje koje zna da unutar nas samih sva patnja jeste uništena!
Sada dolazimo do objašnjenje nenadmašnog temelja istine. Buda nam kaže da je tu zasnovano oslobođenje. Nije to samo privremeno oslobođenje postignuto kroz uspeh u meditativnoj praksi, koje nakon toga prestaje. Ovo je oslobođenje postignuto kroz uviđanje istine. Tako ovo oslobođenje jeste neuzdrmano. Dolazimo do jako važne izjave:
Jer lažno je ono, monaše, što je po svojoj prirodi obmana, a istinito ono što po svojoj prirodi nije obmana – a to je nibbāna. Zato, monah koji poseduje [takvu istinu] poseduje i nenadmašan temelj istine. Jer ono je, monaše, nenadmašna plemenita istina, dakle nibbāna, što po svojoj prirodi nije obmana.
paramaṃ ariyasaccaṃ = nenadmašna plemenita istina
Treći temelj je o obuzdanosti, ćāgādhiṭṭhāna. Ćāga u jednom smislu znači davanje, darežljivost, a u drugom, ovde korišćenom, odustajanje, obuzdavanje. U kontrastu je sa nečim što zovemo upādi = stvari koje neko nabavlja, što neko poseduje. Može biti materijalni posed, a može biti u dubljem smislu. Upādi se uzima da znači pet sastojaka, tako da su to posedi sa kojima se identifikujemo, kao da su naši sastojci, a takođe jesu i nečistoće, naročito žudnja kroz koju stičemo stvari. Sada Buda kaže:
Ranije, dok je bio neznalica, sticao je i razvijao vezanosti; sada ih je napustio, sasekao u korenu, načinio poput panja palme, završio s njima i za njih nema ponovnog nastanka. Zato monah koji poseduje [takvu obuzdanost], poseduje i nenadmašan temelj obuzdavanja. Jer to je, monaše, nenadmašna plemenita obuzdanost, dakle napuštanje svakog vezivanja.
To je odustajanje ne samo od materijalnih stvari već i od svih unutrašnjih nečistoća i vezanosti/prijanjanja za svojih sopstvenih pet sastojaka, a što je osnova za rođenje, starenje i smrt.
Buda nastavlja ka onome što zove temeljem mira:
Ranije, dok je bio neznalica, doživljavao je gramzivost, želju i strast; sada ih je napustio, sasekao u korenu, načinio poput panja palme, završio s njima i za njih nema ponovnog nastanka. Ranije, dok je bio neznalica, doživljavao je bes, zlovolju i mržnju; sada ih je napustio, sasekao u korenu, načinio poput panja palme, završio s njima i za njih nema ponovnog nastanka. Ranije, dok je bio neznalica, doživljavao je neznanje i obmanu; sada ih je napustio, sasekao u korenu, načinio poput panja palme, završio s njima i za njih nema ponovnog nastanka. Zato monah koji poseduje [takav mir], poseduje i nenadmašan temelj mira. Jer to je, monaše, nenadmašni plemeniti mir, dakle smirivanje strasti, mržnje i obmanutosti.
Možemo uzeti gramzivost, želju i strast kao sinonime, drugi triplet su bes, zlovolja i mržnja, a poslednja dva člana su neznanje i obmana.
paramo ariyo upasamo = nenadmašni plemeniti mir
Sada će povezati sve rečeno - ono što je uveo na početku sutte:
U vezi sa čime je tako rečeno: ‘Ne treba zanemariti mudrost, već stražariti nad istinom, negovati obuzdanost i vežbati sebe mira radi.’
Kada je to rekao na početku, bili su to inicijalni stadijumi gde počinje negovanje mudrosti, istine, obuzdanosti i mira. Iskaz iz paragrafa 7 ponavlja se i ovde:
‘Plime zamišljanja ne preplavljuju onoga ko stoji na tim [temeljima], a kad ga plime zamišljanja više ne preplavljuju, naziva se mirni mudrac.’
BB: Originalni izraz maññassava čini mi se ne javlja se ni u jednom drugom govoru.
mañña =zamišljanje
ussava = narastanje / dizanje
Buda podrazumeva pod time lažnu ideju, lažno zamišljanje. A šta je to lažno zamišljanje:
Monaše, ‘ja jesam’ jeste obmana; ‘ja sam ovo’ jeste obmana; ‘ja ću biti’ jeste obmana; ‘ja neću biti’ jeste obmana; ‘imaću oblik’ jeste obmana; ‘biću bez oblika’ jeste obmana; ‘biću onaj koji zamišlja’ jeste obmana; ‘biću onaj koji ne zamišlja’ jeste obmana; ‘neću biti ni onaj koji zamišlja, ni onaj koji ne zamišlja’ jeste obmana.
Prvo: "ja jesam" - to je najdublja obmana. Ideja da "ja" postoji, da je tu neko stvarno postojeće "ja" u centru moga bića, neko istinski postojeće sopstvo. Tada od ove ideje "ja sam ovo" pokušavamo da uspostavimo nekakav identitet o sopstvu. Da se identifikujemo sa telom, osećajem, opažajem, mentalnim obrascima ili svešću, tako mu dajući nekakav sadržaj. "Ja ću biti" to je gledište eternalizma, a "ja neću biti" - anihilacionizma, da će se sopstvo privesti kraju nakon smrti. "Imaću oblik" ili "biću bez oblika" jesu dva različita eternalistička gledišta, slede i tri druga: "biću onaj koji zamišlja/ne zamišlja/ ni koji zamišlja ni koji ne zamišlja", takođe eternalistička.
