Prošlog smo puta počeli diskutovati Kīṭāgiri suttu, govor koji je Buda održao u Kīṭāgiriju. Odeljak u govoru na koji se sada fokusiramo je deo gde se objašnjava sedam tipova plemenitih učenika. Uvodi ih u paragrafu 12, ali analiza počinje sa pasusom 14, gde nabraja sve tipove.
Poslednji put govorili smo o prva dva tipa na ovoj listi. Ovo su dve vrste arahanta. Prvi je oslobođen na oba načina (ubhatobhāgavimutta) - oslobođen od svih nečistoća kroz mudrost i na taj način oslobođen od saṁsāričkog kruga; a kroz razvoj vrlo dubokog samādhija u mogućnosti je da dosegne nematerijalna zadubljenja - mirna zadubljenja koja nadilaze oblike. (Neki od njih čak dostižu prestanak opažaja i osećaja.) I zbog ovoga, ova se vrsta arahanta smatra oslobođenom od materijalnog tela, tj. oblika. Na ovaj način, kaže se da je on oslobođen na oba načina.
Drugi tip, analiziran u paragrafu 16, zove se neko ko je oslobođen mudrošću (paññāvimutta). On je takođe oslobođen od svih nečistoća kroz mudrost i otuda oslobođen od ciklusa rođenja i smrti. Ali on nije razvio vrlo dubok samādhi do tačke gde može postići nematerijalna zadubljenja. Pa se tako, ne smatra da je oslobođen materijalnog tela.
Za one monahe koji su arahanti, sve otrove uklonili, proživeli svetački život, učinili što je trebalo učiniti, odložili tovar, dosegli sopstveni cilj, raskinuli okove bića i potpuno su oslobođeni krajnjim znanjem, ne kažem da imaju još posla koji treba marljivo da obave. A zašto? Oni su marljivo obavili svoj posao; više nisu u stanju da budu nepažljivi.
Sada će se govoriti o onim tipovima monaha koji još uvek imaju nešto da marljivo obave, tj. o učenicima u višem vežbanju. Tri su tipa koji su dostigli barem prvi plod, prvi stepen ostvarenja, tj. barem ulazak u tok. Navedeni su u paragrafima 17, 18 i 19.
Zovu se neposredni svedok, onaj ko je učvrstio gledište i (preveden sa određenim rezervama) neko ko je oslobođen poverenjem. Pali izrazi su: kāyasakkhi, diṭṭhippatta, saddhāvimutta.
Iz ova tri tipa ne možemo reći da je neko na nužno višem nivou nego drugi. Sve tri vrste učenika u višem vežbanju mogu biti bilo gde od ulaska u tok do ne-povratnika, čak i iznad, na putu ka arahantu. Može biti da je neko saddhāvimutta i vežba se za dostizanje arahanstva, dok je neko drugi kāyasakkhi (neposredni svedok), ali on je samo ušao u tok. A neko diṭṭhippatta može biti ne-povratnik ili jednom-povratnik. Tako sva tri tipa mogu biti na bilo kom od ova tri nivoa. A kako se ove tri vrste razlikuju? Na osnovu toga šta im je dominantna sposobnost.
Kakav je čovek neposredni svedok? Tako neko iskusi neposredno i boravi u onim oslobođenjima koja su mirna i nematerijalna, nadilaze oblike, a neki otrovi u njemu bivaju uklonjeni viđenjem proisteklim iz mudrosti. Takav čovek naziva se neposredni svedok.
Ova je osoba do neke mere eliminisala nečistoće kroz mudrost. Nije u potpunosti eliminisala otrov čulnosti, žudnje za postojanjem i otrov neznanja. Ali jeste eliminisala određen procenat toga, do nekog stepena su ti otrovi uklonjeni kroz mudrost. I ova je vrsta osobe sposobna da uđe u nematerijalna zadubljenja. I Buda kaže:
Za takvog monaha kažem da ima još posla koji treba marljivo da obavi. A zašto? Zato što taj poštovani kad koristi pogodna boravišta, druži se s dobrim prijateljima i uravnotežuje svoje duhovne kvalitete, može doseći i boraviti na onom cilju svetačkog života radi kojeg sinovi dobrih porodica napuštaju dom i odlaze u beskućnike, te ga sam razumeti neposrednim znanjem ovde i sada. Imajući na umu taj plod marljivosti za takvog monaha, kažem da ima još posla koji treba marljivo da obavi.
