Beleške
Ovoga puta, nakon višegodišnjeg proučavanja MN, dolazimo do prve sutte u Zbirci govora srednje dužine, "O
osnovnom uzroku stvari".
BB: U suštini, ovo je vrlo teška sutta pa kada savetujem ljude kako da čitaju MN, uvek im kažem da
preskoče prvi govor. Pročitajte ga tek kada ste završili većinu drugih. Pre mnogo godina, kada sam
počinjao da čitam sutte, a to je bilo i pre nego što sam čitao o budizmu uopšte, smatrajući da je ova
zbirka vrlo značajna, uzeo sam prvu suttu i nisam je mogao uhvatiti ni za glavu ni za rep. Bio sam potpuno
zbunjen :-)
Monasi koji su sastavljali pāli kanon stavili su Mūlapariyāya suttu na prvo mesto da bi naglasili njenu
važnost, ali to bi moglo da današnje čitaoce odvrati od čitanja. Kada neko uči tekst napamet, generalno,
ne očekuje da ga razume odmah na početku, samo memoriše reči. A nakon što upamti mnogo tekstova,
tek onda dolazi do objašnjenja sadržanih u njima.
Okrenimo se sutti samoj. Govori je Buda dok živi na mestu zvanom Ukkaṭṭha i gaju u podnožju
kraljevskog sāl drveta. [Prisetimo se da je i preminuo između dva džinovska sāl drveta.]
Počinje obraćajući se monasima „Monasi, podučiću vas govorom o korenu svih stvari."
[sabbadhammamūlapariyāya]
Sama tema naglašava važnost govora. Komentari objašnjavaju šta se ovde podrazumeva pod "svim
stvarima". To su svi fenomeni uključeni u ono što ćemo zvati individualnom egzistencijom.
BB: Tehnički izraz je sakkāya, nekad prevodim kao identitet, individualni identitet. A ova reč znači zbirku,
zbir, kolekciju pet sastojaka. A ono što će Buda podučavati ovde jeste koren (glavni uzrok svih fenomena
koji su uključeni u ovu zbirku pet sastojaka koji čine naš individualni identitet). Pokazaće kako naš
identitet nastaje. A kako se govor odvija dalje, videćemo da koren svih stvari u suštini predstavlja
poseban čin ili proces koji se zove zamišljanje.
Ključna pāli reč je maññana. Kasnije ćemo je razmotriti. Kako se govor odvija Buda razvija tipologiju,
klasifikaciju osoba u terminima četiri osnovne grupe. Jedna je neuk običan čovek, neuvežbana svetovna
osoba. Druga bi bila učenik u višem vežbanju; treća - arahant koji je završio vežbanje. A poslednja je Buda
sam - Tathāgata.
I korišćenjem procesa zamišljanja kao osnove, tekst će razjasniti razlike među njma.
I tako Buda počinje sa assutavā puthuđđana - neukom običnom osobom. Ovo je opisano na standardan
način:neuk, običan čovek, koji ne poštuje plemenite, neupućen je i bez prakse u njihovom učenju, koji ne poštuje
istinske ljude, neupućen je i bez prakse u njihovom učenju.
Sada, ova osoba opaža zemlju kao zemlju. Uzeta je zemlja samo kao primer - videćemo da će odeljci biti
razmatrani u terminima 24 moguća objekta iskustva. A prva četiri bi bili osnovni materijalni elementi.
"Neuk, običan čovek, zemlju vidi kao zemlju." Ako ovo uzmemo površno, imaćemo utisak da on ima
tačnu percepciju zemlje, ali to nije ono što je Buda hteo da nam saopšti. Komentari su nam od pomoći
ovde. Kažu da on opaža to kroz iskrivljenu percepciju, ukorenjenu u nemudrom promišljanju. A ovo
iskrivljeno opažanje već uvodi blagu distorziju objekta. Možemo pretpostaviti da pre nego što se ova
iskrivljena percepcija dešava, inicijalno tu postoji vrlo jednostavan, primitivan čin opažanja koje je puko
registrovanje objekta na mutan, neodređen način. Zatim, sledeći taj čin percepcije, kroz površno
promišljanje dolazi iskrivljena percepcija, koja uvodi neku distorziju objekta. A to krivljenje
(saññāvipallāsā, bukvalno: inverzija opažaja, opažanje koje okreće objekat naglavačke) uzima objekat na
način koji je suprotan njegovoj pravoj prirodi.
