BB: Moram malo da se ispravim u vezi sa onim što sam rekao na kraju prošlog časa, na kraju
Mūlapariyāya sutte. Ako se setimo, poslednja rečenica u tekstu kaže da se monasi nisu obradovali rečima
Blaženog. Pa sam rekao da, po mom mišljenju, to jeste neka tipografska greška ili greška pri recitovanju
koja je došla još iz ranog perioda i nekako se održala u pāli tradiciji. Pogledao sam tri kineske verzije koje
sve tvrde da su se monasi obradovali Budinim rečima. A to se sve razlikuje od pāli verzije. U stvari, u
jednoj kineskoj verziji, ako ne čitamo sadržaj cele sutte, poslednja rečenica kaže da su se obradovali, no,
kada pročitamo suttu, u njoj piše da nakon što je Buda održao govor monasi nisu prihvatili njegove reči.
Māra bejaše zatrovao njihove umove. Ali onda tekst kaže da je Buda ovo uočio i zatim rekao monasima:
Učenje "O osnovnom uzroku stvari" jeste veoma važno! Trebalo bi da ga prihvatite, da ga držite u umu,
da ga promišljate, meditirate sedeći u podnožju drveta, jer ovo učenje naglašavaju sve Bude. A nakon
toga, kako tekst kaže, monasi prihvatiše njegove reči i obradovaše im se. Kada se pogleda samo poslednji
red, izgleda kao da su se monasi odmah obradovali. Ova kineska verzija sutte i pāli varijanta se uzajamno
podržavaju. U oba izvora je ideja da monasi, nakon što su prvobitno čuli Mūlapariyāya suttu, nisu
prihvatili njeno značenje; moguće da nije samo greška u zapisivanju.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Kratak sadržaj sutte
Dok opominje dva monaha, Buda ih pita da li su ikada čuli kako on podučava učenja koja ne povećavaju
korisna stanja i ne smanjuju štetna stanja. Takođe im govori o sedam vrsta plemenitih osoba u svetu.
Beleške
Sada nam je na programu Kīṭāgiri sutta (MN70), a ona ima posebnu važnost - vodiće nas ka određenom
načinu klasifikovanja tipova učenika koji su dostigli nivoe ostvarenja, transendirajuće puteve i plodove.
Ovo je različita šema od one sa kojom se inače srećemo. Uobičajeno je da se podela izvrši na klase
plemenitih učenika sa kojima smo se ranije sretali, četiri nivoa plemenitih ostvarenja (ulazak u tok,
jednom-povratnik, ne-povratnik i arahant) ili podgrupe onih koji su stupili na put i koji su dostigli
odgovarajuće plodove. Ali ova sutta će nam dati različit sistem klasifikovanja.
Sutta se odigrava u gradu po imenu Kīṭāgiri u zemlji Kāsi, u delu Indije koja je danas Utar Pradeš, oko
Benaresa. I počinje kada Buda daje nalog monasima da se uzdrže od jedenja noću:
„Monasi, odustao sam od toga da jedem noću. Čineći tako, bez bolesti sam i tegoba, uživam u zdravlju,
snažan sam i dobro se osećam. Tako i vi, monasi, odustanite od toga da jedete noću. Čineći tako, bićete
bez bolesti i tegoba, uživati u zdravlju, snažni i dobro ćete se osećati."
Tu su bila i dva monaha Assađi i Punabbasuka koji su odseli u Kīṭāgiriju. Dobili su instrukcije od monaha
koji su im bili u poseti, ali odbijaju da prihvate nalog. Kažu:
"Prijatelji, mi jedemo uveče, ujutro i preko dana, izvan propisanog vremena. Čineći tako, bez bolesti i
tegoba smo, uživamo u zdravlju, snažni i dobro se osećamo. Zašto bismo napustili [korist] vidljivu ovde i
sada, radi [koristi koju tek treba zadobiti] u budućnosti? Nastavićemo da jedemo uveče, ujutro i preko
dana, izvan propisanog vremena.”
I rešeni su da slede svoju sopstvenu praksu kao i do tada. Monasi nisu uspeli da ubede Assađija i
Punabbasuku da promene način ponašanja i odlaze do Bude, izveštavaju ga, a onda on poziva pomenutu
dvojicu.
