Skorašnje poruke

21

Pali kanon grupa / Odg: 104. Kīṭāgiri sutta (MN70) - beleške 2 (završetak)

« Poslednja poruka vasilije poslato Avgust 22, 2025, 13:49:42 »

Dodatak uz MN70:



Iz Samyutta Nikaye


                                            25 Okkantisamyutta
                                          Povezani govori o ulasku


1 - OKO


Kraj Sāvatthija. „Monasi, oko je prolazno, promenljivo, uvek drugačije. Uho je prolazno, promenljivo, uvek drugačije. Nos je prolazan, promenljiv, uvek drugačiji. Jezik je prolazan, promenljiv, uvek drugačiji. Telo je prolazno, promenljivo, uvek drugačije. Um je prolazan, promenljiv, uvek drugačiji. Onaj ko u ovo učenje ima poverenje i njime je privučen, toga nazivaju sledbenikom iz poverenja, onim ko je stupio na čvrsti put ispravnosti, ko je stupio u domen čestitih ljudi, nadišao domen neukog puka. Takav nije u stanju da učini delo zbog kojeg bi se preporodio u čistilištu, svetu životinja ili svetu gladnih duhova; takav ne može da umre, a da se ne preporodi kao onaj ko je ušao u tok. [1]

Onoga ko je ovo učenje prihvatio, pošto je o njemu svojom mudrošću dovoljno razmislio, toga nazivaju sledbenikom Dhamme, onim ko je stupio na čvrsti put ispravnosti, ko je stupio u domen čestitih ljudi, nadišao domen neukog puka. Takav nije u stanju da učini delo zbog kojeg bi se preporodio u čistilištu, svetu životinja ili svetu gladnih duhova; takav ne može da umre, a da se ne preporodi kao onaj ko je ušao u tok.
Onaj ko zna i vidi tako naziva se onim ko je ušao u tok, oslobođen nižeg sveta, fiksirane sudbine, sa probuđenjem kao svojim odredištem. [2]


Beleške

[1] Sledbenik iz poverenje (saddhānusari) i sledbenik Dhamme (dhammānusāri), opisan malo niže, jesu dve klase učenika koji vežbaju da bi dostigli plod ulaska u tok. Ta dvojica su najniži članovi sveobuhvatne sedmočlane tipologije plemenitih učenika, koju je, zajedno sa formalnom definicijom, moguće naći u MN 70. Ovih sedam tipova se, na malo drugačiji način, opisuju takođe u Pp 14-15 (§30-36) i u Vism 659-660 (Ppn 21:74-78). Sledbenik iz poverenja i sledbenik Dhamme se takođe opisuju u SN 55:24 i SN 55:25, iako se sami ovi termini tu ne koriste. U SN 48:12-17 oni se nalaze na kraju jedne standardnije liste plemenitih osoba, na mestu onih koji vežbaju da dosegnu plod ulaska u tok, a ovde je sledbenik iz poverenja postavljen ispod sledbenika Dhamme, zato što su njegove sposobnosti slabije.


Sve u svemu, sledbenik iz poverenja i sledbenik Dhamme se razlikuju prema svojoj dominantnoj sposobnosti: prvi se oslanja na poverenje kao sredstvo napredovanja, a drugi na mudrost. Kada dostignu plod ulaska u tok, prvi postaje „onaj ko je oslobođen poverenjem“ (saddhāvimutta; videti MN 70), a drugi „onaj ko je usavršen gledištem“ (diṭṭhippatta; videti MN 70).


Prema Abhidhamma sistemu, sa njezinim shvatanjem da transcendentni put traje samo jedan misaoni trenutak, i sledbenik iz poverenja i sledbenik Dhamme bi bili takvi samo za taj jedan misao-trenutak puta. Tu interpretaciju, međutim, iako je zagovaraju komentari, nije lako izmiriti sa nikāyama. Zanimljivo razmatranje prva dva modela videti u Gethin: The Buddhist path to Awakening, str. 129-133.


Komentar za SN objašnjava „čvrsti put ispravnosti“ (sammattaniyāma) kao plemeniti put (ariyamagga). O tvrdnji „takav ne može da umre, a da se ne preporodi kao onaj ko je ušao u tok“ komentar za SN kaže da kada je jednom put nastao, ne može biti prepreke za plod. On citira Pp 12 (§20): „Ako bi ta osoba vežbala radi dostizanja ploda ulaska u tok i ako bi bilo vreme da se eon okonča, taj eon se ne bi okončao pre nego što bi ta osoba dostigla plod ulaska u tok“.


[2] Ova tvrdnja razjašnjava na koji se način onaj ko je ušao u tok razlikuje od onih koji su tek na putu ka ulasku u tok. Sledbenik iz poverenja prihvata učenje na osnovu vere (sa ograničenim stepenom razumevanja), sledbenik Dhamme na osnovu istraživanja; ali onaj ko je ušao u tok zna i vidi učenje direktno.

22

Pali kanon grupa / 104. Kīṭāgiri sutta (MN70) - beleške 2 (završetak)

« Poslednja poruka vasilije poslato Avgust 22, 2025, 13:46:13 »

Prošlog smo puta počeli diskutovati Kīṭāgiri suttu, govor koji je Buda održao u Kīṭāgiriju. Odeljak u govoru na koji se sada fokusiramo je deo gde se objašnjava sedam tipova plemenitih učenika. Uvodi ih u paragrafu 12, ali analiza počinje sa pasusom 14, gde nabraja sve tipove.


Poslednji put govorili smo o prva dva tipa na ovoj listi. Ovo su dve vrste arahanta. Prvi je oslobođen na oba načina (ubhatobhāgavimutta) - oslobođen od svih nečistoća kroz mudrost i na taj način oslobođen od saṁsāričkog kruga; a kroz razvoj vrlo dubokog samādhija u mogućnosti je da dosegne nematerijalna zadubljenja - mirna zadubljenja koja nadilaze oblike.  (Neki od njih čak dostižu prestanak opažaja i osećaja.) I zbog ovoga, ova se vrsta arahanta smatra oslobođenom od materijalnog tela, tj. oblika. Na ovaj način, kaže se da je on oslobođen na oba načina.


Drugi tip, analiziran u paragrafu 16, zove se neko ko je oslobođen mudrošću (paññāvimutta). On je takođe oslobođen od svih nečistoća kroz mudrost i otuda oslobođen od ciklusa rođenja i smrti. Ali on nije razvio vrlo dubok samādhi do tačke gde može postići nematerijalna zadubljenja. Pa se tako, ne smatra da je oslobođen materijalnog tela.


Za one monahe koji su arahanti, sve otrove uklonili, proživeli svetački život, učinili što je trebalo učiniti, odložili tovar, dosegli sopstveni cilj, raskinuli okove bića i potpuno su oslobođeni krajnjim znanjem, ne kažem da imaju još posla koji treba marljivo da obave. A zašto? Oni su marljivo obavili svoj posao; više nisu u stanju da budu nepažljivi.


Sada će se govoriti o onim tipovima monaha koji još uvek imaju nešto da marljivo obave, tj. o učenicima u višem vežbanju. Tri su tipa koji su dostigli barem prvi plod, prvi stepen ostvarenja, tj. barem ulazak u tok. Navedeni su u paragrafima 17, 18 i 19.


Zovu se neposredni svedok, onaj ko je učvrstio gledište i (preveden sa određenim rezervama) neko ko je oslobođen poverenjem. Pali izrazi su: kāyasakkhi, diṭṭhippatta, saddhāvimutta.


Iz ova tri tipa ne možemo reći da je neko na nužno višem nivou nego drugi. Sve tri vrste učenika u višem vežbanju mogu biti bilo gde od ulaska u tok do ne-povratnika, čak i iznad, na putu ka arahantu. Može biti da je neko saddhāvimutta i vežba se za dostizanje arahanstva, dok je neko drugi kāyasakkhi (neposredni svedok), ali on je samo ušao u tok. A neko diṭṭhippatta može biti ne-povratnik ili jednom-povratnik. Tako sva tri tipa mogu biti na bilo kom od ova tri nivoa. A kako se ove tri vrste razlikuju? Na osnovu toga šta im je dominantna sposobnost.


Kakav je čovek neposredni svedok? Tako neko iskusi neposredno i boravi u onim oslobođenjima koja su mirna i nematerijalna, nadilaze oblike, a neki otrovi u njemu bivaju uklonjeni viđenjem proisteklim iz mudrosti. Takav čovek naziva se neposredni svedok.


Ova je osoba do neke mere eliminisala nečistoće kroz mudrost. Nije u potpunosti eliminisala otrov čulnosti, žudnje za postojanjem i otrov neznanja. Ali jeste eliminisala određen procenat toga, do nekog stepena su ti otrovi uklonjeni kroz mudrost. I ova je vrsta osobe sposobna da uđe u nematerijalna zadubljenja. I Buda kaže:


Za takvog monaha kažem da ima još posla koji treba marljivo da obavi. A zašto? Zato što taj poštovani kad koristi pogodna boravišta, druži se s dobrim prijateljima i uravnotežuje svoje duhovne kvalitete, može doseći i boraviti na onom cilju svetačkog života radi kojeg sinovi dobrih porodica napuštaju dom i odlaze u beskućnike, te ga sam razumeti neposrednim znanjem ovde i sada. Imajući na umu taj plod marljivosti za takvog monaha, kažem da ima još posla koji treba marljivo da obavi.


Što se tiče drugog tipa:


Kakav je čovek onaj ko je učvrstio gledište? Tako neko ne iskusi neposredno i ne boravi u onim oslobođenjima koja su mirna i nematerijalna, nadilaze oblike, ali neki otrovi u njemu bivaju uklonjeni viđenjem proisteklim iz mudrosti; on je mudrošću proučio i istražio učenje koje je objavio Tathāgata. Takav čovek naziva se onaj ko je učvrstio gledište.


Ta osoba nije postigla nematerijalna zadubljenja, delimično je uklonila nečistoće i otrove kroz mudrost, a njen specijalni način praktikovanja je istraživanje učenja mudrošću. Možemo reći da vučna sila prakse kod ove osobe jeste istraživanje, ispitivanje učenja. Pa možemo uočiti vrlo direktnu vezu između ubhatobhāgavimutta arahanta i neposrednog svedoka. Oba od njih postižu nematerijalna zadubljenja, ali je razlika u tome što je ovaj prvi razvio mudrost do tačke gde su sve nečistoće uklonjene, a za učenika u višem vežbanju nečistoće su samo delimično eliminisane. A zatim možemo videti vezu između onoga ko je učvrstio gledište (diṭṭhippatto) i mudrošću oslobođenog arahanta paññāvimutta. Oba ne poseduju nematerijalna zadubljenja. Oba koriste mudrost da odseku nečistoće, ali kod jednog je to potpuno učinjeno, kod drugog samo delimično.


A imamo i treću vrstu osoba na putu, a to je neko ko se zove saddhāvimutta = oslobođen poverenjem. Ubeđen sam da je ovaj naziv rezultat greške u transkribovanju, jer on u stvari nije oslobođen! A postoji još jedna reč koja je blisko povezana sa poverenjem - to je adhimutta, past particip od adhimuććati. Dolazi od istog korena kao vimutta, što znači oslobođen, ali adhimutta ima značenje odluke, rešenosti, odlučnosti. Zasnovano na istom korenu: muć- (a glagol je muććati). Jer kada neko donese odluku on otpušta/oslobađa sebe u smeru na koji se rešio. Tako, ima smisao oslobađanja posvetivši se onome na šta se neko rešio. Tako, neko otpusti sve rezervisanosti, inhibicije i potpuno uranja u to čemu se posvetio.
 
A ono što se dešava pri tvorbi reči jeste (i na pāliju i sanskritu) da kada uzmete reč sadhā, sa dugim ā na kraju i dodate ovaj past particip adhimutta, dobijete da se a iz ove druge reči pridruži dugom ā iz saddhā i dobije se saddhādhimuta. U našoj transkripciji mi predstavljamo ovaj glas dh sa dva slova, ali u indijskoj, sinhala, burmanskoj azbuci to je samo jedno slovo. A u savremenom devanāgarī sistemu pisanja slova dh i v jako liče pa, iako rani zapisi nisu bili na ovoj azbuci, sve to ide u prilog hipotezi da se pri prepisivanju desila greška: saddhādhimuta prelazi u saddhāvimutta.


BB: Proverio sam Abhidharmakośa, Abhidhammu na sanskritu koja takođe nabraja ove vrste učenika (Śrāddhādhimuta) i to podržava ovu hipotezu. Tako: pravo značenje je - neko ko je odlučan kroz poverenje, neko ko praktikuje sa rešenošću zasnovanom na poverenju.


Zatim, imamo definiciju:


Kakav je čovek oslobođen poverenjem? Tako neko ne iskusi neposredno i ne boravi u onim oslobođenjima koja su mirna i nematerijalna, nadilaze oblike, ali neki otrovi u njemu su uklonjeni viđenjem proisteklim iz mudrosti  i u njemu vera biva začeta, ima čvrst oslonac i počiva na Tathāgati. Takav čovek naziva se oslobođen poverenjem. 


Ova se osoba razlikuje od prethodnih. I ona će biti oslobođena kroz mudrost, jer je mudrost ta koja odseca nečistoće, ali onaj koji je učvrstio gledište jeste neko ko naglašava istraživanje, ispitivanje Učenja i principa koje je Buda dao. Drugi je više emocionalni tip koji preduzima praktikovanje na osnovu vere, poverenja u Budu.


Za sva tri tipa važi:


 Za takvog monaha kažem da ima još posla koji treba marljivo da obavi. A zašto? Zato što taj poštovani… može doseći i boraviti na onom cilju svetačkog života radi kojeg sinovi dobrih porodica napuštaju dom i odlaze u beskućnike, te ga sam razumeti neposrednim znanjem ovde i sada. Imajući na umu taj plod marljivosti, za takvog monaha kažem da ima još posla koji treba marljivo da obavi.


A sada dolazimo do poslednje dve vrste, tipove osoba koje su samo stupile na stazu ka ulasku u tok, nisu još postigli taj stupanj. Zovu se dhammānusārī i saddhānusārī (anusārī = neko ko ide u smeru sa nečim, ko sledi, neko ko praktikuje u skladu sa nečim). I tako imamo sledbenika na osnovu Učenja i sledbenika na osnovu poverenja. U definiciji iz pasusa 20 čitamo:


Kakav je čovek sledbenik na osnovu Dhamme? Tako neko ne iskusi neposredno i ne boravi u onim oslobođenjima koja su mirna i nematerijalna, nadilaze oblike, a otrovi u njemu još nisu uklonjeni viđenjem proisteklim iz mudrosti. Ali pomoću mudrosti dovoljno je razumeo i prihvatio učenje koje je objavio Tathāgata. Sem toga, poseduje sledeće kvalitete: kvalitet poverenja, kvalitet energije, kvalitet svesnosti, kvalitet koncentracije i kvalitet mudrosti. Takav čovek naziva se sledbenik na osnovu Dhamme.


On prihvata učenja nakon što meditira o njima, promišlja ih do neke mere kroz mudrost. Dalje, on poseduje ranije pomenute kvalitete. Zatim, dolazimo do definicije drugog sledbenika: 


Kakav je čovek sledbenik na osnovu poverenja? Tako neko ne iskusi neposredno i ne boravi u onim oslobođenjima koja su mirna i nematerijalna, nadilaze oblike, a otrovi u njemu još nisu uklonjeni viđenjem proisteklim iz mudrosti; ali ima dovoljno vere i ljubavi za Tathāgatu. Sem toga, poseduje sledeće kvalitete: kvalitet poverenja, kvalitet energije, kvalitet svesnosti, kvalitet koncentracije i kvalitet mudrosti. Takav čovek naziva se sledbenik na osnovu poverenja.


Nema nematerijalna zadubljenja i nije još uvek odsekao bilo koju nečistoću mudrošću. A jaka sposobnost, naglašena kod ovog praktikanta je da on ima dovoljno vere i ljubavi za Tathāgatu (tathāgate cassa saddhāmattaṃ hoti pemamattaṃ). Može se takođe prevesti: ima makar malo ljubavi i vere  za Tathāgatu. Ali se ne čini mogućim da neko stupi na stazu ka ulasku u tok kroz makar malo vere, ljubavi i predanosti. Mora da ima neki stepen mudrosti, uvida. Ovaj učenik takođe ima pet sposobnosti pa se ova osoba zove sledbenik na osnovu vere, saddhānusārī.


BB: Evo kako razumem razliku između Dhamma sledbenika i sledbenika na osnovu poverenja. U svakom slučaju, da bi se ušlo na put koji vodi ulasku u tok to mora biti postignuto kroz uvid/mudrost u istinu Dhamme bar do neke mere. Bez toga je nemoguće. Ali za Dhamma sledbenika, način na koji dostiže taj stepen uvida dolazi kroz ispitivanje Učenja. Njegova motivacija ga vodi da razume istinu stvari. Tako, on čuje učenje, promišlja o njemu, ispituje ga, pokušava da razume. U slučaju sledbenika na osnovu poverenja motivacija je poverenje u Budu, predanost prema Budi i to postaje motivacija da se preduzmu prakse koje će voditi do razvoja pet sposobnosti do one tačke, gde je kroz mudrost, sposoban da razvije uvid koji će ga uvesti na stazu ka ulasku u tok.


