Skorašnje poruke

21

Pali kanon grupa / Odg: 105. Mahā-sīhanāda sutta (MN12) - beleške 1

« Poslednja poruka vasilije poslato Avgust 28, 2025, 11:10:30 »

Kratak sadržaj sutte
U ovom govoru, Buda navodi mnoge svoje superiorne osobine, uključujući i listu od deset moći Tathāgate,
kao i druge liste koje pokazuju koliko je duhovno napredovao. Od posebnog je značaja opis vremena koje
je proveo praktikujući ekstremne asketske prakse.


Beleške
Na redu nam je MN12, Dugi govor o lavljem riku. Nasuprot nje stoji sutta koja joj prethodi - MN11 Kratki
govor o lavljem riku. Moguće da je razlika između ova dva govora u tome što u Kratkom govoru učenici
ispuštaju lavlji rik, dok u ovom to čini Buda.


Sastoji se od nabrajanja specijalnih moći, znanja i temelja neustrašivosti. Tokom našeg programa studija
u ranijim časovima objasnili smo različite stadijume ostvarenja učenika, a sada dolazimo do specijalnih
kvaliteta osnivača zajednice i pokretača Učenja.


I ova sutta je u vezi sa posebnim incidentom, nečim što se dogodilo tokom Budine karijere, a to je
razmonašenje monaha po imenu Sunakkhatta. On je poreklom bio iz grada Vesālija, član Liććhavi
plemena, klana aristokrata. Sunakkhatta je postao monah jer je bio impresioniran idejom da su askete,
beskućnici u stanju da postignu natprirodne moći, čudesne podvige i pomislio je da će, kada postane
monah, Buda izvoditi čudesa, a i njega će naučiti. A kada je došao do Bude po instrukcije, Buda ga je podučio
Dhammi u svrhu dostizanja oslobođenja od patnje. I svaki sledeći put uvek je dobijao
uputstva za oslobođenje od patnje. A Sunakkhatta se pitao hoće li Buda izvesti čudesa. A takođe, želeo je
da dobije neka objašnjenja od Bude o tome kako je sve poteklo, odakle je kosmos, kako su ljudska bića
nastala, a kako biljke i životinje... Ali nije dobio objašnjenja koja bi ga zadovoljila.


Jedna od sutta iz DN daje nešto detaljniji prikaz o Sunakkhattinoj karijeri kao monaha i o događajima koji
vode do njegovog razmonašenja. To je Pātika sutta, DN24, prva u delu III.


BB:Ako ste mislili da su sutte
vrlo šture i suvoparne, bez bilo kakvog humora, trebalo bi da je pročitate. Jer ona, ili barem neki njeni
delovi, su skoro kao komedija u prozi, ako to možete zamisliti. Početni paragrafi izgleda da su istorijske i
direktne činjenice, ali ono što sledi, po mom mišljenju je rad kompilatora Kanona, koji je dodao zrno
humora u govor.


Recimo u onom incidentu gde Sunakkhatta i Buda idu zajedno u prošnju i Sunakkhatta vidi asketu koji
obavlja pseću praksu: hoda na sve četiri, jede bez upotrebe ruku, ponaša se kao pas. Tada Sunakkhatta
pomisli: "On mora da je arahant, oslobođeni!" A Buda videvši šta je ovom drugome u umu reče:
"Sunakkhatta, ti ne bi znao kada bi video arahanta". Sunakkhatta: "Zašto mi poštovani to govori? Da li je
poštovani ljubomoran što je još neko postao arahant?" Buda:"Za nedelju dana ovaj će asketa umreti.
Možeš krenuti za telom kada ga budu nosili na pogrebnu lomaču, dodirnuti njegovo telo i pitati ga gde se
sada nalazi. Reći će ti da se preporodio u najnižim svetovima." Taj je asketa posle nekog vremena stvarno
umro, Sunakkhatta odlazi na mesto za spaljivanje, nalazi njegovo telo i pitaga: "Gde si sada?" Iako mrtav,
on diže glavu, protrlja leđa i kaže "Preporodio sam se u najnižem svetu" i vrati se da leži. Ali Sunakkhatta
još uvek misli da Buda nije učinio nikakva čudesna dela!


Zatim, nekoliko nedelja kasnije, Sunakkhatta odlazi u prošnju sa Budom i vidi jednog asketu koji se drži
vrlo stroge asketske prakse. Sunakkhatta kaže: "Evo ga arahant!" Buda: "Ne bi znao kada bi ga video!"
Sunakkhatta: "Kako možete negirati da je ovo arahant? Vidite kako su stroge njegove prakse!" Buda: "Za
nekoliko nedelja ovaj asketa će se oženiti, živeće u luksuznoj kući sa mnogo slugu, ješće tri puta dnevno,
sačekaj i videćeš!" Posle izvesnog vremena taj asketa napušta asketski život i posvećuje se lagodnom i
luksuznom životu. Ali Sunakkhatta još uvek ne veruje da Buda ima bilo kakve natprirodne kvalitete!


Zatim, bio je tu još jedan asketa koji je zahtevao da dođe Buda i upusti se sa njim u takmičenje u
čudesnim moćima. "Ako Buda izvede bilo kakvo čudo, moći ću da ga dva puta nadmašim!" Kada je
Sunakkhatta to čuo, pomisli: "Ovo je sjajno! Imam puno poverenje u tog asketu, Pāṭikaputtu. Pozvaću
Budu na takmičenje" Buda prihvati izazov. Odlazi u park. Sledbenici Pāṭikaputte odlaze do njega, zovu ga.
On sedeći na svom sedištu prihvati izazov, ali ne može da ustane. Dolaze i drugi da ga zovu na takmičenje,
kaže: "Evo, dolazim!", ali ne može da ustane. Uprkos svemu tome, Sunakkhatta još uvek gubi svoje
poverenje u Budu, zatim se razmonaši i odlazi u grad Vesāli. Bio je to značajan grad u ono doba.


A tamo će tvrditi ono što čitamo u paragrafu 2:


„Asketa Gotama nema nikakve nadljudske osobine, uopšte se ne ističe u znanju i viđenju dostojnom
plemenitih. Asketa Gotama podučava Dhammu koja je stvorena tek pukim domišljanjem, sledi jedino svoj
način istraživanja, kako se njemu čini da treba, a kad bilo kome objašnjava Dhammu, kada je praktikuje,
ona ga vodi potpunom razaranju patnje.”


Smatra da je Buda puki racionalista, neko ko je razvio intelektualnu doktrinu, a ne kroz uvid, tj. više
postignuće. Želi da kritikuje Budu i kaže: "kad bilo kome objašnjava Dhammu, kada je praktikuje, ona ga
vodi potpunom razaranju patnje". Misli da je ovo kritikovanje, ali to je u stvari hvaljenje Bude!


A onda jednog dana, poštovani Sāriputta dolazi u Vesāli i čuje bivšeg monaha i njegovu tvrdnju. Odlazi do
Bude i podnosi izveštaj. Buda odgovara da je zabludeli čovek Sunakkhatta postao besan i govori reči iz
ljutnje. A čak i kad misli da je diskreditovao Tathāgatu, on ga u stvari hvali kada kaže da Dhamma koju
Buda podučava vodi uništenju patnje. Zatim će Buda početi da nabraja neke od svojih kvaliteta koje
Sunakkhatta nikada ne bi mogao da razume, da zaključi u skladu sa Dhammom:


Sāriputta, zavedeni čovek Sunakkhatta nikada neće o meni zaključiti u skladu sa Dhammom: ‘Zaista je
Blaženi plemenit i potpuno probuđen, usavršen u znanju i ponašanju, srećan, znalac svetova, nenadmašni
vodič onima kojima je potreban putokaz, učitelj božanskim i ljudskim bićima, budan, blažen.’


Ovo su
čuvenih devet Budinih kvaliteta, objasnili smo ih detaljno u MN27.


Sada će pomenuti stvarne natprirodne moći koje sam poseduje:


‘Blaženi poseduje različite vrste natprirodnih moći: iz jednog bića pretvara se u mnogobrojna, iz
mnogobrojnih opet u jedno; iz vidljivog bića pretvara se u nevidljivo; nesmetano prolazi kroz zidove,
bedeme i bregove, kao kroz vazduh; uranja u zemlju i izranja iz nje kao iz vode; hoda po vodi, a da je i ne
ustalasa, kao po zemlji; kreće se vazduhom ukrštenih nogu, poput ptice; u stanju je da rukom dotakne i
miluje Mesec i Sunce, tako moćne i velike; telesno se uzdiže, čak do sveta boga Brahme.’


Mnogo značajnih arahanata iz Budinog vremena mogli su da od jednog stvore mnoga tela i da budu na
više mesta u isto vreme, a zatim sva ta tela ponovo skupe i onda ponovo postoji samo jedno telo; da
nestanu na jednom mestu i trenutno se pojave na nekom drugom, zatim da tamo nestanu i ponovo se
pojave na trećem; da prolaze kroz zidove, kroz neku vrstu prepreka, poput ograde, barijera, čak
kroz planine kao da je to samo vazduh, bez bilo kakvih smetnji; da zarone u tlo kao da je voda; da hodaju
po vodi kao da hodaju po zemlji; da sede prekrštenih nogu i putuju kroz prostor kao ptica. (BB: Učinio
sam isto pre samo nekliko dana kada sam se vraćao iz Kalifornije. Malo mi je bilo neudobno da sedim
prekrštenih nogu na sedištu aviona :-) Da telom putuju do sveta Brahme.


Možemo reči da su za nas ovo čudesne moći. U hrišćanskom svetu bi ovo bio dokaz da je neko nadahnut
Bogom, bio bi dokaz postojanja vrhunskog božanstva. Ali za budizam, kada se naglašavaju ove moći, to je
kroz razvoj uma do nivoa đhāna i ovladavanje četvrtom đhānom. Tako se može koristiti vrlo moćan, vrlo
čist um u đhānama da se transformišu materijalni fenomeni. Naročito kada se stigne u četvrto
zadubljenje i kroz njega do arūpa đhāna, tada se prelazi iza materijalnih fenomena. To su stanja iza
materijalnih fenomena. Tako um koji ulazi u arūpa đhāne može razumeti suptilne principe koji rukovode
funkcionisanjem materijalnih fenomena. I može koristiti takva znanja da bi se manipulisalo
funkcionisanjem materijalnih fenomena. Tako, recimo, neko može transformisati čvrste i tvrde
karakteristike elementa zemlje i zameniti ga karakteristikama elementa vazduha. Onda može prolaziti
kroz zidove kao kroz vazduh. Ovo su bile iddhi - različiti tipovi natprirodnih, psihičkih moći.


U paragrafu 7 Buda govori o duhovnom uhu - sposobnosti vrlo prefinjenog sluha, pomoću koga je u
stanju da čuje obe vrste zvukova - nebeskih i ljudskih. Može čuti ljudske zvukove i na velikim rastojanjima,
stotinama milja udaljenim; može čuti razgovor i iz nebeskog sveta, razgovor deva. A takođe i zvuk
insekata i bića koji nije moguće čuti normalnom ljudskom uhu.


A onda će reći: ‘Blaženi razume umove drugih bića, drugih ljudi, obuhvativši ih svojim umom.' Zatim
navodi različite tipove umova, a kroz njih smo sve već prošli u ranijim suttama. Tako ovo su iddhi, sve
navedeno nije jedinstveno za Budu, poseduju ih i mnogi drugi arahanti.


