Četiri plemenite istine

[Sati]

Ako govorimo o istom, a to je "sati" ili kako je jos nazivaju "neprobirljiva svesnost" (choiceless awareness), moje je iskustvo da ona nije prolazna, promenljiva, uslovljena onim sto spoznaje. To sto se nama cini kao promena jeste njeno odsustvo, menjanje njenog intenziteta, kada je zakriljena mislima, emocijama, zudnjama, mrznjama i ostalim mutnim oblacima. Ali bas kao i nebo iza oblaka, za koje znamo da je tu iako ga trenutno ne vidimo, tako je i svesnost uvek tu, samo treba da joj se okrenemo ili sacekamo da se oblaci razidju. I to je zapravo budisticka meditacija, negovanje tog kvaliteta uma jasnog vidjenja.

To je nesto slicno kao sa zvukovima. Slusamo melodiju, ali njena pozadina je tisina. Postoje pauze izmedju tonova, postoji tisina pre prvog zvuka i posle poslednjeg zvuka, melodija je na neki nacin sadrzana u toj tisini. Ta tisina nije nigde nestala, ona je u izvesnom smislu tu sve vreme, samo je od tih zvukova trenutno ne cujemo. To me podseti na objekat meditacije "zvuk tisine", koji takodje moze posluziti kao primer.

Tako ja to vidim 

[Vladimir Simović]

To je to  samo drugacije objasnjeno...i to ne bez razloga  Mogu koristiti budisticke termine ali svoje iskustvo ne mogu indentifikovati kao budisticko....niti kao bilo cije drugo jer bi onda bilo umazano idejom. 

Naime, "neprobirljiva svesnost" se moze koristiti za posmatranje svega sto dodje u kontakt sa njom. Ali, da li sama "neprobirljiva svesnost" moze posmatrati samu sebe - van svakog fenomena?! Da li "neprobirljiva svesnost" moze uociti ono JA koje postoji samo po sebi?! Postoji "izvor" koji je sam po sebi cist, nepromenjiv...moze biti opisan kao tisina, praznina....Boraviti na takvom mestu je savrseno samo po sebi. Sa takvog mesta postoji jasno vidjenje ali ne i potreba da bilo sta bude vidjeno. Zen praksa na tome radi fokusom na pitanje: "Ko sam ja"?! Jasan pravac delovanja, prisutnost u momentu i odrzavanje pitanja: "Ko sam ja"?! Dodao bih na to pitanje: "Ko pita ko sam ja"???

Postoji mnogo vezbi koje nas vode ka "sati-ju" kako bi sa jasnim vidjenjem mogli da posmatramo sve fenomene. Ovakvo posmatranje daje iskustveno znanje, mudrost....vremenom, mozda kroz vise zivota (koji nisu zagarantovani da ce se i u kom obliku uopste pojaviti), postoji mogucnost da ce "sati" prestati da posmatra fenomene i vratiti se samom sebi kako bi usao dublje do samog "izvora". Ali, zasto cekati....zasto se sada ne bi vratili izvoru?!
Citav put do prosvetljenja je samo ideja koja se sledi. Cak je i prosvetljenje ideja...Ovakva ideja umu sugestira da treba nesto da uradi, nesto da dostigne...da treba odredjen put da predje. Takve ideje um voli...voli ih bas mnogo jer mu pruzaju oslonac. Podrzavaju ga u necemu....jer se um "plasi" same "praznine". Uvek nadje nesto da radi. Kao primer sa oblacima i nebom. Jasno je da je plavo nebo iznad oblaka i da se trenutno ne vidi....mozemo proucavati oblake citavog zivota. Oni ce se menjati...povremeno cemo uociti plavo nebo i umu dati potvrdu da je tu. Ok...mozemo biti mirni i idalje proucavati oblake jer znamo da nas nebo ceka. Ali kada se nebo jednom dostigne i kada se um ustolici na nebu, oblaci kao sve manifestacije koje nebo dozivljava, ostaju nebitne. Zasto ne bi odmah dostigli nebo? Da li svesni posmatrac moze uociti samog sebe?

[kondanja]

...opet ću primijetiti, nema ničeg nepromjenjljivog i stalnog... (za Simovića)
 
...svjesnost nije ujednačena i kontinuirana (ni kad nema oblaka), ona se mora sažimati/reducirati, kao i bilo koje drugo "nešto" ili i nešto u obliku 'najvišeg kvaliteta', kako je u ovim tvojim primjedbama o svijesti implicirano... (za Satija)

[Vladimir Simović]

Postoji jedna "baza", jedan "izvor" koji je upravo baziran na potencijalu svega promenjivog i netrajnog koji se novo nanovo ponavlja. Taj "izvor" dozivljava iskustvo promena i nestalnosti. Svaka religija, svaka ideja i dogma upucuju na TO samo na mnogo razlicitih nacina, mnogo ideja a na te ideje dolazi i percepcija pojedinacne realizacije koja tu ideju pretvara u novu ideju....te se samo TO gubi u mnostvu ideja.

Biti nepromenjiv i stalan kao biti promenjiv i nestalan su samo dva opozita, dve ideje percepcije, granice spoznaje racionalnog uma. TO NESTO je van tih granica kao potencijal u kome se razvijaju sve te ideje, svi fenomeni koji egzistiraju u zavisnosti od samih sebe a ne na osnovu TOGA NECEG s tim da su neodvojive od TOG NECEG. Biti u stanju TOG NECEG je ono na sta upucuje Buda....naziva ga nirvanom, ne rodjenim, ne uslovljenim, ne promenjivim....ali vec tako definisan, sa sobom nosi ideju koja nije stvarnost onakva kakva stvarnost jeste.

[kondanja]

...sad si se napregao Simoviću, sad je u redu...

[Ex01]

eto ipak se razvila diskusija 
mislim da se malo to sve prekomplicira jer svak mora doc sam do spoznaje, tj svak mora svoj put iskrciti. naravno postoje smjernice ali kako ce netko svatit i poslje objasnit promjene nastale u njemu kao individualcu - tu krecu razlike.


za sad nekako bi mi kljucno bilo prepoznati um, i razdvojiti ga od djelovanja uma.




ako mogu malo iznjet razmisljanje pa me vi ispravite.


- iako se kaze da ne postoji nista opipljivo, da ne postoji nitko tu tko bi trpio bilo kakvu patnju, tu ipak postoji promatrac ali ne u smislu rijeci promatrac u kojemu je koristimo svakodnevno (promatrac ptica, utrka, bilo cega - znaci osoba) vec u smislu neceg sto se javlja i zna da su sva stanja prolazna. Znaci rec da ne postoji nista bi bilo krivo, ili, u najmanju ruku zbunjujuce kad se odmah iza postavlja pitanje "tko je svjestan toga da ne ostaje nista?"