Prošli smo kroz sve 24 osnove zamišljanja u delu o običnoj osobi. Sada stižemo do odeljka o sekha - učeniku u višem vežbanju. Pāli reč sekha je zasnovana na glagoli sikkhati = trenirati, učiti, praktikovati. Ovo je praktikant, neko ko trenira, uči, mada se ovde reč koristi u tehničkom smislu da označi učenika koji je ušao na fiksiran, nepovratan tok ka oslobođenju. To nije bilo koji učenik koji trenira, već neko ko je napravio prve proboje i učinivši ih on je dostigao tačku gde je siguran da će postići konačno oslobođenje. Takav učenik neće nikad sići sa staze i pasti na nivo obične osobe. Ova je osoba ušla u tok puta, vežbanja i onda će je struja odneti do konačnog oslobođenja. Naravno, mora nastaviti sa praksom, ali je konačno oslobođenje zagarantovano, jer ta osoba vidi istinu Dhamme i nikada neće izgubiti viđenje Dhamme. I zadobijanjem ispravnog razumevanja učenja, osoba neće sumnjati u svoju sposobnost da kultiviše i razvije ostale faktore plemenitog osmostrukog puta do tačke na kojoj će kulminirati u konačnom znanju i punom oslobođenju.
U terminima četiri nivoa oslobođenja sekha odgovara trima nižim nivoima: ulasku u tok, jednom-povratniku i ne-povratniku. Dat je standardni opis praktikanta. Potrebno je uočiti poseban shematizam u našoj sutti. Prvo je tu obična neuka osoba:
neuk, običan čovek, koji ne poštuje plemenite, neupućen je i bez prakse u njihovom učenju, koji ne poštuje istinske ljude, neupućen je i bez prakse u njihovom učenju.
A zatim se pominje učenik u višem vežbanju, a to je neko ko je stupio na Put.
[Ono što nedostaje jeste neko ko je između ta dva, u međustanju. A ta osoba bi mogla da se opiše kao neko ko je (specijalni termin dolazi iz komentara, nema ga u suttama) kalyāṇa puthuđđana - dobra obična osoba plemenitog uma. Tehnički govoreći nije plemenita, ali jeste osoba dobrog karaktera koja uči Dhammu, ima nekakvo razumevanje Dhamme i preduzima praksu u nameri da dosegne neki nivo ostvarenja. Nije neuka obična osoba, primila je instrukcije u učenju, praktkuje ga, ima poštovanja za plemenite, ali još nije stigla do nivoa sekha.]
Buda učenika u višem vežbanju opisuje kao monaha, što ne mora nužno da bude:
monah koji je u višem vežbanju, čiji um još nije dosegao cilj, koji još uvek teži najvišoj sigurnosti od ropstva.
Ova osoba neposredno zna zemlju kao zemlju (tabela). Pretpostavljamo da osoba ima osnovnu, primarnu kogniciju, ona je neophodna. Tamo gde obična neuka osoba nastavlja da vidi zemlju kao zemlju, tu učenik u višem vežbanju neposredno zna zemlju kao zemlju.
A šta se misli pod "neposredno zna"? abhiđānāti = znati, gde prefiks abhi- daje smisao superiornosti, tj. na značajan, izvrstan način.