Na drugim mestima u suttama Buda govori o četiri vrste vipallāsā, iskrivljavanja opažaja. To je: 1)
opažanje netrajnog kao trajnog, stabilnog i večnog. 2) Onoga što je nezadovoljavajuće, dukkha kao
prijatnog. 3) Onoga što je bez sopstva kao da ima sopstvo. A tu je i 4) opažanje onoga što je neprivlačno
kao lepo i privlačno.
Ova se krivljenja opažanja pojavljuju zbog toga što postoji makar mali stepen nemudre/površne pažnje
prema objektu. A to je ono što se dešava kada obična osoba ovde opaža zemlju kao zemlju. Komentari
kažu da kada on opaža misleći da je to zemlja, on opaža to kao trajno, prijatno, lepo, kao da poseduje
sopstvo iako je sve u stvari suprotno.
Zatim sledeća rečenica kaže (pathaviṃ pathavito saññatvā): "Pošto zemlju vidi kao zemlju, on zamišlja
[sebe kao] zemlju, zamišlja [sebe] u zemlji, zamišlja [sebe odvojenog] od zemlje, zamišlja zemlju kao
‘moje’, oduševljava se zemljom."
BB: Voleo bih da sve prevedem ne stavljajući reči u zagrade, da bi se prevelo tačno kao u tekstu: on
zamišlja zemlju, zamišlja u zemlji, zamišlja od zemlje, zamišlja zemlju kao ‘moje’, oduševljava se zemljom.
Ova tačka zasnovana na opažanju (sañña), to je sledeći korak u procesu saznavanja/kognicije. A to je ono
što zovemo zamišljanjem maññana od glagola maññati. Šta je to što zovemo zamišljanjem? Od korena
reči man- što znači misliti. Ali maññana nije obično razmišljanje, koje može biti tačno ili netačno. Ono što
se podrazumeva pod ovim maññana jeste iskrivljeno mišljenje koje pripisuje objektu osobine i odnose
koje nisu zasnovane na samom objektu, već u konstruktivnoj aktivnosti subjektivne imaginacije.
Maññana je tendencija misli da pogrešno interpretira objekat. Gradi se na iskrivljenosti opažanja. Ona
tumači objekat na način suprotan njegovoj stvarnoj prirodi. Možemo takođe objasniti maññana kao
imaginaciju, ne na onaj dobar kreativan način, već kao obmanjujuću imaginaciju o objektu. Jedan od
prevoda je i "halucinacija" o objektu. Ali sam objekat je stvarno tu, nije u pitanju izmišljanje objekta koji
nije prisutan, već njegovih osobina.
Na drugi način rečeno, preko izraza koji dolazi iz sutta, a pominjali smo ga već i ranije, to je papañća.
Konceptualna proliferacija, umnožavanje, konceptualna elaboracija. U osnovi, maññana i papañća su vrlo
slične. Papañća je proces kojim um elaborira objekat percepcije i gradi svoju sopstvenu interpretaciju
objekta. Ali ove interpretacije su obmanjujuće. To su ideje o objektu koje ne dolaze od prave prirode
objekta, već od naše sopstvene subjektivne skolonosti poreklom od mentalnih nečistoća.
Postoje tri mentalne nečistoće koje su posebno odgovorne za ovo zamišljanje/mentalnu konceptualnu
elaboraciju. Ove tri mentalne nečistoće su žudnja (taṇhā), obmana (māna) i gledišta (diṭṭhi).