Buda ih prvo propituje je li istinit izveštaj koji je čuo i nastavlja ispitivanjem osećaja. Malo je maglovita
poenta Budinog ispitivanja, ali izgleda da Buda ukazuje da određeni tipovi prijatnih osećaja jesu povezani
s korisnim stanjima uma, a drugi sa štetnim stanjima uma. I da onda treba razumeti da prijatni osećaji
mogu da se pojave, ali kada se pojave, takođe su praćeni i štetnim stanjima uma.
I tako, Buda postavlja pravilo, a svrha ovog pravila jeste da se saseče pojavljivanje štetnih stanja uma. A
ono što izgleda da je podtekst koji leži ispod - jeste da je Buda postavio ovo pravilo u vezi sa hranom, jer
želi da saseče štetna stanja pohlepe, vezanosti i brige koji se javljaju u vezi sa hranom, skraćujući period u
kojem monasi mogu uzimati hranu. U ranom periodu Budinog monaškog reda nije bilo pravila koja su se
ticala perioda jela, ali Budina lična praksa (čak i iz vrlo ranog perioda) bila je da uzima samo jedan obrok
dnevno u prepodnevnim časovima. I Buda je hrabrio monahe da čine isto, a oni monasi koji su hteli da
podražavaju Budu tako su i čnili.
Ali drugi su monasi bili slobodni da uzimaju obroke u bilo koje vreme i ponekad su išli u prošnju popodne
ili uveče. A u jednoj takvoj prilici, tokom mračne noći dok se spremala oluja, monah je krenuo u prošnju.
Jedna žena je izašla da opere sudove dok je monah stajao ispred njene kuće sa zdelom u rukama. A u tom
momentu sevnula je munja! Videvši siluetu monaha na noćnom nebu, žena bejaše užasnuta. Monah ju je
smirio, uverio je da nije duh, što sve nije sprečilo ženu da se požali na njega starijim monasima. Te su
žalbe najzad stigle i do Bude i on uvodi pravilo.
(izvor je Dharmaguptaka Vinaya - Vinaya sačuvana u kineskom prevodu, a ista je priča ponovljena i u
MN66).
A tu je i praktičan razlog ovog pravila. Kada velika grupa monaha kreće u prošnju u različita doba dana, to
će pričinjavati teret laicima, jer moraju stalno da imaju pripremljenu hranu ne znajući kada će ko naići. Ali
ako postoji fiksirano vreme u koje će monasi uvek dolaziti, tada će ljudi spremati hranu samo ujutru. To
olakšava laicima.
A takođe, prema ovom ispitivanju osećaja, poenta je da treba kontrolisati pohlepu, vezanost fiksiranu na
hranu, a to su štetna stanja uma. I tako, kada se jede više puta tokom dana, tada sklonost ka pohlepi i
vezanosti nastaje više puta tokom dana, a kada se jede samo jednom u prepodnevnim časovima, tada
ima šanse da se kontroliše um, da se uzdrži želja i vezanost koja nastaje zasnovana na hrani ili da se održi
samo određeni kratak period vremena.
A sada sa paragrafom 11 dolazimo do važnog dela sutte gde Buda uvodi razne tipove plemenitih učenika:
Monasi, ja ne kažem za sve monahe da imaju još posla koji treba marljivo da obave; niti kažem za sve
monahe da nemaju više posla koji treba marljivo da obave.
Čini se kao da je ova ideja da još ima posla koji treba obaviti povezana sa prethodnim paragrafom o
korisnim/štetnim stanjima koja nastaju. Ako postoji tendencija štetnih stanja uma da nastanu, naročito
povezanih sa prijatnim osećajima, tada još ima na čemu da se marljivo radi. A sada će nam Buda pokazati ko
ima još posla da obavi, a ko više nema.
U pasusu 12 čitamo:
Za one monahe koji su arahanti, sve otrove uklonili, proživeli svetački život, učinili što je trebalo učiniti,
odložili tovar, dosegli sopstveni cilj, raskinuli okove bića i potpuno su oslobođeni krajnjim znanjem, ne
kažem da imaju još posla koji treba marljivo da obave. A zašto? Oni su marljivo obavili svoj posao; više
nisu u stanju da budu nepažljivi.