Tako učenik zna zemlju kao zemlju na poseban način. A koji je to način? Učenik prolazi kroz proces razvoja uvida u prirodu elementa zemlje (ili bilo koji od ovih drugih objekata saznanja). I tako zna zemlju kao što jeste, što znači da zna određene perspektive, posebne uglove posmatranja. Jedan od njih je da ih zna u terminima specifičnih karakteristika. A to znači da kroz svesnost, sabranu pažnju ka određenom objektu neko može da detektuje, oseti, iskusi specifičnu karakteristiku tog objekta pažnje. Tako, ako samo zna objekat konceptualno, neko može da iskusi šta je ta određujuća, razlikujuća karakteristika tog objekta pažnje. U slučaju elementa zemlje npr. to bi bio neki stepen čvrstoće/mekoće. To su dva pola elementa zemlje. Vodeni elemenat sa karakteristikama fluidnosti/tečenja/kohezije; za vatreni je to stepen zagrejanosti/hladnoće, a karakteristika elementa vazduha je pritisak, skupljanje/širenje. Ove su karakteristike koje stvarno opažamo kroz sabranu pažnju, kroz posmatranje sopstvenog iskustva. Kako se sabranost održava neprekidno i kako neko posmatra svoja iskustva marljivo, počinje da se manifestuje svesnost elemenata.
Mentalni fenomeni takođe mogu imati osobene karakteristike. Tada, kako neko istražuje ove fenomene, vidi ne samo njihove individualne karakteristike, već dolazi do uvida kako oni nastaju kroz uslove, kako se sastavljaju određeni uslovi u nekakav sklop i kako se ovi posebni fenomeni pojavljuju. Kada određeni uslovi nestanu, nestaju i fenomeni. Tako se uočavaju uslovi za materijalne elemente, za mentalne fenomene...
Kako se ide sa istraživanjem još dublje, tada se uviđaju tri opšte karakteristike: da svi ovi telesni i mentalni fenomeni jesu obeleženi time da su netrajni, svi su dukkha, nekako povezani sa nezadovoljstvom i nisu sopstvo, ne treba ih uzeti kao "ja" i "moje". A kada uvid u ove karakteristike dostiže svoj klimaks, tada dolazi do proboja četiri plemenite istine - njihovo ostvarenje. Onda neko razume fenomene u terminima ove četiri istine: fenomen sam po sebi; njegovo pojavljivanje; njegov prestanak i plemeniti osmostruki put kao put ka prestanku. Sve ove različite aspekte ovog superiornog znanja, višeg znanja, praktikant prolazi na putu da se učini taj proboj, tj. da bi postao učenik u višem vežbanju. Sada Buda kaže:
Pošto neposredno zna zemlju kao zemlju, on ne bi trebalo da zamišlja [sebe kao] zemlju, ne bi trebalo da zamišlja [sebe] u zemlji, ne bi trebalo da zamišlja [sebe odvojenog] od zemlje, ne bi trebalo da zamišlja zemlju kao ‘moje’, da se oduševljava zemljom....
Originalni tekst jeste jači, on u stvari daje negativnu komandu: neka on ne zamišlja! tj. zapovest: ne zamišljaj zemlju kao zemlju!
Ako se prisetimo, kada smo govorili o zamišljanju, maññana, objasnili smo da imamo tri tipa zamišljanja: žudnja, taština/obmana i gledišta. Učenik u višem vežbanju je potpuno eliminisao jedno od ova tri zamišljanja - gledišta, zato što je došao do ispravnog razumevanja Dhamme, praktično je došao do savršenog uvida u prirodu Dhamme. Tako, ono što označava postignuće ulaska u tok jeste zadobijanje Dhammaćakkhu - što znači oko Dhamme, oko koje vidi unutar Učenja. I tako, sekha, ne može više nikad zauzimati neko od iskrivljenih gledišta. On zna istinu Dhamme i odbacuje sva iskrivljena gledišta. Ali još uvek ima sklonosti ka druga dva tipa zamišljanja: žudnje i taštine/obmane. I tako, učenik u višem vežbanju još uvek je sklon da zamišlja na ove načine. Neko na prva dva stupnja još uvek može uživati u čulnim zadovoljstvima, a ne-povratnik još uvek može imati bhavataṇhā - žudnju za postojanjem. Još uvek imaju taštinu - misli o poređenju sebe sa drugima. Ali znaju da su ove misli, u stvari načini izmišljanja obmanjujućih koncepata.