Žudnja omogućava nastanak obmanjujućeg pojma "moje", onoga šta je moje. Odatle se javlja ideja da su
mi stvari privlačne, tako da želim da ih učinim svojim. Tako razne stvari za mene poprimaju značaj
moguće svojine, mogući objekti uživanja u posedovanju. Kada počnemo da mislimo u terminima koji se
okreću oko stvari koje mogu postati moje i koje bih želeo da budu moje - to je maññana, iskrivljeno
mišljenje.
Druga opruga maññana je obmana/taština - māna. To je čin kojim se sami poredimo sa drugima: ja sam,
bolji, ja sam isti, ja sam lošiji. Sve ove komparativne ideje obrću se oko fundamentalne obmane/taštine
koja je shodno Budinom učenju asmi māna, taština/obmana "ja sam". Čak i pre nego što upoređivanje
počne, sama ova ideja da postoji neko "ja" jeste taština, obmana, zamišljanje. A zbog ove ideje
počinjemo da gledamo druge i premeravamo to "ja" prema drugima. Kako "ja" stojim u poređenju sa
drugima i kako "moje" stvari stoje u poređenju sa tuđim. (Je li moj auto/monaška zdela veća i sjajnija od
tuđe?) Svako mišljenje u terminima ove taštine "ja sam" i njihove uporedne forme - to su zamišljanja
papañća koja se vrte oko pojma "ja sam". Ukorenjena su u taštini/obmani. I šta se takođe dešava - to je
da konstantno mislimo "ja sam" i prestanemo da promišljamo šta je to "ja sam".
Refleksivna osoba počne da istražuje to "ja" i dolazi do zagonetke, problema. Uvek mislimo u terminima:
ja sam učinio ovo ili ono, to je moje ime, živim ovde i koristimo reč "ja" toliko puta u toku dana, ali kada
se zaustavimo i upitamo šta je to "ja", tada pokušavamo da utvrdimo njegov identitet i popunimo ga
nekom vrstom supstance/suštine. To je izvor koncepcije "ja sam ovo ili ono". Što znači da neko sada
počinje da formuliše gledište o svom identitetu, da formuliše gledište o sopstvu.
Na ovaj način treća opruga zamišljanja biva aktivirana - gledišta. Počinje se razmišljanjem šta je ovo
ja/sopstvo. Izgleda kao najočiglednija, nama najbliža stvar na svetu, ali šta je to, tako je misteriozno.
Imamo biblioteke ispunjene knjigama filozofa od najdrevnijih vremena koji se međusobno ne slažu po
ovom pitanju.
A sada tekst pominje različite načine na koje obična osoba može zamišljati bilo koji od objekata iskustva i
pominje ih stavljajući taj objekat u različite padeže.
On zamišlja [sebe kao] zemlju, zamišlja [sebe] u zemlji, zamišlja [sebe odvojenog] od zemlje, zamišlja
zemlju kao ‘moje’, oduševljava se zemljom.
Fraze same, ako pogledamo kako su navedene, vrlo su zagonetne, Komentari pokušavaju da nam daju
neko objašnjenje. Evo nekoliko primera odatle.
1) Zamišljanje [sebe kao] zemlje - može biti zamišljanje gledišta materijalizma (sopstvo je samo
materijalni elemenat). Ili neko pobuđuje taštinu u sebi, npr. neko ko ima lepo lice pa se identifikuje sa
zemljanim elementom (tj. elementom čvrstoće stvari) u telu i gradi taštinu "ja sam" zasnovanu na tom
lepom licu. Tako taština radi na osnovu elementa zemlje.
Drugi bi primer bio kada se identifikujemo sa telom, uzimamo da je telo moje (možda i postoji sopstvo
koje nije telo, ali telo pripada sopstvu). Ili neko ima jaku vezanost za telo - a to je zamišljanje žudnjom.