Postoji još jedna sutta, tj. skup sutta iz SN: Okkantisamyutta, vezan govor o ulasku. To je priloženo u dodatku:
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Kraj Sāvatthija. „Monasi, oko je prolazno, promenljivo, uvek drugačije. Uho je prolazno, promenljivo, uvek drugačije. Nos je prolazan, promenljiv, uvek drugačiji. Jezik je prolazan, promenljiv, uvek drugačiji. Telo je prolazno, promenljivo, uvek drugačije. Um je prolazan, promenljiv, uvek drugačiji. Onaj ko u ovo učenje ima poverenje i njime je privučen, toga nazivaju sledbenikom iz poverenja, onim ko je stupio na čvrsti put ispravnosti, ko je stupio u domen čestitih ljudi, nadišao domen neukog puka. Takav nije u stanju da učini delo zbog kojeg bi se preporodio u čistilištu, svetu životinja ili svetu gladnih duhova; takav ne može da umre, a da se ne preporodi kao onaj ko je ušao u tok.
Onoga ko je ovo učenje prihvatio, pošto je o njemu svojom mudrošću dovoljno razmislio, toga nazivaju sledbenikom Dhamme, onim ko je stupio na čvrsti put ispravnosti, ko je stupio u domen čestitih ljudi, nadišao domen neukog puka. Takav nije u stanju da učini delo zbog kojeg bi se preporodio u čistilištu, svetu životinja ili svetu gladnih duhova; takav ne može da umre, a da se ne preporodi kao onaj ko je ušao u tok.
Onaj ko zna i vidi tako naziva se onim ko je ušao u tok, oslobođen nižeg sveta, fiksirane sudbine, sa probuđenjem kao svojim odredištem.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Ono što je u prevodu: "onaj ko u ovo učenje ima poverenje i njime je privučen" na pāliju je adhimuććati saddhāhati. Glagol ovde adhimuććati je glagol od koga adhimutti izveden, a sadhāhati je glagol od koga je sadhā izvedeno.


Možemo videti da saddhā = vera/poverenje i adhimuti = rešiti/odlučiti, blisko vezani. Zato smo imali saddhādhimutta = neko ko je odlučan na osnovu poverenja. Onaj ko u ovo učenje ima poverenje i njime je privučen, toga nazivaju sledbenikom iz poverenja. On nadilazi običnu osobu, došao je u oblast plemenitih i prevazišao je preporađanja u tri sveta oskudice (paklovi, svet životinja i gladnih duhova). Prevazišao je činjenje dela koja bi ga vodila preporađanju u ovim svetovima i neće preminuti dok ne dosegne ulazak u tok.


"Onaj ko zna i vidi tako naziva se onim ko je ušao u tok, oslobođen nižeg sveta, fiksirane sudbine, sa probuđenjem kao svojim odredištem."


BB: Kaže se da sledbenik na osnovu vere ima poverenje i privučen je učenjem da je oko netrajno, uho... sve čulne sposobnosti, ali mislim da je način na koji treba razumeti to da učenik vidi sve to sa uvidom, ne samo da čuje učenje o tome i da veruje na osnovu poverenja. Samo verovanjem ne može se stupiti na stazu ka ulasku u tok. Ali kada neko čuje ovo, ta osoba ima poverenja, veru u Budu, potpuno probuđenog, ima poverenje u Dhammu kao učenje o stvarima kakve jesu. A tada zasnovano na tom poverenju preduzima praksu koja donosi uvid. A kroz preduzimanje prakse on vidi da je oko prolazno, uho prolazno...


Drugi učenik jeste neko ko je došao do prihvatanja razmatranjem, kontempliranjem svega toga do neke mere kroz mudrost - zove se sledbenik na osnovu Dhamme. Ostatak citata je isti.


U slučaju sledbenika na osnovu Dhamme, umesto da samo prihvati učenje na osnovu poverenja, kod njega se javlja težnja za dubokim razumevanjem koja ga vodi da pronikne prirodu stvari. I to postaje motivacija za praksu uvida. A kada to istraživanje, ispitivanje kroz uvid dostigne vrhunac, kada neko prozre kroz uslovljeno u puno razumevanje, direktno znanje četiri plemenite istine - to označava proboj u ulazak u tok. I sa time postaje ili  saddhāvimutta ili diṭṭhippatta ili kāyasakkhi.


Ovo bi bila interesantna tačka u razmatranju. Ako neko počne kao saddhānusārī - kako će pojaviti kao neko ko je ušao u tok? Skoro sigurno biće onaj ko je oslobođen poverenjem. Ako se počne kao dhammānusārī - ući će u tok kao neko ko je učvrstio gledište.


BB: Ovo ukazuje na zanimljivo pitanje, a ne vidim da je diskutovano u bilo kojem komentaru. Bilo je mnogo meditanata u Budino vreme, jogina, asketa koji su i pre upoznavanja sa Budinim učenjem bili majstori arūpa đhāna, a nisu bili zadovoljni svojim postignućima i u nekom trenutku su shvatili da je Budin put prava staza ka probuđenju. A onda su slušali njegovo učenje i praktikovali. Tako da, prema načinu prakse, ne bi mogli biti dhammānusārī ni saddhānusārī jer po definicij oni nemaju nematerijalna zadubljenja. Šta je tu u pitanju? Nigde nisam našao odgovor u komentarima, po mojoj ličnoj spekulaciji je da verovatno i ne prolaze kroz ta dva međustadijuma, već usled dovoljnog stupnja samādhija, čim okrenu um ka proučavanju učenja, mogu otići direktno od nivoa obične osobe do nivoa kāyasakkhi, neposrednog svedoka, a da ne prolaze kroz preliminarne nivoe.


Proći ćemo brzo ostatak sutte. Ako se prisetimo, Buda daje ukor monasima u u Kīṭāgiriju. I sada im kaže:


Monasi, ne kažem da se krajnje znanje stiče odjednom. Naprotiv, krajnje znanje stiče se postupnim vežbanjem, postupnom praksom, post­upnim napredovanjem.


U paragrafu 23 objašnjava neke od stupnjeva postepenog treninga, prakse. Prvo učenik da bi se trasirao na put, mora da ima poverenje u Učitelja, da ga poseti, ukaže poverenje, a zatim da sasluša učenje. Naročito, u Budino vreme nije bilo zapisanog učenja pa se ono moralo slušati. Kada čuje učenje, tada ga mora upamtiti, držati u umu. A kada ga memoriše, mora da ispituje značenje učenja. Nakon što ga istraži, tada treba da ga prihvati kroz promišljanje - intelektualno potvrđivanje.


I zanimljivo, ova reč "prihvatanje" = khanti (strpljenje). Tako, intelektualno prihvatanje i strpljenje oba imaju zajedničku ideju da se nešto prihvati, nešto što je teško prihvatiti.


Tada, kada dođe do ovog intelektualnog prihvatanja učenja, tada se revnost, entuzijazam pojavljuje, tj. rađa se žar. Nakon toga, primenjuje se volja. A kada se prione na posao, tada se proučava (ovo bi bilo istraživanje sa uvidom). Nije samo ispitivanje značenja učenja, već istraživanje prirode fenomena - istraživanje koje odlučno teži ka realizaciji. Tada kada neko odlučno nastoji, tada on neposredno dostiže cilj (bukvalno bi bilo "telom", opet se reč telo javlja - ponovo se koristi da pokaže punoću, intenzitet iskustva). On neposredno doseže krajnju istinu (paramasaccaṃ) - ovo se uzima kao postignuće nibbāne.


I vidi je zahvaljujući sopstvenoj mudrosti. Ovo bi bio korak-po-korak trening. A sada će Buda izgrditi ove monahe koji žive lagodan, luksuzan život:


Nije bilo takve vere, monasi, i nije bilo takve posete, nije bilo takvog klanjanja, nije bilo takvog pažljivog slušanja, nije bilo tako saslušane Dhamme, nije bilo takvog zapamćivanja, nije bilo takvog istraživanja, nije bilo ni takvog prihvatanja u načelu, nije bilo takvog žara, nije bilo ni takvog kretanja na posao, nije bilo takvog raspoređivanja snage, nije bilo takvog istrajavanja. Monasi, izgubili ste svoj put; monasi, praktikovali ste pogrešan put. Koliko li ste se samo udaljili, vi zavedeni ljudi, od ove Dhamme i prakse!


Monasi, postoji iskaz iz četiri dela, a kad se odrecituje, mudar čovek ga brzo razume. Odrecitovaću ga za vas, monasi. Pokušajte da ga razumete.”


BB: Ovo je malo mutno, nisam siguran koja je to izjava iz četiri dela. (možda: ‘Blaženi jeste učitelj, ja sam učenik; Blaženi zna, ja ne znam.’ dalje u tekstu, prim.prev.)


Ljudi misle da je Buda uvek blag i nežan, ali nekad je, kao ovde, vrlo oštar:


Monasi, za učenika ispunjenog verom, koji namerava da pronikne u učiteljev nauk, prikladno je da ovako razmišlja: ‘Blaženi jeste učitelj, ja sam učenik; Blaženi zna, ja ne znam.’ Za učenika ispunjenog verom, koji namerava da pronikne u učiteljev nauk, učiteljev nauk je isceljujući i okrepljujući. Za učenika ispunjenog verom, koji namerava da pronikne u učiteljev nauk, prikladno je da se ovako ponaša: ‘Neka od mene ostanu samo koža, tetive i kosti, makar se meso i krv moga tela sasušili, moja energija se neće smanjiti sve dok ne dostignem ono što se može dostići muževnom snagom, muževnom energijom i muževnom istrajnošću.’ Za učenika ispunjenog verom koji namerava da pronikne u učiteljev nauk, jedan od dva ploda može se očekivati. Ili krajnje znanje ovde i sada ili, ako je još preostalo imalo vezivanja, stupanj nepovratnika.”


I monasi se obraduju rečima Blaženog.


Praksa
Razmislite o tome da li je vaša dominantna sposobnost poverenje ili mudrost. Razmislite o osećaju hitnosti da se oslobodite i o načinu na koji koristite preovlađujuću sposobnost za postizanje cilja.

23

Pali kanon grupa / 103. Kīṭāgiri sutta (MN70) - beleške 1

« Poslednja poruka vasilije poslato Avgust 20, 2025, 12:28:50 »

BB: Moram malo da se ispravim u vezi sa onim što sam rekao na kraju prošlog časa, na kraju
Mūlapariyāya sutte. Ako se setimo, poslednja rečenica u tekstu kaže da se monasi nisu obradovali rečima
Blaženog. Pa sam rekao da, po mom mišljenju, to jeste neka tipografska greška ili greška pri recitovanju
koja je došla još iz ranog perioda i nekako se održala u pāli tradiciji. Pogledao sam tri kineske verzije koje
sve tvrde da su se monasi obradovali Budinim rečima. A to se sve razlikuje od pāli verzije. U stvari, u
jednoj kineskoj verziji, ako ne čitamo sadržaj cele sutte, poslednja rečenica kaže da su se obradovali, no,
kada pročitamo suttu, u njoj piše da nakon što je Buda održao govor monasi nisu prihvatili njegove reči.
Māra bejaše zatrovao njihove umove. Ali onda tekst kaže da je Buda ovo uočio i zatim rekao monasima:
Učenje "O osnovnom uzroku stvari" jeste veoma važno! Trebalo bi da ga prihvatite, da ga držite u umu,
da ga promišljate, meditirate sedeći u podnožju drveta, jer ovo učenje naglašavaju sve Bude. A nakon
toga, kako tekst kaže, monasi prihvatiše njegove reči i obradovaše im se. Kada se pogleda samo poslednji
red, izgleda kao da su se monasi odmah obradovali. Ova kineska verzija sutte i pāli varijanta se uzajamno
podržavaju. U oba izvora je ideja da monasi, nakon što su prvobitno čuli Mūlapariyāya suttu, nisu
prihvatili njeno značenje; moguće da nije samo greška u zapisivanju.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------


Kratak sadržaj sutte
Dok opominje dva monaha, Buda ih pita da li su ikada čuli kako on podučava učenja koja ne povećavaju
korisna stanja i ne smanjuju štetna stanja. Takođe im govori o sedam vrsta plemenitih osoba u svetu.


Beleške
Sada nam je na programu Kīṭāgiri sutta (MN70), a ona ima posebnu važnost - vodiće nas ka određenom
načinu klasifikovanja tipova učenika koji su dostigli nivoe ostvarenja, transendirajuće puteve i plodove.


Ovo je različita šema od one sa kojom se inače srećemo. Uobičajeno je da se podela izvrši na klase
plemenitih učenika sa kojima smo se ranije sretali, četiri nivoa plemenitih ostvarenja (ulazak u tok,
jednom-povratnik, ne-povratnik i arahant) ili podgrupe onih koji su stupili na put i koji su dostigli
odgovarajuće plodove. Ali ova sutta će nam dati različit sistem klasifikovanja.


Sutta se odigrava u gradu po imenu Kīṭāgiri u zemlji Kāsi, u delu Indije koja je danas Utar Pradeš, oko
Benaresa. I počinje kada Buda daje nalog monasima da se uzdrže od jedenja noću:


„Monasi, odustao sam od toga da jedem noću. Čineći tako, bez bolesti sam i tegoba, uživam u zdravlju,
snažan sam i dobro se osećam. Tako i vi, monasi, odustanite od toga da jedete noću. Čineći tako, bićete
bez bolesti i tegoba, uživati u zdravlju, snažni i dobro ćete se osećati."


Tu su bila i dva monaha Assađi i Punabbasuka koji su odseli u Kīṭāgiriju. Dobili su instrukcije od monaha
koji su im bili u poseti, ali odbijaju da prihvate nalog. Kažu:


"Prijatelji, mi jedemo uveče, ujutro i preko dana, izvan propisanog vremena. Čineći tako, bez bolesti i
tegoba smo, uživamo u zdravlju, snažni i dobro se osećamo. Zašto bismo napustili [korist] vidljivu ovde i
sada, radi [koristi koju tek treba zadobiti] u budućnosti? Nastavićemo da jedemo uveče, ujutro i preko
dana, izvan propisanog vremena.”


I rešeni su da slede svoju sopstvenu praksu kao i do tada. Monasi nisu uspeli da ubede Assađija i
Punabbasuku da promene način ponašanja i odlaze do Bude, izveštavaju ga, a onda on poziva pomenutu
dvojicu.


Buda ih prvo propituje je li istinit izveštaj koji je čuo i nastavlja ispitivanjem osećaja. Malo je maglovita
poenta Budinog ispitivanja, ali izgleda da Buda ukazuje da određeni tipovi prijatnih osećaja jesu povezani
s korisnim stanjima uma, a drugi sa štetnim stanjima uma. I da onda treba razumeti da prijatni osećaji
mogu da se pojave, ali kada se pojave, takođe su praćeni i štetnim stanjima uma.


I tako, Buda postavlja pravilo, a svrha ovog pravila jeste da se saseče pojavljivanje štetnih stanja uma. A
ono što izgleda da je podtekst koji leži ispod - jeste da je Buda postavio ovo pravilo u vezi sa hranom, jer
želi da saseče štetna stanja pohlepe, vezanosti i brige koji se javljaju u vezi sa hranom, skraćujući period u
kojem monasi mogu uzimati hranu. U ranom periodu Budinog monaškog reda nije bilo pravila koja su se
ticala perioda jela, ali Budina lična praksa (čak i iz vrlo ranog perioda) bila je da uzima samo jedan obrok
dnevno u prepodnevnim časovima. I Buda je hrabrio monahe da čine isto, a oni monasi koji su hteli da
podražavaju Budu tako su i čnili.


Ali drugi su monasi bili slobodni da uzimaju obroke u bilo koje vreme i ponekad su išli u prošnju popodne
ili uveče. A u jednoj takvoj prilici, tokom mračne noći dok se spremala oluja, monah je krenuo u prošnju.
Jedna žena je izašla da opere sudove dok je monah stajao ispred njene kuće sa zdelom u rukama. A u tom
momentu sevnula je munja! Videvši siluetu monaha na noćnom nebu, žena bejaše užasnuta. Monah ju je
smirio, uverio je da nije duh, što sve nije sprečilo ženu da se požali na njega starijim monasima. Te su
žalbe najzad stigle i do Bude i on uvodi pravilo.


(izvor je Dharmaguptaka Vinaya - Vinaya sačuvana u kineskom prevodu, a ista je priča ponovljena i u
MN66).


A tu je i praktičan razlog ovog pravila. Kada velika grupa monaha kreće u prošnju u različita doba dana, to
će pričinjavati teret laicima, jer moraju stalno da imaju pripremljenu hranu ne znajući kada će ko naići. Ali
ako postoji fiksirano vreme u koje će monasi uvek dolaziti, tada će ljudi spremati hranu samo ujutru. To
olakšava laicima.


A takođe, prema ovom ispitivanju osećaja, poenta je da treba kontrolisati pohlepu, vezanost fiksiranu na
hranu, a to su štetna stanja uma. I tako, kada se jede više puta tokom dana, tada sklonost ka pohlepi i
vezanosti nastaje više puta tokom dana, a kada se jede samo jednom u prepodnevnim časovima, tada
ima šanse da se kontroliše um, da se uzdrži želja i vezanost koja nastaje zasnovana na hrani ili da se održi
samo određeni kratak period vremena.


A sada sa paragrafom 11 dolazimo do važnog dela sutte gde Buda uvodi razne tipove plemenitih učenika:


Monasi, ja ne kažem za sve monahe da imaju još posla koji treba marljivo da obave; niti kažem za sve
monahe da nemaju više posla koji treba marljivo da obave.


Čini se kao da je ova ideja da još ima posla koji treba obaviti povezana sa prethodnim paragrafom o
korisnim/štetnim stanjima koja nastaju. Ako postoji tendencija štetnih stanja uma da nastanu, naročito
povezanih sa prijatnim osećajima, tada još ima na čemu da se marljivo radi. A sada će nam Buda pokazati ko
ima još posla da obavi, a ko više nema.