Buda daje instrukcije da "ne bi trebalo da zamišlja zemlju". A zašto je to tako? ‘pariññeyyaṃ tassā’ti vadāmi. "Treba potpuno razumeti" (mora do kraja razumeti). Da bi se potpuno razumeli ovi objekti zamišljanja, učenik mora da ostavi sa strane sva obmanjujuća zamišljanja. A ono što leži iza abhiđānāti jeste pariđānāti. Ova reč takođe dolazi od korena đānāti = znati. Ali prefiks je drugačiji: pari = potpuno. Tako je ovo potpuno znanje, potpuno razumevanje, a to je cilj!
Zatim je ista izjava ponovljena za sve ostale osnove, 24 na broju.
U odeljku o arahantu imamo standardni opis:
monah koji je arahant, sve otrove uklonio, proživeo svetački život, učinio ono što je trebalo učiniti, odložio tovar, dosegao istinski cilj, raskinuo okove bića i potpuno oslobođen krajnjim znanjem.
Neposredno zna zemlju kao zemlju isto kao i učenik u višem vežbanju, arahant je prošao kroz sve ove nivoe znanja. Tada, imajući neposredno znanje zemlje kao zemlje, on ne zamišlja zemlju. A koja je razlika u odnosu na učenika? U terminima zamišljanja učenik još uvek ima sklonosti da zamišlja, ali arahantu Buda ne mora da kaže: "ne treba da zamišljaš", već samo iznosi činjenicu da arahant ne zamišlja ni na koji način. Arahant je eliminisao i žudnju i taštinu, a pogrešna gledišta su uklonjena već ranije. I nema bilo kakvu sklonost da izmišlja, formira ideje "ja", "mene", "moje". Može koristiti ove koncepte i izražavati se u pojmovima tih koncepata, kao način komunikacije, ali oni ne sugerišu arahantu ideju da postoji nekakva čvrsta realnost koja im odgovara. Zna da je to samo prazna koncepcija pogodna kao alatka izražavanja i obeležavanja.
A zašto? Zato što je do kraja razumeo. Stigao je do pariñña/pariđānāti. A šta to znači? Sva ova znanja doveo je do ispunjenja i učinivši tako, eliminisao je sve nečistoće, naročito pohlepu, mržnju i obmanutost.
Da bi pokazao iz više uglova kako je arahant slobodan od ovog zamišljanja, tekst uključuje tri dodatna odeljka. Pored tog razloga potpunog razumevanja, imamo drugi odeljak o arahantu - gde se iznosi razlog:
75. Monasi, monah koji je arahant… potpuno oslobođen krajnjim znanjem, on takođe neposredno zna zemlju kao zemlju. Pošto neposredno zna zemlju kao zemlju, on ne zamišlja [sebe kao] zemlju, ne zamišlja [sebe] u zemlji, ne zamišlja [sebe odvojenog] od zemlje, ne zamišlja zemlju kao ‘moje’, ne oduševljava se zemljom. A zašto? Zato što je oslobođen strasti, zahvaljujući razaranju strasti.
Dakle, oslobođen strasti, kroz razaranje strasti. Moguće je biti bez strasti samo privremeno. Recimo, u samādhi meditaciji, u dubokom stadijumu može se biti bez pohlepe, mržnje i obmanutosti ali samo privremeno; one će još će ostati u uspavanom obliku prikrivenih sklonosti. Ali ovde tekst naglašava da je arahant bez ova tri, zbog toga što su ove nečistoće potpuno eliminisane.
Paragrafi 75, 99 i 123 kažu redom: zato što je oslobođen strasti kroz razaranje strasti, on ne zamišlja/izmišlja da je nešto atraktivno, dražesno, prijatno - što bi probudilo žudnju i vezanost. Slično za mržnju, ne zamišlja da su stvari odbojne, zastrašujuće, odvratne, preteće, neprijateljske; a zbog svoje oslobođenosti obmanutosti kroz njeno razaranje, on ne izmišlja bilo kakve obmane tipa "ja", "moje", "moje sopstvo" itd.