[3 su āsava (otrova): kamāsava, bhavāsava, aviđđāsava - za čulnim zadovoljstvima, za nastavljanjem
postojanja i neznanje]
Buda kaže za arahante da nemaju više šta da čine marljivo, već su završili što je trebalo učiniti i ne mogu
više biti nepažljivi. Iz ovog razloga arahant se drugim terminom zove asekha (bukvalno, oni koji nemaju
više treninga, ne u smislu da su odustali, već da su ga završili). Nasuprot njima su monasi u paragrafu
13, monasi u višem vežbanju:
Za one monahe na višem putu, čiji umovi još nisu dosegli cilj i koji još idu ka najvišoj sigurnosti od ropstva,
kažem da imaju još posla koji treba marljivo da obave. A zašto? Kada ti poštovani na pravi način koriste
mesta za boravak, druže se sa pravim prijateljima i usavršavaju svoje duhovne moći, oni mogu kroz
sopstveno razumevanje, svako za sebe, ovde i sada, stići i ostati na tom najvišem cilju svetačkog života
radi kojeg sinovi dobrih porodica napuštaju dom i odlaze u beskućnike. Videvši taj plod marljivosti za te
monahe, kažem im da imaju još posla koji treba marljivo da obave.
I izbalansirali su duhovne moći. Tih moći ima pet: poverenje, energija, svesnost, koncentracija i mudrost.
Pogodna mesta za boravak, pomoć dobrih prijatelja - ovo su sve spoljni uslovi. A unutrašnji uslovi su
ravnoteža duhovnih sposobnosti. Poverenje treba uravnotežiti sa mudrošću, a energiju sa
koncentracijom, dok svesnost sve to nadzire.
Buda je u prethodnim pasusima napravio generalnu razliku između arahanta, nekoga ko je kompletirao
trening i nekoga ko je još uvek u vežbanju. A u paragrafu 14 uvodi klasifikaciju učenika. Kaže da postoji 7
vrsta osoba koje postoje u svetu. Prvo je tu koncizna izjava:
Monasi, postoji sedam vrsta ljudi na ovome svetu. Kojih sedam? To su: oslobođen na oba načina,
oslobođen mudrošću, neposredni svedok, onaj ko je učvrstio gledište, oslobođen poverenjem, sledbenik
na osnovu Dhamme i sledbenik na osnovu poverenja.
U ovom skupu od 7, prvo imamo kontrast između dva tipa arahanta:
1) neko ko je oslobođen na oba načina
2) neko ko je oslobođen mudrošću - paññavimutta
A kakav je čovek oslobođen na oba načina? Tako neko neposredno iskusi i boravi u onim usavršenostima
koje su mirne i nematerijalne, nadilaze oblike, te otrovi u njemu bivaju uklonjeni viđenjem proisteklim iz
mudrosti. Takav čovek naziva se oslobođeni na oba načina. Za takvog monaha ne kažem da ima još posla
koji treba marljivo da obavi. A zašto? On je marljivo obavio svoj posao; više nije u stanju da bude
nepažljiv.
"Neposredno iskusi" (bukvalno: ima kontakt telom - kāyena phusitvā u originalu) boravi u toj usavršenosti,
mirnoj i nematerijalnoj, bez oblika, nadilazi oblike i njegovi otrovi su uklonjeni tako što vidi s
mudrošću.
Ovakva osoba se zove neko ko je oslobođen na oba načina. Ako se setimo, kada smo teorijski prošli kroz
različite stadijume meditativnih postignuća, videli smo da iza četvrte đhāne postoje četiri naredna
stupnja koji se zovu četiri nematerijalna zadubljenja. A zatim tu je i sledeći stupanj - prestanak opažaja i
osećaja saññā-vedayita-nirodha. Kaže se da osoba koja je oslobođena na oba načina jeste neko ko je u
stanju da iskusi (koristeći vrlo fizičku terminologiju - da ima kontakt telom) i boravi u tim usavršenostima
koja su mirna i nematerijalna, nadilaze oblike. I otrovi su uništeni viđenjem proisteklim iz mudrosti.
Tako je on oslobođen, na jedan način, kroz mudrost, od ovih nečistoća.
I kroz uništenje ovih nečistoća, on je oslobođen od rođenja i smrti, od saṁsāre. Ovaj tip učenika kroz
moć mudrosti saseca sve nečistoće, otrove, okove itd. I kroz oslobođenje od nečistoća, on je oslobođen
od saṁsāre. I takođe, kroz moć naročito jakog samādhija, ovaj učenik je u stanju da boravi izvan oblika,
oslobođen je od ograničenja materijalnog sveta oblika. I u stanju je da boravi u nematerijalnim
meditacijama, u bezobličnim, nematerijalnim oslobođenjima. Može da boravi u stanjima iza četvrte
đhāne, da boravi u ova četiri nematerijalna zadubljenja, a neko čak ide i do prestanka osećaja i opažaja.