U pasusu 12 čitamo:


Za one monahe koji su arahanti, sve otrove uklonili, proživeli svetački život, učinili što je trebalo učiniti,
odložili tovar, dosegli sopstveni cilj, raskinuli okove bića i potpuno su oslobođeni krajnjim znanjem, ne
kažem da imaju još posla koji treba marljivo da obave. A zašto? Oni su marljivo obavili svoj posao; više
nisu u stanju da budu nepažljivi.


[3 su āsava (otrova): kamāsava, bhavāsava, aviđđāsava - za čulnim zadovoljstvima, za nastavljanjem
postojanja i neznanje]


Buda kaže za arahante da nemaju više šta da čine marljivo, već su završili što je trebalo učiniti i ne mogu
više biti nepažljivi. Iz ovog razloga arahant se drugim terminom zove asekha (bukvalno, oni koji nemaju
više treninga, ne u smislu da su odustali, već da su ga završili). Nasuprot njima su monasi u paragrafu
13, monasi u višem vežbanju:


Za one monahe na višem putu, čiji umovi još nisu dosegli cilj i koji još idu ka najvišoj sigurnosti od ropstva,
kažem da imaju još posla koji treba marljivo da obave. A zašto? Kada ti poštovani na pravi način koriste
mesta za boravak, druže se sa pravim prijateljima i usavršavaju svoje duhovne moći, oni mogu kroz
sopstveno razumevanje, svako za sebe, ovde i sada, stići i ostati na tom najvišem cilju svetačkog života
radi kojeg sinovi dobrih porodica napuštaju dom i odlaze u beskućnike. Videvši taj plod marljivosti za te
monahe, kažem im da imaju još posla koji treba marljivo da obave.


I izbalansirali su duhovne moći. Tih moći ima pet: poverenje, energija, svesnost, koncentracija i mudrost.
Pogodna mesta za boravak, pomoć dobrih prijatelja - ovo su sve spoljni uslovi. A unutrašnji uslovi su
ravnoteža duhovnih sposobnosti. Poverenje treba uravnotežiti sa mudrošću, a energiju sa
koncentracijom, dok svesnost sve to nadzire.


Buda je u prethodnim pasusima napravio generalnu razliku između arahanta, nekoga ko je kompletirao
trening i nekoga ko je još uvek u vežbanju. A u paragrafu 14 uvodi klasifikaciju učenika. Kaže da postoji 7
vrsta osoba koje postoje u svetu. Prvo je tu koncizna izjava:


Monasi, postoji sedam vrsta ljudi na ovome svetu. Kojih sedam? To su: oslobođen na oba načina,
oslobođen mudrošću, neposredni svedok, onaj ko je učvrstio gledište, oslobođen poverenjem, sledbenik
na osnovu Dhamme i sledbenik na osnovu poverenja.


U ovom skupu od 7, prvo imamo kontrast između dva tipa arahanta:


1) neko ko je oslobođen na oba načina
2) neko ko je oslobođen mudrošću - paññavimutta


A kakav je čovek oslobođen na oba načina? Tako neko neposredno iskusi i boravi u onim usavršenostima
koje su mirne i nematerijalne, nadilaze oblike, te otrovi u njemu bivaju uklonjeni viđenjem proisteklim iz
mudrosti. Takav čovek naziva se oslobođeni na oba načina. Za takvog monaha ne kažem da ima još posla
koji treba marljivo da obavi. A zašto? On je marljivo obavio svoj posao; više nije u stanju da bude
nepažljiv.


"Neposredno iskusi" (bukvalno: ima kontakt telom - kāyena phusitvā u originalu) boravi u toj usavršenosti,
mirnoj i nematerijalnoj, bez oblika, nadilazi oblike i njegovi otrovi su uklonjeni tako što vidi s
mudrošću.


Ovakva osoba se zove neko ko je oslobođen na oba načina. Ako se setimo, kada smo teorijski prošli kroz
različite stadijume meditativnih postignuća, videli smo da iza četvrte đhāne postoje četiri naredna
stupnja koji se zovu četiri nematerijalna zadubljenja. A zatim tu je i sledeći stupanj - prestanak opažaja i
osećaja saññā-vedayita-nirodha. Kaže se da osoba koja je oslobođena na oba načina jeste neko ko je u
stanju da iskusi (koristeći vrlo fizičku terminologiju - da ima kontakt telom) i boravi u tim usavršenostima
koja su mirna i nematerijalna, nadilaze oblike. I otrovi su uništeni viđenjem proisteklim iz mudrosti.
Tako je on oslobođen, na jedan način, kroz mudrost, od ovih nečistoća.


I kroz uništenje ovih nečistoća, on je oslobođen od rođenja i smrti, od saṁsāre. Ovaj tip učenika kroz
moć mudrosti saseca sve nečistoće, otrove, okove itd. I kroz oslobođenje od nečistoća, on je oslobođen
od saṁsāre. I takođe, kroz moć naročito jakog samādhija, ovaj učenik je u stanju da boravi izvan oblika,
oslobođen je od ograničenja materijalnog sveta oblika. I u stanju je da boravi u nematerijalnim
meditacijama, u bezobličnim, nematerijalnim oslobođenjima. Može da boravi u stanjima iza četvrte
đhāne, da boravi u ova četiri nematerijalna zadubljenja, a neko čak ide i do prestanka osećaja i opažaja.


U Digha nikāyi 15: Mahā-nidāna sutti, Velikom govoru o uzročnosti Buda govori o najizvrsnijim od
učenika koji su oslobođeni na oba načina: to bi bio neko ko može ići gore-dole kroz sva ova meditativna
postignuća, kad god želi, kako god želi.


To je najviša sposobnost onih monaha koji su oslobođeni na oba načina. Ali, postoje razni stupnjevi. Minimalni
stupanj je meditant koji je u stanju da postigne samo osnovu beskonačnog prostora, on se već računa
kao neko ko je oslobođen na oba načina. Neki mogu ići i dalje do područja beskonačne svesti i onda
dostići arahantstvo na osnovu toga. Neki do područja ničega ili ni-percepcije-ni-nepercepcije. Ali, Buda
kaže, najizvrsniji su oni koji dostignu svih ovih devet postignuća kroz moć samādhija kao i uništenje
otrova.


Drugi je tip arahanta - oslobođen mudrošću, paññavimutta arahant.


Kakav je čovek oslobođen mudrošću? Tako neko ne iskusi neposredno i ne boravi u onim oslobođenjima
koja su mirna i nematerijalna, nadilaze oblike, ali otrovi u njemu bivaju uklonjeni viđenjem proisteklim iz
mudrosti. Takav čovek naziva se oslobođeni mudrošću. Za takvog monaha ne kažem da ima još posla koji
treba marljivo da obavi. A zašto? On je marljivo obavio svoj posao; više nije u stanju da bude nepažljiv.


Čak i ako ovaj monah nije dostigao nematerijalne meditacije, Buda ga ne bodri da ih postigne, jer je već
dostigao konačni cilj i to što je postigao je dovoljno. A sada se pitanje nameće koji stepen samādhija je
potreban da bi se neko oslobodio mudrošću? Nekad se kaže da to ne zahteva bilo koju đhānu. Ali, u
stvari, jedino što se kaže u suttama je da neko ko je oslobođen mudrošću nema nematerijalna
zadubljenja. Tako, neko ko je oslobođen mudrošću može biti i onaj ko je postigao četvrtu đhānu ili niže.
Sutte same eksplicitno ne pominju mogućnost dostizanja stupnja arahanta bez postignuća đhāna, ali u
komentarima (i u Theravādi i u Abhidharmakośa severne Sarvāstivāda škole) prepoznaju mogućnost da
se postane arahant bez postizanja čak i prve đhāne.


U Theravāda školama i njihovim Komentarima pominje se tip arahanata koje nazivaju sukkha-vipassaka
arahantima - što znači "suv uvid". Sukkha ne treba mešati sa sukha=sreća. Ova reč znači "suv". Jer se
đhāna zamišlja kao vlažnost, nešto što vlaži um čineći ga mekim i pristupačnim. Tako, ako nema đhāne,
tada se smatra da je uvid suv. Reč vipassaka se zasniva na vipassana=uvid. Tako je praktikant vipassane --
vipassaka, neko ko ima uvid. Onda je konačni prevod - "praktikant suvog uvida".


U komentarima kao što je Visuddhimagga - ovaj tip meditanta se prepoznaje kao neko ko može postići
arahanstvo i to je tip paññavimutta arahanta.


BB: I našao sam u literaturi Sarvāstivāda Abhidarme da govore o takvoj mogućnosti dostizanja
arahanstva. Iako nemaju izraz koji odgovara sukkha-vipassaka, govore o mogućnosti razvoja samatha,
meditacije smirenja, ne do nivoa đhāna, već do nekog nivoa ispod. I na toj osnovi se razvija uvid do nivoa
neophodnog da se stekne arahanstvo. I tako neko postaje arahant bez punog razvoja đhāna. Tako je ova
mogućnost prepoznata u obe ove komentatorske tradicije.


Čak iako mudrošću oslobođeni arahanti ne ulaze i borave u nematerijalnom zadubljenjima (i tako
postignu oslobođenje iz materijalnog sveta), oni imaju mudrost da uklone nečistoće i tim uklanjanjem
stižu do oslobođenja iz ciklusa rođenja i smrti.


[Dodatna literatura može biti Susima Sutta u SN (ima je i u kineskoj varijanti), zatim Mahāvibhāṣā
komentar, a postoji i pojam upaccāra samadhi - pristupna koncentracija, na sanskritu: samāntara
koncentracija.]


(nastaviće se...)

24

Pali kanon grupa / 102. Mūlapariyāya sutta (MN 1) - beleške 3

« Poslednja poruka vasilije poslato Avgust 19, 2025, 15:00:54 »

Prošli smo kroz sve 24 osnove zamišljanja u delu o običnoj osobi. Sada stižemo do odeljka o sekha - učeniku u višem vežbanju. Pāli reč sekha je zasnovana na glagoli sikkhati = trenirati, učiti, praktikovati. Ovo je praktikant, neko ko trenira, uči, mada se ovde reč koristi u tehničkom smislu da označi učenika koji je ušao na fiksiran, nepovratan tok ka oslobođenju. To nije bilo koji učenik koji trenira, već neko ko je napravio prve proboje i učinivši ih on je dostigao tačku gde je siguran da će postići konačno oslobođenje. Takav učenik neće nikad sići sa staze i pasti na nivo obične osobe. Ova je osoba ušla u tok puta, vežbanja i onda će je struja odneti do konačnog oslobođenja. Naravno, mora nastaviti sa praksom, ali je konačno oslobođenje zagarantovano, jer ta osoba vidi istinu Dhamme i nikada neće izgubiti viđenje Dhamme. I zadobijanjem ispravnog razumevanja učenja, osoba neće sumnjati u svoju sposobnost da kultiviše i razvije ostale faktore plemenitog osmostrukog puta do tačke na kojoj će kulminirati u konačnom znanju i punom oslobođenju.


U terminima četiri nivoa oslobođenja sekha odgovara trima nižim nivoima: ulasku u tok, jednom-povratniku i ne-povratniku. Dat je standardni opis praktikanta. Potrebno je uočiti poseban shematizam u našoj sutti. Prvo je tu obična neuka osoba:


neuk, običan čovek, koji ne poštuje plemenite, neupućen je i bez prakse u njihovom učenju, koji ne poštuje istinske ljude, neupućen je i bez prakse u njihovom učenju.


A zatim se pominje učenik u višem vežbanju, a to je neko ko je stupio na Put.


[Ono što nedostaje jeste neko  ko je između ta dva, u međustanju. A ta osoba bi mogla da se opiše kao neko ko je (specijalni termin dolazi iz komentara, nema ga u suttama) kalyāṇa puthuđđana - dobra obična osoba plemenitog uma. Tehnički govoreći nije plemenita, ali jeste osoba dobrog karaktera koja uči Dhammu, ima nekakvo razumevanje Dhamme i preduzima praksu u nameri da dosegne neki nivo ostvarenja. Nije neuka obična osoba, primila je instrukcije u učenju, praktkuje ga, ima poštovanja za plemenite, ali još nije stigla do nivoa sekha.]


Buda učenika u višem vežbanju opisuje kao monaha, što ne mora nužno da bude:


monah koji je u višem vežbanju, čiji um još nije dosegao cilj, koji još uvek teži najvišoj sigurnosti od ropstva.


Ova osoba neposredno zna zemlju kao zemlju (tabela). Pretpostavljamo da osoba ima osnovnu, primarnu kogniciju, ona je neophodna. Tamo gde obična neuka osoba nastavlja da vidi zemlju kao zemlju, tu učenik u višem vežbanju neposredno zna zemlju kao zemlju.


A šta se misli pod "neposredno zna"? abhiđānāti = znati, gde prefiks abhi- daje smisao superiornosti, tj. na značajan, izvrstan način.
Tako učenik zna zemlju kao zemlju na poseban način. A koji je to način? Učenik prolazi kroz proces razvoja uvida u prirodu elementa zemlje (ili bilo koji od ovih drugih objekata saznanja). I tako zna zemlju kao što jeste, što znači da zna određene perspektive, posebne uglove posmatranja. Jedan od njih je da ih zna u terminima specifičnih karakteristika. A to znači da kroz svesnost, sabranu pažnju ka određenom objektu neko može da detektuje, oseti, iskusi specifičnu karakteristiku tog objekta pažnje. Tako, ako samo zna objekat konceptualno, neko može da iskusi šta je ta određujuća, razlikujuća karakteristika tog objekta pažnje. U slučaju elementa zemlje npr. to bi bio neki stepen čvrstoće/mekoće. To su dva pola elementa zemlje. Vodeni elemenat sa karakteristikama fluidnosti/tečenja/kohezije; za vatreni je to stepen zagrejanosti/hladnoće, a karakteristika elementa vazduha je pritisak, skupljanje/širenje. Ove su karakteristike koje stvarno opažamo kroz sabranu pažnju, kroz posmatranje sopstvenog iskustva. Kako se sabranost održava neprekidno i kako neko posmatra svoja iskustva marljivo, počinje da se manifestuje svesnost elemenata.


Mentalni fenomeni takođe mogu imati osobene karakteristike. Tada, kako neko istražuje ove fenomene, vidi ne samo njihove individualne karakteristike, već dolazi do uvida kako oni nastaju kroz uslove, kako se sastavljaju određeni uslovi u nekakav sklop i kako se ovi posebni fenomeni pojavljuju. Kada određeni uslovi nestanu, nestaju i fenomeni. Tako se uočavaju uslovi za materijalne elemente, za mentalne fenomene...


Kako se ide sa istraživanjem još dublje, tada se uviđaju tri opšte karakteristike: da svi ovi telesni i mentalni fenomeni jesu obeleženi time da su netrajni, svi su dukkha, nekako povezani sa nezadovoljstvom i nisu sopstvo, ne treba ih uzeti kao "ja" i "moje". A kada uvid u ove karakteristike dostiže svoj klimaks, tada dolazi do proboja četiri plemenite istine - njihovo ostvarenje. Onda neko razume fenomene u terminima ove četiri istine: fenomen sam po sebi; njegovo pojavljivanje; njegov prestanak i plemeniti osmostruki put kao put ka prestanku. Sve ove različite aspekte ovog superiornog znanja, višeg znanja, praktikant prolazi na putu da se učini taj proboj, tj. da bi postao učenik u višem vežbanju. Sada Buda kaže:


Pošto neposredno zna zemlju kao zemlju, on ne bi trebalo da zamišlja [sebe kao] zemlju, ne bi trebalo da zamišlja [sebe] u zemlji, ne bi trebalo da zamišlja [sebe odvojenog] od zemlje, ne bi trebalo da zamišlja zemlju kao ‘moje’, da se oduševljava zemljom....


Originalni tekst jeste jači, on u stvari daje negativnu komandu: neka on ne zamišlja! tj. zapovest: ne zamišljaj zemlju kao zemlju!
Ako se prisetimo, kada smo govorili o zamišljanju, maññana, objasnili smo da imamo tri tipa zamišljanja: žudnja, taština/obmana i gledišta. Učenik u višem vežbanju je potpuno eliminisao jedno od ova tri zamišljanja - gledišta, zato što je došao do ispravnog razumevanja Dhamme, praktično je došao do savršenog uvida u prirodu Dhamme. Tako, ono što označava postignuće ulaska u tok jeste zadobijanje Dhammaćakkhu - što znači oko Dhamme, oko koje vidi unutar Učenja. I tako, sekha, ne može više nikad zauzimati neko od iskrivljenih gledišta. On zna istinu Dhamme i odbacuje sva iskrivljena gledišta. Ali još uvek ima sklonosti ka druga dva tipa zamišljanja: žudnje i taštine/obmane. I tako, učenik u višem vežbanju još uvek je sklon da zamišlja na ove načine. Neko na prva dva stupnja još uvek može uživati u čulnim zadovoljstvima, a ne-povratnik još uvek može imati bhavataṇhā - žudnju za postojanjem. Još uvek imaju taštinu - misli o poređenju sebe sa drugima. Ali znaju da su ove misli, u stvari načini izmišljanja obmanjujućih koncepata.
 
Buda daje instrukcije da "ne bi trebalo da zamišlja zemlju". A zašto je to tako? ‘pariññeyyaṃ tassā’ti vadāmi. "Treba potpuno razumeti" (mora do kraja razumeti). Da bi se potpuno razumeli ovi objekti zamišljanja, učenik mora da ostavi sa strane sva obmanjujuća zamišljanja. A ono što leži iza abhiđānāti jeste pariđānāti. Ova reč takođe dolazi od korena đānāti = znati. Ali prefiks je drugačiji: pari = potpuno. Tako je ovo potpuno znanje, potpuno razumevanje, a to je cilj!