Najzad dolazimo do odeljka o Tathāgati, o Budi. On je takođe arahant i sve što je rečeno gore važi i za njega, ali određene specifične kvalifikacije su iznete u ovom slučaju. Prvo se Buda opisuje kao Tathāgato arahaṃ sammāsambuddho = plemeniti i potpuno probuđeni.
Takođe neposredno zna zemlju kao zemlju. Pošto neposredno zna zemlju kao zemlju, on ne zamišlja [sebe kao] zemlju, ne zamišlja [sebe] u zemlji, ne zamišlja [sebe odvojenog] od zemlje, ne zamišlja zemlju kao ‘moje’, ne oduševljava se zemljom. A zašto? Zato što ju je, kažem vam, Tathāgata do kraja razumeo.
BB: Umesto da se kaže prosto kao u slučaju arahanta: pariññātaṃ, u slučaju Bude se navodi: pariññātantaṃ. Ako čitate južnoazijske tekstove na devanāgarī pismu, na sinhaleškom ili burmanskom jeziku, pri kopiranju se može lako duplirati slovo (u slogovnom pismu to je čitav slog) greškom. I ako kopirate pariññātaṃ i krajnji slog ponovite dobićete pariññātantaṃ. Meni se čini da originalno u slučaju Bude nije bilo namere da se drugačije navede u odnosu na arahanta. Ali se još pre vremena komentatora i Budhaghose (peti vek nove ere) desilo ovo udvajanje.
Postoji i druga reč na pāliju: antaṁ koja znači kraj. Tako imamo pariññātaṃ = potpuno razume + antaṁ = kraj. Pa komentatori uzimaju da ovo znači - potpuno razume do kraja i onda kažu da je to značajna razlika za Budino potpuno razumevanje u odnosu na arahantovo. Da ne samo da je potpuno razumeo kao što su drugi arahanti, već sa sampayutta ñāṇa = sveobuhvatnim znanjem, sveznanjem, da je razumeo svaki aspekt elementa zemlje itd. Po mom mišljenju ovo je greška u kopiranju - postoje tri verzije ove sutte koje stižu do kineskog prevoda kroz različite rane budističke škole i kroz razne lance prenosa dolaze u Kinu. Te verzije su malo prostije od pāli verzije. Imaju odeljak u kome Buda govori o sebi i nemaju ništa što bi sugerisalo da Buda razlikuje svoj način razumevanja objekata od onog kod arahanta.
To je prvi odeljak o Tathāgati. Sada ćemo imati lanac uslovljenog nastanka u komprimovanom obliku, vrlo koncizno iznet i to na veoma lep način:
Zato što je razumeo da je oduševljavanje koren patnje, da sa bivanjem [kao uslovom] nastaje rođenje i da za sve što nastane postoje starost i smrt.
Zato, monasi, kažem vam, kroz potpuno razaranje, nestajanje, prestanak, odustajanje i odricanje od žudnje, Tathāgata je stigao do najvišeg, potpunog probuđenja.
Oduševljavanje je koren patnje. I zatim, sa bivanjem tu je rođenje. Setimo se da je bivanje ovde karmički aktivna strana postojanja. Akumulacija kamme vodi nas do novog rođenja. Ova kamma je akumulirana kroz žudnju, a ta žudnja ovde jeste sugerisana "oduševljavanjem". Kroz žudnju neko učestvuje u ovim aktivnostima (kammičkim) na koje se ukazuje rečju "bivanje". U tom bivanju (postojanju) je ono što donosi rođenje, a šta god dolazi u postojanje kroz rođenje, sledi mu starenje i smrt.