U Digha nikāyi 15: Mahā-nidāna sutti, Velikom govoru o uzročnosti Buda govori o najizvrsnijim od
učenika koji su oslobođeni na oba načina: to bi bio neko ko može ići gore-dole kroz sva ova meditativna
postignuća, kad god želi, kako god želi.
To je najviša sposobnost onih monaha koji su oslobođeni na oba načina. Ali, postoje razni stupnjevi. Minimalni
stupanj je meditant koji je u stanju da postigne samo osnovu beskonačnog prostora, on se već računa
kao neko ko je oslobođen na oba načina. Neki mogu ići i dalje do područja beskonačne svesti i onda
dostići arahantstvo na osnovu toga. Neki do područja ničega ili ni-percepcije-ni-nepercepcije. Ali, Buda
kaže, najizvrsniji su oni koji dostignu svih ovih devet postignuća kroz moć samādhija kao i uništenje
otrova.
Drugi je tip arahanta - oslobođen mudrošću, paññavimutta arahant.
Kakav je čovek oslobođen mudrošću? Tako neko ne iskusi neposredno i ne boravi u onim oslobođenjima
koja su mirna i nematerijalna, nadilaze oblike, ali otrovi u njemu bivaju uklonjeni viđenjem proisteklim iz
mudrosti. Takav čovek naziva se oslobođeni mudrošću. Za takvog monaha ne kažem da ima još posla koji
treba marljivo da obavi. A zašto? On je marljivo obavio svoj posao; više nije u stanju da bude nepažljiv.
Čak i ako ovaj monah nije dostigao nematerijalne meditacije, Buda ga ne bodri da ih postigne, jer je već
dostigao konačni cilj i to što je postigao je dovoljno. A sada se pitanje nameće koji stepen samādhija je
potreban da bi se neko oslobodio mudrošću? Nekad se kaže da to ne zahteva bilo koju đhānu. Ali, u
stvari, jedino što se kaže u suttama je da neko ko je oslobođen mudrošću nema nematerijalna
zadubljenja. Tako, neko ko je oslobođen mudrošću može biti i onaj ko je postigao četvrtu đhānu ili niže.
Sutte same eksplicitno ne pominju mogućnost dostizanja stupnja arahanta bez postignuća đhāna, ali u
komentarima (i u Theravādi i u Abhidharmakośa severne Sarvāstivāda škole) prepoznaju mogućnost da
se postane arahant bez postizanja čak i prve đhāne.
U Theravāda školama i njihovim Komentarima pominje se tip arahanata koje nazivaju sukkha-vipassaka
arahantima - što znači "suv uvid". Sukkha ne treba mešati sa sukha=sreća. Ova reč znači "suv". Jer se
đhāna zamišlja kao vlažnost, nešto što vlaži um čineći ga mekim i pristupačnim. Tako, ako nema đhāne,
tada se smatra da je uvid suv. Reč vipassaka se zasniva na vipassana=uvid. Tako je praktikant vipassane --
vipassaka, neko ko ima uvid. Onda je konačni prevod - "praktikant suvog uvida".
U komentarima kao što je Visuddhimagga - ovaj tip meditanta se prepoznaje kao neko ko može postići
arahanstvo i to je tip paññavimutta arahanta.
BB: I našao sam u literaturi Sarvāstivāda Abhidarme da govore o takvoj mogućnosti dostizanja
arahanstva. Iako nemaju izraz koji odgovara sukkha-vipassaka, govore o mogućnosti razvoja samatha,
meditacije smirenja, ne do nivoa đhāna, već do nekog nivoa ispod. I na toj osnovi se razvija uvid do nivoa
neophodnog da se stekne arahanstvo. I tako neko postaje arahant bez punog razvoja đhāna. Tako je ova
mogućnost prepoznata u obe ove komentatorske tradicije.
Čak iako mudrošću oslobođeni arahanti ne ulaze i borave u nematerijalnom zadubljenjima (i tako
postignu oslobođenje iz materijalnog sveta), oni imaju mudrost da uklone nečistoće i tim uklanjanjem
stižu do oslobođenja iz ciklusa rođenja i smrti.
[Dodatna literatura može biti Susima Sutta u SN (ima je i u kineskoj varijanti), zatim Mahāvibhāṣā
komentar, a postoji i pojam upaccāra samadhi - pristupna koncentracija, na sanskritu: samāntara
koncentracija.]
(nastaviće se...)