Odeljci 6–8 pokrivaju prva tri od šest neposrednih znanja (abhiññā). Jogiji i rišiji koji nisu sledbenici
Budini, već razvijaju superiorna postignuća u praksi samādhija, dostižu ova znanja. [Druga tri od ovih šest
abhiññā se javljaju kao poslednje od deset moći Tathāgate, kasnije u tekstu.]


No, sada sa paragrafom 9, dolazimo do skupa moći koja su jedinstvena za njega: 10 moći Tathāgate, dasa
tathāgatabalāni. I naglašava:


Tathāgata ima deset moći Tathāgate, zahvaljujući kojima tvrdi da mu pripada mesto vođe zajednice,
objavljuje svoj lavovski rik i pokreće točak Brahme.


āsabhaṃ ṭhānaṃ = mesto koje zauzima bik predvodnik u stadu, ima smisao najvišeg dostojanstva. Tako,
Buda ima prirodno dostojanstvo i osećaj vođstva. I on ispušta lavlji rik da sazove zajednicu. Imamo izraz
da je lav kralj životinja, ta ideja je zajednička mnogim kulturama, izgleda zbog njegovog rojalističkog
dostojanstva. I kada on ispusti krik, sve druge životinje u džungli zaćute.


Ima nekoliko sutta gde se koristi poređenje sa lavljim krikom u vezi sa Budinim objavljivanjem Dhamme
(recimo SN, odeljak 22, sutta 58). I posedujući ovih deset kvaliteta Buda je u stanju da pokrene točak Dhamme,
Dhammaćakka. Tako sve Bude, bilo Sakyamuni, tj. Gotama, bilo neki iz prošlosti ili budućnosti poseduju
ovih dest moći, što im omogućava da stave točak Dhamme u pokret, da podučavaju Dhammu u celoj
njenoj punoći i dubini. Bez ovih deset moći niko se ne može zvati potpuno probuđenim, Budom.


Prva od moći je: Tako, Tathāgata razume onako kako zaista jeste moguće kao moguće, a nemoguće kao
nemoguće.


Navodimo ovo u skladi sa objašnjenjem datim u Abhidhamma piṭaki - Vibhanga (druga knjiga). Ima
odeljak o različitim vrstama znanja i u tom odeljku dato je vrlo dugo objašnjenje deset moći Tathāgate.
Da bi se razumeo ovaj tip znanja osvrnimo se na suttu MN115. Ovde će Buda nabrojati stvari koje smatra
mogućim i sa druge strane, one koje smatra nemogućim.


‘Nemoguće je, ne može se dogoditi da se neko ko poseduje ispravno razumevanje, odnosi prema bilo
čemu uslovljenom kao da je trajno – ne postoji takva mogućnost.’ I monah razume: ‘Moguće je da se
običan čovek odnosi prema nečem uslovljenom kao da je trajno – postoji takva mogućnost.’ On razume:
‘Nemoguće je, ne može se dogoditi da se neko ko poseduje ispravno razumevanje, odnosi prema bilo
čemu uslovljenom kao da je zadovoljstvo – ne postoji takva mogućnost.’ I on razume: ‘Moguće je da se
običan čovek odnosi prema nečem uslovljenom kao da je zadovoljstvo – postoji takva mogućnost.’ On
razume: ‘Nemoguće je, ne može se dogoditi da se neko ko poseduje ispravno razumevanje, odnosi prema
bilo kojoj stvari kao da je sopstvo – ne postoji takva mogućnost.’ I on razume: ‘Moguće je da se običan
čovek odnosi prema nekoj stvari kao da je sopstvo – postoji takva mogućnost.’


Paragraf 13 se bavi najvišim prestupima i zločinima:


Monah razume: ‘Nemoguće je, ne može se dogoditi da neko ko poseduje ispravno razumevanje liši života
sopstvenu majku – ne postoji takva mogućnost.’ I on razume: ‘Moguće je da običan čovek liši života
sopstvenu majku – postoji takva mogućnost.’ On razume: ‘Nemoguće je, ne može se dogoditi da neko ko
poseduje ispravno razumevanje liši života sopstvenog oca… liši života arahanta – ne postoji takva
mogućnost.’ I on razume: ‘Moguće je da običan čovek liši života sopstvenog oca… liši života arahanta –
postoji takva mogućnost.’ On razume: ‘Nemoguće je, ne može se dogoditi da se neko ko poseduje
ispravno razumevanje, uma obuzetog mržnjom, prolije krv Tathāgate – ne postoji takva mogućnost.’ I on
razume: ‘Moguće je da običan čovek, uma obuzetog mržnjom, prolije krv Tathāgate – postoji takva
mogućnost.’ On razume: ‘Nemoguće je, ne može se dogoditi da neko ko poseduje ispravno razumevanje,
izazove raskol u Sanghi… prihvati drugoga učitelja – ne postoji takva mogućnost.’ I on razume: ‘Moguće
je da običan čovek izazove raskol u Sanghi… prihvati drugoga učitelja – postoji takva mogućnost.’


Nemoguće je za osobu sa ispravnim razumevanjem, tj. za onoga što je došao do nivoa ulaska u tok, da liši
života svoju majku, oca, arahanta, ne može sa umom punim mržnje prouzrokovati da se Budi prolije krv.
Zašto ne kaže da ne može ubiti Budu? Put svih Buda je fiksiran, svaki umire prirodnom smrću, to je
ustaljena priroda stvari. Umire od bolesti, starosti, ali ne od ruke drugoga. Ne može se desiti da osoba sa
ispravnim razumevanjem, može izazvati šizmu u sanghi, da ujedinjenu sanghu zlonamerno razjedini, da je
razdvoji na više frakcija. Ovih pet postupaka sa zovu pet užasnih zločina - pet činova trenutnog kažnjavanja,
jer izazivaju trenutno preporađanje u nižim svetovima.


A šesta stvar za koju se kaže da je nemoguća za osobu sa ispravnim razumevanjem je da smatra nekoga
drugoga osim Bude za učitelja - satthā (vrhovnog duhovnog učitelja). Ali sve ove stvari su moguće za
običnu osobu, sve dok nemamo ispravno razumevanje ulaska u tok, još uvek je za nas moguće da
učinimo sve ove prestupe.


Druge stvari koje su nemoguće:


Monah razume: ‘Nemoguće je, ne može se dogoditi da se dva plemenita i potpuno probuđena
istovremeno pojave u jednom svetu – ne postoji takva mogućnost.’ I on razume: ‘Moguće je da se jedan
plemeniti i potpuno probuđeni pojavi u jednom svetu – postoji takva mogućnost.’ On razume: ‘Nemoguće
je, ne može se dogoditi da se dva vladara koji pokreću točak istine, istovremeno pojave u jednom svetu…
Moguće je da se jedan vladar koji pokreće točak istine pojavi u jednom svetu – postoji takva mogućnost.’


Ne može se desiti da u jednom sistemu svetova dvojica potpuno probuđenih Buda podučavaju u isto
vreme. I takođe se kaže da se dva vladara koji pokreću točak istine (rājā cakkavattī) - velika plemenita
kralja, ne mogu javiti istovremeno u jednom sistemu svetova. Ali, mogu se javljati sukcesivno.


Pasus 15 može biti pomalo kontroverzan:


Monah razume: ‘Nemoguće je, ne može se dogoditi da žena bude plemeniti i potpuno probuđeni – ne
postoji takva mogućnost.’ I on razume: ‘Moguće je da muškarac bude plemeniti i potpuno probuđeni –
postoji takva mogućnost.’ On razume: ‘Nemoguće je, ne može se dogoditi da žena bude vladar koji
pokreće točak istine … da žena zauzme mesto Sakke… da žena zauzme mesto Māre… da žena zauzme
mesto Brahme – ne postoji takva mogućnost.’ I on razume: ‘Moguće je da muškarac bude vladar koji
pokreće točak istine … da muškarac zauzme mesto Sakke… da muškarac zauzme mesto Māre… da
muškarac zauzme mesto Brahme – postoji takva mogućnost.’


Ono što se kaže je da se neko ko je potpuno probuđen, Buda, manifestuje u muškoj formi. I to je
verovatno zato što se podučavanje odigrava na fonu društvenog sistema Indije onog doba u kojem
poziciju autoriteta zauzimaju muškarci. Buda kaže da su muškarac i žena oboje u stanju da postignu
probuđenje, oslobođenje, da je ono dostupno bilo kome i da pol ne utiče na to. Citirajmo malu suttu iz
SN:
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
5:2 Soma sutta – Monahinja Soma
Ovako sam čuo. Jednom je prilikom Blaženi boravio u Sāvatthiju, u Đetinom gaju, u manastiru koji je
podigao Anāthapindika.


Tada, ujutru, bhikkhuni Soma se obuče i, uzevši posudu za hranu i ogrtač, ode u Sāvatthi u prošnju hrane.
Pošto je prošla Sāvatthi i vratila se iz prošnje, pošto je jela, otide do Slepčevog gaja, da tamo provede
ostatak dana. Zašavši u Slepčev gaj, sede u podnožje jednoga drveta, da tu provede ostatak dana.


Tada zli Mara, želeci da u bhikkhuni Somi izazove strah, uznemirenost i jezu, želeći da joj pokvari
koncentraciju, priđe joj i obrati joj se ovim stihovima:


“Teško je postići ono stanje
Kojem teže mudraci,
Ne može ga postići žena
Sa to malo njezine pameti.”


Tada se bhikkhuni Somi javi misao: “Ko je izgovorio ove stihove — ljudsko ili neljudsko biće?” Onda
pomisli: “To je zli Mara, koji ih izgovori želeći da u meni izazove strah, uznemirenost i jezu, želeci da mi
pokvari koncentraciju.”


Tako bhikkhuni Soma, shvativši “Ovo je zli Mara”, odgovori mu stihovima:


“Šta znači je li neko žensko ili muško
Kada je um dobro skoncentrisan,
Kada znanje postojano pritiče
Dok direktno posmatramo dhammu.
Onome koga muči misao,
‘ja sam žensko’ ili ‘Ja sam muško’
Ili ‘Ja sam ovo ili ono’ —
Taj samo zlog Maru priziva.”


Tada zli Mara — tužan i potišten zbog misli: “Bhikkhuni Soma me prepozna” — nesta u trenu.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Ali u načinu razmišljanja indijskog društvenog sistema, autoritet oličavaju muškarci. I da bi se uspostavio
novi religiozni red u svetu, u ovom okviru gledišta, to bi bila funkcija nekoga ko može izraziti taj autoritet.
I tako, ovo bi bio zadatak koji pripada muškarcu. BB: To je, barem način na koji to razumem. Na isti se
način pominje da žena ne može biti monarh koji okreće točak Dhamme. Takođe, žena ne može zauzimati
ni poziciju Māre, znači i loše su pozicije rezervisane za muškarce.


U pasusu 16 dolazimo do onoga što je moguće/nemoguće u vezi sa radom karme:


Monah razume: ‘Nemoguće je, ne može se dogoditi da neželjeni, nepoželjan, bolni rezultat bude stvoren
dobrim telesnim postupkom… dobrim verbalnim postupkom… dobrim mentalnim postupkom – ne postoji
takva mogućnost.’ I on razume: ‘Moguće je da željeni, poželjan, prijatan rezultat bude stvoren dobrim
telesnim postupkom… dobrim verbalnim postupkom… dobrim mentalnim postupkom – postoji takva
mogućnost.’


