Ovo je pretpostavljam rađeno prema jednoj od vrlo popularnih priča iz Budinog života
Princ Siddhattha je bio veoma blag sa ljudima, krupnim životinjama i drugim živim bićima. Tako je jednoga dana išao šumom sa svojim rođakom Devadattom, koji je sa sobom bio poneo luk i strele. Iznenada, Devadatta ugleda labuda u letu, napnu luk i pogodi pticu. Kad je labud pao, oba dečaka potrčaše ka gustišu ne bi li ga pronašli. Pošto je Siddhattha bio brži od svog rođaka, prvi je stigao do ranjenog labuda. Uzeo ga je i iznenadio se kad je video da je još uvek živ. Na sreću, strela mu je probola samo krilo, te je Siddhattha oprezno izvuče i potom na ranu nakapa sok nekih lekovitih trava.
U međuvremenu je stigao i Devadattha i poče da traži labuda za sebe: "Daj mi tu pticu. Ja sam je oborio!" No, princ Siddhattha odbi da mu ga da: "Ne, neću ti je dati. Da si je ubio, bila bi tvoja. Ali pošto je samo ranjena i živa, pripada meni."
Naravno, Devadatta se nije sa tim slagao i uporno je tražio labuda za sebe. Rasprava je trajala neko vreme, a onda Siddhattha predloži da odu do dvorskog mudraca, pa neka on presudi čija je ptica. Devadatta pristade i odoše do dvora kako bi mudrac razrešio svađu.
Kad je čuo priču od oba dečaka, mudrac reče: "Živor svakako pripada onome ko se trudi da ga spase i ne može pripasti onome ko hoće da ga uništi. Zato rađeni labud pripada Sidatthi."