Što se tiče drugog tipa:
Kakav je čovek onaj ko je učvrstio gledište? Tako neko ne iskusi neposredno i ne boravi u onim oslobođenjima koja su mirna i nematerijalna, nadilaze oblike, ali neki otrovi u njemu bivaju uklonjeni viđenjem proisteklim iz mudrosti; on je mudrošću proučio i istražio učenje koje je objavio Tathāgata. Takav čovek naziva se onaj ko je učvrstio gledište.
Ta osoba nije postigla nematerijalna zadubljenja, delimično je uklonila nečistoće i otrove kroz mudrost, a njen specijalni način praktikovanja je istraživanje učenja mudrošću. Možemo reći da vučna sila prakse kod ove osobe jeste istraživanje, ispitivanje učenja. Pa možemo uočiti vrlo direktnu vezu između ubhatobhāgavimutta arahanta i neposrednog svedoka. Oba od njih postižu nematerijalna zadubljenja, ali je razlika u tome što je ovaj prvi razvio mudrost do tačke gde su sve nečistoće uklonjene, a za učenika u višem vežbanju nečistoće su samo delimično eliminisane. A zatim možemo videti vezu između onoga ko je učvrstio gledište (diṭṭhippatto) i mudrošću oslobođenog arahanta paññāvimutta. Oba ne poseduju nematerijalna zadubljenja. Oba koriste mudrost da odseku nečistoće, ali kod jednog je to potpuno učinjeno, kod drugog samo delimično.
A imamo i treću vrstu osoba na putu, a to je neko ko se zove saddhāvimutta = oslobođen poverenjem. Ubeđen sam da je ovaj naziv rezultat greške u transkribovanju, jer on u stvari nije oslobođen! A postoji još jedna reč koja je blisko povezana sa poverenjem - to je adhimutta, past particip od adhimuććati. Dolazi od istog korena kao vimutta, što znači oslobođen, ali adhimutta ima značenje odluke, rešenosti, odlučnosti. Zasnovano na istom korenu: muć- (a glagol je muććati). Jer kada neko donese odluku on otpušta/oslobađa sebe u smeru na koji se rešio. Tako, ima smisao oslobađanja posvetivši se onome na šta se neko rešio. Tako, neko otpusti sve rezervisanosti, inhibicije i potpuno uranja u to čemu se posvetio.
A ono što se dešava pri tvorbi reči jeste (i na pāliju i sanskritu) da kada uzmete reč sadhā, sa dugim ā na kraju i dodate ovaj past particip adhimutta, dobijete da se a iz ove druge reči pridruži dugom ā iz saddhā i dobije se saddhādhimuta. U našoj transkripciji mi predstavljamo ovaj glas dh sa dva slova, ali u indijskoj, sinhala, burmanskoj azbuci to je samo jedno slovo. A u savremenom devanāgarī sistemu pisanja slova dh i v jako liče pa, iako rani zapisi nisu bili na ovoj azbuci, sve to ide u prilog hipotezi da se pri prepisivanju desila greška: saddhādhimuta prelazi u saddhāvimutta.
BB: Proverio sam Abhidharmakośa, Abhidhammu na sanskritu koja takođe nabraja ove vrste učenika (Śrāddhādhimuta) i to podržava ovu hipotezu. Tako: pravo značenje je - neko ko je odlučan kroz poverenje, neko ko praktikuje sa rešenošću zasnovanom na poverenju.
Zatim, imamo definiciju:
Kakav je čovek oslobođen poverenjem? Tako neko ne iskusi neposredno i ne boravi u onim oslobođenjima koja su mirna i nematerijalna, nadilaze oblike, ali neki otrovi u njemu su uklonjeni viđenjem proisteklim iz mudrosti i u njemu vera biva začeta, ima čvrst oslonac i počiva na Tathāgati. Takav čovek naziva se oslobođen poverenjem.
Ova se osoba razlikuje od prethodnih. I ona će biti oslobođena kroz mudrost, jer je mudrost ta koja odseca nečistoće, ali onaj koji je učvrstio gledište jeste neko ko naglašava istraživanje, ispitivanje Učenja i principa koje je Buda dao. Drugi je više emocionalni tip koji preduzima praktikovanje na osnovu vere, poverenja u Budu.
Za sva tri tipa važi:
Za takvog monaha kažem da ima još posla koji treba marljivo da obavi. A zašto? Zato što taj poštovani… može doseći i boraviti na onom cilju svetačkog života radi kojeg sinovi dobrih porodica napuštaju dom i odlaze u beskućnike, te ga sam razumeti neposrednim znanjem ovde i sada. Imajući na umu taj plod marljivosti, za takvog monaha kažem da ima još posla koji treba marljivo da obavi.