Ne može se desiti da telesno, verbalno i mentalno loše ponašanje može dati dobar rezultat, nešto što je
željeno i poželjno. Ali ono što je moguće jeste da daje nezadovoljavajuće rezultate, bol, jad, nesreću... To
je fiksiran zakon da kada sazru loši postupci, vode u loše rezultate. A u nastavku nalazimo i drugu stranu
ovoga.


Sledeći paragraf bavi se svetovima preporađanja koje proizvode različiti tipovi karme:


Monah razume: ‘Nemoguće je, ne može se dogoditi da se neko ko čini loša dela telom… čini loša dela
govorom… čini loša dela mislima, iz tog razloga, posle sloma tela, posle smrti preporodi na srećnom
odredištu, čak u nebeskom svetu – ne postoji takva mogućnost.’ I on razume: ‘Moguće je da se neko ko
čini loša dela telom… čini loša dela govorom… čini loša dela mislima, iz tog razloga, posle sloma tela,
posle smrti preporodi u svetu lišavanja, na lošem odredištu, u nižem svetu, čak u čistilištu – postoji takva
mogućnost.’


Ako pročitamo pažljivo: iz tog razloga, uočavamo da se osoba koja se u ovo upušta, može preporoditi u
srećnim boravištima, ali ne na osnovu ove loše karme. Jedna osoba proizvodi mnoge tipove postupaka,
loša i dobra dela; može se desiti da dobra proizvedu preporađanje i onda je vode u srećna odredišta,
slično važi i za loša, vodiće u loša odredišta.


A onda se navodi šta je moguće. Ako loša karma uzme ulogu generatora preporađanja, ona će voditi u
niže svetove. Može se desiti da se preporodi na lošim odredištima, ali na osnovu loših dela, ako u vreme
smrti to uzme ulogu u preporađanju. Jasno, ako dobra karma uzme ulogu generatora preporađanja - to
će voditi u preporađanja u srećnim boravištima, čak i u nebeskim svetovima.


Tako su sve ovo delovi fiksiranog zakona, zakona karme. Sve ovo je deo znanja o tome šta je
moguće/nemoguće i objašnjeno je u MN115. Navedeno je onako kako to učenik razume, ali učenik
razume ovo u skladu sa putem kojim ga vodi Buda, a on je taj koji je ova znanja otkrio, prvi koji je uvideo
funkcionisanje svih ovih pravila, zakona i principa. Zato je Buda poznat kao sammā-sambuddho, onaj koji
je potpuno probuđen!
(nastaviće se...)

22

Pali kanon grupa / 105. Mahā-sīhanāda sutta (MN12) - beleške 1

« Poslednja poruka vasilije poslato Avgust 28, 2025, 10:38:01 »

Tekst sutte:


https://srednjiput.rs/pali-kanon/sutta-pitaka/maddhima-nikaya/mn-12-mahasihanada-sutta/

23

Pali kanon grupa / Odg: 103. Kīṭāgiri sutta (MN70) - beleške 1

« Poslednja poruka vasilije poslato Avgust 28, 2025, 10:31:50 »

Tekst sutte:


https://srednjiput.rs/pali-kanon/sutta-pitaka/maddhima-nikaya/mn-70-kitagiri-sutta/

24

Theravada / Prijevod dijagrama Uvjetovanog nastajanja sa engleskog na hrvatski ili srpski

« Poslednja poruka marinoklisović poslato Avgust 26, 2025, 21:10:16 »

Pozdrav,

Trenutačno prevodim jednu knjigu Budističke tematike sa engleskog na hrvatski. Zapeo sam na dijagramu Uvjetovanog nastajanja (Dependent Origination; Paṭicca Samuppāda). Posebice me zanima kako se prevodi termin Unbinding.

Slika dijagrama:




Pozdrav,
Marino

25

Tantra / Odg: Kašmirski šaivizam

« Poslednja poruka Fazlija poslato Avgust 24, 2025, 11:12:39 »

Križevci su mali gradić u središnjoj Hrvatskoj u kojem djeluje zanimljiv Institutu za kozmologiju i filozofiju prirode. na njihovom YT kanalu ćete naći dosta zanimljivih predavanja o filozofiji i nauci (matematika, fizika), a posebno skrećem pažnju na niz predavanja o spisu Spanda Karika, poznatog kašmirskog učitelja Vasugupte iz 9. vijeka Nove ere.


1. predavanje Spanda Karika (Vasugupta)

26

Pali kanon grupa / Odg: 104. Kīṭāgiri sutta (MN70) - beleške 2 (završetak)

« Poslednja poruka vasilije poslato Avgust 22, 2025, 13:49:42 »

Dodatak uz MN70:



Iz Samyutta Nikaye


                                            25 Okkantisamyutta
                                          Povezani govori o ulasku


1 - OKO


Kraj Sāvatthija. „Monasi, oko je prolazno, promenljivo, uvek drugačije. Uho je prolazno, promenljivo, uvek drugačije. Nos je prolazan, promenljiv, uvek drugačiji. Jezik je prolazan, promenljiv, uvek drugačiji. Telo je prolazno, promenljivo, uvek drugačije. Um je prolazan, promenljiv, uvek drugačiji. Onaj ko u ovo učenje ima poverenje i njime je privučen, toga nazivaju sledbenikom iz poverenja, onim ko je stupio na čvrsti put ispravnosti, ko je stupio u domen čestitih ljudi, nadišao domen neukog puka. Takav nije u stanju da učini delo zbog kojeg bi se preporodio u čistilištu, svetu životinja ili svetu gladnih duhova; takav ne može da umre, a da se ne preporodi kao onaj ko je ušao u tok. [1]

Onoga ko je ovo učenje prihvatio, pošto je o njemu svojom mudrošću dovoljno razmislio, toga nazivaju sledbenikom Dhamme, onim ko je stupio na čvrsti put ispravnosti, ko je stupio u domen čestitih ljudi, nadišao domen neukog puka. Takav nije u stanju da učini delo zbog kojeg bi se preporodio u čistilištu, svetu životinja ili svetu gladnih duhova; takav ne može da umre, a da se ne preporodi kao onaj ko je ušao u tok.
Onaj ko zna i vidi tako naziva se onim ko je ušao u tok, oslobođen nižeg sveta, fiksirane sudbine, sa probuđenjem kao svojim odredištem. [2]


Beleške

[1] Sledbenik iz poverenje (saddhānusari) i sledbenik Dhamme (dhammānusāri), opisan malo niže, jesu dve klase učenika koji vežbaju da bi dostigli plod ulaska u tok. Ta dvojica su najniži članovi sveobuhvatne sedmočlane tipologije plemenitih učenika, koju je, zajedno sa formalnom definicijom, moguće naći u MN 70. Ovih sedam tipova se, na malo drugačiji način, opisuju takođe u Pp 14-15 (§30-36) i u Vism 659-660 (Ppn 21:74-78). Sledbenik iz poverenja i sledbenik Dhamme se takođe opisuju u SN 55:24 i SN 55:25, iako se sami ovi termini tu ne koriste. U SN 48:12-17 oni se nalaze na kraju jedne standardnije liste plemenitih osoba, na mestu onih koji vežbaju da dosegnu plod ulaska u tok, a ovde je sledbenik iz poverenja postavljen ispod sledbenika Dhamme, zato što su njegove sposobnosti slabije.


Sve u svemu, sledbenik iz poverenja i sledbenik Dhamme se razlikuju prema svojoj dominantnoj sposobnosti: prvi se oslanja na poverenje kao sredstvo napredovanja, a drugi na mudrost. Kada dostignu plod ulaska u tok, prvi postaje „onaj ko je oslobođen poverenjem“ (saddhāvimutta; videti MN 70), a drugi „onaj ko je usavršen gledištem“ (diṭṭhippatta; videti MN 70).


Prema Abhidhamma sistemu, sa njezinim shvatanjem da transcendentni put traje samo jedan misaoni trenutak, i sledbenik iz poverenja i sledbenik Dhamme bi bili takvi samo za taj jedan misao-trenutak puta. Tu interpretaciju, međutim, iako je zagovaraju komentari, nije lako izmiriti sa nikāyama. Zanimljivo razmatranje prva dva modela videti u Gethin: The Buddhist path to Awakening, str. 129-133.


Komentar za SN objašnjava „čvrsti put ispravnosti“ (sammattaniyāma) kao plemeniti put (ariyamagga). O tvrdnji „takav ne može da umre, a da se ne preporodi kao onaj ko je ušao u tok“ komentar za SN kaže da kada je jednom put nastao, ne može biti prepreke za plod. On citira Pp 12 (§20): „Ako bi ta osoba vežbala radi dostizanja ploda ulaska u tok i ako bi bilo vreme da se eon okonča, taj eon se ne bi okončao pre nego što bi ta osoba dostigla plod ulaska u tok“.


[2] Ova tvrdnja razjašnjava na koji se način onaj ko je ušao u tok razlikuje od onih koji su tek na putu ka ulasku u tok. Sledbenik iz poverenja prihvata učenje na osnovu vere (sa ograničenim stepenom razumevanja), sledbenik Dhamme na osnovu istraživanja; ali onaj ko je ušao u tok zna i vidi učenje direktno.

27

Pali kanon grupa / 104. Kīṭāgiri sutta (MN70) - beleške 2 (završetak)

« Poslednja poruka vasilije poslato Avgust 22, 2025, 13:46:13 »

Prošlog smo puta počeli diskutovati Kīṭāgiri suttu, govor koji je Buda održao u Kīṭāgiriju. Odeljak u govoru na koji se sada fokusiramo je deo gde se objašnjava sedam tipova plemenitih učenika. Uvodi ih u paragrafu 12, ali analiza počinje sa pasusom 14, gde nabraja sve tipove.


Poslednji put govorili smo o prva dva tipa na ovoj listi. Ovo su dve vrste arahanta. Prvi je oslobođen na oba načina (ubhatobhāgavimutta) - oslobođen od svih nečistoća kroz mudrost i na taj način oslobođen od saṁsāričkog kruga; a kroz razvoj vrlo dubokog samādhija u mogućnosti je da dosegne nematerijalna zadubljenja - mirna zadubljenja koja nadilaze oblike.  (Neki od njih čak dostižu prestanak opažaja i osećaja.) I zbog ovoga, ova se vrsta arahanta smatra oslobođenom od materijalnog tela, tj. oblika. Na ovaj način, kaže se da je on oslobođen na oba načina.


Drugi tip, analiziran u paragrafu 16, zove se neko ko je oslobođen mudrošću (paññāvimutta). On je takođe oslobođen od svih nečistoća kroz mudrost i otuda oslobođen od ciklusa rođenja i smrti. Ali on nije razvio vrlo dubok samādhi do tačke gde može postići nematerijalna zadubljenja. Pa se tako, ne smatra da je oslobođen materijalnog tela.


Za one monahe koji su arahanti, sve otrove uklonili, proživeli svetački život, učinili što je trebalo učiniti, odložili tovar, dosegli sopstveni cilj, raskinuli okove bića i potpuno su oslobođeni krajnjim znanjem, ne kažem da imaju još posla koji treba marljivo da obave. A zašto? Oni su marljivo obavili svoj posao; više nisu u stanju da budu nepažljivi.


Sada će se govoriti o onim tipovima monaha koji još uvek imaju nešto da marljivo obave, tj. o učenicima u višem vežbanju. Tri su tipa koji su dostigli barem prvi plod, prvi stepen ostvarenja, tj. barem ulazak u tok. Navedeni su u paragrafima 17, 18 i 19.