Zamišljanje jeste bolest, zamišljanje jeste tumor, zamišljanje jeste strela. Ko prevaziđe svako zamišljanje, monaše, njega nazivaju utihnuli mudrac. A utihnuli mudrac nije rođen, ne stari, ne umire; nije potresen, niti uznemiren. Jer u njemu nema ničeg čime bi mogao biti rođen. Pošto nije rođen, kako može da ostari? Pošto ne stari, kako može da umre? Pošto ne umire, kako može biti potresen? Pošto nije potresen, kako može biti uznemiren?
Dakle, u vezi s tim je rečeno: ‘Plime zamišljanja ne preplavljuju onoga ko stoji na tim [temeljima], a kad ga plime zamišljanja više ne preplavljuju, naziva se utihnuli mudrac.’ Monaše, dobro zapamti kratko razjašnjenje ovih šest elemenata.”
U međuvremenu, a verovatno još ranije dok je slušao izloženo, Pukkusāti je shvatio da je jedini koji bi mogao održati ovakav govor Buda sam. Ovde u tekstu stoji atha kho = zatim, na to, mada monah verovatno već bejaše svestan: „Zaista, Učitelj je došao do mene! Plemeniti je došao do mene! Potpuno probuđeni je došao do mene!” Zatim ustaje, namešta svoj ogrtač na formalan način, klanja se Budi i izvinjava zbog greške koristeći standardnu formulu:
„Poštovani gospodine, zaista sam pogrešio, poneo se kao budala, pometen pogreših, te se Blaženom obratih sa ‘prijatelju.’ Neka mi Blaženi oprosti grešku, na koju ću dobro motriti u budućnosti.” I Buda odgovara ustaljenom formulom: „Naravno, monaše, zaista si pogrešio, poneo se kao budala, pometen pogrešio, te se Blaženom obrati sa ‘prijatelju.’ Kako svoju grešku vidiš na takav način i ispravljaš sebe u skladu sa Dhammom, opraštam ti. Jer onaj je zreo u praksi Plemenitog kad svoju grešku uvidi na taj način, ispravi sebe u skladu sa Dhammom i obuzdava sebe ubuduće.”
Zatim Pukkusāti moli da primi upasampadā, tj. puno zaređenje. Kada se ovako kaže, izgleda da to implicira da je već ranije dobio niže zaređenje kao sāmaṇera. Objašnjenje u Komentarima kaže da nije imao nikakvo formalno zaređenje, nego je samo iz poverenja u Budu ogrnuo ogrtač i otišao u beskućnike kao nezaređeni asketa. Ali ova izjava izgleda da sugeriše da je već imao status isušenika. Za niže zaređenje potrebno je prisustvo samo jednog monaha, dok je za puno zamonašenje potrebna saṇgha, zajednica monaha, koju još uvek nije sreo.
Buda ga onda upita ima li potpuni komplet ogrtača i zdelu. Pukkusāti odgovara odrično (činiju za skupljanje hrane je verovatno imao, ali ne i set od tri monaška ogrtača) i odlazi da ih pronađe. Međutim, jedno odbeglo govedo nasrnu na njega i ubi ga.
Na jednom drugom mestu se kaže da je Pukkusāti u nekom od prethodnih života pripadao grupi monaha, sledbenika prethodnog Bude. Popeli su se na vrh planine i odlučili da ne silaze dok ne postignu stupanj arahanta. Oni kojima to uspe dobiće i psihičke moći kojima će odleteti sa planine, dok će ostali ostati tamo do smrti. Neki su to stvarno i učinili, ali Pukkusāti je bio jedan od monaha koji su okončali život na planini. Od te grupe, pojedinci su u nekom od prošlih života bili umešani u ubijanje živih bića. A ta su se bića onda preporodila kao yakṣa željni osvete. Uzimali su oblik goveda i ubijali monahe u ključnim trenucima njihovog života. Kao što smo videli, to se desilo i Pukkusātiju.
Nakon njegove pogibije, grupa monaha dolazi do Bude i obaveštavaju ga o događaju. Pitaju šta je Pukkusātijevo odredište i dobijaju odgovor:
„Monasi, mladić iz dobre porodice po imenu Pukkusāti bio je mudar. Vežbao je u skladu sa Dhammom i nije mi zadavao glavobolje u tumačenju Dhamme. Sa razaranjem pet nižih okova, monah Pukkusāti se spontano preporodio [u čistim boravištima] i dostići će konačnu nibbānu, a da se nikada više ne vrati iz toga sveta.”
Očigledno, ovaj je govor uticao na to da mladić postigne stepen arahanta. Postoji sutta u SN (prvi odeljak, br.50) Ghaṭikāra sutta u kojoj deva po imenu Ghaṭikāra dolazi do Bude i kaže da se mladić po imenu Pukkusāti upravo preporodio u jednom od čistih boravišta. Vrlo brzo nakon toga presekao je sve preostale okove i stigao do stupnja arhanta u tom svetu.
Praksa
Razmislite o tome kako se četiri temelja mudrosti, istine, obuzdavanja i mira manifestuju u vašem životu. Shvatite kako je sve ovo povezano sa istinom o nevezivanju.
[/u]