A sada dolazimo do poslednje dve vrste, tipove osoba koje su samo stupile na stazu ka ulasku u tok, nisu još postigli taj stupanj. Zovu se dhammānusārī i saddhānusārī (anusārī = neko ko ide u smeru sa nečim, ko sledi, neko ko praktikuje u skladu sa nečim). I tako imamo sledbenika na osnovu Učenja i sledbenika na osnovu poverenja. U definiciji iz pasusa 20 čitamo:
Kakav je čovek sledbenik na osnovu Dhamme? Tako neko ne iskusi neposredno i ne boravi u onim oslobođenjima koja su mirna i nematerijalna, nadilaze oblike, a otrovi u njemu još nisu uklonjeni viđenjem proisteklim iz mudrosti. Ali pomoću mudrosti dovoljno je razumeo i prihvatio učenje koje je objavio Tathāgata. Sem toga, poseduje sledeće kvalitete: kvalitet poverenja, kvalitet energije, kvalitet svesnosti, kvalitet koncentracije i kvalitet mudrosti. Takav čovek naziva se sledbenik na osnovu Dhamme.
On prihvata učenja nakon što meditira o njima, promišlja ih do neke mere kroz mudrost. Dalje, on poseduje ranije pomenute kvalitete. Zatim, dolazimo do definicije drugog sledbenika:
Kakav je čovek sledbenik na osnovu poverenja? Tako neko ne iskusi neposredno i ne boravi u onim oslobođenjima koja su mirna i nematerijalna, nadilaze oblike, a otrovi u njemu još nisu uklonjeni viđenjem proisteklim iz mudrosti; ali ima dovoljno vere i ljubavi za Tathāgatu. Sem toga, poseduje sledeće kvalitete: kvalitet poverenja, kvalitet energije, kvalitet svesnosti, kvalitet koncentracije i kvalitet mudrosti. Takav čovek naziva se sledbenik na osnovu poverenja.
Nema nematerijalna zadubljenja i nije još uvek odsekao bilo koju nečistoću mudrošću. A jaka sposobnost, naglašena kod ovog praktikanta je da on ima dovoljno vere i ljubavi za Tathāgatu (tathāgate cassa saddhāmattaṃ hoti pemamattaṃ). Može se takođe prevesti: ima makar malo ljubavi i vere za Tathāgatu. Ali se ne čini mogućim da neko stupi na stazu ka ulasku u tok kroz makar malo vere, ljubavi i predanosti. Mora da ima neki stepen mudrosti, uvida. Ovaj učenik takođe ima pet sposobnosti pa se ova osoba zove sledbenik na osnovu vere, saddhānusārī.
BB: Evo kako razumem razliku između Dhamma sledbenika i sledbenika na osnovu poverenja. U svakom slučaju, da bi se ušlo na put koji vodi ulasku u tok to mora biti postignuto kroz uvid/mudrost u istinu Dhamme bar do neke mere. Bez toga je nemoguće. Ali za Dhamma sledbenika, način na koji dostiže taj stepen uvida dolazi kroz ispitivanje Učenja. Njegova motivacija ga vodi da razume istinu stvari. Tako, on čuje učenje, promišlja o njemu, ispituje ga, pokušava da razume. U slučaju sledbenika na osnovu poverenja motivacija je poverenje u Budu, predanost prema Budi i to postaje motivacija da se preduzmu prakse koje će voditi do razvoja pet sposobnosti do one tačke, gde je kroz mudrost, sposoban da razvije uvid koji će ga uvesti na stazu ka ulasku u tok.
Postoji još jedna sutta, tj. skup sutta iz SN: Okkantisamyutta, vezan govor o ulasku. To je priloženo u dodatku:
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Kraj Sāvatthija. „Monasi, oko je prolazno, promenljivo, uvek drugačije. Uho je prolazno, promenljivo, uvek drugačije. Nos je prolazan, promenljiv, uvek drugačiji. Jezik je prolazan, promenljiv, uvek drugačiji. Telo je prolazno, promenljivo, uvek drugačije. Um je prolazan, promenljiv, uvek drugačiji. Onaj ko u ovo učenje ima poverenje i njime je privučen, toga nazivaju sledbenikom iz poverenja, onim ko je stupio na čvrsti put ispravnosti, ko je stupio u domen čestitih ljudi, nadišao domen neukog puka. Takav nije u stanju da učini delo zbog kojeg bi se preporodio u čistilištu, svetu životinja ili svetu gladnih duhova; takav ne može da umre, a da se ne preporodi kao onaj ko je ušao u tok.