Zatim je ista izjava ponovljena za sve ostale osnove, 24 na broju.


U odeljku o arahantu imamo standardni opis:


monah koji je arahant, sve otrove uklonio, proživeo svetački život, učinio ono što je trebalo učiniti, odložio tovar, dosegao istinski cilj, raskinuo okove bića i potpuno oslobođen krajnjim znanjem.


Neposredno zna zemlju kao zemlju isto kao i učenik u višem vežbanju, arahant je prošao kroz sve ove nivoe znanja. Tada, imajući neposredno znanje zemlje kao zemlje, on ne zamišlja zemlju. A koja je razlika u odnosu na učenika? U terminima zamišljanja učenik još uvek ima sklonosti da zamišlja, ali arahantu Buda ne mora da kaže: "ne treba da zamišljaš", već samo iznosi činjenicu da arahant ne zamišlja ni na koji način. Arahant je eliminisao i žudnju i taštinu, a pogrešna gledišta su uklonjena već ranije. I nema bilo kakvu sklonost da izmišlja, formira ideje "ja", "mene", "moje". Može koristiti ove koncepte i izražavati se u pojmovima tih koncepata, kao način komunikacije, ali oni ne sugerišu arahantu ideju da postoji nekakva čvrsta realnost koja im odgovara. Zna da je to samo prazna koncepcija pogodna kao alatka izražavanja i obeležavanja.


A zašto? Zato što je do kraja razumeo. Stigao je do pariñña/pariđānāti. A šta to znači? Sva ova znanja doveo je do ispunjenja i učinivši tako, eliminisao je sve nečistoće, naročito pohlepu, mržnju i obmanutost.
Da bi pokazao iz više uglova kako je arahant slobodan od ovog zamišljanja, tekst uključuje tri dodatna odeljka. Pored tog razloga potpunog razumevanja, imamo drugi odeljak o arahantu - gde se iznosi razlog:


75. Monasi, monah koji je arahant… potpuno oslobođen krajnjim znanjem, on takođe neposredno zna zemlju kao zemlju. Pošto neposredno zna zemlju kao zemlju, on ne zamišlja [sebe kao] zemlju, ne zamišlja [sebe] u zemlji, ne zamišlja [sebe odvojenog] od zemlje, ne zamišlja zemlju kao ‘moje’, ne oduševljava se zemljom. A zašto? Zato što je oslobođen strasti, zahvaljujući razaranju strasti.


 Dakle, oslobođen strasti, kroz razaranje strasti. Moguće je biti bez strasti samo privremeno. Recimo, u samādhi meditaciji, u dubokom stadijumu može se biti bez pohlepe, mržnje i obmanutosti ali samo privremeno; one će još će ostati u uspavanom obliku prikrivenih sklonosti. Ali ovde tekst naglašava da je arahant bez ova tri, zbog toga što su ove nečistoće potpuno eliminisane.


Paragrafi 75, 99 i 123 kažu redom: zato što je oslobođen strasti kroz razaranje strasti, on ne zamišlja/izmišlja da je nešto atraktivno, dražesno, prijatno - što bi probudilo žudnju i vezanost. Slično za mržnju, ne zamišlja da su stvari odbojne, zastrašujuće, odvratne, preteće, neprijateljske; a zbog svoje oslobođenosti obmanutosti kroz njeno razaranje, on ne izmišlja bilo kakve obmane tipa "ja", "moje", "moje sopstvo" itd.


Najzad dolazimo do odeljka o Tathāgati, o Budi. On je takođe arahant i sve što je rečeno gore važi i za njega, ali određene specifične kvalifikacije su iznete u ovom slučaju. Prvo se Buda opisuje kao Tathāgato arahaṃ sammāsambuddho = plemeniti i potpuno probuđeni.


Takođe neposredno zna zemlju kao zemlju. Pošto neposredno zna zemlju kao zemlju, on ne zamišlja [sebe kao] zemlju, ne zamišlja [sebe] u zemlji, ne zamišlja [sebe odvojenog] od zemlje, ne zamišlja zemlju kao ‘moje’, ne oduševljava se zemljom. A zašto? Zato što ju je, kažem vam, Tathāgata do kraja razumeo.


BB: Umesto da se kaže prosto kao u slučaju arahanta: pariññātaṃ, u slučaju Bude se navodi: pariññātantaṃ. Ako čitate južnoazijske tekstove na devanāgarī pismu, na sinhaleškom ili burmanskom jeziku, pri kopiranju se može lako duplirati slovo (u slogovnom pismu to je čitav slog) greškom. I ako kopirate pariññātaṃ i krajnji slog ponovite dobićete pariññātantaṃ. Meni se čini da originalno u slučaju Bude nije bilo namere da se drugačije navede u odnosu na arahanta. Ali se još pre vremena komentatora i Budhaghose (peti vek nove ere) desilo ovo udvajanje.


Postoji i druga reč na pāliju: antaṁ koja znači kraj. Tako imamo pariññātaṃ = potpuno razume + antaṁ = kraj. Pa komentatori uzimaju da ovo znači - potpuno razume do kraja i onda kažu da je to značajna razlika za Budino potpuno razumevanje u odnosu na arahantovo. Da ne samo da je potpuno razumeo kao što su drugi arahanti, već sa sampayutta ñāṇa = sveobuhvatnim znanjem, sveznanjem, da je razumeo svaki aspekt elementa zemlje itd. Po mom mišljenju ovo je greška u kopiranju - postoje tri verzije ove sutte koje stižu do kineskog prevoda kroz različite rane budističke škole i kroz razne lance prenosa dolaze u Kinu. Te verzije su malo prostije od pāli verzije. Imaju odeljak u kome Buda govori o sebi i nemaju ništa što bi sugerisalo da Buda razlikuje svoj način razumevanja objekata od onog kod arahanta.


To je prvi odeljak o Tathāgati. Sada ćemo imati lanac uslovljenog nastanka u komprimovanom obliku, vrlo koncizno iznet i to na veoma lep način:


Zato što je razumeo da je oduševljavanje koren patnje, da sa bivanjem [kao uslovom] nastaje rođenje i da za sve što nastane postoje starost i smrt.
Zato, monasi, kažem vam, kroz potpuno razaranje, nestajanje, prestanak, odustajanje i odricanje od žudnje, Tathāgata je stigao do najvišeg, potpunog probuđenja.


Oduševljavanje je koren patnje. I zatim, sa bivanjem tu je rođenje. Setimo se da je bivanje ovde karmički aktivna strana postojanja. Akumulacija kamme vodi nas do novog rođenja. Ova kamma je akumulirana kroz žudnju, a ta žudnja ovde jeste sugerisana "oduševljavanjem". Kroz žudnju neko učestvuje u ovim aktivnostima (kammičkim) na koje se ukazuje rečju "bivanje". U tom bivanju (postojanju) je ono što donosi rođenje, a šta god dolazi u postojanje kroz rođenje, sledi mu starenje i smrt.


Ovde Buda ukazuje na opasnost, negativne strane, manjkavost u oduševljavanju. Da je oduševljavanje ono što donosi i održava ovaj točak saṁsāre, na kraju kulminirajući u stalnom ponavljanju starenja i smrti. I zbog toga, kroz potpuno razaranje, nestajanje, prestanak, odustajanje i odricanje od žudnje, Tathāgata je stigao do najvišeg, potpunog probuđenja. Buda pokazuje da je on neko ko je otkrio ovo potpuno ostvarenje, ovo celovito probuđenje koje iskorenjuje žudnju što goni točak saṁsāre. On je neko ko je otkrio ovu mudrost koja može iščupati skrivene korene saṁsāričkog postojanja.


A zatim se ista stvar ponavlja za svaki drugu osnovu zamišljanja. Tada stižemo na sam kraj sutte, mogli bismo preći preko ovoga ne obrativši pažnju, ali pročitajmo ga:


Tako reče Blaženi. Ali monasi se ne obradovaše rečima Blaženoga.


Sva azijska izdanja tvrde ovako, komentari potvrđuju, a potkomentari daju i objašnjenja za to. [U PTS izdanju (Pāli Text Society) kaže se da su monasi bili obradovani Budinim rečima. ]


BB: Moja hipoteza je da ponovo ovo neka greška pri kopiranju. Možda je neka pozadinska priča cirkulisala, a ona je dalje vodila do promene u originalnoj tradiciji. Jer proverio sam tri verzije koje su stigle do kineske i sve one kažu da su se monasi obradovali rečima Blaženog. Kada se, u retkim slučajevima dešava da govor ne naiđe na povoljan prijem slušalaca, tada je izjava mogo snažnija: povraćali su vrelu krv ili 60 monaha se razmonašilo i vratilo u svetovni život... Tada je vrlo jasno da se nešto drugačije desilo. Ali da ovako da izjavu bez ikakvog objašnjenja, bilo bi vrlo neobično za originalni tekst, tako da komentari moraju da razjašnjavaju.


Komentari kažu (to je pozadinska priča): Buda drži govor grupi od 500 brahmana koji su otišli u beskućnike i postali budistički monasi. I oni su naučili sve Budine govore koji su bili dostupni, vežbali se u gramatičkoj analizi i znali su ih tako proučavati. Bili su vrlo ponosni na sebe i kada je Buda držao govore nisu išli da slušaju, nisu odavali poštovanje i bili su vrlo samozadovoljni. Tada je Buda shvatao da su puni oholosti, ali je takođe znao da imaju potencijala da dosegnu nivo arahanta. Ali da bi im pomogao da odu dalje, naprave napredak koji će probiti njihovu taštinu, isplanirao je da im održi govor koji oni sami ne bi bili u stanju da razumeju. Poziva ih i govori im Mūlapariyāya suttu i kada to učini, kako komentari kažu, oni ga nisu mogli razumeti. A kako ga ne mogu razumeti, oni mu se ne obradovaše. Nakon toga, napuštaju svoju oholost i skromno se izvinjavaju, a u nekom kasnijem trenutku, nakon što im je Buda održao još jedan govor, stižu do konačnog cilja. To je objašnjenje Komentara.




Praksa


1. Da biste stekli osećaj na šta Buda ukazuje, prvo, koristeći izraze kao u [3] (ja i moj), uzmite jednu stvar, npr. ljutnju, i recite sebi prvih pet fraza dok se što više povezujete sa značenjem izgovorenog: “Ljutnja sam ja. U ljutnji sam. Ja sam odvojen od ljutnje. Ljutnja je moja itd.”
Zatim promenite izraze kao u [27] (nisam ja i nije moje): „Ljutnja nisam ja. Nisam u ljutnji itd.” Obratite pažnju na kvalitet energije koju osećate dok izgovarate svaku od fraza.


2. Buda traži od nas da uradimo isto za reči - jedinstvo, sve, Nibbānu. Uradite istu vežbu kao gore i razmislite o tome šta ovo implicira u vezi sa idejom da smo svi jedno.


 

25

Pali kanon grupa / Odg: 101. Mūlapariyāya sutta (MN 1) - beleške 2

« Poslednja poruka vasilije poslato Avgust 12, 2025, 18:28:45 »

tabelarni dodatak:

https://photos.google.com/photo/AF1QipOLdL-jqVfp_U6r9khEaX5tmjp1NA231oGDzvyv

26

Pali kanon grupa / 101. Mūlapariyāya sutta (MN 1) - beleške 2

« Poslednja poruka vasilije poslato Avgust 12, 2025, 18:17:08 »

[U dodatku imamo shemu same sutte.]


Prošlog puta prošli smo kroz prvi odeljak koji objašnjava osnovni kognitivni obrazac neuke obične osobe.
A to smo učinili prema prvoj od 24 osnove zamišljanja, to je bio elemenat zemlje.


Kako bismo sumirali prethodno rečeno, pogledaćemo to sa malo drugačije pozicije. Pre nego što se
saznajni obrazac razvije, u umu neuke obične osobe, tu je već neznanje, neznanje zajedno sa drugim
prikrivenim sklonostima, usnulim nečistoćama. Kada takva osoba dođe u kontakt sa objektima u svetu,
ovo se naziva kontakt (kroz čula sa različitim objektima čula: oblicima, zvucima, mirisima, ukusima,
taktilnim predmetima i objektima uma), a kroz ovaj kontakt nastaje opažanje fenomena. Nazvali bismo
ovu percepciju primarnom percepcijom. Sada, zbog ovog neznanja - obična osoba umesto da krene od
opažanja ka razumevanju - ispravnom shvatanju prirode fenomena koji se pojavljuju čulima, on
jednostavno opaža čulni fenomen na nešto iskrivljen način, uzima ga kao da je čvrsta supstancijalna
realnost.


A ovo je ono što ova sutta opisuje sa: "vidi zemlju kao zemlju". To nije ono što zovemo uvidom, iskustvom
elementa zemlje kao elementa zemlje. Ne proističe iz kontemplacije elementa zemlje prosto kao
elementa zemlje. Ono što se dešava je da, kada obična osoba opaža neki čvrsti, supstancijalni objekat,
uzima ga kao celovit, umesto da vidi unutar njega - da je to sklop netrajnih elemenata. A onda,
zasnovano na ovoj iskrivljenoj percepciji, percepciji koja je već pomalo loše protumačila objekat, običan
čovek počinje da razmišlja o objektu, a ovo razmišljanje je takođe iskrivljeno, pogrešno tumačenje. On
misli o objektu na način koji će iskriviti i pogrešno interpretirati prirodu objekta. A ovaj tip mišljenja je
maññana, zamišljanje. Tako neuka obična osoba zamišlja ovaj objekat (u našem primeru elemenat
zemlje). A šta se podrazumeva pod zamišljanjem - to je mišljenje koje uspostavlja odnose između
nekakvog sopstva (shvaćenog kao subjekat, istinski postojećeg entiteta) i objekta (nešto što je prisutno za
taj subjekat koji percipira).


A kako komentari objašnajvaju zamišljanje/maññana? to je razmišljanje koje je motivisano/vođeno sa tri
osnovne nečistoće: žudnjom, taštinom/obmanom i pogrešnim gledištima. Tako kroz uticaj žudnje -
zamišljanje ispoljava misli u terminima onoga što je "moje" ili može biti "moje", razmišljanje u terminima
onoga šta je prijatno, lepo, dopadljivo, poželjno. Kroz uticaj taštine/obmane (māna) zamišljanje je
centrirano oko ideje "ja", "ja sam", i onda vodi do misli koje su vođene upoređivanjima: jesam li bolji /
isti / lošiji? A zamišljanje vođeno pogrešnim gledištima je zamišljanje koje uključuje istinski postojeće
sopstvo. Na jedan način to je trajni, večni entitet; na drugi je samo privremeno sopstvo koje postoji
određeno vreme i završava se krajem života.


Zamišljanje je neka vrsta obmanjujućeg razmišljanja, iskrivljenog mišljenja koje pogrešno tumači prirodu
objekta. A način na koji je ovo zamišljanje elaborirano u našoj sutti to je korišćenje raznih gramatičkih
oblike: on zamišlja [sebe kao] zemlju, zamišlja [sebe] u zemlji, zamišlja [sebe odvojenog] od zemlje.
Prošlog puta dali smo neke primere kroz tri tipa nečistoća: žudnje, taštine i gledišta. A onda dolazi jaki tip
zamišljanja vođen žudnjom - zamišlja zemlju kao ‘moje’. To je mesto gde je zamišljanje svakako vođeno
žudnjom. Neko želi da poseduje objekat (u vezi sa elementom zemlje).


A zatim, poslednja izjava baca drugačije svetlo na situaciju. Umesto da je tretira u terminima kognicije,
neko se prema objektu odnosi emocionalno - ovde je rečeno "oduševljava se zemljom"; nalazi
zadovoljstvo i užitak. Glagol je abhinandati - to je takođe reč koja se koristi u opisu žudnje u drugoj
plemenitoj istini (tatra-tatr'ābhinandini) - ono što uvek nalazi novo uživanje, sad tu, sad tamo. Ovo
povezuje izjavu o misaonom procesu neukog čoveka sa učenjima o četiri plemenite istine. I povezuje celu
ovu izjavu o običnom čoveku sa drugom plemenitom istinom - pokazujući da je ovo alternativni način
objašnjavanja istine o poreklu patnje.


A zatim Buda postavlja pitanje: A zašto? I sam odgovara: Zato što je, kažem vam, nije do kraja razumeo.


ne razume potpuno, do kraja = apariññātaṃ jeste nedostatak pariñña = punog razumevanja, potpune
spoznaje. Ako pogledamo prvi Budin govor Dhammaćakkappavattana suttu uočavamo da Buda dodeljuje
poseban zadatak u vezi sa svakom od četiri plemenite istine. Zadatak vezan za prvu istinu o patnji je:
razumevanje pariñña; prvu istinu treba potpuno razumeti - pariññeyyaṁ.


A nedostatak potpunog razumevanja može se videti i kao aspekt neznanja. I tako, zbog ovog nedostatka
punog razumevanja, zbog ovog neznanja - obična osoba opaža bilo koji objekat tako da ta percepcija
okida ovaj obmanjujući konceptualni kognitivni proces. Umesto pomeranja od percepcije ka jasnom
razumevanju objekta - percepcija ide ka iskrivljenoj percepciji.


[pogledati tabelu]


Vidi X --- vidi X kao X --- zamišlja X / zamišlja u X / zamišlja X kao "moje"--- a to prati motiv/emocionalni
odgovor koji je kriv za to da se neko oduševljava X-om, postaje vezan za njega.


Sada ćemo proći kroz različite osnove zamišljanja. Imamo listu 24 takve osnove i mogu se okupiti u
izdvojene grupe. Prva grupa su osnovni elementi: zemlja, voda, vatra, vazduh.