Zovu se neposredni svedok, onaj ko je učvrstio gledište i (preveden sa određenim rezervama) neko ko je oslobođen poverenjem. Pali izrazi su: kāyasakkhi, diṭṭhippatta, saddhāvimutta.


Iz ova tri tipa ne možemo reći da je neko na nužno višem nivou nego drugi. Sve tri vrste učenika u višem vežbanju mogu biti bilo gde od ulaska u tok do ne-povratnika, čak i iznad, na putu ka arahantu. Može biti da je neko saddhāvimutta i vežba se za dostizanje arahanstva, dok je neko drugi kāyasakkhi (neposredni svedok), ali on je samo ušao u tok. A neko diṭṭhippatta može biti ne-povratnik ili jednom-povratnik. Tako sva tri tipa mogu biti na bilo kom od ova tri nivoa. A kako se ove tri vrste razlikuju? Na osnovu toga šta im je dominantna sposobnost.


Kakav je čovek neposredni svedok? Tako neko iskusi neposredno i boravi u onim oslobođenjima koja su mirna i nematerijalna, nadilaze oblike, a neki otrovi u njemu bivaju uklonjeni viđenjem proisteklim iz mudrosti. Takav čovek naziva se neposredni svedok.


Ova je osoba do neke mere eliminisala nečistoće kroz mudrost. Nije u potpunosti eliminisala otrov čulnosti, žudnje za postojanjem i otrov neznanja. Ali jeste eliminisala određen procenat toga, do nekog stepena su ti otrovi uklonjeni kroz mudrost. I ova je vrsta osobe sposobna da uđe u nematerijalna zadubljenja. I Buda kaže:


Za takvog monaha kažem da ima još posla koji treba marljivo da obavi. A zašto? Zato što taj poštovani kad koristi pogodna boravišta, druži se s dobrim prijateljima i uravnotežuje svoje duhovne kvalitete, može doseći i boraviti na onom cilju svetačkog života radi kojeg sinovi dobrih porodica napuštaju dom i odlaze u beskućnike, te ga sam razumeti neposrednim znanjem ovde i sada. Imajući na umu taj plod marljivosti za takvog monaha, kažem da ima još posla koji treba marljivo da obavi.


Što se tiče drugog tipa:


Kakav je čovek onaj ko je učvrstio gledište? Tako neko ne iskusi neposredno i ne boravi u onim oslobođenjima koja su mirna i nematerijalna, nadilaze oblike, ali neki otrovi u njemu bivaju uklonjeni viđenjem proisteklim iz mudrosti; on je mudrošću proučio i istražio učenje koje je objavio Tathāgata. Takav čovek naziva se onaj ko je učvrstio gledište.


Ta osoba nije postigla nematerijalna zadubljenja, delimično je uklonila nečistoće i otrove kroz mudrost, a njen specijalni način praktikovanja je istraživanje učenja mudrošću. Možemo reći da vučna sila prakse kod ove osobe jeste istraživanje, ispitivanje učenja. Pa možemo uočiti vrlo direktnu vezu između ubhatobhāgavimutta arahanta i neposrednog svedoka. Oba od njih postižu nematerijalna zadubljenja, ali je razlika u tome što je ovaj prvi razvio mudrost do tačke gde su sve nečistoće uklonjene, a za učenika u višem vežbanju nečistoće su samo delimično eliminisane. A zatim možemo videti vezu između onoga ko je učvrstio gledište (diṭṭhippatto) i mudrošću oslobođenog arahanta paññāvimutta. Oba ne poseduju nematerijalna zadubljenja. Oba koriste mudrost da odseku nečistoće, ali kod jednog je to potpuno učinjeno, kod drugog samo delimično.


A imamo i treću vrstu osoba na putu, a to je neko ko se zove saddhāvimutta = oslobođen poverenjem. Ubeđen sam da je ovaj naziv rezultat greške u transkribovanju, jer on u stvari nije oslobođen! A postoji još jedna reč koja je blisko povezana sa poverenjem - to je adhimutta, past particip od adhimuććati. Dolazi od istog korena kao vimutta, što znači oslobođen, ali adhimutta ima značenje odluke, rešenosti, odlučnosti. Zasnovano na istom korenu: muć- (a glagol je muććati). Jer kada neko donese odluku on otpušta/oslobađa sebe u smeru na koji se rešio. Tako, ima smisao oslobađanja posvetivši se onome na šta se neko rešio. Tako, neko otpusti sve rezervisanosti, inhibicije i potpuno uranja u to čemu se posvetio.
 
A ono što se dešava pri tvorbi reči jeste (i na pāliju i sanskritu) da kada uzmete reč sadhā, sa dugim ā na kraju i dodate ovaj past particip adhimutta, dobijete da se a iz ove druge reči pridruži dugom ā iz saddhā i dobije se saddhādhimuta. U našoj transkripciji mi predstavljamo ovaj glas dh sa dva slova, ali u indijskoj, sinhala, burmanskoj azbuci to je samo jedno slovo. A u savremenom devanāgarī sistemu pisanja slova dh i v jako liče pa, iako rani zapisi nisu bili na ovoj azbuci, sve to ide u prilog hipotezi da se pri prepisivanju desila greška: saddhādhimuta prelazi u saddhāvimutta.


BB: Proverio sam Abhidharmakośa, Abhidhammu na sanskritu koja takođe nabraja ove vrste učenika (Śrāddhādhimuta) i to podržava ovu hipotezu. Tako: pravo značenje je - neko ko je odlučan kroz poverenje, neko ko praktikuje sa rešenošću zasnovanom na poverenju.


Zatim, imamo definiciju:


Kakav je čovek oslobođen poverenjem? Tako neko ne iskusi neposredno i ne boravi u onim oslobođenjima koja su mirna i nematerijalna, nadilaze oblike, ali neki otrovi u njemu su uklonjeni viđenjem proisteklim iz mudrosti  i u njemu vera biva začeta, ima čvrst oslonac i počiva na Tathāgati. Takav čovek naziva se oslobođen poverenjem. 


Ova se osoba razlikuje od prethodnih. I ona će biti oslobođena kroz mudrost, jer je mudrost ta koja odseca nečistoće, ali onaj koji je učvrstio gledište jeste neko ko naglašava istraživanje, ispitivanje Učenja i principa koje je Buda dao. Drugi je više emocionalni tip koji preduzima praktikovanje na osnovu vere, poverenja u Budu.


Za sva tri tipa važi:


 Za takvog monaha kažem da ima još posla koji treba marljivo da obavi. A zašto? Zato što taj poštovani… može doseći i boraviti na onom cilju svetačkog života radi kojeg sinovi dobrih porodica napuštaju dom i odlaze u beskućnike, te ga sam razumeti neposrednim znanjem ovde i sada. Imajući na umu taj plod marljivosti, za takvog monaha kažem da ima još posla koji treba marljivo da obavi.


A sada dolazimo do poslednje dve vrste, tipove osoba koje su samo stupile na stazu ka ulasku u tok, nisu još postigli taj stupanj. Zovu se dhammānusārī i saddhānusārī (anusārī = neko ko ide u smeru sa nečim, ko sledi, neko ko praktikuje u skladu sa nečim). I tako imamo sledbenika na osnovu Učenja i sledbenika na osnovu poverenja. U definiciji iz pasusa 20 čitamo:


Kakav je čovek sledbenik na osnovu Dhamme? Tako neko ne iskusi neposredno i ne boravi u onim oslobođenjima koja su mirna i nematerijalna, nadilaze oblike, a otrovi u njemu još nisu uklonjeni viđenjem proisteklim iz mudrosti. Ali pomoću mudrosti dovoljno je razumeo i prihvatio učenje koje je objavio Tathāgata. Sem toga, poseduje sledeće kvalitete: kvalitet poverenja, kvalitet energije, kvalitet svesnosti, kvalitet koncentracije i kvalitet mudrosti. Takav čovek naziva se sledbenik na osnovu Dhamme.


On prihvata učenja nakon što meditira o njima, promišlja ih do neke mere kroz mudrost. Dalje, on poseduje ranije pomenute kvalitete. Zatim, dolazimo do definicije drugog sledbenika: 


Kakav je čovek sledbenik na osnovu poverenja? Tako neko ne iskusi neposredno i ne boravi u onim oslobođenjima koja su mirna i nematerijalna, nadilaze oblike, a otrovi u njemu još nisu uklonjeni viđenjem proisteklim iz mudrosti; ali ima dovoljno vere i ljubavi za Tathāgatu. Sem toga, poseduje sledeće kvalitete: kvalitet poverenja, kvalitet energije, kvalitet svesnosti, kvalitet koncentracije i kvalitet mudrosti. Takav čovek naziva se sledbenik na osnovu poverenja.


Nema nematerijalna zadubljenja i nije još uvek odsekao bilo koju nečistoću mudrošću. A jaka sposobnost, naglašena kod ovog praktikanta je da on ima dovoljno vere i ljubavi za Tathāgatu (tathāgate cassa saddhāmattaṃ hoti pemamattaṃ). Može se takođe prevesti: ima makar malo ljubavi i vere  za Tathāgatu. Ali se ne čini mogućim da neko stupi na stazu ka ulasku u tok kroz makar malo vere, ljubavi i predanosti. Mora da ima neki stepen mudrosti, uvida. Ovaj učenik takođe ima pet sposobnosti pa se ova osoba zove sledbenik na osnovu vere, saddhānusārī.


BB: Evo kako razumem razliku između Dhamma sledbenika i sledbenika na osnovu poverenja. U svakom slučaju, da bi se ušlo na put koji vodi ulasku u tok to mora biti postignuto kroz uvid/mudrost u istinu Dhamme bar do neke mere. Bez toga je nemoguće. Ali za Dhamma sledbenika, način na koji dostiže taj stepen uvida dolazi kroz ispitivanje Učenja. Njegova motivacija ga vodi da razume istinu stvari. Tako, on čuje učenje, promišlja o njemu, ispituje ga, pokušava da razume. U slučaju sledbenika na osnovu poverenja motivacija je poverenje u Budu, predanost prema Budi i to postaje motivacija da se preduzmu prakse koje će voditi do razvoja pet sposobnosti do one tačke, gde je kroz mudrost, sposoban da razvije uvid koji će ga uvesti na stazu ka ulasku u tok.


Postoji još jedna sutta, tj. skup sutta iz SN: Okkantisamyutta, vezan govor o ulasku. To je priloženo u dodatku:
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Kraj Sāvatthija. „Monasi, oko je prolazno, promenljivo, uvek drugačije. Uho je prolazno, promenljivo, uvek drugačije. Nos je prolazan, promenljiv, uvek drugačiji. Jezik je prolazan, promenljiv, uvek drugačiji. Telo je prolazno, promenljivo, uvek drugačije. Um je prolazan, promenljiv, uvek drugačiji. Onaj ko u ovo učenje ima poverenje i njime je privučen, toga nazivaju sledbenikom iz poverenja, onim ko je stupio na čvrsti put ispravnosti, ko je stupio u domen čestitih ljudi, nadišao domen neukog puka. Takav nije u stanju da učini delo zbog kojeg bi se preporodio u čistilištu, svetu životinja ili svetu gladnih duhova; takav ne može da umre, a da se ne preporodi kao onaj ko je ušao u tok.
Onoga ko je ovo učenje prihvatio, pošto je o njemu svojom mudrošću dovoljno razmislio, toga nazivaju sledbenikom Dhamme, onim ko je stupio na čvrsti put ispravnosti, ko je stupio u domen čestitih ljudi, nadišao domen neukog puka. Takav nije u stanju da učini delo zbog kojeg bi se preporodio u čistilištu, svetu životinja ili svetu gladnih duhova; takav ne može da umre, a da se ne preporodi kao onaj ko je ušao u tok.
Onaj ko zna i vidi tako naziva se onim ko je ušao u tok, oslobođen nižeg sveta, fiksirane sudbine, sa probuđenjem kao svojim odredištem.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Ono što je u prevodu: "onaj ko u ovo učenje ima poverenje i njime je privučen" na pāliju je adhimuććati saddhāhati. Glagol ovde adhimuććati je glagol od koga adhimutti izveden, a sadhāhati je glagol od koga je sadhā izvedeno.