Onoga ko je ovo učenje prihvatio, pošto je o njemu svojom mudrošću dovoljno razmislio, toga nazivaju sledbenikom Dhamme, onim ko je stupio na čvrsti put ispravnosti, ko je stupio u domen čestitih ljudi, nadišao domen neukog puka. Takav nije u stanju da učini delo zbog kojeg bi se preporodio u čistilištu, svetu životinja ili svetu gladnih duhova; takav ne može da umre, a da se ne preporodi kao onaj ko je ušao u tok.
Onaj ko zna i vidi tako naziva se onim ko je ušao u tok, oslobođen nižeg sveta, fiksirane sudbine, sa probuđenjem kao svojim odredištem.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Ono što je u prevodu: "onaj ko u ovo učenje ima poverenje i njime je privučen" na pāliju je adhimuććati saddhāhati. Glagol ovde adhimuććati je glagol od koga adhimutti izveden, a sadhāhati je glagol od koga je sadhā izvedeno.
Možemo videti da saddhā = vera/poverenje i adhimuti = rešiti/odlučiti, blisko vezani. Zato smo imali saddhādhimutta = neko ko je odlučan na osnovu poverenja. Onaj ko u ovo učenje ima poverenje i njime je privučen, toga nazivaju sledbenikom iz poverenja. On nadilazi običnu osobu, došao je u oblast plemenitih i prevazišao je preporađanja u tri sveta oskudice (paklovi, svet životinja i gladnih duhova). Prevazišao je činjenje dela koja bi ga vodila preporađanju u ovim svetovima i neće preminuti dok ne dosegne ulazak u tok.
"Onaj ko zna i vidi tako naziva se onim ko je ušao u tok, oslobođen nižeg sveta, fiksirane sudbine, sa probuđenjem kao svojim odredištem."
BB: Kaže se da sledbenik na osnovu vere ima poverenje i privučen je učenjem da je oko netrajno, uho... sve čulne sposobnosti, ali mislim da je način na koji treba razumeti to da učenik vidi sve to sa uvidom, ne samo da čuje učenje o tome i da veruje na osnovu poverenja. Samo verovanjem ne može se stupiti na stazu ka ulasku u tok. Ali kada neko čuje ovo, ta osoba ima poverenja, veru u Budu, potpuno probuđenog, ima poverenje u Dhammu kao učenje o stvarima kakve jesu. A tada zasnovano na tom poverenju preduzima praksu koja donosi uvid. A kroz preduzimanje prakse on vidi da je oko prolazno, uho prolazno...
Drugi učenik jeste neko ko je došao do prihvatanja razmatranjem, kontempliranjem svega toga do neke mere kroz mudrost - zove se sledbenik na osnovu Dhamme. Ostatak citata je isti.
U slučaju sledbenika na osnovu Dhamme, umesto da samo prihvati učenje na osnovu poverenja, kod njega se javlja težnja za dubokim razumevanjem koja ga vodi da pronikne prirodu stvari. I to postaje motivacija za praksu uvida. A kada to istraživanje, ispitivanje kroz uvid dostigne vrhunac, kada neko prozre kroz uslovljeno u puno razumevanje, direktno znanje četiri plemenite istine - to označava proboj u ulazak u tok. I sa time postaje ili saddhāvimutta ili diṭṭhippatta ili kāyasakkhi.
Ovo bi bila interesantna tačka u razmatranju. Ako neko počne kao saddhānusārī - kako će pojaviti kao neko ko je ušao u tok? Skoro sigurno biće onaj ko je oslobođen poverenjem. Ako se počne kao dhammānusārī - ući će u tok kao neko ko je učvrstio gledište.
BB: Ovo ukazuje na zanimljivo pitanje, a ne vidim da je diskutovano u bilo kojem komentaru. Bilo je mnogo meditanata u Budino vreme, jogina, asketa koji su i pre upoznavanja sa Budinim učenjem bili majstori arūpa đhāna, a nisu bili zadovoljni svojim postignućima i u nekom trenutku su shvatili da je Budin put prava staza ka probuđenju. A onda su slušali njegovo učenje i praktikovali. Tako da, prema načinu prakse, ne bi mogli biti dhammānusārī ni saddhānusārī jer po definicij oni nemaju nematerijalna zadubljenja. Šta je tu u pitanju? Nigde nisam našao odgovor u komentarima, po mojoj ličnoj spekulaciji je da verovatno i ne prolaze kroz ta dva međustadijuma, već usled dovoljnog stupnja samādhija, čim okrenu um ka proučavanju učenja, mogu otići direktno od nivoa obične osobe do nivoa kāyasakkhi, neposrednog svedoka, a da ne prolaze kroz preliminarne nivoe.