Sledeće što imamo je reč bića (bhūtā) koja može imati razna značenja. Komentari razlikuju koje od njih se
koristi u našem slučaju. Nekad reč bhūtā može značiti bilo šta što postoji, čak i nežive objekte; bilo šta što
je nastalo. Ponekad se odnosi na sva živa ili osetna bića (sattā). No, kako tekst ide dalje videćemo da će
sutta pominjati druge tipove osetnih bića, naročito deve, božanstva. A komentari kažu da se ovde reč
"bića" odnosi na osetna bića, ali samo u užem smislu - sva ispod nivoa deva koje će biti pomenute
kasnije. Dakle, uključuje ljudska bića, životinje, duhove, bića pakla. Nakon toga, navode se deve. A po
komentarima, kako su božanstva iz viših svetova pomenuta posebno, ovo ovde su božanstva čulnih
svetova.


U paragrafu 9 dolazimo do Pađāpati. BB: Ovde se ne slažem sa komentarima. Oni kažu da Pađāpati znači
bukvalno gospodar stvaranja. A ko je taj gospodar? Māra! On je u budizmu pandan đavolu. Smatra se da
kontroliše sav svet, svu egzistenciju u čulnom svetu, smatra se gospodarem stvaranja. Ali ne mislim da je
to stvarno prihvatljivo. Da je Buda hteo da kaže Māra, rekao bi njegovo ime. Mislim da tekst koristi ime
Pađāpati jer je on bio jedan od bogova iz vedskog perioda i smatrao se božanskim stvaraocem. I tako,
izgleda mi da ovaj tekst iz određenog ugla jeste tekst sačinjen kao da se obraća brahmanima. Skoro kao
da odgovara na određene brahmanske ideje. A način na koji su neke od ovih fraza konstruisane, naročito
pasus o zamišljanju: on zamišlja zemlju, zamišlja u zemlji, zamišlja od zemlje - taj deo izgleda kao odjek
određenih delova iz Bṛhadāraṇyaka Upaniṣade koja govori o atmanu (sopstvu) koji je ono što je u zemlji, ali
nije od zemlje, ono što kontroliše i vlada zemljom, to je naše sopstvo - univerzalno, sveobuhvatno Jedno.
Ako je moja hipoteza korektna, tada se Pađāpati uzima kako bi ovi izrazi odražavali način izražavanja
brahmana. Ovde kao da se nudi Budin odgovor na tačku gledišta brahmana.


"Onaj koji naseljava zemlju, iako je u zemlji, a zemlja ga ne poznaje, čije telo jeste zemlja i ko kontroliše
zemlju iznutra, on je tvoje Sopstvo, unutrašnji kontrolor, Besmrtno" Bṛhadāraṇyaka Upaniṣad.


- ista je izjava data i u vezi sa vodom, vatrom, nebom, vazduhom, nebesima, suncem, stranama sveta,
mesecom, zvezdama, prostorom, tamom, svetlom, bićima, dahom, govorom, okom, uhom, umom,
kožom, intelektom, reproduktivnim organima.


Sledeće je Brahmā, vrhovno božanstvo koje poštuju brahmani; ovo je direktno upućeno njima. Zatim
božanstva neprekidnog sjaja. Klasa božanstava specifična za budistički svet/kosmologiju. Moguće je da je
Buda preuzeo ovu klasu božanstava od drugih škola iz tog perioda. Nekoliko sledećih odeljaka vodiće nas
kroz neke aspekte budističke kosmologije.


Buda je podelio svet suptilne materije u četiri različita sloja shodno četiri đhāne. Svaki od ovih slojeva
ima nekoliko pododeljaka, a ovde u sutti pominje jednu klasu božanstava koja se smatra najvišim nivoom
božanstava u tom sloju sveta suptilne materije koji odgovara datoj đhāni.


Oni koji ovladaju prvom đhānom imaju sklonost da se preporode u najnižem nivou sveta suptilne
materije, a najviša božanstva tog nivoa jesu Brahmā božanstva. Zato se ovaj svet zove brahmāloka, svet
Brahme. Nivo iznad njega je za one koji su ovladali drugom đhānom. Najviša sfera preporađanja ovde
jesu božanstva neprekidnog sjaja (ābhassarā devā). Iznad toga je nivo preporađanja onih koji su ovladali
trećim zadubljenjem - sa najvišim predstavnikom slojem bogova blistave slave (subhakiṇhā devā). Sve je
to ovde pomenuto u nizu, uključujući i božanstva velikog ploda.


U paragrafu 14 nalazimo nešto što se zove abhibhū, a znači vrhovni gospodar. Komentari identifikuju ovo,
ne vrlo ubedljivo sa klasom bića - nesvesnim, neosetljivim bićima. BB: Ovo mi ne izgleda verovatno.
Mislim da je abhibhū još jedno ime koje brahmani koriste da označe najviše božanstvo. Nalazimo u nekim
suttama da Baka Brahma, veliko brahma božanstvo, ukazuje na sebe kao abhibhū = najviši gospodar,
vrhovno božanstvo. Mislim da Buda samo koristi još jedno ime da ga tako označi.


Naredna četiri odeljka tiču se četiri nematerijalna zadubljenja (područje beskrajnog prostora, beskonačne
svesti, područje ničega, ni opažanja ni neopažanja). Čak i neuka obična osoba može biti vrlo vešta u
meditaciji i postići ova duboka stanja samādhija. A kada dospe u ta stanja, može ih pogrešno tumačiti i
uzeti da su ona otkrovenje beskonačnog sopstva, univerzalnog i početi spekulisati o povezanosti sopstva
sa ovim dubokim iskustvima. Ovo nas vodi kroz pasuse 16, 17, 18.


Naredna četiri odeljka daju nam četiri načina kategorizacije svih čulnih fenomena. To je uzimanje
totaliteta čulnih fenomena i njihovo prosto klasifikovanje po ovoj četvorostrukoj šemi. Bilo šta u iskustvu
bilo viđeno, čujno, opaženo (uključuje miris, ukus i dodir), spoznato (što se zna kroz um). Tako, koji god
od ovih objekata neuka obična osoba da opaža, a zatim opazivši ga, ona zamišlja i pogrešno interpretira
na razne načine.


Sledeća dva paragrafa, 23 i 24 uzimaju totalnost fenomena i onda ih dele na dva načina na koja im se
može prići: 1) jedinstvo 2) raznolikost.


Ovo se može videti da, kako komentari kažu, odgovara iskustvima dva tipa ljudi. U paragrafu 23 to su
iskustva meditanta koji dostiže duboki samādhi. Ovaj meditant ima pristup iskustvu duboke unifikacije i
tada počinje da spekuliše o ovim iskustvima: "Sve je jedno; sve je ujedinjeno; ja sam jedno sa svime." U
paragrafu 24 to je diverzitet, multipliciranost. Ovo odgovara iskustvima kada osoba nema pristup
dubokim stanjima samādhija. Možemo uočiti da ova dva pristupa takođe odgovaraju filozofskim
gledištima: prvi - monizmu, ideji da je sve jedno, nedualnosti; drugi - pluralizmu, da je krajnja realnost u
različitim elementima koji se pojavljuju zajedno privremeno i zatim se razdvajaju - filozofski atomizam.


A onda pretposlednji odeljak -- on vidi sve kao sve. Ovo je totalističko iskustvo. Može odgovarati
gledištima onih koji drže da je sve - sopstvo, "ja sam jedno sa svime" ili "moje sopstvo je odvojeno, ali
unutar svega" ili izranja iz svega. Ima više načina kako zauzeti ovakvo gledište.


Poslednji pasus je zagonetan. Neuka osoba vidi nibbānu kao nibbānu itd. Obična osoba po definiciji nema
direktnu percepciju nibbāne i ne može je imati. Ako bi to bio slučaj, ta osoba bi bila probuđena. A kako
razumeti ovo? Komentari daju objašnjenje koje se ne čini potpuno zadovoljavajuće. Kažu da ovo nije
budističko shvatanje nibbāne, već iz drugih nebudističkih filozofija. Neke sekte toga vremena smatrale su
da upuštanje u čulna zadovoljstva bez ikakvog obuzdavanja jeste nibbāna ovde i sada. Ili iskustva đhāna,
recimo.


BB: Ne čini se baš ubedljivo. Po mom shvatanju običan čovek ne može imati direktnu percepciju nibbāne,
ali može formirati ideje o nibbāni, npr. slušajući govore. A zatim, zbog ovih interpretacija i vezanosti
obične osobe za ideju o sopstvu, može imati sklonost da formuliše koncepcije o nibbāni oko te ideje o
sopstvu. Može imati tendenciju da uspostavi neku vezu između nibbāne i ideje o "ja". Ili tumači nibbānu
kroz prizmu ideje o "ja". Takođe, ova neuka osoba može imati iskustva koja bi pogrešno tumačila kao
iskustva nibbāne. Možda psihodelična iskustva ili čak duboka meditativna iskustva.
(nastaviće se...)

27

Pali kanon grupa / Odg: 100. Mūlapariyāya sutta (MN 1) - beleške 1

« Poslednja poruka vasilije poslato Avgust 07, 2025, 14:26:21 »

Beleške
Ovoga puta, nakon višegodišnjeg proučavanja MN, dolazimo do prve sutte u Zbirci govora srednje dužine, "O
osnovnom uzroku stvari".

BB: U suštini, ovo je vrlo teška sutta pa kada savetujem ljude kako da čitaju MN, uvek im kažem da
preskoče prvi govor. Pročitajte ga tek kada ste završili većinu drugih. Pre mnogo godina, kada sam
počinjao da čitam sutte, a to je bilo i pre nego što sam čitao o budizmu uopšte, smatrajući da je ova
zbirka vrlo značajna, uzeo sam prvu suttu i nisam je mogao uhvatiti ni za glavu ni za rep. Bio sam potpuno
zbunjen :-)

Monasi koji su sastavljali pāli kanon stavili su Mūlapariyāya suttu na prvo mesto da bi naglasili njenu
važnost, ali to bi moglo da današnje čitaoce odvrati od čitanja. Kada neko uči tekst napamet, generalno,
ne očekuje da ga razume odmah na početku, samo memoriše reči. A nakon što upamti mnogo tekstova,
tek onda dolazi do objašnjenja sadržanih u njima.

Okrenimo se sutti samoj. Govori je Buda dok živi na mestu zvanom Ukkaṭṭha i gaju u podnožju
kraljevskog sāl drveta. [Prisetimo se da je i preminuo između dva džinovska sāl drveta.]

Počinje obraćajući se monasima „Monasi, podučiću vas govorom o korenu svih stvari."
[sabbadhammamūlapariyāya]

Sama tema naglašava važnost govora. Komentari objašnjavaju šta se ovde podrazumeva pod "svim
stvarima". To su svi fenomeni uključeni u ono što ćemo zvati individualnom egzistencijom.

BB: Tehnički izraz je sakkāya, nekad prevodim kao identitet, individualni identitet. A ova reč znači zbirku,
zbir, kolekciju pet sastojaka. A ono što će Buda podučavati ovde jeste koren (glavni uzrok svih fenomena
koji su uključeni u ovu zbirku pet sastojaka koji čine naš individualni identitet). Pokazaće kako naš
identitet nastaje. A kako se govor odvija dalje, videćemo da koren svih stvari u suštini predstavlja
poseban čin ili proces koji se zove zamišljanje.

Ključna pāli reč je maññana. Kasnije ćemo je razmotriti. Kako se govor odvija Buda razvija tipologiju,
klasifikaciju osoba u terminima četiri osnovne grupe. Jedna je neuk običan čovek, neuvežbana svetovna
osoba. Druga bi bila učenik u višem vežbanju; treća - arahant koji je završio vežbanje. A poslednja je Buda
sam - Tathāgata.

I korišćenjem procesa zamišljanja kao osnove, tekst će razjasniti razlike među njma.

I tako Buda počinje sa assutavā puthuđđana - neukom običnom osobom. Ovo je opisano na standardan
način:neuk, običan čovek, koji ne poštuje plemenite, neupućen je i bez prakse u njihovom učenju, koji ne poštuje
istinske ljude, neupućen je i bez prakse u njihovom učenju.

Sada, ova osoba opaža zemlju kao zemlju. Uzeta je zemlja samo kao primer - videćemo da će odeljci biti
razmatrani u terminima 24 moguća objekta iskustva. A prva četiri bi bili osnovni materijalni elementi.

"Neuk, običan čovek, zemlju vidi kao zemlju." Ako ovo uzmemo površno, imaćemo utisak da on ima
tačnu percepciju zemlje, ali to nije ono što je Buda hteo da nam saopšti. Komentari su nam od pomoći
ovde. Kažu da on opaža to kroz iskrivljenu percepciju, ukorenjenu u nemudrom promišljanju. A ovo
iskrivljeno opažanje već uvodi blagu distorziju objekta. Možemo pretpostaviti da pre nego što se ova
iskrivljena percepcija dešava, inicijalno tu postoji vrlo jednostavan, primitivan čin opažanja koje je puko
registrovanje objekta na mutan, neodređen način. Zatim, sledeći taj čin percepcije, kroz površno
promišljanje dolazi iskrivljena percepcija, koja uvodi neku distorziju objekta. A to krivljenje
(saññāvipallāsā, bukvalno: inverzija opažaja, opažanje koje okreće objekat naglavačke) uzima objekat na
način koji je suprotan njegovoj pravoj prirodi.

Na drugim mestima u suttama Buda govori o četiri vrste vipallāsā, iskrivljavanja opažaja. To je: 1)
opažanje netrajnog kao trajnog, stabilnog i večnog. 2) Onoga što je nezadovoljavajuće, dukkha kao
prijatnog. 3) Onoga što je bez sopstva kao da ima sopstvo. A tu je i 4) opažanje onoga što je neprivlačno
kao lepo i privlačno.

Ova se krivljenja opažanja pojavljuju zbog toga što postoji makar mali stepen nemudre/površne pažnje
prema objektu. A to je ono što se dešava kada obična osoba ovde opaža zemlju kao zemlju. Komentari
kažu da kada on opaža misleći da je to zemlja, on opaža to kao trajno, prijatno, lepo, kao da poseduje
sopstvo iako je sve u stvari suprotno.

Zatim sledeća rečenica kaže (pathaviṃ pathavito saññatvā): "Pošto zemlju vidi kao zemlju, on zamišlja
[sebe kao] zemlju, zamišlja [sebe] u zemlji, zamišlja [sebe odvojenog] od zemlje, zamišlja zemlju kao
‘moje’, oduševljava se zemljom."

BB: Voleo bih da sve prevedem ne stavljajući reči u zagrade, da bi se prevelo tačno kao u tekstu: on
zamišlja zemlju, zamišlja u zemlji, zamišlja od zemlje, zamišlja zemlju kao ‘moje’, oduševljava se zemljom.

Ova tačka zasnovana na opažanju (sañña), to je sledeći korak u procesu saznavanja/kognicije. A to je ono
što zovemo zamišljanjem maññana od glagola maññati. Šta je to što zovemo zamišljanjem? Od korena
reči man- što znači misliti. Ali maññana nije obično razmišljanje, koje može biti tačno ili netačno. Ono što
se podrazumeva pod ovim maññana jeste iskrivljeno mišljenje koje pripisuje objektu osobine i odnose
koje nisu zasnovane na samom objektu, već u konstruktivnoj aktivnosti subjektivne imaginacije.
Maññana je tendencija misli da pogrešno interpretira objekat. Gradi se na iskrivljenosti opažanja. Ona
tumači objekat na način suprotan njegovoj stvarnoj prirodi. Možemo takođe objasniti maññana kao
imaginaciju, ne na onaj dobar kreativan način, već kao obmanjujuću imaginaciju o objektu. Jedan od
prevoda je i "halucinacija" o objektu. Ali sam objekat je stvarno tu, nije u pitanju izmišljanje objekta koji
nije prisutan, već njegovih osobina.

Na drugi način rečeno, preko izraza koji dolazi iz sutta, a pominjali smo ga već i ranije, to je papañća.
Konceptualna proliferacija, umnožavanje, konceptualna elaboracija. U osnovi, maññana i papañća su vrlo
slične. Papañća je proces kojim um elaborira objekat percepcije i gradi svoju sopstvenu interpretaciju
objekta. Ali ove interpretacije su obmanjujuće. To su ideje o objektu koje ne dolaze od prave prirode
objekta, već od naše sopstvene subjektivne skolonosti poreklom od mentalnih nečistoća.

Postoje tri mentalne nečistoće koje su posebno odgovorne za ovo zamišljanje/mentalnu konceptualnu
elaboraciju. Ove tri mentalne nečistoće su žudnja (taṇhā), obmana (māna) i gledišta (diṭṭhi).

Žudnja omogućava nastanak obmanjujućeg pojma "moje", onoga šta je moje. Odatle se javlja ideja da su
mi stvari privlačne, tako da želim da ih učinim svojim. Tako razne stvari za mene poprimaju značaj
moguće svojine, mogući objekti uživanja u posedovanju. Kada počnemo da mislimo u terminima koji se
okreću oko stvari koje mogu postati moje i koje bih želeo da budu moje - to je maññana, iskrivljeno
mišljenje.