Možemo videti da saddhā = vera/poverenje i adhimuti = rešiti/odlučiti, blisko vezani. Zato smo imali saddhādhimutta = neko ko je odlučan na osnovu poverenja. Onaj ko u ovo učenje ima poverenje i njime je privučen, toga nazivaju sledbenikom iz poverenja. On nadilazi običnu osobu, došao je u oblast plemenitih i prevazišao je preporađanja u tri sveta oskudice (paklovi, svet životinja i gladnih duhova). Prevazišao je činjenje dela koja bi ga vodila preporađanju u ovim svetovima i neće preminuti dok ne dosegne ulazak u tok.


"Onaj ko zna i vidi tako naziva se onim ko je ušao u tok, oslobođen nižeg sveta, fiksirane sudbine, sa probuđenjem kao svojim odredištem."


BB: Kaže se da sledbenik na osnovu vere ima poverenje i privučen je učenjem da je oko netrajno, uho... sve čulne sposobnosti, ali mislim da je način na koji treba razumeti to da učenik vidi sve to sa uvidom, ne samo da čuje učenje o tome i da veruje na osnovu poverenja. Samo verovanjem ne može se stupiti na stazu ka ulasku u tok. Ali kada neko čuje ovo, ta osoba ima poverenja, veru u Budu, potpuno probuđenog, ima poverenje u Dhammu kao učenje o stvarima kakve jesu. A tada zasnovano na tom poverenju preduzima praksu koja donosi uvid. A kroz preduzimanje prakse on vidi da je oko prolazno, uho prolazno...


Drugi učenik jeste neko ko je došao do prihvatanja razmatranjem, kontempliranjem svega toga do neke mere kroz mudrost - zove se sledbenik na osnovu Dhamme. Ostatak citata je isti.


U slučaju sledbenika na osnovu Dhamme, umesto da samo prihvati učenje na osnovu poverenja, kod njega se javlja težnja za dubokim razumevanjem koja ga vodi da pronikne prirodu stvari. I to postaje motivacija za praksu uvida. A kada to istraživanje, ispitivanje kroz uvid dostigne vrhunac, kada neko prozre kroz uslovljeno u puno razumevanje, direktno znanje četiri plemenite istine - to označava proboj u ulazak u tok. I sa time postaje ili  saddhāvimutta ili diṭṭhippatta ili kāyasakkhi.


Ovo bi bila interesantna tačka u razmatranju. Ako neko počne kao saddhānusārī - kako će pojaviti kao neko ko je ušao u tok? Skoro sigurno biće onaj ko je oslobođen poverenjem. Ako se počne kao dhammānusārī - ući će u tok kao neko ko je učvrstio gledište.


BB: Ovo ukazuje na zanimljivo pitanje, a ne vidim da je diskutovano u bilo kojem komentaru. Bilo je mnogo meditanata u Budino vreme, jogina, asketa koji su i pre upoznavanja sa Budinim učenjem bili majstori arūpa đhāna, a nisu bili zadovoljni svojim postignućima i u nekom trenutku su shvatili da je Budin put prava staza ka probuđenju. A onda su slušali njegovo učenje i praktikovali. Tako da, prema načinu prakse, ne bi mogli biti dhammānusārī ni saddhānusārī jer po definicij oni nemaju nematerijalna zadubljenja. Šta je tu u pitanju? Nigde nisam našao odgovor u komentarima, po mojoj ličnoj spekulaciji je da verovatno i ne prolaze kroz ta dva međustadijuma, već usled dovoljnog stupnja samādhija, čim okrenu um ka proučavanju učenja, mogu otići direktno od nivoa obične osobe do nivoa kāyasakkhi, neposrednog svedoka, a da ne prolaze kroz preliminarne nivoe.


Proći ćemo brzo ostatak sutte. Ako se prisetimo, Buda daje ukor monasima u u Kīṭāgiriju. I sada im kaže:


Monasi, ne kažem da se krajnje znanje stiče odjednom. Naprotiv, krajnje znanje stiče se postupnim vežbanjem, postupnom praksom, post­upnim napredovanjem.


U paragrafu 23 objašnjava neke od stupnjeva postepenog treninga, prakse. Prvo učenik da bi se trasirao na put, mora da ima poverenje u Učitelja, da ga poseti, ukaže poverenje, a zatim da sasluša učenje. Naročito, u Budino vreme nije bilo zapisanog učenja pa se ono moralo slušati. Kada čuje učenje, tada ga mora upamtiti, držati u umu. A kada ga memoriše, mora da ispituje značenje učenja. Nakon što ga istraži, tada treba da ga prihvati kroz promišljanje - intelektualno potvrđivanje.


I zanimljivo, ova reč "prihvatanje" = khanti (strpljenje). Tako, intelektualno prihvatanje i strpljenje oba imaju zajedničku ideju da se nešto prihvati, nešto što je teško prihvatiti.


Tada, kada dođe do ovog intelektualnog prihvatanja učenja, tada se revnost, entuzijazam pojavljuje, tj. rađa se žar. Nakon toga, primenjuje se volja. A kada se prione na posao, tada se proučava (ovo bi bilo istraživanje sa uvidom). Nije samo ispitivanje značenja učenja, već istraživanje prirode fenomena - istraživanje koje odlučno teži ka realizaciji. Tada kada neko odlučno nastoji, tada on neposredno dostiže cilj (bukvalno bi bilo "telom", opet se reč telo javlja - ponovo se koristi da pokaže punoću, intenzitet iskustva). On neposredno doseže krajnju istinu (paramasaccaṃ) - ovo se uzima kao postignuće nibbāne.


I vidi je zahvaljujući sopstvenoj mudrosti. Ovo bi bio korak-po-korak trening. A sada će Buda izgrditi ove monahe koji žive lagodan, luksuzan život:


Nije bilo takve vere, monasi, i nije bilo takve posete, nije bilo takvog klanjanja, nije bilo takvog pažljivog slušanja, nije bilo tako saslušane Dhamme, nije bilo takvog zapamćivanja, nije bilo takvog istraživanja, nije bilo ni takvog prihvatanja u načelu, nije bilo takvog žara, nije bilo ni takvog kretanja na posao, nije bilo takvog raspoređivanja snage, nije bilo takvog istrajavanja. Monasi, izgubili ste svoj put; monasi, praktikovali ste pogrešan put. Koliko li ste se samo udaljili, vi zavedeni ljudi, od ove Dhamme i prakse!


Monasi, postoji iskaz iz četiri dela, a kad se odrecituje, mudar čovek ga brzo razume. Odrecitovaću ga za vas, monasi. Pokušajte da ga razumete.”


BB: Ovo je malo mutno, nisam siguran koja je to izjava iz četiri dela. (možda: ‘Blaženi jeste učitelj, ja sam učenik; Blaženi zna, ja ne znam.’ dalje u tekstu, prim.prev.)


Ljudi misle da je Buda uvek blag i nežan, ali nekad je, kao ovde, vrlo oštar:


Monasi, za učenika ispunjenog verom, koji namerava da pronikne u učiteljev nauk, prikladno je da ovako razmišlja: ‘Blaženi jeste učitelj, ja sam učenik; Blaženi zna, ja ne znam.’ Za učenika ispunjenog verom, koji namerava da pronikne u učiteljev nauk, učiteljev nauk je isceljujući i okrepljujući. Za učenika ispunjenog verom, koji namerava da pronikne u učiteljev nauk, prikladno je da se ovako ponaša: ‘Neka od mene ostanu samo koža, tetive i kosti, makar se meso i krv moga tela sasušili, moja energija se neće smanjiti sve dok ne dostignem ono što se može dostići muževnom snagom, muževnom energijom i muževnom istrajnošću.’ Za učenika ispunjenog verom koji namerava da pronikne u učiteljev nauk, jedan od dva ploda može se očekivati. Ili krajnje znanje ovde i sada ili, ako je još preostalo imalo vezivanja, stupanj nepovratnika.”


I monasi se obraduju rečima Blaženog.


Praksa
Razmislite o tome da li je vaša dominantna sposobnost poverenje ili mudrost. Razmislite o osećaju hitnosti da se oslobodite i o načinu na koji koristite preovlađujuću sposobnost za postizanje cilja.

28

Pali kanon grupa / 103. Kīṭāgiri sutta (MN70) - beleške 1

« Poslednja poruka vasilije poslato Avgust 20, 2025, 12:28:50 »

BB: Moram malo da se ispravim u vezi sa onim što sam rekao na kraju prošlog časa, na kraju
Mūlapariyāya sutte. Ako se setimo, poslednja rečenica u tekstu kaže da se monasi nisu obradovali rečima
Blaženog. Pa sam rekao da, po mom mišljenju, to jeste neka tipografska greška ili greška pri recitovanju
koja je došla još iz ranog perioda i nekako se održala u pāli tradiciji. Pogledao sam tri kineske verzije koje
sve tvrde da su se monasi obradovali Budinim rečima. A to se sve razlikuje od pāli verzije. U stvari, u
jednoj kineskoj verziji, ako ne čitamo sadržaj cele sutte, poslednja rečenica kaže da su se obradovali, no,
kada pročitamo suttu, u njoj piše da nakon što je Buda održao govor monasi nisu prihvatili njegove reči.
Māra bejaše zatrovao njihove umove. Ali onda tekst kaže da je Buda ovo uočio i zatim rekao monasima:
Učenje "O osnovnom uzroku stvari" jeste veoma važno! Trebalo bi da ga prihvatite, da ga držite u umu,
da ga promišljate, meditirate sedeći u podnožju drveta, jer ovo učenje naglašavaju sve Bude. A nakon
toga, kako tekst kaže, monasi prihvatiše njegove reči i obradovaše im se. Kada se pogleda samo poslednji
red, izgleda kao da su se monasi odmah obradovali. Ova kineska verzija sutte i pāli varijanta se uzajamno
podržavaju. U oba izvora je ideja da monasi, nakon što su prvobitno čuli Mūlapariyāya suttu, nisu
prihvatili njeno značenje; moguće da nije samo greška u zapisivanju.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------


Kratak sadržaj sutte
Dok opominje dva monaha, Buda ih pita da li su ikada čuli kako on podučava učenja koja ne povećavaju
korisna stanja i ne smanjuju štetna stanja. Takođe im govori o sedam vrsta plemenitih osoba u svetu.


Beleške
Sada nam je na programu Kīṭāgiri sutta (MN70), a ona ima posebnu važnost - vodiće nas ka određenom
načinu klasifikovanja tipova učenika koji su dostigli nivoe ostvarenja, transendirajuće puteve i plodove.


Ovo je različita šema od one sa kojom se inače srećemo. Uobičajeno je da se podela izvrši na klase
plemenitih učenika sa kojima smo se ranije sretali, četiri nivoa plemenitih ostvarenja (ulazak u tok,
jednom-povratnik, ne-povratnik i arahant) ili podgrupe onih koji su stupili na put i koji su dostigli
odgovarajuće plodove. Ali ova sutta će nam dati različit sistem klasifikovanja.