Ovde Buda ukazuje na opasnost, negativne strane, manjkavost u oduševljavanju. Da je oduševljavanje ono što donosi i održava ovaj točak saṁsāre, na kraju kulminirajući u stalnom ponavljanju starenja i smrti. I zbog toga, kroz potpuno razaranje, nestajanje, prestanak, odustajanje i odricanje od žudnje, Tathāgata je stigao do najvišeg, potpunog probuđenja. Buda pokazuje da je on neko ko je otkrio ovo potpuno ostvarenje, ovo celovito probuđenje koje iskorenjuje žudnju što goni točak saṁsāre. On je neko ko je otkrio ovu mudrost koja može iščupati skrivene korene saṁsāričkog postojanja.
A zatim se ista stvar ponavlja za svaki drugu osnovu zamišljanja. Tada stižemo na sam kraj sutte, mogli bismo preći preko ovoga ne obrativši pažnju, ali pročitajmo ga:
Tako reče Blaženi. Ali monasi se ne obradovaše rečima Blaženoga.
Sva azijska izdanja tvrde ovako, komentari potvrđuju, a potkomentari daju i objašnjenja za to. [U PTS izdanju (Pāli Text Society) kaže se da su monasi bili obradovani Budinim rečima. ]
BB: Moja hipoteza je da ponovo ovo neka greška pri kopiranju. Možda je neka pozadinska priča cirkulisala, a ona je dalje vodila do promene u originalnoj tradiciji. Jer proverio sam tri verzije koje su stigle do kineske i sve one kažu da su se monasi obradovali rečima Blaženog. Kada se, u retkim slučajevima dešava da govor ne naiđe na povoljan prijem slušalaca, tada je izjava mogo snažnija: povraćali su vrelu krv ili 60 monaha se razmonašilo i vratilo u svetovni život... Tada je vrlo jasno da se nešto drugačije desilo. Ali da ovako da izjavu bez ikakvog objašnjenja, bilo bi vrlo neobično za originalni tekst, tako da komentari moraju da razjašnjavaju.
Komentari kažu (to je pozadinska priča): Buda drži govor grupi od 500 brahmana koji su otišli u beskućnike i postali budistički monasi. I oni su naučili sve Budine govore koji su bili dostupni, vežbali se u gramatičkoj analizi i znali su ih tako proučavati. Bili su vrlo ponosni na sebe i kada je Buda držao govore nisu išli da slušaju, nisu odavali poštovanje i bili su vrlo samozadovoljni. Tada je Buda shvatao da su puni oholosti, ali je takođe znao da imaju potencijala da dosegnu nivo arahanta. Ali da bi im pomogao da odu dalje, naprave napredak koji će probiti njihovu taštinu, isplanirao je da im održi govor koji oni sami ne bi bili u stanju da razumeju. Poziva ih i govori im Mūlapariyāya suttu i kada to učini, kako komentari kažu, oni ga nisu mogli razumeti. A kako ga ne mogu razumeti, oni mu se ne obradovaše. Nakon toga, napuštaju svoju oholost i skromno se izvinjavaju, a u nekom kasnijem trenutku, nakon što im je Buda održao još jedan govor, stižu do konačnog cilja. To je objašnjenje Komentara.
Praksa
1. Da biste stekli osećaj na šta Buda ukazuje, prvo, koristeći izraze kao u [3] (ja i moj), uzmite jednu stvar, npr. ljutnju, i recite sebi prvih pet fraza dok se što više povezujete sa značenjem izgovorenog: “Ljutnja sam ja. U ljutnji sam. Ja sam odvojen od ljutnje. Ljutnja je moja itd.”
Zatim promenite izraze kao u [27] (nisam ja i nije moje): „Ljutnja nisam ja. Nisam u ljutnji itd.” Obratite pažnju na kvalitet energije koju osećate dok izgovarate svaku od fraza.
2. Buda traži od nas da uradimo isto za reči - jedinstvo, sve, Nibbānu. Uradite istu vežbu kao gore i razmislite o tome šta ovo implicira u vezi sa idejom da smo svi jedno.