Druga opruga maññana je obmana/taština - māna. To je čin kojim se sami poredimo sa drugima: ja sam,
bolji, ja sam isti, ja sam lošiji. Sve ove komparativne ideje obrću se oko fundamentalne obmane/taštine
koja je shodno Budinom učenju asmi māna, taština/obmana "ja sam". Čak i pre nego što upoređivanje
počne, sama ova ideja da postoji neko "ja" jeste taština, obmana, zamišljanje. A zbog ove ideje
počinjemo da gledamo druge i premeravamo to "ja" prema drugima. Kako "ja" stojim u poređenju sa
drugima i kako "moje" stvari stoje u poređenju sa tuđim. (Je li moj auto/monaška zdela veća i sjajnija od
tuđe?) Svako mišljenje u terminima ove taštine "ja sam" i njihove uporedne forme - to su zamišljanja
papañća koja se vrte oko pojma "ja sam". Ukorenjena su u taštini/obmani. I šta se takođe dešava - to je
da konstantno mislimo "ja sam" i prestanemo da promišljamo šta je to "ja sam".

Refleksivna osoba počne da istražuje to "ja" i dolazi do zagonetke, problema. Uvek mislimo u terminima:
ja sam učinio ovo ili ono, to je moje ime, živim ovde i koristimo reč "ja" toliko puta u toku dana, ali kada
se zaustavimo i upitamo šta je to "ja", tada pokušavamo da utvrdimo njegov identitet i popunimo ga
nekom vrstom supstance/suštine. To je izvor koncepcije "ja sam ovo ili ono". Što znači da neko sada
počinje da formuliše gledište o svom identitetu, da formuliše gledište o sopstvu.

Na ovaj način treća opruga zamišljanja biva aktivirana - gledišta. Počinje se razmišljanjem šta je ovo
ja/sopstvo. Izgleda kao najočiglednija, nama najbliža stvar na svetu, ali šta je to, tako je misteriozno.
Imamo biblioteke ispunjene knjigama filozofa od najdrevnijih vremena koji se međusobno ne slažu po
ovom pitanju.

A sada tekst pominje različite načine na koje obična osoba može zamišljati bilo koji od objekata iskustva i
pominje ih stavljajući taj objekat u različite padeže.

On zamišlja [sebe kao] zemlju, zamišlja [sebe] u zemlji, zamišlja [sebe odvojenog] od zemlje, zamišlja
zemlju kao ‘moje’, oduševljava se zemljom.

Fraze same, ako pogledamo kako su navedene, vrlo su zagonetne, Komentari pokušavaju da nam daju
neko objašnjenje. Evo nekoliko primera odatle.

1) Zamišljanje [sebe kao] zemlje - može biti zamišljanje gledišta materijalizma (sopstvo je samo
materijalni elemenat). Ili neko pobuđuje taštinu u sebi, npr. neko ko ima lepo lice pa se identifikuje sa
zemljanim elementom (tj. elementom čvrstoće stvari) u telu i gradi taštinu "ja sam" zasnovanu na tom
lepom licu. Tako taština radi na osnovu elementa zemlje.

Drugi bi primer bio kada se identifikujemo sa telom, uzimamo da je telo moje (možda i postoji sopstvo
koje nije telo, ali telo pripada sopstvu). Ili neko ima jaku vezanost za telo - a to je zamišljanje žudnjom.

Zatim, treća mogućnost - uzima drugu osobu da je ona elemenat zemlje. U ovom slučaju, neko misli - a
ovo može biti slučaj zamišljanja kroz gledišta: stav da su drugi samo fizička tela, tj. materijalni elemenat
(zemlje). Ili neko drugi može biti vrlo lep i zgodan i zbog zavisti prema toj osobi - u ovom slučaju imamo
zamišljanje kroz taštinu/obmanu inferiornosti. I tako, identifikujemo elemenat zemlje kao nešto što je ta
osoba. I zbog toga se osećamo jadno gledajući svoj telesni oblik. To je neka vrsta taštine/obmane
inferiornosti zasnovana na elementu zemlje druge osobe.

Kada neko ima žudnju prema tuđem telu - zemlja druge osobe pripada meni. Kao da je to materijalni
oblik koji želimo zadobiti (telo ili tuđa imovina) - zamišljanje kroz žudnju. Možemo smisliti i razne druge
kombinacije da ih primenimo na tri tipa zamišljnja shodno svim različitim mogućnostima.

2) Zatim zamišlja [sebe] u zemlji. Najjasniji primer ovoga je zamišljanje koje se tiče gledišta. Kada se
zamišlja da postoji neko sopstvo/duša koje postoji unutar materijalnog tela. I tako telo načinjeno od ova
četiri elementa, uključujući i zemlju, jeste posuda da duhovno sopstvo (koje je ja, moje istinsko sopstvo)
postoji unutar tela. Na ovaj način neko zamišlja u zemlji. Može takođe izgraditi žudnju za besmrtnošću
duše koja se zamišlja da postoji u elementu zemlje i na ovaj način postoji žudnja za onim što je elemenat
zemlje.

3) Zamišlja [sebe odvojenog] od zemlje. U ovom slučaju neko može zamišljati da npr. sopstvo
nastaje/izranja iz elementa zemlje. Ili može imati vrlo jasno konceptualno gledište da je elemenat
zemlje jedno, a sopstvo nešto sasvim odvojeno. Elemenat zemlje je materijalan, a sopstvo duhovno. I
nema preklapanja između njih. Tako postoje varijante načina na koji se može razumeti ova izjava "od
zemlje", bilo da je sopstvo poreklom od zemlje, bilo da je odvojeno i potpuno različito.

4) Zamišlja zemlju kao ‘moje’ Četvrta varijanta ovo objašnjava najjasnije - to je zamišljanje u žudnji. Kada
neko nešto proglašava posedom - to pripada meni. Ovo je mesto gde žudnja uzima najeksplicitniju
formu.

A u poslednjem izrazu korišćenom u ovom nizu - takođe se pokazuje aktivnost žudnje: 5)oduševljava se
zemljom.
[pathaviṃ abhinandati]

A ovo je vrlo značajno, jer neko ko poznaje sutte znaće da u se navođenju druge plemenite istine, pri
objašnjavanju prirode žudnje javlja izraz: tatra-tatr'ābhinandini - uvek nalazi novo uživanje, sad tu, sad
tamo. Implikacija je da žudnja, sve dok se neko oduševljava sad tu, sad tamo, produžava kontinuitet
egzistencije; ona je ta koja vodi obnavljanju postojanja. Jer sve dok neko nastavlja da traži ushićenje,
zadovoljstvo, uživanje - ciklus postojanja, preporađanja, nastavlja da se okreće. Zbog toga je ushićenje
kulminacija ovog niza zamišljanja. Možemo reći da ushićenje u stvari jeste najosnovniji uzrok od svih. To
je najdublji koren!

Zatim Buda postavlja pitanje zašto je ovo slučaj. Zašto neka neuka obična osoba zamišlja stvari na ovaj
način? I zašto nastavlja da se njima oduševljava? Daje odgovor: zato što nije u potpunosti razumela. Da bi
neko do kraja razumeo nešto - to znači razumeti tako duboko da se prebrode sve obmane oko te stvari.
Da se razume potpuno u skladu sa tri karakteristike i to tako duboko da se eliminišu sve nečistoće, sve
žudnje i neznanje. A zašto je to tko, pita Buda. Skriveni uslov za sve ove obmanjujuće načine mišljenja
jeste neznanje, nedostatak pravog znanja, pravog razumevanja.
(nastaviće se...)

28

Pali kanon grupa / 100. Mūlapariyāya sutta (MN 1) - beleške 1

« Poslednja poruka vasilije poslato Avgust 07, 2025, 14:05:56 »

Tekst sutte:


https://srednjiput.rs/pali-kanon/sutta-pitaka/maddhima-nikaya/mn-1-mulapariyaya-sutta/

29

Pali kanon grupa / 99. Dhātuvibhanga sutta (MN 140) - beleške 3

« Poslednja poruka vasilije poslato Avgust 06, 2025, 17:50:22 »

Nalazimo se u delu sutte gde Buda objašnjava Pukkusātiju korak po korak proces u kome meditant kontemplira kako bi razvio mudrost za postizanje oslobođenja. Buda zasniva svoje objašnjenje na šest elemenata. Prolazi prvo kroz kontemplaciju pet materijalnih elemenata i dolazi do elementa svesti. On se, zanimljivo, objašnjava preko istraživanja osećaja. Zatim dolazi do tačke gde "ostaje jedino spokojstvo". Prošli smo kroz ceo taj odeljak ranije, ali brzo, sada ćemo ga obraditi detaljnije kako bismo podvukli implikacije izloženog.


Nakon posmatranja svakog od tri tipa osećaja i kako on nastaje zasnovan na svom posebnom tipu kontakta i prestaje sa njegovim prestankom, na kraju se uspostavlja u umu stanje spokojstva koje je opisano kao "pročišćeno i sjajno". Komentari identifikuju ovo spokojstvo sa spokojstvom četvrte đhāne. Čini se da postoji mala dvoznačnost ovde. Jer se spokojstvo razvija kroz kontemplaciju osećaja - pa izgleda da je ovo vrsta spokojstva koja se zasniva na kontemplaciji uvida, a ne prosto kroz razvoj đhāne. A opet, kasnije će Buda reći da meditanti usmeravaju ovo spokojstvo ka nematerijalnim zadubljenjima. A ona su stanja koja leže iznad četvrte đhāne. Izgleda da je to neka potvrda za iskaz da je ovo što je opisano spokojstvo četvrte đhāne. Možemo pretpostaviti da meditant jeste prethodno postigao četvrtu đhānu. Zatim, njenu osnovu koristi za kontemplaciju prirode osećaja - kako osećaji nastaju zasnovani na odgovarajućim tipovima kontakta. A sada, on razume da može uzeti ovo spokojstvo četvrte đhāne i usmeriti ga dalje ka nematerijalnim zadubljenjima ako želi.


I tako u paragrafu 21 Buda kaže:


‘Ako bih ovo spokojstvo, tako pročišćeno i sjajno, usmerio ka području beskrajnog prostora i razvijanju svog uma u skladu s tim, tada bi moje spokojstvo, potpomognuto tim područjem, vezujući se za njega, ostalo za dugo vremena.´


Ključni izrazi ovde su: "potpomognuto tim područjem + vezujući se za njega".
nissitā = zavisno od, ima potporu u
upādānā = vezivanje


U ovom slučaju, spokojstvo bi bilo vezano za to područje beskonačnog prostora. A kroz to vezivanje ostaće za dugo vremena. Ono što se podrazumeva pod tim jeste da će se meditant usled ovog suptilnog vezivanja i meditativnih postignuća preporoditi u svetu beskonačnog prostora. A onda će ostati u tom svetu vrlo, vrlo dugo - 20.000 kosmičkih eona (kalpa).


Ako se ode dalje, može se usmeriti ovo spokojstvo ka beskonačnoj svesti, a zatim razviti um shodno tome, tada bi ovo spokojstvo područja beskonačne svesti, "potpomognuto tim područjem, vezujući se za njega, ostalo za dugo vremena". Tada će se preporoditi u svetu beskonačne svesti, drugom svetu nematerijalnog postojanja i ostaće tu vrlo dugo -  40.000 kosmičkih eona.


A može se ići i dalje i razviti to spokojstvo još i više, do trećeg nivoa, područja ničega i slično, preporoditi se u odgovarajućem svetu i ostati tamo bez bez prepreka i teškoća 60.000 kalpi.


Onaj ko razvije četvrto nematerijalno zadubljenje, tj. područje ni opažanja ni neopažanja (nevasaññānāsaññāyatana). A kada je spokojstvo razvijeno do tog nivoa i um razvijen shodno tome, tada um postaje dovoljno osnažen da uzme preporađanje u svetu ni opažanja ni neopažanja. A kada se neko preporodi u ovom četvrtom nematerijalnom svetu ostaje tamo 84.000 eona. (BB: zašto nije prosto 80.000? Nemam pojma, možda na kraju dobijemo bonus od 4.000 eona :-)


Izgleda kao da u ovom paragrafu Buda slavi ovo spokojstvo, pokazuje njegovu izvrsnost. Neko ko razvije to spokojstvo pročišćeno i sjajno jeste u stanju da se usmeri ka ovim vrlo uzvišenim nivoima i razvijanjem uma u skladu sa time, u stanju je da tamo ostane vrlo dugo vremena. Na ovaj način hvali monaha Pukkusātija koji je već razvio četvrtu đhānu, već postigao to spokojstvo. Ali Buda takođe pokazuje suptilnu opasnost u ovom spokojstvu, tj. u postignućima zasnovanim na tom spokojstvu. A to su neke vrste vezivanja koja leže skrivena u spokojstvu i postignućima koja odatle priozilaze. Četiri pomenuta postignuća, to su ona ista koja je Buda i sam prošao pre svog probuđenja, kao bodhisatta. Postigao ih je sledeći svoje učitelje meditacije Ālāra Kālāmu (do trećeg nematerijalnog zadubljenja) i Uddaka Rāmaputtu (do četvrtog). A opet ovim postignućima nije bio zadovoljan i shvatio je da sama ova postignuća ne vode do potpunog probuđenja, ne donose oslobođenje.


U narednom paragrafu pokazaće menjkavost, opasnost. A čini ovo prosto pomoću jedne reči. Kaže:


‘Ako bih ovo spokojstvo, tako pročišćeno i sjajno, usmerio ka području beskrajnog prostora i razvijanju svog uma u skladu s tim, to bi bilo uslovljeno.‘


Ključna reč je saṅkhata = uslovljeno.


Fusnota tumači: Ovo je rečeno da bi se pokazala opasnost u nematerijalnim đhānama. Sintagmom „to bi bilo uslovljeno”, on pokazuje: „Iako je tu životni vek 20.000 eona, to je uslovljeno, oblikovano, načinjeno. Otuda je prolazno, nestabilno, ne traje, nepostojano; skopčano je s nestankom, razlaganjem, rastakanjem; skopčano sa rođenjem, starenjem i smrću, utemeljeno u patnji. To nije sklonište, mesto sigurnosti, utočište. Kad neko tu umre kao običan čovek, još uvek je moguće da se preporodi u nekom od četiri stanja uskraćenosti.”


Sledeća rečenica koja pokazuje šta meditant čini. Vrlo je značajna sintagma:


anabhisaṅkharonto anabhisañcetayanto


prva reč = ne kreira bilo kakav novi uslov, ovde prevedeno sa: ne formira nove uslove


i ne generiše bilo koju volju (koja teži ka postojanju ili nepostojanju, tj. ka novoj, nastavljenoj egzistenciji ili ka anihilaciji, nepostojanju). I ovaj iskaz je povezan sa jednom malom suttom iz Itivuttake, zbirke iz KN.


Tu Buda govori kako se živa bića drže u zatočeništvu dvema vrstama gledišta. Kaže:
 
 “Monasi, ubeđena u dva pogrešna gledišta, neka ljudska i božanska bića uzmiču, druga prenagljuju; samo oni kojima su otvorene oči jasno vide.
A kako to, monasi, neka uzmiču? Kada ljudska i božanska koja bića uživaju u rađanju, ushićena su rođenjem, zadovoljna rođenjem, podučavaju Dhammi radi prestanka preporađanja, njihovi umovi je ne primaju, nisu njome umireni, ne zadržavaju se na njoj, niti bivaju privučeni. Tako neka bića uzmiču.
A kako neka prenagljuju? Neka, osetivši se zgrožena, ponižena i zgađena upravo preporađanjem, priklanjaju se ne-rađanju: ‘Kada ovo sopstvo, posle sloma tela, posle smrti, nestane, biva uništeno i ne postoji posle smrti, to je mir, to je izvanredno!’ Tako neka prenagljuju.
A kako oni kojima su otvorene oči jasno vide? Ima slučajeva kada monah ono što je nastalo vidi kao nešto što je nastalo. Uviđajući to što je nastalo kao nešto što je nastalo, praktikuje on nevezivanje uz to što je nastalo, vežba hlađenje strasti prema tome što je nastalo, utrnuće onoga što je nastalo. Tako oni kojima su otvorene oči jasno vide.”


Tako je velika većina vezana za nastavak individualnog postojanja. Većina ljudi formira volje koje naginju ka postojanju, tj. bivanju. Čak i ako nije samo uživanje u zadovoljstvima već i suptilnom - recimo, filozofi i meditanti naginju ka nekom uzvišenom postojanju, nebeskom. Manji broj teži poništenju. U slučaju koji je opisan u MN140 meditant ne formira bilo kakvu želju za uništenjem pretpostavljenog sopstva već umesto toga istražuje ovaj proces nastajanja i prolaska - videći kako fenomeni nastaju usled uslova i nestaju usled njihovog prestanka. A kroz viđenje ovakvog procesa - stiče uvid u netrajnost, nezadovoljavajuću i bezličnu prirodu. A kroz uvid u ovu prirodu stvari vezivanje za fenomene u svetu nestaje. To se misli kada se kaže on se ne vezuje ni za šta na svetu - na upādiyati.


Tako umesto držanja za ovo pročišćeno spokojstvo meditativnog zadubljenja - čak i suptilnog vezivanja - kada neko vidi ovo spokojstvo kao nešto nestalno, bezličan fenomen, tada vezivanje za njega otpada. A sa otpadanjem vezivanja, žudnja otpada (to je navedeno frazom "nije uznemiren"= na paritassati u stvari znači prestaje da žudi). A kada ta žudnja potpuno prestane, tada paccattaṃyeva parinibbāyati = sam za sebe dostiže nibbānu.  I ovako razume: ‘Ovo je poslednje rođenje, proživljen je svetački život, učinjeno je trebalo učiniti. Nema više preporađanja u bilo koji oblik bivanja.’


Sledeća dva paragrafa opisuju odnos arahanta prema osećajima. Sa ovim pasusom koji smo upravo završili opisuje se postignuće stupnja arahanta. U pasusu 23 opisana su unutrašnja iskustva arahanta i to ponovo u vezi sa osećajima. Kakav god da osećaj arahant oseti, on razume: ovaj osećaj je nestalan, nema držanja i vezanosti za njega i ne ushićuje se njime. Kada oseti prijatan osećaj, odvojen je od njega. Slično i za druga dva tipa osećaja.