Sutta se odigrava u gradu po imenu Kīṭāgiri u zemlji Kāsi, u delu Indije koja je danas Utar Pradeš, oko
Benaresa. I počinje kada Buda daje nalog monasima da se uzdrže od jedenja noću:


„Monasi, odustao sam od toga da jedem noću. Čineći tako, bez bolesti sam i tegoba, uživam u zdravlju,
snažan sam i dobro se osećam. Tako i vi, monasi, odustanite od toga da jedete noću. Čineći tako, bićete
bez bolesti i tegoba, uživati u zdravlju, snažni i dobro ćete se osećati."


Tu su bila i dva monaha Assađi i Punabbasuka koji su odseli u Kīṭāgiriju. Dobili su instrukcije od monaha
koji su im bili u poseti, ali odbijaju da prihvate nalog. Kažu:


"Prijatelji, mi jedemo uveče, ujutro i preko dana, izvan propisanog vremena. Čineći tako, bez bolesti i
tegoba smo, uživamo u zdravlju, snažni i dobro se osećamo. Zašto bismo napustili [korist] vidljivu ovde i
sada, radi [koristi koju tek treba zadobiti] u budućnosti? Nastavićemo da jedemo uveče, ujutro i preko
dana, izvan propisanog vremena.”


I rešeni su da slede svoju sopstvenu praksu kao i do tada. Monasi nisu uspeli da ubede Assađija i
Punabbasuku da promene način ponašanja i odlaze do Bude, izveštavaju ga, a onda on poziva pomenutu
dvojicu.


Buda ih prvo propituje je li istinit izveštaj koji je čuo i nastavlja ispitivanjem osećaja. Malo je maglovita
poenta Budinog ispitivanja, ali izgleda da Buda ukazuje da određeni tipovi prijatnih osećaja jesu povezani
s korisnim stanjima uma, a drugi sa štetnim stanjima uma. I da onda treba razumeti da prijatni osećaji
mogu da se pojave, ali kada se pojave, takođe su praćeni i štetnim stanjima uma.


I tako, Buda postavlja pravilo, a svrha ovog pravila jeste da se saseče pojavljivanje štetnih stanja uma. A
ono što izgleda da je podtekst koji leži ispod - jeste da je Buda postavio ovo pravilo u vezi sa hranom, jer
želi da saseče štetna stanja pohlepe, vezanosti i brige koji se javljaju u vezi sa hranom, skraćujući period u
kojem monasi mogu uzimati hranu. U ranom periodu Budinog monaškog reda nije bilo pravila koja su se
ticala perioda jela, ali Budina lična praksa (čak i iz vrlo ranog perioda) bila je da uzima samo jedan obrok
dnevno u prepodnevnim časovima. I Buda je hrabrio monahe da čine isto, a oni monasi koji su hteli da
podražavaju Budu tako su i čnili.


Ali drugi su monasi bili slobodni da uzimaju obroke u bilo koje vreme i ponekad su išli u prošnju popodne
ili uveče. A u jednoj takvoj prilici, tokom mračne noći dok se spremala oluja, monah je krenuo u prošnju.
Jedna žena je izašla da opere sudove dok je monah stajao ispred njene kuće sa zdelom u rukama. A u tom
momentu sevnula je munja! Videvši siluetu monaha na noćnom nebu, žena bejaše užasnuta. Monah ju je
smirio, uverio je da nije duh, što sve nije sprečilo ženu da se požali na njega starijim monasima. Te su
žalbe najzad stigle i do Bude i on uvodi pravilo.


(izvor je Dharmaguptaka Vinaya - Vinaya sačuvana u kineskom prevodu, a ista je priča ponovljena i u
MN66).


A tu je i praktičan razlog ovog pravila. Kada velika grupa monaha kreće u prošnju u različita doba dana, to
će pričinjavati teret laicima, jer moraju stalno da imaju pripremljenu hranu ne znajući kada će ko naići. Ali
ako postoji fiksirano vreme u koje će monasi uvek dolaziti, tada će ljudi spremati hranu samo ujutru. To
olakšava laicima.


A takođe, prema ovom ispitivanju osećaja, poenta je da treba kontrolisati pohlepu, vezanost fiksiranu na
hranu, a to su štetna stanja uma. I tako, kada se jede više puta tokom dana, tada sklonost ka pohlepi i
vezanosti nastaje više puta tokom dana, a kada se jede samo jednom u prepodnevnim časovima, tada
ima šanse da se kontroliše um, da se uzdrži želja i vezanost koja nastaje zasnovana na hrani ili da se održi
samo određeni kratak period vremena.


A sada sa paragrafom 11 dolazimo do važnog dela sutte gde Buda uvodi razne tipove plemenitih učenika:


Monasi, ja ne kažem za sve monahe da imaju još posla koji treba marljivo da obave; niti kažem za sve
monahe da nemaju više posla koji treba marljivo da obave.


Čini se kao da je ova ideja da još ima posla koji treba obaviti povezana sa prethodnim paragrafom o
korisnim/štetnim stanjima koja nastaju. Ako postoji tendencija štetnih stanja uma da nastanu, naročito
povezanih sa prijatnim osećajima, tada još ima na čemu da se marljivo radi. A sada će nam Buda pokazati ko
ima još posla da obavi, a ko više nema.


U pasusu 12 čitamo:


Za one monahe koji su arahanti, sve otrove uklonili, proživeli svetački život, učinili što je trebalo učiniti,
odložili tovar, dosegli sopstveni cilj, raskinuli okove bića i potpuno su oslobođeni krajnjim znanjem, ne
kažem da imaju još posla koji treba marljivo da obave. A zašto? Oni su marljivo obavili svoj posao; više
nisu u stanju da budu nepažljivi.


[3 su āsava (otrova): kamāsava, bhavāsava, aviđđāsava - za čulnim zadovoljstvima, za nastavljanjem
postojanja i neznanje]


Buda kaže za arahante da nemaju više šta da čine marljivo, već su završili što je trebalo učiniti i ne mogu
više biti nepažljivi. Iz ovog razloga arahant se drugim terminom zove asekha (bukvalno, oni koji nemaju
više treninga, ne u smislu da su odustali, već da su ga završili). Nasuprot njima su monasi u paragrafu
13, monasi u višem vežbanju:


Za one monahe na višem putu, čiji umovi još nisu dosegli cilj i koji još idu ka najvišoj sigurnosti od ropstva,
kažem da imaju još posla koji treba marljivo da obave. A zašto? Kada ti poštovani na pravi način koriste
mesta za boravak, druže se sa pravim prijateljima i usavršavaju svoje duhovne moći, oni mogu kroz
sopstveno razumevanje, svako za sebe, ovde i sada, stići i ostati na tom najvišem cilju svetačkog života
radi kojeg sinovi dobrih porodica napuštaju dom i odlaze u beskućnike. Videvši taj plod marljivosti za te
monahe, kažem im da imaju još posla koji treba marljivo da obave.


I izbalansirali su duhovne moći. Tih moći ima pet: poverenje, energija, svesnost, koncentracija i mudrost.
Pogodna mesta za boravak, pomoć dobrih prijatelja - ovo su sve spoljni uslovi. A unutrašnji uslovi su
ravnoteža duhovnih sposobnosti. Poverenje treba uravnotežiti sa mudrošću, a energiju sa
koncentracijom, dok svesnost sve to nadzire.


Buda je u prethodnim pasusima napravio generalnu razliku između arahanta, nekoga ko je kompletirao
trening i nekoga ko je još uvek u vežbanju. A u paragrafu 14 uvodi klasifikaciju učenika. Kaže da postoji 7
vrsta osoba koje postoje u svetu. Prvo je tu koncizna izjava:


Monasi, postoji sedam vrsta ljudi na ovome svetu. Kojih sedam? To su: oslobođen na oba načina,
oslobođen mudrošću, neposredni svedok, onaj ko je učvrstio gledište, oslobođen poverenjem, sledbenik
na osnovu Dhamme i sledbenik na osnovu poverenja.


U ovom skupu od 7, prvo imamo kontrast između dva tipa arahanta:


1) neko ko je oslobođen na oba načina
2) neko ko je oslobođen mudrošću - paññavimutta


A kakav je čovek oslobođen na oba načina? Tako neko neposredno iskusi i boravi u onim usavršenostima
koje su mirne i nematerijalne, nadilaze oblike, te otrovi u njemu bivaju uklonjeni viđenjem proisteklim iz
mudrosti. Takav čovek naziva se oslobođeni na oba načina. Za takvog monaha ne kažem da ima još posla
koji treba marljivo da obavi. A zašto? On je marljivo obavio svoj posao; više nije u stanju da bude
nepažljiv.


"Neposredno iskusi" (bukvalno: ima kontakt telom - kāyena phusitvā u originalu) boravi u toj usavršenosti,
mirnoj i nematerijalnoj, bez oblika, nadilazi oblike i njegovi otrovi su uklonjeni tako što vidi s
mudrošću.


Ovakva osoba se zove neko ko je oslobođen na oba načina. Ako se setimo, kada smo teorijski prošli kroz
različite stadijume meditativnih postignuća, videli smo da iza četvrte đhāne postoje četiri naredna
stupnja koji se zovu četiri nematerijalna zadubljenja. A zatim tu je i sledeći stupanj - prestanak opažaja i
osećaja saññā-vedayita-nirodha. Kaže se da osoba koja je oslobođena na oba načina jeste neko ko je u
stanju da iskusi (koristeći vrlo fizičku terminologiju - da ima kontakt telom) i boravi u tim usavršenostima
koja su mirna i nematerijalna, nadilaze oblike. I otrovi su uništeni viđenjem proisteklim iz mudrosti.
Tako je on oslobođen, na jedan način, kroz mudrost, od ovih nečistoća.


I kroz uništenje ovih nečistoća, on je oslobođen od rođenja i smrti, od saṁsāre. Ovaj tip učenika kroz
moć mudrosti saseca sve nečistoće, otrove, okove itd. I kroz oslobođenje od nečistoća, on je oslobođen
od saṁsāre. I takođe, kroz moć naročito jakog samādhija, ovaj učenik je u stanju da boravi izvan oblika,
oslobođen je od ograničenja materijalnog sveta oblika. I u stanju je da boravi u nematerijalnim
meditacijama, u bezobličnim, nematerijalnim oslobođenjima. Može da boravi u stanjima iza četvrte
đhāne, da boravi u ova četiri nematerijalna zadubljenja, a neko čak ide i do prestanka osećaja i opažaja.


U Digha nikāyi 15: Mahā-nidāna sutti, Velikom govoru o uzročnosti Buda govori o najizvrsnijim od
učenika koji su oslobođeni na oba načina: to bi bio neko ko može ići gore-dole kroz sva ova meditativna
postignuća, kad god želi, kako god želi.


To je najviša sposobnost onih monaha koji su oslobođeni na oba načina. Ali, postoje razni stupnjevi. Minimalni
stupanj je meditant koji je u stanju da postigne samo osnovu beskonačnog prostora, on se već računa
kao neko ko je oslobođen na oba načina. Neki mogu ići i dalje do područja beskonačne svesti i onda
dostići arahantstvo na osnovu toga. Neki do područja ničega ili ni-percepcije-ni-nepercepcije. Ali, Buda
kaže, najizvrsniji su oni koji dostignu svih ovih devet postignuća kroz moć samādhija kao i uništenje
otrova.