Zatim, treća mogućnost - uzima drugu osobu da je ona elemenat zemlje. U ovom slučaju, neko misli - a
ovo može biti slučaj zamišljanja kroz gledišta: stav da su drugi samo fizička tela, tj. materijalni elemenat
(zemlje). Ili neko drugi može biti vrlo lep i zgodan i zbog zavisti prema toj osobi - u ovom slučaju imamo
zamišljanje kroz taštinu/obmanu inferiornosti. I tako, identifikujemo elemenat zemlje kao nešto što je ta
osoba. I zbog toga se osećamo jadno gledajući svoj telesni oblik. To je neka vrsta taštine/obmane
inferiornosti zasnovana na elementu zemlje druge osobe.
Kada neko ima žudnju prema tuđem telu - zemlja druge osobe pripada meni. Kao da je to materijalni
oblik koji želimo zadobiti (telo ili tuđa imovina) - zamišljanje kroz žudnju. Možemo smisliti i razne druge
kombinacije da ih primenimo na tri tipa zamišljnja shodno svim različitim mogućnostima.
2) Zatim zamišlja [sebe] u zemlji. Najjasniji primer ovoga je zamišljanje koje se tiče gledišta. Kada se
zamišlja da postoji neko sopstvo/duša koje postoji unutar materijalnog tela. I tako telo načinjeno od ova
četiri elementa, uključujući i zemlju, jeste posuda da duhovno sopstvo (koje je ja, moje istinsko sopstvo)
postoji unutar tela. Na ovaj način neko zamišlja u zemlji. Može takođe izgraditi žudnju za besmrtnošću
duše koja se zamišlja da postoji u elementu zemlje i na ovaj način postoji žudnja za onim što je elemenat
zemlje.
3) Zamišlja [sebe odvojenog] od zemlje. U ovom slučaju neko može zamišljati da npr. sopstvo
nastaje/izranja iz elementa zemlje. Ili može imati vrlo jasno konceptualno gledište da je elemenat
zemlje jedno, a sopstvo nešto sasvim odvojeno. Elemenat zemlje je materijalan, a sopstvo duhovno. I
nema preklapanja između njih. Tako postoje varijante načina na koji se može razumeti ova izjava "od
zemlje", bilo da je sopstvo poreklom od zemlje, bilo da je odvojeno i potpuno različito.
4) Zamišlja zemlju kao ‘moje’ Četvrta varijanta ovo objašnjava najjasnije - to je zamišljanje u žudnji. Kada
neko nešto proglašava posedom - to pripada meni. Ovo je mesto gde žudnja uzima najeksplicitniju
formu.
A u poslednjem izrazu korišćenom u ovom nizu - takođe se pokazuje aktivnost žudnje: 5)oduševljava se
zemljom.
[pathaviṃ abhinandati]
A ovo je vrlo značajno, jer neko ko poznaje sutte znaće da u se navođenju druge plemenite istine, pri
objašnjavanju prirode žudnje javlja izraz: tatra-tatr'ābhinandini - uvek nalazi novo uživanje, sad tu, sad
tamo. Implikacija je da žudnja, sve dok se neko oduševljava sad tu, sad tamo, produžava kontinuitet
egzistencije; ona je ta koja vodi obnavljanju postojanja. Jer sve dok neko nastavlja da traži ushićenje,
zadovoljstvo, uživanje - ciklus postojanja, preporađanja, nastavlja da se okreće. Zbog toga je ushićenje
kulminacija ovog niza zamišljanja. Možemo reći da ushićenje u stvari jeste najosnovniji uzrok od svih. To
je najdublji koren!
Zatim Buda postavlja pitanje zašto je ovo slučaj. Zašto neka neuka obična osoba zamišlja stvari na ovaj
način? I zašto nastavlja da se njima oduševljava? Daje odgovor: zato što nije u potpunosti razumela. Da bi
neko do kraja razumeo nešto - to znači razumeti tako duboko da se prebrode sve obmane oko te stvari.
Da se razume potpuno u skladu sa tri karakteristike i to tako duboko da se eliminišu sve nečistoće, sve
žudnje i neznanje. A zašto je to tko, pita Buda. Skriveni uslov za sve ove obmanjujuće načine mišljenja
jeste neznanje, nedostatak pravog znanja, pravog razumevanja.
(nastaviće se...)