Kada oseća osećaj kojim prestaje telo, čovek razume: ‘Osećam osećaj kojim prestaje telo.’ Kada oseća osećaj kojim prestaje život, razume: ‘Osećam osećaj kojim prestaje život.’


BB: Kako ja ovo razumem, arahant zna da će nastaviti da oseća, tj. da će imati iskustvo osećaja sve dok telo i život traju, ali takođe zna da će se sa raspadom tela, sa završetkom života svi osećaji okončati. A kako se osećaji smatraju nekom vrstom uznemirenja bilo prijatni, bolni ili neutralni - ovo se opisuje kao hlađenje. Ilustrovano je poređenjem sa uljanom lampom:


Monaše, kao što lampa gori zahvaljujući ulju i fitilju, a kada ulje i fitilj izgore, ako se ne dospe novo gorivo, ona se gasi usled nedostatka goriva; isto tako, kad oseća osećaj kojim prestaje telo… osećaj kojim prestaje život, razume: ‘Osećam osećaj kojim prestaje život.’ Razume: ‘Posle raspada tela, s okončanjem života, sve što je osećano, ako nema oduševljavanja time, postaće ohlađeno upravo ovde.’


U paragrafu 25 Buda će zaključiti objašnjenje. Kroz ceo sled koji se tiče kontemplacije elemenata pa sve do kraja 24. pasusa, objašnjavao je kako neko ne zanemaruje temelj mudrosti, a to je prvi od četiri temelja. Ceo kostur sutte koji smo pokrili na poslednja dva predavanja, jeste sve vreme bilo razumevanje temelja mudrosti. Kaže:


Zato, monah koji poseduje [takvu mudrost] poseduje i nenadmašan temelj mudrosti. Jer to je, monaše, nenadmašna plemenita mudrost, dakle znanje o iskorenjivanju svake patnje.


paramā ariyā paññā = nenadmašna plemenita mudrost


Sve do sada je objašnjavao temelj mudrosti paññādhiṭṭhāna, a u ovom paragrafu pokazuje šta je nenadmašni temelj mudrosti. A to je mudrost kroz koju neko razume uništenje sve patnje. To je znanje koje zna da unutar nas samih sva patnja jeste uništena!


Sada dolazimo do objašnjenje nenadmašnog temelja istine. Buda nam kaže da je tu zasnovano oslobođenje. Nije to samo privremeno oslobođenje postignuto kroz uspeh u meditativnoj praksi, koje nakon toga prestaje. Ovo je oslobođenje postignuto kroz uviđanje istine. Tako ovo oslobođenje jeste neuzdrmano. Dolazimo do jako važne izjave:


Jer lažno je ono, monaše, što je po svojoj prirodi obmana, a istinito ono što po svojoj prirodi nije obmana – a to je nibbāna. Zato, monah koji poseduje [takvu istinu] poseduje i nenadmašan temelj istine. Jer ono je, monaše, nenadmašna plemenita istina, dakle nibbāna, što po svojoj prirodi nije obmana.


paramaṃ ariyasaccaṃ = nenadmašna plemenita istina


Treći temelj je o obuzdanosti, ćāgādhiṭṭhāna. Ćāga u jednom smislu znači davanje, darežljivost, a u drugom, ovde korišćenom, odustajanje, obuzdavanje. U kontrastu je sa nečim što zovemo upādi = stvari koje neko nabavlja, što neko poseduje. Može biti materijalni posed, a može biti u dubljem smislu. Upādi se uzima da znači pet sastojaka, tako da su to posedi sa kojima se identifikujemo, kao da su naši sastojci, a takođe jesu i nečistoće, naročito žudnja kroz koju stičemo stvari. Sada Buda kaže:


Ranije, dok je bio neznalica, sticao je i razvijao vezanosti; sada ih je napustio, sasekao u korenu, načinio poput panja palme, završio s njima i za njih nema ponovnog nastanka. Zato monah koji poseduje [takvu obuzdanost], poseduje i nenadmašan temelj obuzdavanja. Jer to je, monaše, nenadmašna plemenita obuzdanost, dakle napuštanje svakog vezivanja.


To je odustajanje ne samo od materijalnih stvari već i od svih unutrašnjih nečistoća i vezanosti/prijanjanja za svojih sopstvenih pet sastojaka, a što je osnova za rođenje, starenje i smrt.


Buda nastavlja ka onome što zove temeljem mira:


Ranije, dok je bio neznalica, doživljavao je gramzivost, želju i strast; sada ih je napustio, sasekao u korenu, načinio poput panja palme, završio s njima i za njih nema ponovnog nastanka. Ranije, dok je bio neznalica, doživljavao je bes, zlovolju i mržnju; sada ih je napustio, sasekao u korenu, načinio poput panja palme, završio s njima i za njih nema ponovnog nastanka. Ranije, dok je bio neznalica, doživljavao je neznanje i obmanu; sada ih je napustio, sasekao u korenu, načinio poput panja palme, završio s njima i za njih nema ponovnog nastanka. Zato monah koji poseduje [takav mir], poseduje i nenadmašan temelj mira. Jer to je, monaše, nenadmašni plemeniti mir, dakle smirivanje strasti, mržnje i obmanutosti.


Možemo uzeti gramzivost, želju i strast kao sinonime, drugi triplet su bes, zlovolja i mržnja, a poslednja dva člana su neznanje i obmana.


paramo ariyo upasamo = nenadmašni plemeniti mir


Sada će povezati sve rečeno - ono što je uveo na početku sutte:


U vezi sa čime je tako rečeno: ‘Ne treba zanemariti mudrost, već stražariti nad istinom, negovati obuzdanost i vežbati sebe mira radi.’


Kada je to rekao na početku, bili su to inicijalni stadijumi gde počinje negovanje mudrosti, istine, obuzdanosti i mira. Iskaz iz paragrafa 7 ponavlja se i ovde:


‘Plime zamišljanja ne preplavljuju onoga ko stoji na tim [temeljima], a kad ga plime zamišljanja više ne preplavljuju, naziva se mirni mudrac.’


BB: Originalni izraz maññassava čini mi se ne javlja se ni u jednom drugom govoru.
mañña =zamišljanje
ussava = narastanje / dizanje
Buda podrazumeva pod time lažnu ideju, lažno zamišljanje. A šta je to lažno zamišljanje:


Monaše, ‘ja jesam’ jeste obmana; ‘ja sam ovo’ jeste obmana; ‘ja ću biti’ jeste obmana; ‘ja neću biti’ jeste obmana; ‘imaću oblik’ jeste obmana; ‘biću bez oblika’ jeste obmana; ‘biću onaj koji zamišlja’ jeste obmana; ‘biću onaj koji ne zamišlja’ jeste obmana; ‘neću biti ni onaj koji zamišlja, ni onaj koji ne zamišlja’ jeste obmana.


Prvo: "ja jesam" - to je najdublja obmana. Ideja da "ja" postoji, da je tu neko stvarno postojeće "ja" u centru moga bića, neko istinski postojeće sopstvo. Tada od ove ideje "ja sam ovo" pokušavamo da uspostavimo nekakav identitet o sopstvu. Da se identifikujemo sa telom, osećajem, opažajem, mentalnim obrascima ili svešću, tako mu dajući nekakav sadržaj. "Ja ću biti" to je gledište eternalizma, a "ja neću biti" - anihilacionizma, da će se sopstvo privesti kraju nakon smrti. "Imaću oblik" ili "biću bez oblika" jesu dva različita eternalistička gledišta, slede i tri druga: "biću onaj koji zamišlja/ne zamišlja/ ni koji zamišlja ni koji ne zamišlja", takođe eternalistička.


Zamišljanje jeste bolest, zamišljanje jeste tumor, zamišljanje jeste strela. Ko prevaziđe svako zamišljanje, monaše, njega nazivaju utihnuli mudrac. A utihnuli mudrac nije rođen, ne stari, ne umire; nije potresen, niti uznemiren. Jer u njemu nema ničeg čime bi mogao biti rođen. Pošto nije rođen, kako može da ostari? Pošto ne stari, kako može da umre? Pošto ne umire, kako može biti potresen? Pošto nije potresen, kako može biti uznemiren?
Dakle, u vezi s tim je rečeno: ‘Plime zamišljanja ne preplavljuju onoga ko stoji na tim [temeljima], a kad ga plime zamišljanja više ne preplavljuju, naziva se utihnuli mudrac.’ Monaše, dobro zapamti kratko razjašnjenje ovih šest elemenata.”


U međuvremenu, a verovatno još ranije dok je slušao izloženo, Pukkusāti je shvatio da je jedini koji bi mogao održati ovakav govor Buda sam. Ovde u tekstu stoji atha kho = zatim, na to, mada monah verovatno već bejaše svestan: „Zaista, Učitelj je došao do mene! Plemeniti je došao do mene! Potpuno probuđeni je došao do mene!” Zatim ustaje, namešta svoj ogrtač na formalan način, klanja se Budi i izvinjava zbog greške koristeći standardnu formulu:


 „Poštovani gospodine, zaista sam pogrešio, poneo se kao budala, pometen pogreših, te se Blaženom obratih sa ‘prijatelju.’ Neka mi Blaženi oprosti grešku, na koju ću dobro motriti u budućnosti.” I Buda odgovara ustaljenom formulom: „Naravno, monaše, zaista si pogrešio, poneo se kao budala, pometen pogrešio, te se Blaženom obrati sa ‘prijatelju.’ Kako svoju grešku vidiš na takav način i ispravljaš sebe u skladu sa Dhammom, opraštam ti. Jer onaj je zreo u praksi Plemenitog kad svoju grešku uvidi na taj način, ispravi sebe u skladu sa Dhammom i obuzdava sebe ubuduće.”


Zatim Pukkusāti moli da primi upasampadā, tj. puno zaređenje. Kada se ovako kaže, izgleda da to implicira da je već ranije dobio niže zaređenje kao sāmaṇera. Objašnjenje u Komentarima kaže da nije imao nikakvo formalno zaređenje, nego je samo iz poverenja u Budu ogrnuo ogrtač i otišao u beskućnike kao nezaređeni asketa. Ali ova izjava izgleda da sugeriše da je već imao status isušenika. Za niže zaređenje potrebno je prisustvo samo jednog monaha, dok je za puno zamonašenje potrebna saṇgha, zajednica monaha, koju još uvek nije sreo.


Buda ga onda upita ima li potpuni komplet ogrtača i zdelu. Pukkusāti odgovara odrično (činiju za skupljanje hrane je verovatno imao, ali ne i set od tri monaška ogrtača) i odlazi da ih pronađe. Međutim, jedno odbeglo govedo nasrnu na njega i ubi ga.


Na jednom drugom mestu se kaže da je Pukkusāti u nekom od prethodnih života pripadao grupi monaha, sledbenika prethodnog Bude. Popeli su se na vrh planine i odlučili da ne silaze dok ne postignu stupanj arahanta. Oni kojima to uspe dobiće i psihičke moći kojima će odleteti sa planine, dok će ostali ostati tamo do smrti.  Neki su to stvarno i učinili, ali Pukkusāti je bio jedan od monaha koji su okončali život na planini. Od te grupe, pojedinci su u nekom od prošlih života bili umešani u ubijanje živih bića. A ta su se bića onda preporodila kao yakṣa željni osvete. Uzimali su oblik goveda i ubijali monahe u ključnim trenucima njihovog života. Kao što smo videli, to se desilo i Pukkusātiju.


Nakon njegove pogibije, grupa monaha dolazi do Bude i obaveštavaju ga o događaju. Pitaju šta je Pukkusātijevo odredište i dobijaju odgovor:


„Monasi, mladić iz dobre porodice po imenu Pukkusāti bio je mudar. Vežbao je u skladu sa Dhammom i nije mi zadavao glavobolje u tumačenju Dhamme. Sa razaranjem pet nižih okova, monah Pukkusāti se spontano preporodio [u čistim boravištima] i dostići će konačnu nibbānu, a da se nikada više ne vrati iz toga sveta.”


Očigledno, ovaj je govor uticao na to da mladić postigne stepen arahanta. Postoji sutta u SN (prvi odeljak, br.50) Ghaṭikāra sutta u kojoj deva po imenu Ghaṭikāra dolazi do Bude i kaže da se mladić po imenu Pukkusāti upravo preporodio u jednom od čistih boravišta. Vrlo brzo nakon toga presekao je sve preostale okove i stigao do stupnja arhanta u tom svetu.


Praksa
Razmislite o tome kako se četiri temelja mudrosti, istine, obuzdavanja i mira manifestuju u vašem životu. Shvatite kako je sve ovo povezano sa istinom o nevezivanju.

[/u]

30

Pali kanon grupa / 98. Dhātuvibhanga sutta (MN 140) - beleške 2

« Poslednja poruka vasilije poslato Jul 17, 2025, 12:22:18 »

Podsetimo se - Buda počinje podučavajući Pukkusātija o šest elemenata, šest osnova kontakta,
osamnaest načina mentalnog istraživanja i četiri ādhiṭṭhāna (temelja). Kako smo pomenuli prošlog puta,
Buda počinje predavanje o ovim naprednim pitanjima iz domena mudrosti. Kako Komentari kažu, razlog
tome je da je Pukkusāti već dostigao visok nivo u samādhiju i nije neophodno da mu daje postupna
korak-po-korak uputstva o pročišćenju discipline vrline, obuzdavanju čula, praksi svesnosti... Buda ide
direktno ka učenju o razvoju mudrosti i uvida. Na prethodnom času prošli smo kroz ove osnovne
kategorije i stigli do paragrafa 11 o četiri temelja.


Nastavićemo od pasusa 12, što će Buda koristiti kao startnu poziciju za dalju elaboraciju:


‘Ne treba zanemariti mudrost, već stražariti nad istinom, negovati obuzdanost i vežbati sebe mira radi.’
Tako je rečeno. A u vezi sa čime je tako rečeno?


Svi izrazi koje Buda upotrebljava jesu zasnovani na četiri ādhiṭṭhāna, temelja. I ovaj iskaz pokazuje kako
četiri temelja funkcionišu, daje nam nekakav pravac za razumevanje značenja ideje ādhiṭṭhāna. Objasnili
smo četiri temelja kao kvalitete koje neko u ranim stadijumima svoje prakse kultiviše dok ne postanu
atributi potpuno oslobođenog, potpuno ostvarenog askete. Tako mudrost, istina, obuzdavanje i mir jesu
kvaliteti takvog jednog askete. Ali, na samom početku, mora se početi gajenjem ova četiri temelja.


Komentari daju korisno zapažanje, stavljeno je u fusnotu. Kažu:


Od samog početka ne treba zanemariti
mudrost rođenu iz koncentracije i uvida, kako bi se prodrlo do mudrosti ploda stanja arahanta. Treba
sačuvati istinit govor da bi se stiglo do nibbāne, krajnje istine. Treba negovati obuzdavanje mentalnih
nečistoća, kako bismo obuzdali sve mentalne nečistoće prateći put ka stanju arahanta. Od samog početka
treba se vežbati u smirivanju nečistoća, kako bismo smirili sve mentalne nečistoće, prateći put ka stanju
arahanta.


U ostatku sutte Buda će elaborirati ovaj kratki iskaz. Prvo tumači kako neko ne zanemaruje mudrost i
objasniće nam to vraćajući se nazad na šest elemenata ranije nabrojanih i kako istraživati elemente kao
proces razvoja paññā, mudrosti. Opet, imamo šest dhātu elemenata (zemlja, voda, vatra, vazduh,
prostor, svest). Možda će nas reč elemenat pomalo voditi na stramputicu, ako očekujemo čestice kao
gradivne činioce, ali pre bi trebalo misliti na njih kao na fundamentalne osobine stvari. A one postoje
odvojene od mentalnih konceptualizacija; to su stvari koje otkrivamo da postoje same za sebe. Nisu
stvari kreirane ili mentalno konstruisane. Ovo su stvari koje treba istraživati sa uvidom! Data je jedna shema
šta treba istraživati; postoje i druge, kao pet sastojaka bića recimo, ali Buda se odlučuje za ovu.


Prvo počinje sa elementom zemlje. I pasus koji imamo ovde sretali smo i ranije u MN28, paragraf šest.
Može biti unutrašnji elemenat koji se odnosi na naše sopstveno telo ili spoljašnji kod drugih tela ili drugih
materijalnih objekata.


Koji je to unutrašnji element zemlje? Šta god da je unutrašnje, u osobi, čvrsto, trajno i za njega je vezana,
dakle kosa, malje, nokti, zubi, koža, mišići, tetive, kosti, koštana srž, bubrezi, srce, jetra, dijafragma,
slezina, pluća, debelo crevo, tanko crevo, želudac i njegov sadržaj, izmet ili bilo šta drugo unutrašnje, u
osobi, što je čvrsto, trajno i za njega je vezana, zove se unutrašnji element zemlje.


Nabraja dvadeset aspekata tela gde je elemenat zemlje dominantan. Ono što je nazvano elementom
zemlje jeste aspekat tvrdoće, čvrstoće i možemo ga naći u mnogo različitih delova tela. Ali oni delovi tela
gde je elemenat zemlje preovlađujući nabrojani su ovde, dvadeset predstavnika elementa zemlje.


Unutrašnji i spoljašnji element zemlje zajedno čine element zemlje.