Drugi je tip arahanta - oslobođen mudrošću, paññavimutta arahant.


Kakav je čovek oslobođen mudrošću? Tako neko ne iskusi neposredno i ne boravi u onim oslobođenjima
koja su mirna i nematerijalna, nadilaze oblike, ali otrovi u njemu bivaju uklonjeni viđenjem proisteklim iz
mudrosti. Takav čovek naziva se oslobođeni mudrošću. Za takvog monaha ne kažem da ima još posla koji
treba marljivo da obavi. A zašto? On je marljivo obavio svoj posao; više nije u stanju da bude nepažljiv.


Čak i ako ovaj monah nije dostigao nematerijalne meditacije, Buda ga ne bodri da ih postigne, jer je već
dostigao konačni cilj i to što je postigao je dovoljno. A sada se pitanje nameće koji stepen samādhija je
potreban da bi se neko oslobodio mudrošću? Nekad se kaže da to ne zahteva bilo koju đhānu. Ali, u
stvari, jedino što se kaže u suttama je da neko ko je oslobođen mudrošću nema nematerijalna
zadubljenja. Tako, neko ko je oslobođen mudrošću može biti i onaj ko je postigao četvrtu đhānu ili niže.
Sutte same eksplicitno ne pominju mogućnost dostizanja stupnja arahanta bez postignuća đhāna, ali u
komentarima (i u Theravādi i u Abhidharmakośa severne Sarvāstivāda škole) prepoznaju mogućnost da
se postane arahant bez postizanja čak i prve đhāne.


U Theravāda školama i njihovim Komentarima pominje se tip arahanata koje nazivaju sukkha-vipassaka
arahantima - što znači "suv uvid". Sukkha ne treba mešati sa sukha=sreća. Ova reč znači "suv". Jer se
đhāna zamišlja kao vlažnost, nešto što vlaži um čineći ga mekim i pristupačnim. Tako, ako nema đhāne,
tada se smatra da je uvid suv. Reč vipassaka se zasniva na vipassana=uvid. Tako je praktikant vipassane --
vipassaka, neko ko ima uvid. Onda je konačni prevod - "praktikant suvog uvida".


U komentarima kao što je Visuddhimagga - ovaj tip meditanta se prepoznaje kao neko ko može postići
arahanstvo i to je tip paññavimutta arahanta.


BB: I našao sam u literaturi Sarvāstivāda Abhidarme da govore o takvoj mogućnosti dostizanja
arahanstva. Iako nemaju izraz koji odgovara sukkha-vipassaka, govore o mogućnosti razvoja samatha,
meditacije smirenja, ne do nivoa đhāna, već do nekog nivoa ispod. I na toj osnovi se razvija uvid do nivoa
neophodnog da se stekne arahanstvo. I tako neko postaje arahant bez punog razvoja đhāna. Tako je ova
mogućnost prepoznata u obe ove komentatorske tradicije.


Čak iako mudrošću oslobođeni arahanti ne ulaze i borave u nematerijalnom zadubljenjima (i tako
postignu oslobođenje iz materijalnog sveta), oni imaju mudrost da uklone nečistoće i tim uklanjanjem
stižu do oslobođenja iz ciklusa rođenja i smrti.


[Dodatna literatura može biti Susima Sutta u SN (ima je i u kineskoj varijanti), zatim Mahāvibhāṣā
komentar, a postoji i pojam upaccāra samadhi - pristupna koncentracija, na sanskritu: samāntara
koncentracija.]


(nastaviće se...)

29

Pali kanon grupa / 102. Mūlapariyāya sutta (MN 1) - beleške 3

« Poslednja poruka vasilije poslato Avgust 19, 2025, 15:00:54 »

Prošli smo kroz sve 24 osnove zamišljanja u delu o običnoj osobi. Sada stižemo do odeljka o sekha - učeniku u višem vežbanju. Pāli reč sekha je zasnovana na glagoli sikkhati = trenirati, učiti, praktikovati. Ovo je praktikant, neko ko trenira, uči, mada se ovde reč koristi u tehničkom smislu da označi učenika koji je ušao na fiksiran, nepovratan tok ka oslobođenju. To nije bilo koji učenik koji trenira, već neko ko je napravio prve proboje i učinivši ih on je dostigao tačku gde je siguran da će postići konačno oslobođenje. Takav učenik neće nikad sići sa staze i pasti na nivo obične osobe. Ova je osoba ušla u tok puta, vežbanja i onda će je struja odneti do konačnog oslobođenja. Naravno, mora nastaviti sa praksom, ali je konačno oslobođenje zagarantovano, jer ta osoba vidi istinu Dhamme i nikada neće izgubiti viđenje Dhamme. I zadobijanjem ispravnog razumevanja učenja, osoba neće sumnjati u svoju sposobnost da kultiviše i razvije ostale faktore plemenitog osmostrukog puta do tačke na kojoj će kulminirati u konačnom znanju i punom oslobođenju.


U terminima četiri nivoa oslobođenja sekha odgovara trima nižim nivoima: ulasku u tok, jednom-povratniku i ne-povratniku. Dat je standardni opis praktikanta. Potrebno je uočiti poseban shematizam u našoj sutti. Prvo je tu obična neuka osoba:


neuk, običan čovek, koji ne poštuje plemenite, neupućen je i bez prakse u njihovom učenju, koji ne poštuje istinske ljude, neupućen je i bez prakse u njihovom učenju.


A zatim se pominje učenik u višem vežbanju, a to je neko ko je stupio na Put.


[Ono što nedostaje jeste neko  ko je između ta dva, u međustanju. A ta osoba bi mogla da se opiše kao neko ko je (specijalni termin dolazi iz komentara, nema ga u suttama) kalyāṇa puthuđđana - dobra obična osoba plemenitog uma. Tehnički govoreći nije plemenita, ali jeste osoba dobrog karaktera koja uči Dhammu, ima nekakvo razumevanje Dhamme i preduzima praksu u nameri da dosegne neki nivo ostvarenja. Nije neuka obična osoba, primila je instrukcije u učenju, praktkuje ga, ima poštovanja za plemenite, ali još nije stigla do nivoa sekha.]


Buda učenika u višem vežbanju opisuje kao monaha, što ne mora nužno da bude:


monah koji je u višem vežbanju, čiji um još nije dosegao cilj, koji još uvek teži najvišoj sigurnosti od ropstva.


Ova osoba neposredno zna zemlju kao zemlju (tabela). Pretpostavljamo da osoba ima osnovnu, primarnu kogniciju, ona je neophodna. Tamo gde obična neuka osoba nastavlja da vidi zemlju kao zemlju, tu učenik u višem vežbanju neposredno zna zemlju kao zemlju.


A šta se misli pod "neposredno zna"? abhiđānāti = znati, gde prefiks abhi- daje smisao superiornosti, tj. na značajan, izvrstan način.
Tako učenik zna zemlju kao zemlju na poseban način. A koji je to način? Učenik prolazi kroz proces razvoja uvida u prirodu elementa zemlje (ili bilo koji od ovih drugih objekata saznanja). I tako zna zemlju kao što jeste, što znači da zna određene perspektive, posebne uglove posmatranja. Jedan od njih je da ih zna u terminima specifičnih karakteristika. A to znači da kroz svesnost, sabranu pažnju ka određenom objektu neko može da detektuje, oseti, iskusi specifičnu karakteristiku tog objekta pažnje. Tako, ako samo zna objekat konceptualno, neko može da iskusi šta je ta određujuća, razlikujuća karakteristika tog objekta pažnje. U slučaju elementa zemlje npr. to bi bio neki stepen čvrstoće/mekoće. To su dva pola elementa zemlje. Vodeni elemenat sa karakteristikama fluidnosti/tečenja/kohezije; za vatreni je to stepen zagrejanosti/hladnoće, a karakteristika elementa vazduha je pritisak, skupljanje/širenje. Ove su karakteristike koje stvarno opažamo kroz sabranu pažnju, kroz posmatranje sopstvenog iskustva. Kako se sabranost održava neprekidno i kako neko posmatra svoja iskustva marljivo, počinje da se manifestuje svesnost elemenata.


Mentalni fenomeni takođe mogu imati osobene karakteristike. Tada, kako neko istražuje ove fenomene, vidi ne samo njihove individualne karakteristike, već dolazi do uvida kako oni nastaju kroz uslove, kako se sastavljaju određeni uslovi u nekakav sklop i kako se ovi posebni fenomeni pojavljuju. Kada određeni uslovi nestanu, nestaju i fenomeni. Tako se uočavaju uslovi za materijalne elemente, za mentalne fenomene...


Kako se ide sa istraživanjem još dublje, tada se uviđaju tri opšte karakteristike: da svi ovi telesni i mentalni fenomeni jesu obeleženi time da su netrajni, svi su dukkha, nekako povezani sa nezadovoljstvom i nisu sopstvo, ne treba ih uzeti kao "ja" i "moje". A kada uvid u ove karakteristike dostiže svoj klimaks, tada dolazi do proboja četiri plemenite istine - njihovo ostvarenje. Onda neko razume fenomene u terminima ove četiri istine: fenomen sam po sebi; njegovo pojavljivanje; njegov prestanak i plemeniti osmostruki put kao put ka prestanku. Sve ove različite aspekte ovog superiornog znanja, višeg znanja, praktikant prolazi na putu da se učini taj proboj, tj. da bi postao učenik u višem vežbanju. Sada Buda kaže:


Pošto neposredno zna zemlju kao zemlju, on ne bi trebalo da zamišlja [sebe kao] zemlju, ne bi trebalo da zamišlja [sebe] u zemlji, ne bi trebalo da zamišlja [sebe odvojenog] od zemlje, ne bi trebalo da zamišlja zemlju kao ‘moje’, da se oduševljava zemljom....


Originalni tekst jeste jači, on u stvari daje negativnu komandu: neka on ne zamišlja! tj. zapovest: ne zamišljaj zemlju kao zemlju!
Ako se prisetimo, kada smo govorili o zamišljanju, maññana, objasnili smo da imamo tri tipa zamišljanja: žudnja, taština/obmana i gledišta. Učenik u višem vežbanju je potpuno eliminisao jedno od ova tri zamišljanja - gledišta, zato što je došao do ispravnog razumevanja Dhamme, praktično je došao do savršenog uvida u prirodu Dhamme. Tako, ono što označava postignuće ulaska u tok jeste zadobijanje Dhammaćakkhu - što znači oko Dhamme, oko koje vidi unutar Učenja. I tako, sekha, ne može više nikad zauzimati neko od iskrivljenih gledišta. On zna istinu Dhamme i odbacuje sva iskrivljena gledišta. Ali još uvek ima sklonosti ka druga dva tipa zamišljanja: žudnje i taštine/obmane. I tako, učenik u višem vežbanju još uvek je sklon da zamišlja na ove načine. Neko na prva dva stupnja još uvek može uživati u čulnim zadovoljstvima, a ne-povratnik još uvek može imati bhavataṇhā - žudnju za postojanjem. Još uvek imaju taštinu - misli o poređenju sebe sa drugima. Ali znaju da su ove misli, u stvari načini izmišljanja obmanjujućih koncepata.
 
Buda daje instrukcije da "ne bi trebalo da zamišlja zemlju". A zašto je to tako? ‘pariññeyyaṃ tassā’ti vadāmi. "Treba potpuno razumeti" (mora do kraja razumeti). Da bi se potpuno razumeli ovi objekti zamišljanja, učenik mora da ostavi sa strane sva obmanjujuća zamišljanja. A ono što leži iza abhiđānāti jeste pariđānāti. Ova reč takođe dolazi od korena đānāti = znati. Ali prefiks je drugačiji: pari = potpuno. Tako je ovo potpuno znanje, potpuno razumevanje, a to je cilj!