Proći ćemo brzo ostatak sutte. Ako se prisetimo, Buda daje ukor monasima u u Kīṭāgiriju. I sada im kaže:
Monasi, ne kažem da se krajnje znanje stiče odjednom. Naprotiv, krajnje znanje stiče se postupnim vežbanjem, postupnom praksom, postupnim napredovanjem.
U paragrafu 23 objašnjava neke od stupnjeva postepenog treninga, prakse. Prvo učenik da bi se trasirao na put, mora da ima poverenje u Učitelja, da ga poseti, ukaže poverenje, a zatim da sasluša učenje. Naročito, u Budino vreme nije bilo zapisanog učenja pa se ono moralo slušati. Kada čuje učenje, tada ga mora upamtiti, držati u umu. A kada ga memoriše, mora da ispituje značenje učenja. Nakon što ga istraži, tada treba da ga prihvati kroz promišljanje - intelektualno potvrđivanje.
I zanimljivo, ova reč "prihvatanje" = khanti (strpljenje). Tako, intelektualno prihvatanje i strpljenje oba imaju zajedničku ideju da se nešto prihvati, nešto što je teško prihvatiti.
Tada, kada dođe do ovog intelektualnog prihvatanja učenja, tada se revnost, entuzijazam pojavljuje, tj. rađa se žar. Nakon toga, primenjuje se volja. A kada se prione na posao, tada se proučava (ovo bi bilo istraživanje sa uvidom). Nije samo ispitivanje značenja učenja, već istraživanje prirode fenomena - istraživanje koje odlučno teži ka realizaciji. Tada kada neko odlučno nastoji, tada on neposredno dostiže cilj (bukvalno bi bilo "telom", opet se reč telo javlja - ponovo se koristi da pokaže punoću, intenzitet iskustva). On neposredno doseže krajnju istinu (paramasaccaṃ) - ovo se uzima kao postignuće nibbāne.
I vidi je zahvaljujući sopstvenoj mudrosti. Ovo bi bio korak-po-korak trening. A sada će Buda izgrditi ove monahe koji žive lagodan, luksuzan život:
Nije bilo takve vere, monasi, i nije bilo takve posete, nije bilo takvog klanjanja, nije bilo takvog pažljivog slušanja, nije bilo tako saslušane Dhamme, nije bilo takvog zapamćivanja, nije bilo takvog istraživanja, nije bilo ni takvog prihvatanja u načelu, nije bilo takvog žara, nije bilo ni takvog kretanja na posao, nije bilo takvog raspoređivanja snage, nije bilo takvog istrajavanja. Monasi, izgubili ste svoj put; monasi, praktikovali ste pogrešan put. Koliko li ste se samo udaljili, vi zavedeni ljudi, od ove Dhamme i prakse!
Monasi, postoji iskaz iz četiri dela, a kad se odrecituje, mudar čovek ga brzo razume. Odrecitovaću ga za vas, monasi. Pokušajte da ga razumete.”
BB: Ovo je malo mutno, nisam siguran koja je to izjava iz četiri dela. (možda: ‘Blaženi jeste učitelj, ja sam učenik; Blaženi zna, ja ne znam.’ dalje u tekstu, prim.prev.)
Ljudi misle da je Buda uvek blag i nežan, ali nekad je, kao ovde, vrlo oštar:
Monasi, za učenika ispunjenog verom, koji namerava da pronikne u učiteljev nauk, prikladno je da ovako razmišlja: ‘Blaženi jeste učitelj, ja sam učenik; Blaženi zna, ja ne znam.’ Za učenika ispunjenog verom, koji namerava da pronikne u učiteljev nauk, učiteljev nauk je isceljujući i okrepljujući. Za učenika ispunjenog verom, koji namerava da pronikne u učiteljev nauk, prikladno je da se ovako ponaša: ‘Neka od mene ostanu samo koža, tetive i kosti, makar se meso i krv moga tela sasušili, moja energija se neće smanjiti sve dok ne dostignem ono što se može dostići muževnom snagom, muževnom energijom i muževnom istrajnošću.’ Za učenika ispunjenog verom koji namerava da pronikne u učiteljev nauk, jedan od dva ploda može se očekivati. Ili krajnje znanje ovde i sada ili, ako je još preostalo imalo vezivanja, stupanj nepovratnika.”
I monasi se obraduju rečima Blaženog.
Praksa
Razmislite o tome da li je vaša dominantna sposobnost poverenje ili mudrost. Razmislite o osećaju hitnosti da se oslobodite i o načinu na koji koristite preovlađujuću sposobnost za postizanje cilja.