Kada ih sastavimo zajedno, vidimo ih kakvi zaista jesu, tj. prosto elemenat zemlje. Oba imaju zajedničko
ovaj kvlitet tvrdoće/čvrstoće - nema fundamentalne razlike i zmeđu njih. Kako smo objasnili u vezi sa
drugim suttama: imamo čvrstu hranu, što je spoljašnji elemenat zemlje, nakon što je pojedemo i svarimo,
postaje unutrašnji, a zatim prerađene i štetne supstance izbacimo pa one opet postaju spoljašnji
elemenat zemlje.


I to treba videti kao što zaista jeste, s ispravnim razumevanjem: ‘To nije moje, to nisam ja, to nije moje
sopstvo.’ Ko ga vidi kakav zaista jeste, s pravom mudrošću, trezni se od opčinjenosti elementom zemlje i u
umu nestaje strast prema elementu zemlje.


Tada se oba aspekta ovog elementa vide zajedno kroz sočivo anatte. I kada ih neko takvim vidi, postaje
neopčinjen elementom zemlje, nema obmanutosti oko elementa zemlje - da je ovo telo "ja i moje" i
ohlađenih je strasti prema tom elementu, nevezan za njega.


Zatim prelazi na tečni, elemenat vode. Takođe može biti unutrašni i spoljašnji. Unutrašnji je bilo šta
unutar nas sa dominantnim kvalitetom fluidnosti, tečenja. Čaki i u čvrstim delovima tela npr. kostima,
mesu postoji tečni elemenat. Najočigledniji primer jesu oni delovi tela koji u uobičajenim uslovima
postoje u tečnom stanju. Buda nabraja dvanaest: žuč, šlajm, gnoj, krv, znoj, salo, suze, limfa, pljuvačka,
sluz, tečnost u zglobovima.


Kao i u ranijem primeru - kada popijemo tečnost, ona biva apsorbovana u telu i postaje deo tela, ali se
kasnije izbaci i postaje spoljašnji elemenat. Gde je granica između unutrašnjeg i spoljašnjeg? Sve je to
samo jedan elemenat.


Potom prelazi na elemenat vatre, unutrašni i spoljašnji:


Bilo šta unutrašnje, što pripada osobi, a da je vatreno, vrelo i za to je vezana, dakle ono čime se (telo)
zagreva, stari i iscrpljuje groznicom; ono čime se sve pojedeno, popijeno, sažvakano i okušano pravilno
svari ili bilo šta drugo unutrašnje, unutar osobe što je vatreno, vrelo i za to je vezana, zove se unutrašnji
element vatre.


Ne vidimo vatru koja gori u telu, ali ono ima prirodnu temperaturu 36-37 stepeni, a to je elemenat vatre.
Kada neko ima groznicu, temperatura naraste i preko 40, a ako pređe i više podeoke, elemenat vatre
proguta životnu sposobnost i osoba umre. Uobičajeno, to je ono što drži telo toplim, a sagorevanjem
materije telo stari i iscrpljuje se. Vatreni elemenat održava proces metabolizma, izaziva starenje tela, vari
hranu koju pojedemo, održava proces varenja, tj. oksidacije, sagorevanja materije. Varenje je spori
proces sagorevanja. I tako:


Unutrašnji i spoljašnji elementi vatre zajedno čine element vatre. I to treba videti kao što zaista jeste, s
ispravnim razumevanjem: ‘To nije moje, to nisam ja, to nije moje sopstvo.’ Ko ga vidi kakav zaista jeste, s
pravom mudrošću, trezni se od opčinjenosti elementom vatre i u umu nestaje strast prema elementu
vatre.


Elemenat vazduha - uvek dišemo, uzimamo vazduh kroz nozdrve i izdišemo i tako smo u stalnom procesu
razmene sa atmosferom, potpuno zavisni od ovog elementa. Spoljašnji elemenat ulazi u telo, biva
apsorbovan, a nakon izbacivanja ugljen-dioksida i drugih gasova postaje ponovo spoljašnji.


Bilo šta unutrašnje što pripada osobi, a da je vetar, pokretno i za to je vezana, dakle uzlazni gasovi, silazni
gasovi, gasovi u stomaku, gasovi u crevima, gasovi koji prolaze kroz telo, udisanje i izdisanje ili bilo šta
drugo unutrašnje, unutar osobe što je vetar, pokretno i za to je vezana, zove se unutrašnji element
vazduha.


Ovo je u vezi sa idejom iz indijske fiziologije da ono što pokreće udove jeste prenos i aktivacija suptilnog
elementa vazduha. Misao aktivira elemenat vazduha i on se prenosi do udova sprovodeći da se udovi
pokreću. U moderna vremena tome bi ekvivalenat bili nervni impulsi.


Unutrašnji i spoljašnji elementi vazduha zajedno čine element vazduha. I to treba videti kao što zaista
jeste, s ispravnim razumevanjem: ‘To nije moje, to nisam ja, to nije moje sopstvo.’ Ko ga vidi takvim kakav
zaista jeste, s pravom mudrošću, trezni se od opčinjenosti elementom vazduha i u umu nestaje strast
prema elementu vazduha.


Stižemo do novog elementa sa kojim se nismo ranije sreli, elementom prostora. Na način opisan ovde
nije sveobuhvatni prostor; to nije njutnovski prostor koji zauzima sve. Ovde se objašnjava prosto kao
prazan prostor, prostor koji nije zauzet drugim objektima. Pogledajmo definiciju:


Bilo šta unutrašnje, što pripada osobi, a da je prostor, šupljina i za to je vezana, dakle ušne šupljine,
nozdrve, usna duplja i ono čime jedemo, pijemo, gutamo i varimo, tamo gde se to izbacuje nadole ili bilo
šta drugo unutrašnje, unutar osobe što je prostor, šupljina i za to je vezana, zove se unutrašnji element
prostora.


Spoljašnji elemenat prostora nije objašnjen, ali ekstrapolacijom gornje definicije možemo pretpostaviti
da bi npr. u ovoj sobi to bio sav prostor koji nije zauzet materijalnim objektima uključujući i ljudska tela.


Unutrašnji i spoljašnji elementi prostora zajedno čine element prostora. I to treba videti kao što zaista
jeste, s ispravnim razumevanjem: ‘To nije moje, to nisam ja, to nije moje sopstvo.’ Ko ga vidi kakav zaista
jeste, s pravom mudrošću, trezni se od opčinjenosti elementom prostora i u umu nestaje strast prema
elementu prostora.


Do sada je ova shema o šest elemenata stavila akcenat na materijalnu stranu postojanja. Po tome se
razlikuje od sheme o pet sastojaka bića objekata prijanjanja koji daje više značaja mentalnoj strani
postojanja. Kod šest elemenata, pet od njih pripadaju sastojku materijalnog oblika, telu, a samo
elemenat svesti identifikujemo sa sastojkom svesti. To ostavlja tri sastojka (osećaj, opažaj, mentalne
obrasce) nepokrivenim shemom o elementima. Oni, kao mentalni sastojci, jesu u vezi sa elementom
svesti.


Ako se prisetimo da je Pukkusāti sedeo u meditaciji tokom noći zadubljen u blaženstvo četvrte đhāne,
sve dok nije izašao iz meditacije. Um mu je bio vrlo dobro koncentrisan i kako mu Buda objašnjava
elemente, Pukkusāti usmerava um ka telu i ispituje telo u terminima ovih elemenata i razvija uvid u svaki
od njih kako mu je izloženo učenje, jedan po jedan elemenat. I tako, do ove tačke kada je Buda prošao
kroz pet materijalnih elemenata, Pukkusāti je razvio uvid u fizičke elemente postojanja.


Sada u pasusu 19 Buda kaže:


"Tada ostaje jedino svest, pročišćena i sjajna."


I koristi izraz pročišćena i sjajna - parisuddhaṃ pariyodātaṃ. Ove dve reči su značajne jer se često nalaze
u opisima uma nakon što izroni iz četvrte đhāne.


BB: Čini mi se da ovo podržava ideju da je Pukkusāti bio umom u četvrtoj đhāni. Ova svest četvrte
đhāne koristi se da predstavi elemenat svesti, koji će sada biti objašnjen kao svest koja se koristi da se
razvije uvid. Pomalo je to čudno, jer inače objašnjava elemenat svesti na širokom planu: analizirajući šta
je elemenat svesti, kaže da postoji šest tipova svesti (svest o viđenom, čujnom itd.) i kaže da je sve to
elemenat svesti. Buda ovde ne nastavlja u tom smeru, već umesto toga uzima svest i onda pokazuje kako
je neko koristi da bi kontemplirao kroz uvid. Ne razumem potpuno zašto je učenje ovako razvijeno, ali to
je način kako govor nastavlja dalje.


U svakom slučaju, uzima elemenat svesti da pokaže kako taj elemenat funkcioniše u razvoju uvida
koristeći kao objekat uvida osećaj. A cilj ovde jeste da se razvije uvid u uslovljenu prirodu osećaja.


I šta čovek spoznaje takvom svešću? Spoznaje: ‘[Ovo je] prijatno’; spoznaje: ‘[Ovo je] bolno’; spoznaje:
‘[Ovo je] ni bolno ni prijatno.’ Na osnovu kontakta koji se oseća kao prijatan, javlja se prijatan osećaj.
Kada čovek oseća prijatan osećaj, razume: ‘Osećam prijatan osećaj.’ Razume: ‘Nestankom tog kontakta
koji osećam kao prijatan, njemu odgovarajući osećaj – prijatan osećaj koji je nastao na osnovu kontakta
koji se oseća kao prijatan – slabi i nestaje.’ Na osnovu kontakta koji se oseća kao bolan javlja se bolan
osećaj. Kada čovek oseća bolan osećaj, razume: ‘Osećam bolan osećaj.’ Razume: ‘Nestankom tog
kontakta koji osećam kao bolan, njemu odgovarajući osećaj – bolan osećaj koji je nastao na osnovu
kontakta koji se oseća kao bolan – slabi i nestaje.’ Na osnovu kontakta koji se oseća kao ni bolan ni
prijatan, javlja se ni bolan ni prijatan osećaj. Kada čovek oseća ni bolan ni prijatan osećaj, razume:
‘Osećam ni bolan ni prijatan osećaj.’ Razume: ‘Nestankom tog kontakta koji osećam kao ni bolan ni
prijatan, njemu odgovarajući osećaj – ni bolan ni prijatan osećaj koji je nastao na osnovu kontakta koji se
oseća kao ni bolan ni prijatan – slabi i nestaje.’


viđānāti je glagol ovde, glagol koji ide sa viññāṇa koja se prevodi kao svest. Zatim Buda pokazuje kako se
svaki tip osećaja pojavljuje kroz odgovarajuće tipove kontakta. Prvo je naveden kontakt koji će biti osećan
kao prijatan - sukhavedaniya phassa.


I kada se takav kontakt pojavi, tada se javlja prijatan osećaj, a zatim kad oseti prijatan osećaj, tada
razume: "Osećam prijatan osećaj" i razume da sa prestankom tog kontakta i odgovarajući osećaj -
prijatan osećaj zasnovan na tom kontaktu - slabi i nestaje. Ako obratimo pažnju na glagole vidi se
zanimljiva razlika između dva glagola koja se prevode kao "spoznaje" i "razume". Sa svešću viññāṇa,
spoznaje/zna koji je osećaj u iskustvu, jedan od tri tipa. A kada se oseti prijatan osećaj neko razume:
"osećam prijatan osećaj" i onda razume da sa prestankom tog istog kontakta (koji će se osetiti kao
prijatan), odgovarajući osećaj slabi i nestaje. Izgleda da kroz paññā, mudrost, razumevanje, neko razume
kako osećaj nastaje u zavisnosti od posebnog kontakta i kako taj osećaj prestaje sa prestankom tog
kontakta. Tako se sa paññā pomeramo od prostog znanja koji je tip osećaja u iskustvu ka razumevanju kako
osećaj nastaje i nestaje u vezi sa posebnim tipom kontakta. Ista stvar je rečena povodom druga dva tipa
osećaja.


Zatim Buda ilustruje poređenjem kako se usled kontakta i trenja dva štapa proizvodi toplota i vatra, a
kada se štapovi odvoje tada toplota slabi i nestaje.


Ovaj je paragraf objasnio kako umom koji izranja iz četvrte đhāne neko kontemplira razne osećaje u
iskustvu i vidi kako se svaki osećaj javlja na osnovo odgovarajućeg tipa kontakta i prestaje sa prestankom
tog kontakta. Kao rezultat ovoga, um dolazi u stanje savršenog spokojstva.


Tekst u pasusu 20 kaže:


Tada ostaje jedino spokojstvo, pročišćeno i sjajno, elastično, prilagodljivo i blistavo.


Komentari kažu da je ovo spokojstvo četvrte đhāne i da ju je Pukkusāti već dostigao i imao jaku
privrženost k njoj. A sada će Buda slaviti ovo spokojstvo prvo da bi udahnuo poverenje Pukkusātiju. Zatim
će ga postepeno voditi ka nematerijalnim đhānama i raskinuti vezanost za njih kako bi mu doneo
oslobođenje. Buda daje divno poređenje o spokojstvu:


Zamisli, monaše, da vešt zlatar ili zlatarev pomoćnik pripremi peć, užari posudu za topljenje, uhvati
mašicama komad zlata i stavi ga u posudu. S vremena na vreme raspiruje vatru, s vremena na vreme
poprska komad vodom, s vremena na vreme pažljivo ga ispita. Tako to zlato postane pročišćeno, veoma
pročišćeno, potpuno pročišćeno, bez nečistoća, bez primesa, elastično, prilagodljivo i blistavo. Tada, kakvu
god vrstu ukrasa da zlatar zamisli – zlatan lanac, minđuše, ogrlicu ili zlatan venac, zlato će poslužiti toj
svrsi. Isto tako, monaše, tada ostaje jedino spokojstvo, pročišćeno i sjajno, elastično, prilagodljivo i
blistavo.


A zatim objašnjava šta treba činiti sa ovim spokojstvom:


"Ako bih ovo spokojstvo, tako pročišćeno i sjajno, usmerio ka području beskrajnog prostora i razvijanju
svog uma u skladu s tim, tada bi moje spokojstvo, potpomognuto tim područjem, vezujući se za njega,
ostalo za dugo vremena."


Ono na šta se ovde misli, a prema budističkoj kosmologiji, nakon smrti preporodiće se u svetu beskonačnog
prostora i ostaće tamo 20,000 kosmičkih eona. Kosmički eon jeste period od početka širenja kosmosa do
njegovog konačnog skupljanja. To bi bio životni vek u svetu beskonačnog prostora. Dakle ti jogiji,
meditanti koji još uvek imaju suptilnu vezanost ka području beskonačnog prostora, preporodiće se u tom
svetu i ostaće tamo u stanju čistog spokojstva jako, jako dugo. Ali, može se ići i dalje:


"Ako bih ovo
spokojstvo, tako pročišćeno i sjajno, usmerio ka području beskonačne svesti…ka području ničega… ka
području ni opažanja ni neopažanja i ka razvijanju svog uma u skladu s tim, tada bi moje spokojstvo,
potpomognuto tim područjem, vezujući se za njega, ostalo za dugo vremena."


Ovo su najviša meditativna postignuća i Pukkusāti jeste u stanju da postigne sva ova nematerijalna
zadubljenja, a Buda mu ukazuje prednosti koje može postići usmeravajući to čisto i sjajno spokojstvo ka
njima.


A sada će Buda ukazati na ādīnava, opasnost. Kaže:


Čovek razume ovako: ‘Ako bih ovo spokojstvo, tako pročišćeno i sjajno, usmerio ka području beskrajnog
prostora i razvijanju svog uma u skladu s tim, to bi bilo uslovljeno. Ako bih ovo spokojstvo, tako
pročišćeno i sjajno, usmerio ka području beskonačne svesti… ka području ničega… ka području ni
opažanja ni neopažanja i ka razvijanju svog uma u skladu s tim, to bi bilo uslovljeno.’


saṅkhata = nešto stavljeno zajedno, proizvedeno kombinacijom uslova. A kada Buda kaže ovo, to čini da
otvori Pukkusātiju oči za sve manjkavosti u tom zadubljenju.


U Komentarima nalazimo:


Ovo je rečeno da bi se pokazala opasnost u nematerijalnim đhānama.
Sintagmom „to bi bilo uslovljeno”, on pokazuje: „Iako je tu životni vek 20.000 eona, to je uslovljeno,
oblikovano, načinjeno. Otuda je prolazno, nestabilno, ne traje, nepostojano; skopčano je s nestankom,
razlaganjem, rastakanjem; skopčano sa rođenjem, starenjem i smrću, utemeljeno u patnji. To nije
sklonište, mesto sigurnosti, utočište. Kad neko tu umre kao običan čovek, još uvek je moguće da se
preporodi u nekom od četiri stanja uskraćenosti.”


BB: Sledeća rečenica je vrlo teška za prevođenje i nisam baš srećan ovakvim prevodom: "čovek ne
formira niti generiše bilo kakvu vrstu volje naklonjene ka bivanju ili ne-bivanju." On ne usmerava svoj um,
ne vodi um bilo prema večnoj egzistenciji, bilo traženju poništenja nekog pretpostavljenog sopstva. Ne
formira bilo koji uslov, ne konstruiše bilo kakvu volju koja teži bilo bivanju (večnom postojanju) ili nebivanju
(ka anihilaciji). Jednostavno, ne vezuje se ni za šta na svetu. Kada se ne vezuje (opet ovo je teško
prevesti), nije uznemiren. [Ukratko, ovde je ideja da nema više žudnje.] Kada nije uznemiren, sam za sebe
dostiže nibbānu. Vatre žudnje, pohlepe, mržnje i obmane jesu u njemu ugašene. I razume:


‘Ovo je
poslednje rođenje, proživljen je svetački život, učinjeno je trebalo učiniti. Nema više preporađanja u bilo
koji oblik bivanja.’