Zatim je ista izjava ponovljena za sve ostale osnove, 24 na broju.


U odeljku o arahantu imamo standardni opis:


monah koji je arahant, sve otrove uklonio, proživeo svetački život, učinio ono što je trebalo učiniti, odložio tovar, dosegao istinski cilj, raskinuo okove bića i potpuno oslobođen krajnjim znanjem.


Neposredno zna zemlju kao zemlju isto kao i učenik u višem vežbanju, arahant je prošao kroz sve ove nivoe znanja. Tada, imajući neposredno znanje zemlje kao zemlje, on ne zamišlja zemlju. A koja je razlika u odnosu na učenika? U terminima zamišljanja učenik još uvek ima sklonosti da zamišlja, ali arahantu Buda ne mora da kaže: "ne treba da zamišljaš", već samo iznosi činjenicu da arahant ne zamišlja ni na koji način. Arahant je eliminisao i žudnju i taštinu, a pogrešna gledišta su uklonjena već ranije. I nema bilo kakvu sklonost da izmišlja, formira ideje "ja", "mene", "moje". Može koristiti ove koncepte i izražavati se u pojmovima tih koncepata, kao način komunikacije, ali oni ne sugerišu arahantu ideju da postoji nekakva čvrsta realnost koja im odgovara. Zna da je to samo prazna koncepcija pogodna kao alatka izražavanja i obeležavanja.


A zašto? Zato što je do kraja razumeo. Stigao je do pariñña/pariđānāti. A šta to znači? Sva ova znanja doveo je do ispunjenja i učinivši tako, eliminisao je sve nečistoće, naročito pohlepu, mržnju i obmanutost.
Da bi pokazao iz više uglova kako je arahant slobodan od ovog zamišljanja, tekst uključuje tri dodatna odeljka. Pored tog razloga potpunog razumevanja, imamo drugi odeljak o arahantu - gde se iznosi razlog:


75. Monasi, monah koji je arahant… potpuno oslobođen krajnjim znanjem, on takođe neposredno zna zemlju kao zemlju. Pošto neposredno zna zemlju kao zemlju, on ne zamišlja [sebe kao] zemlju, ne zamišlja [sebe] u zemlji, ne zamišlja [sebe odvojenog] od zemlje, ne zamišlja zemlju kao ‘moje’, ne oduševljava se zemljom. A zašto? Zato što je oslobođen strasti, zahvaljujući razaranju strasti.


 Dakle, oslobođen strasti, kroz razaranje strasti. Moguće je biti bez strasti samo privremeno. Recimo, u samādhi meditaciji, u dubokom stadijumu može se biti bez pohlepe, mržnje i obmanutosti ali samo privremeno; one će još će ostati u uspavanom obliku prikrivenih sklonosti. Ali ovde tekst naglašava da je arahant bez ova tri, zbog toga što su ove nečistoće potpuno eliminisane.


Paragrafi 75, 99 i 123 kažu redom: zato što je oslobođen strasti kroz razaranje strasti, on ne zamišlja/izmišlja da je nešto atraktivno, dražesno, prijatno - što bi probudilo žudnju i vezanost. Slično za mržnju, ne zamišlja da su stvari odbojne, zastrašujuće, odvratne, preteće, neprijateljske; a zbog svoje oslobođenosti obmanutosti kroz njeno razaranje, on ne izmišlja bilo kakve obmane tipa "ja", "moje", "moje sopstvo" itd.


Najzad dolazimo do odeljka o Tathāgati, o Budi. On je takođe arahant i sve što je rečeno gore važi i za njega, ali određene specifične kvalifikacije su iznete u ovom slučaju. Prvo se Buda opisuje kao Tathāgato arahaṃ sammāsambuddho = plemeniti i potpuno probuđeni.


Takođe neposredno zna zemlju kao zemlju. Pošto neposredno zna zemlju kao zemlju, on ne zamišlja [sebe kao] zemlju, ne zamišlja [sebe] u zemlji, ne zamišlja [sebe odvojenog] od zemlje, ne zamišlja zemlju kao ‘moje’, ne oduševljava se zemljom. A zašto? Zato što ju je, kažem vam, Tathāgata do kraja razumeo.


BB: Umesto da se kaže prosto kao u slučaju arahanta: pariññātaṃ, u slučaju Bude se navodi: pariññātantaṃ. Ako čitate južnoazijske tekstove na devanāgarī pismu, na sinhaleškom ili burmanskom jeziku, pri kopiranju se može lako duplirati slovo (u slogovnom pismu to je čitav slog) greškom. I ako kopirate pariññātaṃ i krajnji slog ponovite dobićete pariññātantaṃ. Meni se čini da originalno u slučaju Bude nije bilo namere da se drugačije navede u odnosu na arahanta. Ali se još pre vremena komentatora i Budhaghose (peti vek nove ere) desilo ovo udvajanje.


Postoji i druga reč na pāliju: antaṁ koja znači kraj. Tako imamo pariññātaṃ = potpuno razume + antaṁ = kraj. Pa komentatori uzimaju da ovo znači - potpuno razume do kraja i onda kažu da je to značajna razlika za Budino potpuno razumevanje u odnosu na arahantovo. Da ne samo da je potpuno razumeo kao što su drugi arahanti, već sa sampayutta ñāṇa = sveobuhvatnim znanjem, sveznanjem, da je razumeo svaki aspekt elementa zemlje itd. Po mom mišljenju ovo je greška u kopiranju - postoje tri verzije ove sutte koje stižu do kineskog prevoda kroz različite rane budističke škole i kroz razne lance prenosa dolaze u Kinu. Te verzije su malo prostije od pāli verzije. Imaju odeljak u kome Buda govori o sebi i nemaju ništa što bi sugerisalo da Buda razlikuje svoj način razumevanja objekata od onog kod arahanta.


To je prvi odeljak o Tathāgati. Sada ćemo imati lanac uslovljenog nastanka u komprimovanom obliku, vrlo koncizno iznet i to na veoma lep način:


Zato što je razumeo da je oduševljavanje koren patnje, da sa bivanjem [kao uslovom] nastaje rođenje i da za sve što nastane postoje starost i smrt.
Zato, monasi, kažem vam, kroz potpuno razaranje, nestajanje, prestanak, odustajanje i odricanje od žudnje, Tathāgata je stigao do najvišeg, potpunog probuđenja.


Oduševljavanje je koren patnje. I zatim, sa bivanjem tu je rođenje. Setimo se da je bivanje ovde karmički aktivna strana postojanja. Akumulacija kamme vodi nas do novog rođenja. Ova kamma je akumulirana kroz žudnju, a ta žudnja ovde jeste sugerisana "oduševljavanjem". Kroz žudnju neko učestvuje u ovim aktivnostima (kammičkim) na koje se ukazuje rečju "bivanje". U tom bivanju (postojanju) je ono što donosi rođenje, a šta god dolazi u postojanje kroz rođenje, sledi mu starenje i smrt.


Ovde Buda ukazuje na opasnost, negativne strane, manjkavost u oduševljavanju. Da je oduševljavanje ono što donosi i održava ovaj točak saṁsāre, na kraju kulminirajući u stalnom ponavljanju starenja i smrti. I zbog toga, kroz potpuno razaranje, nestajanje, prestanak, odustajanje i odricanje od žudnje, Tathāgata je stigao do najvišeg, potpunog probuđenja. Buda pokazuje da je on neko ko je otkrio ovo potpuno ostvarenje, ovo celovito probuđenje koje iskorenjuje žudnju što goni točak saṁsāre. On je neko ko je otkrio ovu mudrost koja može iščupati skrivene korene saṁsāričkog postojanja.


A zatim se ista stvar ponavlja za svaki drugu osnovu zamišljanja. Tada stižemo na sam kraj sutte, mogli bismo preći preko ovoga ne obrativši pažnju, ali pročitajmo ga:


Tako reče Blaženi. Ali monasi se ne obradovaše rečima Blaženoga.


Sva azijska izdanja tvrde ovako, komentari potvrđuju, a potkomentari daju i objašnjenja za to. [U PTS izdanju (Pāli Text Society) kaže se da su monasi bili obradovani Budinim rečima. ]


BB: Moja hipoteza je da ponovo ovo neka greška pri kopiranju. Možda je neka pozadinska priča cirkulisala, a ona je dalje vodila do promene u originalnoj tradiciji. Jer proverio sam tri verzije koje su stigle do kineske i sve one kažu da su se monasi obradovali rečima Blaženog. Kada se, u retkim slučajevima dešava da govor ne naiđe na povoljan prijem slušalaca, tada je izjava mogo snažnija: povraćali su vrelu krv ili 60 monaha se razmonašilo i vratilo u svetovni život... Tada je vrlo jasno da se nešto drugačije desilo. Ali da ovako da izjavu bez ikakvog objašnjenja, bilo bi vrlo neobično za originalni tekst, tako da komentari moraju da razjašnjavaju.


Komentari kažu (to je pozadinska priča): Buda drži govor grupi od 500 brahmana koji su otišli u beskućnike i postali budistički monasi. I oni su naučili sve Budine govore koji su bili dostupni, vežbali se u gramatičkoj analizi i znali su ih tako proučavati. Bili su vrlo ponosni na sebe i kada je Buda držao govore nisu išli da slušaju, nisu odavali poštovanje i bili su vrlo samozadovoljni. Tada je Buda shvatao da su puni oholosti, ali je takođe znao da imaju potencijala da dosegnu nivo arahanta. Ali da bi im pomogao da odu dalje, naprave napredak koji će probiti njihovu taštinu, isplanirao je da im održi govor koji oni sami ne bi bili u stanju da razumeju. Poziva ih i govori im Mūlapariyāya suttu i kada to učini, kako komentari kažu, oni ga nisu mogli razumeti. A kako ga ne mogu razumeti, oni mu se ne obradovaše. Nakon toga, napuštaju svoju oholost i skromno se izvinjavaju, a u nekom kasnijem trenutku, nakon što im je Buda održao još jedan govor, stižu do konačnog cilja. To je objašnjenje Komentara.




Praksa


1. Da biste stekli osećaj na šta Buda ukazuje, prvo, koristeći izraze kao u [3] (ja i moj), uzmite jednu stvar, npr. ljutnju, i recite sebi prvih pet fraza dok se što više povezujete sa značenjem izgovorenog: “Ljutnja sam ja. U ljutnji sam. Ja sam odvojen od ljutnje. Ljutnja je moja itd.”
Zatim promenite izraze kao u [27] (nisam ja i nije moje): „Ljutnja nisam ja. Nisam u ljutnji itd.” Obratite pažnju na kvalitet energije koju osećate dok izgovarate svaku od fraza.


2. Buda traži od nas da uradimo isto za reči - jedinstvo, sve, Nibbānu. Uradite istu vežbu kao gore i razmislite o tome šta ovo implicira u vezi sa idejom da smo svi jedno.


 

30

Pali kanon grupa / Odg: 101. Mūlapariyāya sutta (MN 1) - beleške 2

« Poslednja poruka vasilije poslato Avgust 12, 2025, 18:28:45 »

tabelarni dodatak:

https://photos.google.com/photo/AF1QipOLdL-jqVfp_U6r9khEaX5tmjp1NA231oGDzvyv